ATENTAT NA VLASNIKA “DANA”: Ubice Duška Jovanovića štitilo je srpsko podzemlje

ATENTAT NA VLASNIKA “DANA”: Ubice Duška Jovanovića štitilo je srpsko podzemlje


Klan Nebojše Stojkovića Stojketa čuvao je Damira Manidća, za Armina Mušu Osmanagića bio je zadužen Ratko Buturović zvani Bata Kankan, dok se čuveni Beranac Vuk Vulević nalazio pod zaštitom Luke Bojovića 

Duško Jovanović, direktor i glavni i odgovorni urednik podgoričkog lista “Dan” ubijen je pre 15 godina. Dvadesetak minuta pre ponoći 27. maja 2004., Jovanović je izašao iz redakcije u Ulici 13. jul i krenuo ka svom automobilu. U trenutku kada je seo u svoje vozilo, prišao mu je “golf” tamne boje sa zatamljenim staklima, iz koga je u Jovanovića ispaljeno 16 hitaca iz automatskog oružja. Patrola policije pojavila se na mestu pucnjave posle jednog minuta. Jovanović, još živ prebačen je u bolnicu, gde je uprkos naporima lekara, preminuo od zadobijenih povreda.

Za ovaj zločin, jedino je osuđen čuveni karatista Damir Mandić i to kao saizvršilac u ubistvu. Glavni dokazi bili su njegovi otisci na pušci iz koje je Jovanović ubijen, kao i otisci koji je ostavio na limenci “red bula”, ostavljenoj u blizini automobila iz kog je pucano na urednika “Dana”,  a koga je policija pronašla dva dana posle zločina.
Mandić je u sudskom postupku koji je usledio najpre 2006. godine oslobođen optužbi, zatim je osuđen na 30 godina zatvora, da bi kasnije ta kazna bila smanjena na 18 godina. Ustavni sud je 2014. godine ukinuo presudu smatrajući da su Mandiću povređena prava na pravično suđenje, pa je naloženo novo suđenje, koje je okončano presudom od 19 godina zatvora. Tu presudu, Mandić i danas izdržava.
Mandićevi saučesnici, kao i nalogodavci ubistva Jovanovića nikada nisu ni identifikovani, a kamoli uhapšeni.
U obrazloženju presude Mandiću, sudsko veće je navelo da je ubistvo Duška Jovanovića izvršeno s umišljajem.
“Mandić je sa još nekoliko N.N. osoba 6. februara 2004. godine preko svog mobilnog telefona kontaktirao Veselina Vučeljića, od kog su kupi li „golf 3″ bez registarskih oznaka, iz kojeg je kasnije pucano na Jovanovića. Oni su to vozilo odvezli u servis Uroša Marčetića, gde su stakla za tamnjena, a potom su postavili tablice ukradene 24. marta sa „opel vektre”, vlasništvo Momčila Mirkovića. U taj su automobil 27. maja stavili dve automatske puške marke „crvena zastava” i parkirali se u blizini vozila Duška Jovanovića, čekajući njegov dolazak. Kada je Jovanović ušao u vozilo, prišli su mu svojim automobilom, iz kojeg je Mandić zajedno sa nepoznatim osobama u pravcu Jovanovića ispalio više projektila i naneo mu teške povrede.”, piše u presudi.
Mandić je za ubistvo Duška Jovanovića osumnjičen i uhapšen posle nepunih šest dana, 2. juna 2004. godine i to na beogradskom aerodromu.
Mandić je iz Crne Gore pokušao da pobegne u Beograd, gde mu je logističku podršku posle zločina trebalo da pruži rakovički klan Nebojše Stojkovića Stojketa. Ovaj klan je bio razbijen godinu dana ranije u akciji “Sablja”, u kojoj je Stojković uhapšen. Međutim, iako se vođa rakovičkog klana nalazio u Centralom zatvoru, njegova ekipa i dalje je imala moć na beogradskim ulicama, a njihov zadatak bio je da prihvate i zaštite Mandića od eventualnog hapšenja, koje mu je pretilo. Srbija i Crna Gora, u to vreme bile su zajednička država, a policije obe zemlje su sarađivale, iako su i jedni i drugi sumnjali da je crnogorska tajna policija očigledno debelo umešala prste u zločin. Rezultat te saradnje bila je i akcija hapšenja Mandića na Aerodromu, a zatim i njegovo izručenje Crnoj Gori.
Ključna veza Stojkovića i Mandića bio je Baranin Ljubo Bigović, čijom je sestrom oženjen Stojković. Bigović je kasnije optužen za učešće u drugom velikom zločinu, koji je potresao Crnu Goru tri meseca nakon ubistva Duška Jovanovića – ubistvu policijskog inspektora Slavoljuba Šćekića. Ekipa Nebojše Stojkovića Stojketa u Beogradu i tada je dobila isti zadatak, koji je imala i posle ubistva Duška Jovanovića – skrivanje učesnika u zločinu Milana Šćekića Čile.
Veza Mandića i Bigovića potvrđena je i u zatvoru u Spužu 2014. gde obojica služe zatvorske kazne. Mandić zbog ubistva Duška Jovanovića, a Bigović zbog ubistva inspektora Šćekića. Naime, te 2014. godine Mandić se venčao Barankom J.K. (25), a zatvorskom venčanju kumovao je upravo Ljubo Bigović.
Za istragu ubistva Jovanovića i sada 15 godina kasnije, osim Mandića bila su važna još dva, tri imena ostalih osumnjičenih za učešće u zločinu, ali protiv kojih sudski postupak nikada nije pokrenut: Beranca Vuka Vulevića, Armina Muše Osmanagića iz Bara i Milana Čile Šćekića.
I za njihovo skrivanje i bezbednost posle zločina bilo je zaduženo srpsko podzemlje. Osmanagiću je podršku u Srbiji pružio Ratko Buturović, zvani Bata Kankan, novosadski biznismen i predsednik FK Vojvodina, koga je Duško Jovanović u nekoliko novinarskih tekstova povezivao sa švercom kokaina iz Latinske Amerike. Osmanagić, koji je bio oženjen drugom sestrom Ljube Bigovića ubijen je 16. septembra 2014. u Baru.
 EPA/VICTOR LERENA / POOL

EPA/VICTOR LERENA / POOL

 Treći osumnjičeni, Vuk Vulević imao je tada najmoćniju logističku podršku – podršku Luke Bojovića, koji se u to vreme već popeo na tron nasleđenog zemunskog klana, uz sve odbegle zemunce, kao i svoju staru ekipu, koja je u to vreme osim uličnog beogradskog tržišta narkotika u kome je već bila ustoličena, uspostavila i kontakte koji su ih direktno povezivali sa kolumbijskim kartelima, i omogućavali im posao međunarodnog šverca kokaina. Bojovićeva podrška je međutim podrazumevala mnogo više od klasične zaštite, pogotovo kada je u pitanju Vuk Velević, već tada registrovan u policiji kao ozbiljan pripadnik beranske kriminalne organizacije.
Naime, Luka Bojović je u to vreme boravio u Crnoj Gori, gde je pod zaštitom držao tada najtraženiju kriminalnu trojku – odbegle pripadnike zemunskog klana Sretka Kalinića i braću Miloša i Aleksandra Simovića. Uz Bojovića je tada bio i njegov kum, Cvetko Simić.
A onda su upravo Simić i Vuk Vulević, koji se tada već dovodio u vezu sa ubistvom Duška Jovanovića dobili specijalni zadatak. I to u Beogradu. Usledila je jedna od najozbiljnijih akcija srpske policije, a koja je počela saradnjom sa pojedinim kolegama iz Crne Gore, naravno u potpunoj tajnosti od tamošnje Službe bezbednosti. Službene beleške putovale su tajno, avionom Montenegroerlajnsa i predavane direktno na ruke jednom inspektoru.
U Beograd je najpre došao Cvetko Simić, zatim Vuk Velević. Simić je, kao Bojovićev kum bio pod tajnim nadzorom policije. Onda su otkriveni njegovi kontakti sa muškarcem za koga je utvrđeno da je Vuk Vulević. U tom trenutku veliki ulov za policiju, ali se na hapšenje čekalo, kako bi se otkrilo šta Vulević planira u Beogradu. Za to vreme već je bilo utvrđeno i da Cvetko Simić održava telefonski kontak sa Lukom Bojovićem, i to razgovorima preko javne govornice u centru Beograda. Imali su tačno dogovoreno vreme i šifre za razgovore. Policija je govornicu stavila pod mere prisluškivanja. A onda je Simić Bojoviću, koji se nalazio u Crnoj Gori izgovorio rečenicu: “Nabavljene su perike, sve je spremno”. Posle te rečenice, naređeno je hitno hapšenje Vulevića. Naime, policiji je odmah posumnjala da je Vulević u Beogradu po zadatku, i to, kako se verovalo zadatku za ubistvo. Najbitnije je bilo da se spremana likvidacija spreči.
Vuk Vulević uhapšen je 21. maja 2005. u piceriji u Krunskoj ulici, i to u društvu Ljube Bigovića i Milana Čile Šćekića koji su tri meseca kasnije u Podgorici ubili inspektora crnogorske policije Slavoljuba Šćekića. I Milana Čilu Šćekića crnogorska policija je povezivala sa ubistvom Duška Jovanovića. Naime, sumnjalo se da je Milan Šćekić, pored Vuka Vulevića i Damira Mandića, treći čovek iz “golfa 3” iz koga je pucano na direktora “Dana”. Prema toj pretpostavci, Armin Osmanagić je kao četvrti učesnik atentata, bio logistička podrška ubicama, par stotina metara dalje. Te pretpostavke, međutim nikada nisu dokazane, niti je protiv njih pokrenut sudski postupak.
 Da li je i koga planirao da ubije Vuk Vulević nikada nije otkriveno. On je izručen Crnoj Gori gde je u pritvoru bio do decembra 2009. godine. Jedna za drugom padale su optužbe protiv njega, za ubistvo Jovanovića, za krijumčarenje 200 kilograma kokaina, šverc kafe, utaju poreza…
Cvetko Simić ostao je u Beogradu. Po nalogu Luke Bojovića, tri meseca posle hapšenja Vuka Vulevića u Beogradu, Simić je po starom receptu iz Crne Gore u Srbiju tajno prebacio i dvojicu učesnika ubistva inspektora Šćekića… Kasnije je odbegle zemunce Sretka Kalinića i Miloša Simovića prebacio u Hrvatsku. Pomoć odbeglima međutim koštala ga je života. Kalinić, koji je važio za najsvirepijeg ubicu zemunaca zaljubio se u njegovu suprugu Anu Simić. Iz ljubomere, ubio je Simića, raskomadao ga i delove njegovog tela bacio u zagrebačko jezero Jarun. Zbog svirepog zločina nad Simićem, izbila je svađa između Kalinića i Simovića, koja je u junu 2010. dovela do hapšenja i jednog i drugog. Onda je Luka Bojović iz Srbije pobegao u Španiju, a Vuk Vulević je uhapšen u Franfurtu po poternici Crne Gore koja je u saradnji sa kolegama iz Švajcarske protiv njega pokrenula postupak za pokušaj ubistva Fariza Kadrića u Cirihu 1999. godine. Oslobođen je optužbi, a zatim je tužio državu tražeći 116.500 evra kao nadoknadu za dve i po godine neosnovanog pritvora. Po presudi, isplaćeno mu je 8.870 evra.
Puška sa urezanim natpisom “Piljak”

Automatska puška sa urezanim natpisom “Piljak” – glavni dokaz na osnovu kog je Damir Mandić osuđen za saučesništvo u ubistvu Duška Jovanovića pripadala je crnom fondu oružja za specijalne potrebe crnogorske Službe državne bezbednosti, koja je devedesetih godina data Mandićevom ujaku Samiru Usenagiću, čuvenom karatisti, likvidiranom 2001. godine. Usenagić je bio pripadnik MUP Crne Gore, koji je tajnim akcijama bio vezan i za Službu DB. Interesantno je da 2000 godine sumnjičen i za napad na Jovanovića, kada su direktora “Dana” pretukla trojica napadača. Podgorički mediji tvrdili su da su napad izvele “crne trojke”, specijalne antiteroristicke jedinice, ali istraga nije došla ni do jednog izvr

Tajni Bojovićevi razgovori 

Telefonski razgovori Luke Bojovića, koje je policija tajno snimila pominju se i u istrazi ubistva Srđana Miranovića 12. januara 2006. godine u Moskovskoj ulici u Podgorici. Policija je tada imala informaciju da je došlo do sukoba između Miranovićeve grupe i “zemunaca” zbog kriminalnih poslova u Holandiji. Tajne mere policije “ulovile” su tada razgovor između Bojovića i osobe, za koju je policija verovala da je izvršilac ubistva Miranovića.
“Utrljao sam dobro crveni šampon, sad mogu mirno da idem na spavanje.”, rekla je i dalje neidentifikovana osoba u telefonskom razgovoru sa Bojovićem, pola sata posle ubistva Miranovića.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar