DIPLOMATSKI SKANDAL U LIBIJI: Gde je nestalo 16 miliona evra?

DIPLOMATSKI SKANDAL U LIBIJI: Gde je nestalo 16 miliona evra?


Srbija i Libija su 2010. godine napravile međudržavni sporazum o otplati srpskog duga prema toj afričkoj zemlji, koji datira još iz vremena SFRJ, i to preko isporuke lekova kompanije „Hemofarm,” u vrednosti od 16 miliona evra. Lekovi su isporučeni, država je namirila farmaceutsku kompaniju, ali dug prema Libiji i dalje nije smanjen i iznosi – 44,7 miliona američkih dolara

Oteti pa ubijeni službenici Ambasade Srbije u Libiji, Slađana Stanković i Jovica Stepić, a zatim i nedavna smrt srpskog ambasadora u Tripoliju Olivera Potežice, koji je prema zvaničnim izveštajima poginuo u saobraćajnoj nesreći, odškrinuli su poklopac Pandorine kutije prepune sumnjivih događaja u zloglasnoj i ukletoj (kako su je domaći mediji nazvali) rezidenciji Srbije u Libiji.
Tako su se naslovi dnevnih novina o nesrećnoj smrti Slađane, Jovice i Olivera s crne hronike vrlo brzo preselili na naslovne strane i političke rubrike jer su ponovo aktivirane spekulacije o trgovini i švercu oružjem, lekovima i vizama srpskih diplomata u toj dalekoj Libiji…
„Otvara se istraga: Potežica trgovao lekovima u Libiji?”, „Potežica prodao Jovicu i Slađanu”, „Ambasador prodavao vize i oružje”, „Zataškano: Slađana u Libiji već jednom oteta”, „Zatvorite ukletu ambasadu u Tripoliju” – samo su neki od naslova. Tako je od nekadašnjeg ekonomsko-privrednog partnerskog džina u vreme Titove Jugoslavije, Libija za srpsku javnost u poslednjih godinu dana postala prava misterija. Škrinja je otvorena, ali duhovi prošlosti nikako da izađu. Barem ne s dokazima u rukama.

Potežica otkriva
Međutim, Potežičine poverljive depeše vlastima u Srbiji iz 2011. godine, u koje je „Ekspres” imao uvid, otkrivaju delić zakulisnih radnji i do detalja opisuju kako je tekao aranžman između Srbije i Libije o izmirenju dugova prema toj afričkoj zemlji koji datira još od Titove Juge. Iako se o famoznom aranžmanu u srpskim medijima stidljivo nagađalo, Potežica, sada posthumno i indirektno preko svojih dopisa, otkriva da je u celoj priči misteriozno nestalo 16 miliona evra!
Priča o povezanosti Srbije i Libije seže daleko u prošlost jer je do raspada SFRJ, Libija s Muamerom el Gadafijem na čelu bila jedan od najznačajnijih partnera jugoslovenske privrede, da bi se u periodu nakon raspada i ratova saradnja svela uglavnom na uvoz libijske nafte u Srbiju. Osim partnerskog odnosa s tom afričkom zemljom, Srbija je od SFRJ sukcesijom nasledila i deo od čak 300 miliona dolara prema Libiji, koji su bratski raspoređeni bivšim republikama Jugoslavije.
Srbiji je u toj raspodeli dopao dug prema Libiji od oko 40 miliona evra. Godinama je Srbija taj „problemčić” trpala pod tepih, da bi 2010. godine država, s tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem i premijerom Mirkom Cvetkovićem na čelu, s Libijom potpisala međudržavni sporazum po kojem je dogovoreno da će višedecenijska i višemilionska dugovanja umanjiti isporukom farmaceutskih proizvoda kompanije „Hemofarm” (koja je već tada bila u vlasništvu nemačkog „Štada”). Vrednost ugovora iznosila je 16 miliona evra, što je u prevodu na dužnički jezik bilo oko 40 odsto ukupnog srpskog duga prema Libiji.
Od tog trenutka počinje niz sumnjivih i do danas nerazjašnjenih događaja. To ukratko izgleda ovako: „Hemofarm” je lekove u nekoliko tura isporučio Libiji, država Srbija je iz zajedničke kase svih građana novac refundirala „Hemofarmu”, ali je dug Srbije prema Libiji, po zvaničnim podacima Ministarstva finansija, zaključno s krajem maja 2017. godine ostao isti – 44,7 miliona američkih dolara?!
Zbog svega navedenog, nameće se nekoliko logičnih pitanja na koje nismo uspeli da dobijemo odgovore: gde je nestalo 16 miliona evra koje je Srbija isplatila „Hemofarmu” na ime isporučenih lekova; zbog čega dug Srbije prema Libiji nije umanjen ni za jedan jedini dolar; i na kraju, zbog čega je za ovaj unosan posao izabrana privatna firma u stranom vlasništvu, a ne, recimo, državna „Galenika”, koja je već tada bila u finansijskim problemima? Gotovo niko od tadašnjih nosioca državne vlasti, koji su nesporno bili upućeni u ovaj dogovor, nije želeo da nam ponudi odgovore na ova pitanja.

Međudržavni aranžman
Da krenemo od početka… „Ekspres” je imao uvid u poverljiv dopis upućen predsedniku IO Privremenog nacionalnog saveta Libije Mahmudu Džibrilu, koji je lično parafirao tadašnji premijer Mirko Cvetković. U dopisu se navodi da je ugovor između kompanija „Hemofarm” i „General Manufacturing of Pharmaceuticals and Medical Supplies Company” (GMPMS) iz Tripolija o isporuci farmaceutskih proizvoda u vrednosti od čak 16 miliona evra potpisan 5. oktobra 2010. godine. Cvetković u njemu objašnjava i da je ugovor nastao kao rezultat XIV zasedanja Mešovitog komiteta za ekonomsku i naučnotehničku saradnju između Srbije i VSN Libijske Arapske Džamahirije, koji je održan u Beogradu od 10. do 12. novembra 2009, a u vezi sa umanjenjem duga Srbije. Tada je na libijskoj strani o svemu pregovarao Gadafijev ministar zdravlja, dok je srpske boje branio Milutin Mrkonjić, tadašnji ministar infrastrukture.

Čekaj, je l’ to moram danas da ti kažem? Večeras? Pa, ja sam u kafani, zovi me sutra ujutro. Nemoj na tu temu više. Ne znam o čemu pričaš. Ma, kakav Mešoviti komitet, pa je l’ znaš ti kada je to bilo…
Milutin Mrkonjić, počasni predsednik SPS

U tom dopisu iz oktobra 2011. godine, Cvetković novu libijsku vlast informiše da je Srbija s prethodnom, Gadafijevom vlasti napravila dogovor koji bi sada valjalo do kraja ispoštovati, izvoz lekova Libiji nastaviti, a srpski dug umanjiti.
– Njegova ekselencija Mohamed Mahmud el Hidžazi, sekretar libijskog Generalnog narodnog komiteta za zdravlje i čovekovu okolinu i kopredsednik MK, a u ime Vlade VSN Libijske Arapske Džamahirije, 27. maja 2010. godine potvrdio je da će dug Srbije prema Libiji biti umanjen za 16 miliona evra isporukom farmaceutskih proizvoda kompanije „Hemofarm” a.d. Vršac. S tim u vezi, 5. oktobra 2010. zaključen je ugovor o isporuci farmaceutskih proizvoda u vrednosti od 16 miliona evra između srpske kompanije „Hemofarm” i libijske kompanije GMPMS iz Tripolija. Po osnovu tog ugovora, libijskoj strani je 17. januara 2011. isporučena roba u vrednosti od 2.421.960 evra, dok isporuka u vrednosti od 3.360.000 evra čeka na isporuku. Libijska kompanija GMPMS je veoma zainteresovana da se aranžman s našom kompanijom „Hemofarm” u potpunosti realizuje. Imajući u vidu donete rezolucije Saveta bezbednosti UN broj 1970 od 26. februara 2011. godine i broj 1973 od 17. marta 2011, kojima su Libiji uvedene sankcije, Ministarstvo spoljnih poslova pri UN u Njujorku zatražilo je stav Komiteta SB UN za primenu navedenih rezolucija po pitanju sprovođenja dogovorenog aranžmana isporuke lekova libijskoj strani, koji je faktički počeo pre uvođenja sankcija i uspostavljanja komunikacije između Centralne banke Libije i Narodne banke Srbije. O zahtevu Srbije informisane su sve članice Komiteta, a pošto u predviđenom roku nijedna od članica nije saopštila da ima rezervu u vezi sa ovim zahtevom, može se smatrati da realizacijom ovog posla ne bi bile prekršene pomenute rezolucije – navodi se u Cvetkovićevom dopisu.
On dalje navodi da su se Centralna banka Libije i NBS saglasile da u svojim knjigama sprovedu neophodna knjiženja i evidentiraju umanjenje duga Srbije na dan 17. januara 2011. za iznos isporučenih lekova „Hemofarma” od 2.421.960 evra i nakon toga razmene takozvane SWIFT poruke o izvršenom umanjenju i preostalom iznosu duga Srbije prema Libiji.

Specijalni izaslanik
Da je Srbija nastavila da insistira na realizaciji aranžmana, svedoči i poverljiva depeša koju je 4. decembra 2011, svega tri meseca nakon pada Gadafija, vlastima u Srbiji poslala naša ambasada u Tripoliju. Dopis je potpisao Dušan Simeonović, koji je u zvaničnu posetu kod predsednika Privremenog nacionalnog saveta (PNS) Libije Mustafe Abdela Džalila otišao kao specijalni izaslanik predsednika Tadića. Naravno, uz pratnju ambasadora Potežice.
Simeonović, koji je i sam ukupno devet godina u dva navrata bio ambasador u Libiji, Džalilu je tom prilikom preneo Tadićevu ličnu poruku.
– Danas, sa ambasadorom Potežicom, primljen sam kod predsednika libijskog PNS M. Abdela Džalila. Zahvaljujući na prijemu, rekao sam da je poruka predsednika Tadića izraz želje predsednika i Vlade Srbije da razvijaju i unapređuju odnose s novom demokratskom vladom i narodom Libije. Predsednik Džalil je to propratio s vidnim simpatijama. Razrađujući sadržaj poruke, izrazio sam spremnost naše vlade da, u ovom trenutku, a u okviru naših mogućnosti, pruži pomoć Libiji. Pre svega u oblasti zdravstva, odnosno lečenju libijskih ranjenika iz građanskog rata. Kao drugu konkretnu formu naše saradnje vidimo ranije postignut dogovor o isporuci lekova preko naše kompanije „Hemofarm”, kojim bi se i dalje postepeno smanjivao naš državni dug Libiji. Pitao sam ga da li u ovim okolnostima i dalje postoji spremnost libijske vlade za nastavak te vrste saradnje. Džalil je odgovorio da ova vlada poštuje sve prethodne državne sporazume, u tom slučaju i ovaj, postignut sa Srbijom. Zbog tog stava podsetio sam ga na pismo predsednika Vlade Mirka Cvetkovića, upućeno prošlog oktobra prethodnom premijeru Džibrilu, u kojem molimo za odgovor, kako principijelne saglasnosti da se takav oblik saradnje nastavi, tako i Centralne banke Libije, po primitku najnovijih pošiljaka „Hemofarma” ugovorenom partneru. Na ovaj način bi bilo nastavljeno umanjenje našeg državnog duga Libiji, odnosno dalje zadovoljenje libijskih potreba za lekovima – navodi u dopisu Simeonović.

Jeste, umanjen je, ali je kamata na taj dug čak pet odsto. Zbog toga je ovo jako dobar posao za državu jer je deo duga otplaćen robom, a ne novcem. Ostatak duga se kamatio, posebno zato što nije sve isporučeno odmah. To je bio vrlo dobar posao i za „Hemofarm”. Sve je tu potpuno čisto
Aleksandra Popović, DSS

Specijalni izaslanik Simeonović tom prilikom se susreo i s libijskim premijerom Abdulom Rahimom el Kibom, s kojim je takođe porazgovarao o aranžmanu s „Hemofarmom”, a o čemu je Tadića, Cvetkovića, Vuka Jeremića (tadašnjeg šefa diplomatije), Ivicu Dačića (tada ministra policije), Dragana Šutanovca (tadašnjeg vojnog ministra) u dopisu detaljno obavestio Potežica.
– Simeonović je detaljnije govorio i o aranžmanu isporuke lekova „Hemofarma” na osnovu umanjenja državnog duga koji Srbija ima prema Libiji. Upoznao je libijskog premijera s pismom koje je premijer RS uputio Kibovom prethodniku Džibrilu. Zamolio je za odgovor, a posebno na pitanje o libijskoj spremnosti za nastavljanje pomenutog aranžmana. Takođe, zamolio je da CB Libije umanji dug Srbije za isporučenu količinu lekova i da o tome obavesti NBS. Kiba se interesovao za detalje aranžmana i rekao da će šire proučiti i pratiti to pitanje, naglašavajući da je njihov principijelni stav da generalno poštuju sve međunarodne sporazume i aranžmane. Van tog konteksta pomenuo je da su imali neka negativna iskustva s drugim zemljama kojima su morali da plaćaju isporučenu navodnu humanitarnu pomoć – navodi Potežica.

Kafanska posla
Iako „Hemofarm” do zaključenja ovog broja nije odgovorio na naša pitanja, prema saznanjima „Ekspresa”, vršačka kompanija je Libiji isporučila sve dogovorene količine lekova, u vrednosti od 16 miliona evra. Takođe, „Hemofarm” je svoja celokupna potraživanja naplatio državi Srbiji, što bi trebalo da rezultira umanjenjem srpskog duga. To se, ipak, nikad nije desilo!
Da se glavnica duga nije smanjila otkako je aranžman dogovoren, ali i otkako je dug prema Libiji uvršten u predlog budžeta Srbije za 2016. godinu (gde se navodi da dug iznosi tačno 40.661.599 evra), svedoče zvanični podaci Ministarstva finansija.
– Stanje duga na kraju meseca maja 2017. godine prema Libiji iznosi 44,7 miliona američkih dolara. Ministarstvo finansija uputilo je poziv za pregovore libijskog strani marta 2017. godine. Očekuje se odgovor libijske strane, nakon čega će se utvrditi način regulisanja predmetnog duga – navodi se u odgovoru nadležnog ministarstva koji je dostavljen „Ekspresu”.
Na naše pitanje koliko je do sada od ukupnog duga otplaćeno na ime isporuke lekova i da li je na dug obračunata neka kamata, stigao je sledeći odgovor:
– U proteklom periodu je isporukom lekova plaćeno 20,4 miliona američkih dolara duga. Kamata će biti utvrđena kada bude postignut sporazum o regulisanju duga nastalog za vreme SFRJ s Libijom – navodi ministarstvo.
To faktički znači da je Srbija uredno platila za isporučene lekove „Hemofarmu”, ali da Libija dug nije smanjila. Osim toga, lekovi očigledno nisu pokrili ni eventualnu kamatu na dug, jer ona, sudeći po odgovoru ministarstva, još uvek nije određena. Gde je nestalo 16 miliona evra? Šta je plaćeno tim novcem?
Odgovor na sva ova pitanja nismo uspeli da dobijemo ni od Borisa Tadića, niti od Vuka Jeremića, dok je Mrkonjić u svom već poznatom stilu na sve moguće načine pokušao da izbegne ovu temu. Nakon što je uredno saslušao pitanje i potvrdio da je bio na čelu Mešovitog komiteta, usledio je prvi izgovor.
„Čekaj, je l’ to moram danas da ti kažem? Večeras? Pa, ja sam u kafani, zovi me sutra ujutro.”
Međutim, ni sutradan nismo imali više sreće…
„Nemoj na tu temu više. Ne znam o čemu pričaš. Ma, kakav Mešoviti komitet, pa je l’ znaš ti kada je to bilo… Zvaću te kada stignem u kancelariju”, obećao je Mrkonjić.
Kada se to nije desilo ni nakon nekoliko sati, Mrkonjića smo pozvali ponovo.

Ministarstvo finansija: U proteklom periodu je isporukom lekova plaćeno 20,4 miliona američkih dolara duga. Kamata će biti utvrđena kada bude postignut sporazum o regulisanju duga

„Ćao, dušo, neću da komentarišem ništa… Ćao”, kratko je poručio pre nego što je spustio slušalicu.
Ništa više sreće nismo imali ni s Tadićem i Jeremićem, koji do zaključenja ovog broja nisu odgovorili na naša uredno poslata pitanja, dok nam je Cvetković samo kratko objasnio da se povukao iz politike i da više ne daje izjave za medije.

Radilo se za kamatu
S druge strane, Šutanovac, koji je nekoliko puta odlazio u posete Libiji i zalagao se za ekonomsko-vojnu saradnju dve države, za „Ekspres” potvrđuje da je postojao dogovor povodom isporuke lekove Libiji.
– Sporazum je dogovoren preko Mešovitog komiteta Srbije i Libije. S naše strane predstavnik je bio Mrkonjić, a s libijske njihov ministar zdravlja. Koliko znam, u ponudi su bili i „Galenikini” lekovi, ali je libijska strana izabrala „Hemofarm” zbog različitosti ponude i ponuđenih cena. Inače, po tom dugu otplaćivala se do tada izuzetno visoka kamata, mislim da je iznosila oko pet odsto – poručio nam je Šutanovac.
Slično objašnjenje dobili smo i od doskorašnjeg funkcionera DSS Aleksandra Popovića, koji je do pre godinu dana bio potpredsednik kompanije „Hemofarm” zadužen za marketing.
– Na zahtev libijske strane, na Mešovitom komitetu je dogovoreno da se deo srpskog duga Libiji vrati kroz lekove, i to u vrednosti od 16 miliona evra, što je u tom trenutku bilo 40 odsto duga. Libijska strana je izrazila želju da to bude „Hemofarm” jer je ta kompanija i pre i posle ovog aranžmana bila zastupljena u Libiji. Osim toga, „Hemofarm” je od svih srpskih firmi imao najširi dijapazon lekova – objašnjava Popović.
Popović tvrdi da su apsolutno sve dogovorene količine lekova isporučene Libiji, kao i da je dug Srbije prema Libiji umanjen za 16 miliona evra.
– Jeste, umanjen je, ali je kamata na taj dug čak pet odsto. Zbog toga je ovo jako dobar posao za državu jer je deo duga otplaćen robom, a ne novcem. To znači da su neki ljudi dobili posao, da je plaćen porez… Ostatak duga se kamatio, posebno zato što nije sve isporučeno odmah. Čini mi se da je poslednja tura otišla 2015. To je bio vrlo dobar posao i za „Hemofarm”. Sve je tu potpuno čisto – zaključuje Popović.

KO PRVI DEVOJCI. . .

Pretresanje aranžmana između Srbije i Libije otvorio je i logično pitanje: zbog čega je posao dogovoren baš s „Hemofarmom”, koji je od 2006. godine u vlasništvu nemačkog „Štada”, a ne s, recimo, državnom firmom „Galenika”, koja je već tada grcala u finansijskim problemima?
Kako nezvanično saznajemo, upravo taj posao je bio prvi od tri žestoka udarca države koji su doveli do propasti „Galenike”. S druge strane, sagovornik „Ekspresa” iz tadašnjeg vrha vlasti, koji nije želeo javno da govori o ovom poslu, kaže da je prvobitan dogovor bio da Srbija dug isplati bilo kojim domaćim proizvodima, a da je tek naknadno Libija na Mešovitom komitetu zatražila da se to učini isključivo isporukom „Hemofarmovih” lekova.
O svemu tome svedoči i dugogodišnji čelnik farmaceutskog koncerna „Hemofarm” Miodrag Babić, koji se priseća da je još u njegovo vreme bilo pokušaja da se taj aranžman obezbedi i da je, koliko zna, dozvola dobijena.
– To je i za „Hemofarm” i za državu bio dobar posao. Kada „Hemofarm” naplati svoja potraživanja, svi su, što se kaže, zatvorili posao sa zadovoljstvom. To je za zemlju bio pozitivan efekat. Detalje ne znam jer sam otišao iz „Hemofarma” 2010. Ne znam zašto je izabran baš „Hemofarm”, a ne „Galenika”. To već vidite s njima. Na kraju krajeva, ko prvi devojci, njegova devojka. Uvek je tako bilo i u poslu i u životu. Manite se toga. Te tendere gurajte po državi, ali kada neko smisli neku pametnu ideju i reši neki problem, ne možete reći: evo, Pera je imao ideju, a sada svi dođite da pokupite korist od toga. To je inicijativa, a ko ima inicijativu, ima i priliku. Ipak, više o svemu može da vam kaže Aca Popović, on je to operativno radio – objasnio nam je Babić.

KOMISIJA BEZ REZULTATA

Nakon otmice dvoje službenika Ambasade u Tripoliju, Slađane Stanković i Jovice Stepića, koji su poginuli u februaru 2016. u, kako se pretpostavlja, američkom bombardovanju grada Sabrata, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije formiralo je radnu grupu da istraži taj slučaj. Iako su srpski mediji tada pompezno najavljivali da će ova svojevrsna komisija, osim slučaja otmice službenika, istraživati i navodne nezakonite poslove ambasadora Olivera Potežice, nalazi i rezultati istrage nikada nisu ugledali svetlo dana. U maju mesecu ove godine, Potežica je poginuo u teškoj saobraćajnoj nesreći u Tunisu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar