NAJVEĆI NACIONALNI RAZBOJNICI (3), ĐORĐE BOŽOVIĆ GIŠKA: Nasmejao se kad je video smrt

NAJVEĆI NACIONALNI RAZBOJNICI (3), ĐORĐE BOŽOVIĆ GIŠKA: Nasmejao se kad je video smrt


Dok su oni hteli da ga ubiju kao okorelog razbojnika, Đorđe Božović je fanatično želeo da pogine, ne ni kao anđeo, a ni kao divlja zver, već samo kao čovek
Zaljubljenom u herojsku literaturu, žurilo mu se da neko napiše kako je Lika bila njegovo Kosovo i kako se nepobeđeni vitez najčuvenijih gradskih tuča i vanserijski mangup s beogradskog asfalta preselio u ep i zauvek nastanio u nebeskom carstvu srpskih ratnika

Tog dana imao je lice Harisona Forda koji je, umesto u potragu za izgubljenim kovčegom, krenuo na putovanje koje se moglo i smelo završiti samo smrću. Pripadao je onoj vrsti ljudi kojima je ona bila jedan od načina života i znao je da će, kad bude mrtav, biti ne samo podoban i skroz okej, nego će ga se još više bojati. I dok su se mnogi razočarano pitali da li ono što je Giška čitavog života tražio uopšte postoji, on je otišao s pobedničkim osmehom nekoga ko je do kraja romantičarski tvrdoglavo bio ubeđen da je i svoj život i svoju smrt poklonio jednoj novoj Srbiji, iako mnogi njegovi poslednju odvažnost među ličkim šljivama nikada nisu mogli razumeti, a još manje politički opravdati.
Oni koji su ga stvarno voleli smirili su se tek kad su čuli da ga više nema. Nekadašnji strah i trepet čitave Evrope, kome je kriminalna hrabrost bila osnovno zanimanje, nije prestajao da, već samim svojim postojanjem, uznemirava gospodare našeg virtualnog života koji su u njemu videli opasnog, razjarenog tigra na slobodi na koga treba iz zasede pucati. I dok su oni hteli da ga ubiju kao okorelog razbojnika, Đorđe Božović je fanatično želeo da pogine, ne ni kao anđeo, a ni kao divlja zver, već samo kao čovek.
Tog jutra izgledao je stariji od trideset šest godina koliko je trebalo da napuni, izbrazdan ožiljcima svoje burne mladosti, koja ga je terala da radi ono što drugi nisu smeli, ali i za sva vremena obeležen kao neko ko nije bio ni moralno, ni politički podoban, čak ni da glavu da za Srbiju. Otkako se rodio, sve što bi poželeo pripadalo je drugima, pa je vrlo brzo uvideo i da u odabranom stroju najvećih i najglasnijih patriota za njega neće biti mesta, jer su ih zauzeli zaslužni junaci po sumnjivom ukusu režima.

Kradljivac slobode
Zaljubljenom u herojsku literaturu, žurilo mu se da neko napiše kako je Lika bila njegovo Kosovo i kako se nepobeđeni vitez najčuvenijih gradskih tuča i vanserijski mangup s beogradskog asfalta preselio u ep i zauvek nastanio u nebeskom carstvu srpskih ratnika, ma koliko to bilo civilizacijski nekorektno.
Samo retki mogu razumeti da je ponekad lakše umreti nego živeti onako kako je on živeo.
Đorđe Božović nije bio običan srpski gelipter i siledžija.
Dok su se najhrabriji usuđivali tek da slobodno misle, Giška se pročuo kao neko ko je sekao zatvorske rešetke, zaključavao stražare, bežao s doživotne robije, ustoličen kao pojam i metafora neograničene slobode koja se, možda, nije mogla ostvariti, ali ju je svakako trebalo izmisliti. Tako je, pljačkajući banke, jedan stasiti beogradski mangup, u stvari, bio spektakularni kradljivac slobode, nama tada tako nedostižne i daleke.
– Za pljačku treba dosta hrabrosti – objašnjavao mi je. Treba stegnuti zube i biti mnogo muškarac, jer tada su svi protiv vas: i režim, i zakon, i okolnosti, i tehnika, i alarmni uređaji, i svetska policija, i najmodernije naoružanje, i najbrža kola. Sve je drugačije nego na frontu, gde svi jurišaju i gde svi ginu. Da se ne lažemo. Svi bi pljačkali kada ne bi falilo odvažnosti, ludosti i fanatizma. Kad idete u krađu, male su šanse da ćete izvući živu glavu, jer vam tada niko ne kaže stoj, nego odmah puca. Retko kad lopov bude uhapšen. Najčešće – pogine.
Đorđe Božović je bio Giška za prijatelje, neprijatelje i policiju.
U podzemlju se proslavio po fanatičnoj izdržljivosti (bio je u stanju da mesecima šatro čisti ulicu ispred neke evropske juvelirnice, vrebajući pravu priliku). Ispričao mi je kako su on i ekipa danima strpljivo dreždali na terasi stana Stjepana Đurekovića u Minhenu u nameri da ga, po nalogu Državne bezbednosti, likvidiraju kao neprijatelja i ustašu, kao što je sebi kasnije priznao da nije imao snage da po istom zadatku, u nekom toaletu zadavi četničkog vojvodu, popa Momčila Đujića.
Giška je bio ponor protivrečnosti, iznenađenja i nelogičnosti od kojih je jedino bilo jasno da je kriminal predstavljao samo jednu stranu njegovog talenta, dok je drugima bio državna apanaža – sjajna nadnica za podobnost i pokornost.
To sam shvatila kad sam se prvi put našla u njegovoj momačkoj sobi, negde na periferiji, koju je on zauvek napustio, s knjigama, „muškatlama”, kompjuterima, tucetom svilenih košulja i solidnom bibliotekom kuvara najpoznatijih svetskih kuhinja.

Hajdučki Romeo
Đorđu Božoviću je bilo suđeno da bude heroj samo sutradan posle smrti. Pošto mu je iz Milana stigla zakasnela oslobađajuća presuda, po kojoj je prethodno šest godina robijao, odmah su ga optužili da je bio najobičniji švercer droge i oružja.
Opisivali su ga kao zloglasnog kriminalca, prozivali kao bivšeg robijaša, proglašavali državnim neprijateljem, pretresali mu detaljno isuviše burnu prošlost, lovili ga u nedozvoljenim radnjama, olajavali ga i istovremeno ga se bojali, pretili mu i odvrtali šrafove na kolima, postavljali zasede u najpopularnijim beogradskim diskotekama i slali bataljone milicije da ga uhapsi. On im je stalno izmicao, vozio brže od njih, iskakao kroz prozore i kao hajdučki Romeo se spuštao niz čvorovima sastavljene zavese, ostajući do kraja usamljeni vitez ulice koji je izazivao strah ili smrt na asfaltu, pobednik u svim tučama, dvadeset šest puta ranjavani srpski mangup, o kome se pričalo da se uvek trudio da bude odvažniji i luđi od ostalih.

Mi smo svi bili zadojeni onim – pionirska marama, živeo Tito, živela partija. Ja sam prvi zaplakao kad je on umro, u samici i najstrožem zatvoru u Francuskoj. Pošle su mi suze same od sebe. Samo što nisam pao u nesvest. A meni su isti ti komunisti bukvalno utukli oca

Bio je spreman da se, ako zatreba, porve pošteno s čitavim svetom, čvrsto ubeđen da se komunizam može „razbiti ko zvečka”, razbucati kao bajati spomenik, razlupati pesnicama i zdrobiti golim rukama, što je njemu, kao najjačem, predstavljalo glavni zadatak. Onima koji ga nisu shvatali ozbiljno, ili su pak u tome preterivali, javno je obećavao prave srpske batine, dok je legitimnog četničkog vojvodu zvao uviđavno gospođicom uveren da je, za razliku od njega koji je svojevremeno strpan u zatvor, jer se s Brankom Mikulićem raspravljao ko više voli Tita, on bar znao zašto je robijao po čitavoj Evropi.
Priče o njegovim internacionalnim razbojničkim podvizima poklapale su se (brojčano!) s fakultetima koje je završavao po zatvorima i stranim jezicima koje je tečno govorio, čitao i pisao!
Bilo je mnogo toga apsurdnog u životu Đorđa Božovića. Kad sam ga pitala da li se on preko kriminala kalio i spremao za borbu protiv komunizma, Giška je skrušeno odgovorio: „Moraću duboko da vas razočaram. Ja sam Tita obožavao. Bio sam spreman da poginem za njega!”

Korveta na Voždovcu
Kao heroj ulice, savršeno se uklopio u mit o Jugoslovenima – slavnim kraljevima evropskog podzemlja, koji će se, ako prežive, jednog dana vratiti da poginu za slobodu koja je i bukvalno hronično nedostajala najviše njima, dok su najčešće bili u zatvoru.
Svima koji su se čudili što je u pobuni protiv Miloševićevog režima bilo toliko besprizornih kandidata, Đorđe Božović je stručno poručivao da su istorijski gledano i komunističku revoluciju izveli opasni kriminalci, pogotovo ako se zna da su četvorica razbojnika iz legendarne Čarugine bande postali narodni heroji u NOB-u pošto ih je Milovan Đilas marksistički prevaspitao na robiji.
Mnogima je, ne bez razloga, bilo sumnjivo što je Đorđe Božović suviše glasno pretio da će se obračunati ne samo s režimom, nego i sa samim voždom, dok su ga drugi, nestrpljiviji, upozoravali da to što misli i uradi, jer nas je obuzimalo potpuno odsustvo nadanja.
Kada smo se prvi put sreli, crvena „korveta” Đorđa Božovića Giške se kao naučnofantastični leteći tanjir spustila na jednu voždovačku padinu. Prolazili smo pored skromnih kuća s baštama i otvorenim prozorima na kojima su se luftirali perjani jastuci i kroz koje je dopirao miris zimnice i slatkog od kupina.
– Moj balkon je onaj s najviše cveća – rekao mi je Giška obučen u šarenu majicu od čiste svile, s manikiranim noktima, muškim prstenom i „roleksom” kao znakom raspoznavanja od koje je fele.
Iako je stalno ponavljao da je mrtav daleko opasniji nego živ, Giška je, kad smo seli u kafić, ipak poslovično leđa okrenuo zidu.
– Samo zbog mog poznavanja vojnih veština, izuzetne fizičke spremnosti, a i – mnogo sam dobar strelac, komunisti se nećkaju, inače bih već bio mrtav. Svima je valjda jasno da istinski neprijatelji Srbije nisu ustaše nego komunisti. Mi bismo sa Hrvatima, u jednoj boljoj situaciji, da smo demokratska zemlja, završili problem za nekoliko nedelja. Naučili bismo ih pameti i oni više ni nad kim u istoriji ne bi pravili genocid. Ali ovim našim srpskim nesrećama na vlasti rat odgovara. Nisam baš tako ograničen kao što su najčešće ljudi iz moje branše. I nije uopšte čudno što sam u zatvoru sreo neuporedivo više časnih momaka nego na slobodi. Pokvarenjaci i ološ se ionako uvek snađu i izvrdaju da plate za ono što su skrivili. Naivni i pošteni obično stradaju. Ne hapse poltrone i ulizice, već genski čvrste ljude, muškarce-zveri, surove kao priroda.
Mi smo svi bili zadojeni onim – pionirska marama, živeo Tito, živela partija. Ja sam prvi zaplakao kad je on umro, u samici i najstrožem zatvoru u Francuskoj. Pošle su mi suze same od sebe. Samo što nisam pao u nesvest. A meni su isti ti komunisti bukvalno utukli oca. Ako to mogu i da im oprostim, ne mogu što su me, posle u školi, učili da se stidim ćaleta koji je bio nepopravljivi antikomunista. Kao najveća stvar u svoje vreme računalo se – biti od koristi komunističkoj državi: ići preko grane da se boriš protiv ustaša i političkih emigranata. To je bio san svakog beogradskog mangupa. Trebalo je i za to imati dobrog oca i politički podobno poreklo i rodbinu.

Otac ratnik
Zatvor je presveto mesto – čistilište. Tu postaješ ili krpa, ako si slab, ili, ako sve izdržiš, Baš-čelik.
U životu i na asfaltu ratovao sam zahvaljujući toj nesreći da sam rođen kao pripadnik jednog necivilizovanog, prilično surovog naroda.
Voleo sam da se bijem, ali te tuče su bile deo našeg srpskog folklora, kao što su šajkača ili seljačka narodna nošnja. To je ta naša primitivnost. Morao sam uvek da budem jači od neprijatelja.
Postoji neka fama da mene niko nije pobedio u poštenoj tuči. Prvo sam se pročuo kao dobar bokser, vredan u školi, a željan svega. Ko mečka „mala Božanica”, hoću i da se provedem, volim devojke, a para nema. Kako se snaći: hajde sitno, hajde krupno, hajde pljačka. Krenulo je iz neke želje za avanturizmom, za nekim glupiranjem i ja se toga danas stidim i nisam nimalo ponosan na taj deo prošlosti. Ali ja to časno zovem pravim imenom. A ne kao naši proslavljeni junaci socijalističkog rada koji su tobože besprekorni, čisti kao suze, a svi odreda daleko su veći krimosi od mene. Prema njima – ja sam sitni lopov-amater. Opljačkali su više banaka nego svi jugoslovenski i svetski kriminalci zajedno.
Moj otac Gavrilo, kao dečak, prezivao se Mićković. Međutim, na granici Crne Gore i Austrougarske ubio je austrijskog oficira i dva podoficira. Morao je da promeni prezime u Božović i dodali su mu još tri godine, da ima osamnaest. Onda je otišao u Nemačku, a iz Nemačke u Ameriku. U Americi je prvih godina bio rudar. Ali, dolazio je, dajući za jedan pozajmljeni dolar dva, samo da bi ovde učestvovao u ratovima. Bio je tu 1912, pa 1913, došao je 1914. godine. Tada je teško ranjen vraćen u Ameriku. Godine 1918. uspeo je da prevari američke vojne vlasti da je sposoban za njihovu vojsku. Onda opet teško ranjen na Verdenu, ne znam gde je sve bio na našim ratištima, da bi na kraju ostao invalid. Mene je napravio u šezdeset trećoj, kad se vratio da u otadžbini umre.
Imao sam osam godina kad je na njega izvršen nikad rasvetljen atentat. On je mnogo pričao protiv komunizma. U Americi je bio makartijevac, imao je običaj da prilično laje. Nisu mogli da ga uhapse kao stranog državljanina, pa je nastradao. Uhvatili su ga na spavanju, tukli su ga čarapama, ispunjenim mokrim peskom dok nije dobio potres mozga i načisto poplavio.
Gavrilo je bio jedan od rukovodilaca društva „Srbobran” u Americi između dva rata. Posle Vojne akademije izučio je za zlatara. Kao dete učio me je da pucam iz pištolja. Sećam se kako mi je skidao jabuku sa glave sa petnaest metara. Bio je strašan vojnik i odličan strelac. Drugima je zrnom vadio cigaretu iz usta. U školi su me zvali Vijetnam, jer mi je tata bio Amerikanac, a tada je trajao rat u Vijetnamu. A on je bio Srbenda do maksimuma.

Posleratna gerila
Srpski mangup, gde god je došao u inostranstvo, osvojio je odmah čitav grad, pa i državu. Razbio je sve njihove slavne bildere i gorile, i uterao im strah u kosti. Legendarna je ta posleratna beogradska gradska gerila. Sve sami borci protiv komunizma. Prvo je bio Gidra. Ne zna mu se ni ime ni prezime. Priča se da ga je ubio njegov nekada najbolji drug, posle policajac. Gađao ga je iz puške. Onda se pojavio Dada Cerović, difovac. On mi je bio uzor. To je bio čovek koji je na rukama mogao da trči kao na nogama. Da se popne sedam metara uz ravan zid i isto tako siđe. Čudo nad čudima. Bio je u stanju da čoveka udari dva puta pesnicom, napravi kolut u vazduhu, udari ga dva puta nogom i vrati se na zemlju.

Radije sam išao da opljačkam banku ili furgon koji prenosi pare da bih svojoj devojci i sebi mogao da dostojanstveno pružim luksuz, makar i privremen, ali da to ne bude parazitski i slepački

Tek posle njega dolazi Ljuba Zemunac. Malo se razlikovao od prethodnika – gradskih „vitezova”. Nije se udvarao devojkama koje su mu se sviđale, nego ih je gotovo redovno silovao. U svemu drugom bio je veliki junak, harambaša, strah i trepet. Nigde Šiptari, ta zlotvorska emigracija, nije smela da dira Srbina gde je on dolazio. U vreme kad su svi beogradski mangupi pili alkohol, Ljuba Zemunac je počeo sa treninzima, pa smo i mi mlađi ostavljali piće, prestajali da pušimo i nastojali da živimo sportski. Između nas bila je razlika od osam godina. Poštovao me je, kao i ja njega, mada se ovde pričalo kako je on navodno poginuo u Nemačkoj po mom nalogu. To je najbednija laž. Tamo je postao najljući antikomunista i prešao je u četničke Bele orlove. Bio je veliki Srbin iako mu je ćale bio Hrvat.
Mi smo bili tako idealistički trovani misleći kako radimo dobro za otadžbinu. A otadžbina se tada računala od Đevđelije do Triglava. Drugačije smo mi to onda učili i gledali i emigraciju i sve ljude koji su nam bili na meti. Naravno, mislim isključivo na srpsku emigraciju, drugim emigracijama nismo dužni nikakva izvinjenja, jer je među nama večni rat. Oni tamo nas, mi njih, pa ko koga pre stigne.
Srbi su divlji ljudi, temperamentni, više vole i više mrze nego ostale nacije. Bili su najatraktivniji za žene tih godina, sve dok u inostranstvo, umesto čuvenih mangaša, nisu počeli da dolaze džukci i Šiptari. Otkako su naše najveće džukele počele da se vrzmaju po Zapadu, smatrali su nas takvim šljamom da nisi mogao da osvojiš ni najružniju strankinju.
Nikada nisam želeo da budem žigolo, niti da čuvam nečije slavno telo od metaka. Da šetam kučiće bogatim Francuskinjama i imam od nje zlatan sat na ruci i pedeset franaka dnevno. Radije sam išao da opljačkam banku ili furgon koji prenosi pare da bih svojoj devojci i sebi mogao da dostojanstveno pružim luksuz, makar i privremen, ali da to ne bude parazitski i slepački.

Besne beogradske godine
Odmalena mi je nadimak Giška. Valjda potiče od Gice, prasenceta. Kao klinac sam bio prvo mršav, žgoljav, pa sam se posle od nekog američkog leka bio toliko ugojio da sam imao sto pedeset kila. U vreme tih besnih beogradskih godina imao sam obično od pet do deset tuča nedeljno. Pretrpeo sam poraz jedino od Žorža Stankovića, koji je tada bio bokserski šampion. On je dva puta padao, ali me je na kraju udario tako da me je razvalio. Tada mi je bilo četrnaest godina i nisam više nijednu tuču izgubio.
Još kao dete sam pobegao od kuće u inostranstvo. Otišli smo sa tuđim pasošima za Trst. Bežali smo preko graničnog prelaza Gorica, kroz probušenu žicu. Malo smo krali, kupili poklone mami i tati, videli kako je preko grane, klopali sendviče i vratili se u Beograd. U Italiju sam otišao na prvu oružanu pljačku. To se, kad-tad, plaća. Ja sam zatvorom platio, nevin, ono što nisam uradio, a ono što jesam, nisam nikad. Teretili su me za oružanu pljačku centralne pošte u Milanu, mada sam u to vreme bio u Zagrebu, u bolnici. Osuđen sam u odsustvu i izručen. Nikada u životu nisam imao koristi od bilo koje pljačke. Svaka se završavala uveče, u najt klubu, kupanjem u šampanjcu. U životu nisam nikada ništa uštedeo, niti imam makar trenutak sigurnosti, spokoja i bogatstva od tih para.
Kako smo izvodili pljačke? Ukradu se obično dva automobila, pod uslovom da je treći, legalan. Jedan se postavi ispred mesta pljačke, drugi, ukraden, dva-tri kilometra u drugom pravcu, a treći ostavi na drugom kraju grada. Onda se pred bankom, ako se radi nižerazredna pljačka, stavi maska preko lica i uleti unutra. Razoruža se prvo čuvar banke, preskoči se ograda, pokupi se sve živo iz kaseta i kase i istrči napolje. Sedne se u prvi auto, vozi do drugog auta, a njime do onog trećeg – pravog. Pređe se u taj, dok jedan od učesnika sa oružjem i parama ide motorom u sasvim drugom pravcu trista kilometara na čas. A njegovi saučesnici, čisti ko suza, voze se bezbrižno legalnim autom, bez maske i bez ičega. To bi bila prosečna pljačka. Pošto je mnogo teže, isključivo profesionalci idu na furgone ili na velike centralne banke. Onda pozorišna maska mora da se promeni, da se baci suzavac, da se radi brzo, da ne bi na novac pali razni specijalni hemijski sastojci, koji ga oboje i unište.
Najviše se tehnike nauči po zatvorima. Dođu mali lopovi, mali kriminalci u velike zatvore, sretnu velike idole i često od bojažljivih džeparoša postaju svetski gangsteri. Ti ljudi se, jednoga dana, nađu iznenada u situaciji da u sebi otkriju Dilingera, razočarani vlašću i terorom lopova i prevaranata.
Prirodno je što su najbolje mišljenje o velikim kriminalcima imali baš naši političari na vlasti. Oni su strašno cenili kriminalce, jer su znali da su, zapravo, od iste sorte ljudi. Po italijanskim zatvorima sedeo sam za istim stolovima sa njihovim najvećim mafiozama, sicilijanskim kumovima.
U Italiji, na robiji, upoznao sam i Renata Kurča, legendarnog vođu „Crvenih brigada”. Sprijateljili smo se iako nikada nisam delio njegovu ideologiju.
Terorizam mi je uvek bio stran. Razumem da neko svog protivnika eliminiše osvetom, ali dizanje u vazduh vozova, ubijanje nevinih ljudi, to bih kažnjavao tradicionalnim srpskim oružjem – nožem – i to tupim.
Razbojnici su svuda političarima dobrodošli ukoliko su na njihovoj liniji. Bio bih najveći ljubimac socijalističkog rada, bio bih na sva tri kanala televizije da sam pristao da služim Slobodanu Miloševiću, kao što su to učinili neki moji nerazdvojni prijatelji i poznanici. Niko onda ne bi postavljao pitanje moje prošlosti. Moj dalji rođak, zadužen za propagandu u srpskoj skupštini, ostavio je bar trideset telefonskih poruka majci pred izbore. Verovatno zbog nekog prljavog posla, da nekog od protivnika isprebijam, ucenim ili ponizim.
Nije mi padalo ni na kraj pameti da u krvi rušim Miloševićev režim u Srbiji. Da smo to hteli, niko ne bi znao za naše postojanje dok to ne obavimo. Želeli smo da potpuno razgolitimo vlastodršce, da im se propisno trese pod nogama, da im je stalno neprijatno. Da im samo vladanje postane nelagodno. Da im to stalno bude vruć krompir, da se umaraju, da imaju stresove, da se sekiraju za svoje vile i privilegije, sve dok jednoga dana sami ne otpadnu kao zrele kruške.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar