NAJVEĆI NACIONALNI RAZBOJNICI (4), BORIS PETKOV: Srčana kap pored Giške i Kneleta

NAJVEĆI NACIONALNI RAZBOJNICI (4), BORIS PETKOV: Srčana kap pored Giške i Kneleta


Borisa Petkova, zvanog Bugarin, najvećeg cinika u svetu kriminala, pripadnika old school ekipe beogradskog podzemlja, pre petnaest godina je umesto metka strefila srčka
Govorio je da kriminalci i tipovi sa službenim legitimacijama tajne policije rade isti posao. Oni su uvek tu negde, samo što se bave legalizovanim kriminalom, postupci su im isti, rade sa istom grupom ljudi, razmišljaju isto, isto se ponašaju. Nose oružje i jedni i drugi. S tim što jedni biju po zakonu: lome koske lagano žrtvama vezanim za radijator 
Nerviralo ga je što su se ljudi toliko plašili Ljube Zemunca

Ovde je reč o poslednjem akteru velike nacionalne krimi priče, koji se duhovito hvalio kako je besposličar po zanimanju i bio dovoljno lukav ili srećan da, za razliku od svojih vernih pajtosa, ne završi na asfaltu nego u krevetu. Borisa Petkova, zvanog Bugarin, najvećeg cinika u svetu kriminala, pripadnika old school ekipe beogradskog podzemlja, nerazdvojnog prijatelja Đorđa Božovića Giške i Kneletovog učitelja u smrtonosnim nestašlucima, pre petnaest godina je, umesto metka, strefila srčka. Gotovo neverovatno za čoveka njegovog kalibra i razbojničkog dosijea i zapaženog glumca u filmu “Vidimo se u čitulji”. Umro je na Vojnomedicinskoj akademiji zbog problema, ne sa zakonom nego sa srcem. Faca je postao sredinom osamdesetih, posle ubistva čuvenog Ranka Rubežića, balkanskog Dača Šulca, za koje su bila osumnjičena još trojica njegovih ortaka. Iako je odmah zbrisao u Čehoslovačku, koja tada nije bila članica Interpola, ipak je uhvaćen i izručen Jugoslaviji, gde je prvo bio osuđen na pet, pa na sedam godina zatvora. Njegovi skečevi u sudnici imali su vodviljski karakter, a voleo je da priča kako je ceo život proveo ili na robiji ili u bekstvu. Na prvoj liniji u paklenom svetu odmetništva, ukupno je bio osuđen na osamnaest godina, a izdržao je samo polovinu. Krivicu za Rubežićevu likvidaciju nikada nije priznao, a već posle dve godine je pobegao iz “Zabele”. Iako u bekstvu, pojavio se na sahrani Đorđa Božovića i istog dana ranjen u pucnjavi kod hotela “Slavija”. Odbio je da učestvuje u, kako je govorio, državnom ratu, ponosio se druženjem sa legendama svog zanata: Giškom, Rubežićem, Jusom Bulićem, Darkom Ašaninom, ali i nekim novim zločestim klincima. Poslednjih deset godina živeo je u Kaluđerici i bavio se, kako se pričalo, uvozom tehnike, mada se negde pojavila i njegova slika sa fantomskim Dragoslavom Kosmajcem. Oni koji su bili kod njega tvrde da je na zidu imao samo dve fotografije: Đorđa Božovića i Aleksandra Kneževića.

Čitao sam prvo nobelovce, završim jednog, pa onda sledećeg, pa tek kasnije shvatim da nisam razumeo ni ovog prvog, nedostaje mi znanja, osnove, onda se ponovo vratim na njega i sve tako ukrug. Dostojevskog, Tolstoja, Gogolja, Turgenjeva. . .

Konspiracija

Na konspirativni sastanak sa mnom došao je pravo iz požarevačkog zatvora kao Giškin glavni pajtos, raspoložen da ispadne džek i mnogo vispreniji nego što se to na prvi pogled moglo primetiti. Odmah mi je stavio do znanja da je potpuno ravnodušan što su njegovi najbolji drugovi s kojima je godinama harao evropskim podzemljem u međuvremenu u Srbiji postali narodni poslanici, ratni heroji i biznismeni s državnim monopolom.
– Da ja ubijem jednog čoveka, proglasili bi me kriminalcem, ubicom i dobio bih petnaest ili dvadeset godina robije. Ako ubiješ dvojicu, trojicu, onda si već masovni ubica ili poremećena ličnost. Ali, tek kad ubiješ hiljadu ljudi, onda si političar ili narodni heroj. Više ti, zaista, niko ništa ne može. Da sam ja ubio dve hiljade ljudi, zar bi se neko usudio da me uhapsi? Bio bih bar poslanik Narodne skupštine ili predsednik Veća građana, ili kako se to već zove – požalio mi se.
– Pravilo je da se u prelomnim trenucima za jednu državu ili za jedan politički sistem kriminalci obično koriste da obave sve moguće prljave poslove? – pokušavala sam da ga utešim.
– Šta ovde uopšte znači biti kriminalac, kad sličan, da ne kažem isti posao rade tipovi sa službenim legitimacijama tajne policije. Oni su uvek tu negde, samo što se bave legalizovanim kriminalom, postupci su im isti, rade sa istom grupom ljudi, razmišljaju isto, isto se ponašaju. Nose oružje i jedni i drugi. S tim što jedni biju po zakonu: lome koske lagano žrtvama vezanim za radijator. A kad ti samoinicijativno nekog skloniš u samoodbrani, to nije po zakonu, jer nemaš uniformu ili legitimaciju. Zbog postojanja legalizovanog, državnog kriminala nezavisni kriminalci, privatnici su, u stvari, najobičniji jadnici koji redovno dobijaju po grbači: em zatvor, em batine, em ih ukokaju bez trunke milosti i sažaljenja.

Hrabar i lud

A baš su oni bili najveće patriote: dok su naši političari uglavnom ovde krali i to sklanjali u pouzdane inostrane banke, vi ste te iste banke pljačkali i vraćali ukradenu lovu u zemlju, trošeći je, uglavnom, na provod?
– Ipak je to šumski život. Zakon džungle. Treba preživeti u toj borbi za opstanak koja nije svakodnevna i koja se kod prosečnog čoveka svodi na to da plati račune za stan i struju i nekako sastavi kraj s krajem. Kod nas je stalno iskušenje hoće li neko da nas uhapsi ili ubije. Ili pobegneš, ili ti njega ubiješ dok kidaš. Ne možeš baš uvek da zbrišeš. Čovek treba da se rodi hrabar, a ta osobina je najelementarniji način za savladavanje straha. Biti hrabar i biti lud to su dva pojma koja se samo ponekad poklapaju, a češće razlikuju. Bilo je toliko ludih ljudi koji su prosto srljali u avanture ili smrt. Tako je to u mom poslu iako sam ja po zanimanju besposličar.
Čime si se ti, u životu, bavio?
– Izdržavanjem kazni. Komunizam je važio i za ubice i za lopove. U zatvoru sam se stalno bunio i nečemu protivio. Nisam nikad hteo da stojim mirno kad su u znak počasti drugu Titu svirale sirene. Dok se petsto-šeststo budala svakog četvrtog maja, posle tri sata, pretvaralo u žive kipove, ja sam ih pitao da li je to neki praznik. Pozdravljamo li što je umro ili za njim zaista žalimo. Među nama je bilo najrazličitijeg sveta. Bivših političara, disidenata i buntovnika, kriminalaca malo većeg ranga, ali i takozvanih jajara.

Oni koji su bili kod Borisa tvrde da je na zidu imao samo dve fotografije: Đorđa Božovića i Aleksandra Kneževića

Sekao bih vas

Neka iskompleksirana i grbava žena, psiholog, valjda nije imala šta da radi, morala je da uči pošto je niko nije hteo. Kad je videla da nisam istetoviran i da nemam ožiljaka, pitala me zašto nisam sklon samopovređivanju? Odgovorio sam da je to zato što su me uglavnom drugi povređivali: „A, da li biste se vi sami nekad isekli? Ne, nikada, ja bih samo drugog isekao. Vas, na primer, ako biste zaslužili!” Iako sam to rekao sasvim hladno, zaključila je da sam na ivici ludila, da sam opasan za okolinu i da me treba izolovati. Samica je bila vrlo fina, veličine četiri sa dva metra, tako da je krevet zauzimao čitav prostor. Pored njega se nalazila takozvana stolica, pričvršćena za pod, da njome ne bih povredio stražara kad uđe. A tu je, normalno, i jedna klozetska šolja i nešto od pribora za ličnu higijenu. Preko dana stalno hodaš ili stojiš, ne smeš da legneš, pošto stražari kroz špijunku gledaju šta radiš. Nervozni su. Austrijski stražari su isto ovako zadrigli i iste inteligencije kao i naši. To je pravo čudo, potpuno identični, samo što jedni nose zelenu uniformu, a drugi – plavu. Nisu mi čak dali ni da radim sklekove iako meni niko nije mogao da zabrani da radim gimnastiku.
Nemoj mi reći da si i ti čitao knjige?
– Čitao sam prvo nobelovce, završim jednog, pa onda sledećeg, pa tek kasnije shvatim da nisam razumeo ni ovog prvog, nedostaje mi znanja, osnove, onda se ponovo vratim na njega i sve tako ukrug. Dostojevskog, Tolstoja, Gogolja, Turgenjeva.
Odrastao si na Voždovcu, sa Đorđem Božovićem Giškom koji je posle pogibije na frontu u Gospiću ušao u legendu kao neprevaziđeni mangaš, velemajstor za „pajserisanje”, ali i kao ogorčeni ratni komandant.
– Giška je u školi bio visok i debeo i zato su ga najviše maltretirale ulične siledžije. Slali su ga po cigarete, dok sam ja uvek bežao. On nije mogao, nije imao zaštitu, nije imao oca, pa mislim da je iz tog perioda on posle vukao neke komplekse. Ja nisam nikad postao neki osvetnik, ali on je baš to bio, zagrižen. Pročuo se već kad je imao sedamnaest-osamnaest godina, pošto su ga izboli na Gitarijadi u Košutnjaku.

Čovek treba da se rodi hrabar, a ta osobina je najelementarniji način za savladavanje straha. Biti hrabar i biti lud, to su dva pojma koja se samo ponekad poklapaju, a češće razlikuju

Druga hirurška za sačekušu

Kakvi ste bili sa Ljubom Zemuncem?
– Nismo ga ni znali pošto je on stalno bio po zatvorima. On je bio mafijaš, a mi još klinci. Svima je bio idol. Ljubu Zemunca sam prvi put video na Adi Ciganliji gde je radio kao spasilac.
Šta je to bilo između tebe i Ljube Zemunca?
– Ništa, meni se prosto nije sviđalo to njegovo ponašanje. U stvari, ništa protiv njega lično nisam imao, ali me je nerviralo to što su ga se ljudi toliko bojali. Pitao sam se: „Je l on ujeda, otkud toliki gotovo sraman strah izaziva kod svih. Zbog toga mi je bio antipatičan, imao sam neku averziju prema njemu, pošto se ja stvarno ne bojim ničega, a pogotovo ne živog čoveka. Kada je Ljuba trebalo da izađe iz zatvora, sve one koji su spremali da ga ponizno sačekaju poslali smo na Drugu hiruršku. Svi su dobili po guzici i završili u šok-sobi. Nisam se ja viteški s njima obračunavao zato što nisam imao nikakvog razloga. U fer tuči uvek sam mogao da dobijem neki udarac, jer su oni non-stop trenirali, a ja retko. Zato sam zgrabio neku štanglu, pa po lobanji. Nikad se ja nisam rukama tukao – samo štanglama uvijenim u novine.
Jesi li posle imao neki direktan obračun s njim?
– Dva puta smo se samo sreli na sudu pošto su on i njegovi u Frankfurtu pucali na ulici na Gorana Vukovića i mene. Ja sam rekao da ne izlazimo, jer će nas pobiti. Medutim, Goran je počeo da se poziva na neko crnogorsko poštenje. Predlagao sam da mi prvi odemo tamo gde su oni i da ih izrokamo bez ikakvog čekanja. I šta se desilo – čim smo izašli iz zgrade, počelo je da nam prašti iza leđa. Bila je to klasična zaseda! Mislilo se da je taj naizgled bezazlen obračun imao misterioznu političku pozadinu.
Kad si prvi put otišao u inostranstvo?
– U osamnaestoj, sa lažnim pasošem. A 1979. godine sam uhapšen u Austriji. Ostao sam u zatvoru do 1984. godine. Nisam bio ni godinu dana na slobodi kad je posle ubistva Ranka Rubežića krenula za mnom potera, tako da sam stalno bio ili u zatvoru ili u bekstvu. Eto, to sam od života imao.

Giška je u školi bio visok i debeo i zato su ga najviše maltretirale ulične siledžije. Slali su ga po cigarete, dok sam ja uvek bežao. On nije mogao, nije imao zaštitu, nije imao oca, pa mislim da je iz tog perioda vukao neke komplekse

“Radna” turneja

Gde si tada živeo?
– Na Voždovcu ili gde me put nanese. Uobičajena maršruta je bila: Beč-Minhen-Hanover-Danska – preko Danske Švedska – iz Švedske u Ženevu. Iz Ženeve u Milano. I posle kući preko Barija. Bari-Bar, to je za nas bila najbolja granica.
To su, uglavnom, bile „radne” turneje?
– Poslovne.
Kad si upoznao Arkana?
– On je bio čuven još sedamdesetih godina, onako kao kriminalac, samotnjak i ilegalac. Nisam bio prisutan kad su oni pljačkali banke. Sa Giškom sam možda nekad u tome i učestvovao, sa Arkanom nisam. Kod njega nije bilo ništa nerazjašnjeno. Čovek se borio za sebe, imao sreće, ali je dosta i rizikovao. Borio se i u ratu, uvek je bio u prvim redovima. A ja, recimo, nisam učestvovao u tome jer sam bio postavio uslov da se pomire dve garde da bih ja mogao s njima, pošto kao Bugarin nisam mogao da se opredelim dok se sami Srbi ne pomire. Privatno bih, naravno, krenuo sa Giškom, pošto smo bili najbolji drugovi, iako to nije bio privatni nego državni rat, a meni ova država nije učinila ništa dobro da bih ja za nju poginuo. Giška je strašno pogrešio, jer kao krimos nije smeo da proziva predsednike ili generale, kad je bio dovoljan najobičniji izvod iz kaznene evidencije da degradira čitavu njegovu borbu i sve sroza. Ja sam ga odmah zvao i rekao mu: „Zajebao si se, Debeli! Nije ti Slobodan Milošević Džamba Ciganin ili Ljuba Zemunac pa da svašta pričaš o njemu. To je, bre, predsednik države. Ne možeš tek tako da udariš na čoveka pod čijom su komandom čitava vojska i policija.

U SAMICU ZBOG CIPELA BROJ 43

Koliko si ukupno vremena proveo u zatvoru?
– Više nego što je trebalo. To kažem bez ponosa, iako sam tih osamnaest godina, na koliko sam ukupno bio osuđen, uspeo da prepolovim, pomilovanjem ili revizijom procesa. Od toga sam prvo pet godina odležao u Austriji u samici, da bih kasnije dokazao da uopšte nisam kriv. Paragraf 143 austrijskog krivičnog zakona, a to je grabež, razbojništvo i pljačka zlatare. Uhvaćen sam posle četiri meseca. Imao sam tada dvadeset i dve godine. Rekli su mi da je nađen moj otisak cipela navodno na onoj čoji gde je stajalo zlato. Momak koji je to ispraznio zgazio je slučajno na to: šta znam šta je radio u toj zlatari. Nije bilo jako spretno. Poklopilo se samo to što i ja nosim cipele broj četrdeset i tri. Pošto je to fabrički proizvedena cipela, tražio sam na suđenju od fabrike podatke i ispostavilo se da je od milion takvih cipela bilo trista hiljada modela sa brojem četrdeset i tri. Sudija se jako naljutio kad sam, kao okrivljeni, upitao svedoka koji me je teretio koji broj cipela nosi. Kao na filmu, ispostavilo se da je i on imao cipele broj četrdeset i tri. Ipak, dobio sam „samo” jedanaest godina, s obzirom na to da ranije nisam nikad osuđivan, ni kažnjavan.
Zašto su te strpali u samicu?
– Zabrljao sam na nekim psihološkim testovima.

2 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    France

    Neka ti je laka zemlja brate ,direktno i iskreno uvek na lep i godspodski nacin na koji si jedino i znao hahaha

+ Ostavite komentar