ŠPIJUNI SU UVEK U MODI

ŠPIJUNI SU UVEK U MODI


Kad zamišljamo poznate špijune, prvo nam na pamet padaju oni što ne prezaju ni od čega kako bi sakupili važne informacije, uglavnom anonimni i lukavi tipovi. Ipak, najpoznatije stranice obaveštajnog rada na našim prostorima, posebno u turbulentnom dvadesetom veku, sve nabrojano lako demantuju. U stavrnosti to su bili mahom javnosti poznati ljudi, junaci iz ratova, eksponirani zaverenici, pa i diplomate. Kao što veli naš narod, što bliže očima, to bolje sakriveno.

Neki redosled njihovog predstavljanja kao da već postoji u domaćoj publicistici, pa ćemo i ovoga puta krenuti tim uobičajenim redosledom, od Vojina Tankosića.
Živeo je samo 35 godina, a po delima je tri prosečna života premašio.

Vojin Tankosić je imao tek 23 godine kada je komandovao vodom koji je streljao braću kraljice Drage Mašin, i od tada je ostao aktivni vojni i politički učesnik događaja u Srbiji, sve do pogibije 1915. godine. Bio je i komita u Staroj Srbiji i Makedoniji, ali i starešina regularnih jedinica u Prvom svetskom ratu, gde će steći slavu odlučnog i odličnog vojnog komandanta. Međutim, ratna slava biće samo deo njegovog renomea jer će sve više biti i akter mnogih incidenata u mirnodopskim uslovima. Hroničari tog doba opisuju ga najčešće kao kontroverznu ličnost u kojoj žive ratni heroj, probojni političar, ali i veliki kavgadžija.

1.vp

Priču o njemu u stvari tek uspostavljamo kad se njegovo ime našlo u austrougaskom ultimatumu iz 1914. godine, jer je doveden u direktnu vezu sa atentatorima na prestolonaslednika Ferdinanda. Tvrdnja je bila nedvosmislena -da je Vojin Tankosić dao Gavrilu Principu, Nedeljku Čabrinoviću i Trifku Grabežu pištolje i bombe, pa je organizovao njihov put u Sarajevo, gde su ubili Franju Ferdinanda. Austrijanci su ultimativno tražili njegovo hapšenje. Međutim, nikada do kraja nije razjašnjeno kojim je sve metodama obaveštajnog i organizacionog rada Vojin Tankosić sve sproveo u delo. Neko je izgleda u Beču izračunao da će rat sa Srbijom biti i jeftiniji i efikasniji od ovog komplikovanog iznošenja činjenica.

Vlada u Beogradu, a sve u cilju smirivanja napetosti, Tankosića stavlja u zatvor, ali kada vide da je vrag odneo šalu i da će Austrougarska radije ratovati nego dokazivati tvrdnje o Tankosiću, on će se naći na slobodi. Komandovaće i jedinicom u odbrani Beograda, gde će njegov Savski četnički odred tri noći i tri dana sprečavati neprijatelja da preko Save uđe u srpsku prestonicu.
Odred Vojina Tankosića se dalje hrabro borio na Drini, kao prva zaštitnica pred Austrijancima i Nemcima. U žaru tih velikih borbi, oktobra 1915. godine, u blizini Despotovca, Tankosić je smrtno ranjen. Živeo je, istina, još dva dana, ali je umro u Trsteniku 20. oktobra 1915. godine. Žalosna je istorijska činjenica da su Austrijanci po osvajanju Trstenika odmah iskopali Tankosićevo telo iz groba da se uvere da je zaista mrtav! Takođe, hrvatska, mađarska, bugarska i austrijska štampa objavljuju na naslovnim stranama novina slike mrtvog Vojina Tankosića, tek izvađenog iz groba, uz reči da je „Demon svetskog rata mrtav”. Nakon ovog pira, sahranjen je ponovo i tamo je ležao do 1923. godine, kada su ga majka i drugovi preneli u Beograd, gde je uz najveće počasti upokojen na Novom groblju.

spijuni 07

Dalje prelazimo na priču o Tankosićevom savremeniku i saborcu Božinu Simiću, akteru velikih uloga u gotovo svim bitnim događajima prve polovine dvadesetog veka. Bio je mnogo toga, poznati komita, oficir, prevratnik, obaveštajac, ali s vremenom i komunista i diplomata na ideološki suprotnoj strani.

Ovaj Kruševljanin, sin seoskog učitelja, kao mladi nacionalista upisuje vojnu akademiju, da bi se kao mladi oficir pridružio zavereničkoj grupi koju je predvodio Dragutin Dimitrijević Apis i aktivno učestvuje u organizaciji atentata na kraljicu Dragu i kralja Aleksandra Obrenovića 1903. godine. Tada se profiliše kao jedan od najznačajnijih članova tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt,” ali počinje i da se bavi obaveštajnim radom. S Vojinom Tankosićem prebacuje četničke jedinice u Makedoniju, koja je tada pripadala Osmanskom carstvu, gde štiti srpsko stanovništvo, ali i snimateren pripremajući se za Prvi balkanski rat. Pamti se da je Simić bio pravi majstor prerušavanja, pa se 1912. godine, preobučen u seljaka, našao daleko iza neprijateljskih linija, tačnije u Prištini, gde je izviđao, crtao mape i pripremao akcije srpske vojske za oslobođenje Kosova i Metohije i Raške oblasti.

Zbog Simićevih izvanrednih organizacionih sposobnosti, kad je počeo Prvi svetski rat, šalju ga s Mustafom Golubićem u Rusiju da prikupi dobrovoljce za proboj Solunskog fronta. Ovaj dvojac iskusnih obaveštajaca radi odličan posao i ubrzo organizuje kasnije poznatu Dobrovoljačku diviziju. Ipak, 1917. godine dolazi do Solunskog procesa, gde su, pored Apisa, optuženi najpoznatiji njegovi crnorukci. Za razliku od Golubića, koji se vratio da svedoči u korist Apisa, Božin Simić ostaje u Rusiji i započinje borbu za njihovo pomilovanje. To ga je koštalo oduzimanja činova, ali i presude u odsustvu na čak 18 godina zatvora. Koristeći svoje diplomatske i špijunske veze, pa i masonske jer je pripadao masonskoj loži Pobratim, iz Petrograda je pisao svim svetskim vladarima tražeći pomilovanje za Apisa, ali bez ikakvog uspeha jer je ta presuda, nažalost, očigledno bila doneta i pre tužbe…

Na početku Drugog svetskog rata Božin Simić odlazi u London, a potom ga mladi kralj Petar postavlja za ambasadora kod De Gola. Istoričari podsećaju na Simićev govor u Britanskom parlamentu, kada je 1943. godine optužio saveznike da bombarduju Srbiju i Beograd, iako su protiv Hitlera, a ne bombarduju Sofiju, koja je na strani nacista. Saveznici su bombardovali Sofiju samo nekoliko dana nakon toga. Bugarska mu to nikada neće oprostiti pa je organizovala atentat na njega 1946. godine u Sofiji. Ni to ga nije ubilo.

Pred kraj Drugog svetskog rata pravi novi životni salto mortale, i prelazi na stranu partizanskog pokreta! To će mu komunisti pamtiti po dobru pa će posle rata biti imenovan za ambasadora Titove Jugoslavije u Turskoj i Parizu. A predviđa, i dalje, tri koraka unapred pa će se tokom krize Informbiroa odreći i velikog Staljina. Više nije imao šta da brine. Upokojiće se 1966. godine u Beogradu, u dubokoj starosti, u 85. godini života.

Prva polovina dvadesetog veka kao da je bila predodređena za stvaranje najvećih obaveštajaca u dugim narednim periodima. Na redu nam je ime Muhameda Mehmedbašića. S pravom.
Elem, za atentat na nadvojvodu i prestolonaslednika Austrougarske monarhije Franca Ferdinanda bila su, s ručnim bombama i pištoljima, raspoređena sedmorica pripadnika Mlade Bosne uz obalu Miljacke. Zvanično što se zna, atentat je trebalo da izvede baš Muhamed Mehmedbašić, tada star 28 godina, operativac dugo pripre man za taj istorisjki čin. Ali, kažu, i Bog se smeje kad se na veliko planira.

Naime, pominjani Mustafa Golubić je Muhameda Mehmedbašića 1913. godine u Francuskoj pripremao za atentat na austrougarskog generala Oskara Poćoreka, a onda se od toga odustalo, navodno, kad se saznalo da u Sarajevo stiže nadvojvoda Ferdinand. Zato se u vreme dok Gavrilo Princip s drugovima sprema atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda, ekipi priključuje i Mehmedbašić.

Iako određen da baš on bude atentaor, Mehmedbašić sticajem raznih okolnosti nije bacio bombu na Ferdinanada. Pravdao se da je kolona pored njega brzo prošla. Takođe, Muhamed Mehmedbašić jedini je od atentatora koji je posle pucnjeva Gavrila Principa uspeo da se izvuče iz Sarajeva i preko planina pobegne u Crnu Goru, u Nikšić. Crnogorci su ga, ipak, brže-bolje preventivno zatvorili, a onda i tajno prebacili u Srbiju. Kao potporučnik, Mehmedbašić je učestvovao u povlačenju srpske vojske preko Albanije, da bi se na Solunskom frontu priključio Apisu i organizaciji „Crna ruka”.

U proleće 1916. Apis je prihvatio predlog pripadnika Mlade Bosne da ubiju dva najvernija saveznika Nemaca na Balkanu, grčkog kralja Konstantina i bugarskog kralja Ferdinanda. I tu je planiran Mehmedbašić, koji će u Atini grčkog kralja Konstantina čekati u pozorištu, ali je ovaj u poslednjem momentu zbog nazeba ostao kod kuće. Akcija je povučena, a Muhamedov pomoćnik iz te akcije je kasnije misteriozno stradao. Nikada nije razjašnjeno da li je nje govo ubistvo lično naredio Apis jer nije izvršio zadatak ili je srpska policija uklonila nepoželjnog svedoka.

Na Solunskom procesu 1917. godine, kada je Dragutin Dimitrijević Apis zbog učešća u navodnoj zaveri osuđen na smrt, Mehmedbašić je osuđen na 15 godina zatvora, ali ga je nakon dve godine kralj Aleksandar lično amnestirao i poklonio mu veliku kuću na sarajevskoj Ilidži. Umro je maja 1943. godine, nakon dugog ustaškog mučenja u Sarajevu. Priča se da nije odao nikoga iz ilegalnog pokreta i da je pred smrt tražio da bude sahranjen uz Gavrila Principa i ostale drugove iz Mlade Bosne, na koševskom groblju. Crkva, međutim, to nije dozvolila i sahranjen je na groblju Butmir, na Ilidži.

Mnogi istoričari za priču o Muhamedu Mehbedbašiću vezuju prepostavke koje su mogle potpuno preokrenuti istoriju ovog dela Balkana, a i šire svakako. Takve teze počinju pitanjem šta bi bilo da je Muhamed Mehmedbašić ubio Ferdinanda, kao što je planirano! Da li bi i tada Austrougarska postavila ponižavajući ultimatum Srbiji, nakon ćega je započeo Prvi svetski rat…

Nepredvidiva Vera
Među slavne špijunske kolege svrstava se i ništa manje vešta Vera Pešić. Bila je, kažu, sredinom tridesetih godina prošlog veka čuvena po lepoti u svom Leskovcu, odakle kao mlada devojka odlazi u Beograd, gde je ubrzo, preko jednog kraljevskog oficira, zavrbovana da radi za obaveštajnu službu. U startu, očigledno prirodno nadarena, niže uspehe ulazeći sve dublje u tadašnje špijunske mreže britanske, nemačke i francuske agenture u prestonici.

spijuni 05

Neverovatnom lakoćom je ovladavala stranim jezicima, plesnim igrama, ali i glumačkim zanatom, pa se bez nje gotovo nije mogla zamisliti zabava visokog društva tadašnjeg Beograda. Međutim, u ratnim godinama više niko sa sigurnošću nije mogao da tvrdi za koga sve radi nepredvidiva Vera Pešić. U dvostrukoj igri s partizanima i četnicima izvukla je deblji kraj, te su je ovi drugi streljaju u njenoj 25. godini. Pred streljačkim strojem je navodno odbila ponuđenu cigaretu i povez preko očiju, i tražila je samo da joj ne pucaju u lice prkosno govoreći da jedino ima želju da umre lepa. Streljana je stoga u grudi, ali do danas nije razjašnjeno za koga je sve Vera Pešić obaveštajno radila tih ratnih godina.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar