U LOZNICI ŠVERCERI ORUŽJA UBIJAJU PSE, ZAR NE?

Lutalice služe kao pokretne mete za proveru pouzdanosti krijumčarenog naoružanja iz BiH .U blizini prihvatilišta pronađene su dve keruše ubijene iz vatrenog oružja. Kasnije je pronalaženje ubijenih pasa postalo gotovo svakodnevno. O svemu su u gradskoj skupštini govorili i predstavnici lovačkog udruženja. Odgovora nije bilo

Krajem novembra prošle godine Mihailo Purić, odbornik u opštini Loznica, zatražio je zvaničan odgovor na pitanje da li je policija u gradskom prihvatilištu za napuštene pse pronašla nelegalno oružje. Naredne nedelje stigao mu je odgovor koji je u ime Javnog komunalnog preduzeća „Naš dom“, u čijoj je nadležnosti azil, potpisao Janko Aleksić. Nesuvislim birokratskim rečnikom u odgovoru se tvrdi da su „obavljeni razgovori sa zaposlenima“, kao i „telefonski razgovor sa načelnikom Policijske uprave u Loznici“, da prvi negiraju „bilo kakvu vezu s događajem“, a drugi da se „oduzimanje nelegalnog oružja desilo u neposrednoj blizini prihvatilišta“, što sugeriše da nezakonitih radnji gotovo i nije bilo. Ispostavilo se, međutim, da u Loznici ima i tvrdoglavih, koji ne dozvoljavaju da se priča na tome okonča. Prvi je Goran Krešić koji je šverc oružja zvanično i prijavio. Jedan od zaposlenih u pomenutom azilu za napuštene pse, iz njemu znanih razloga, pomislio je da bi Krešić mogao da bude kupac poluatomatskih i automatskih pušaka. Pozvao ga je do azila, ušao unutra, iz jednog od boksova u kojem su smešteni psi izvadio je rasklopljenu pušku i izneo je na parking. Krešić mu je rekao da pušku sklopi jer mora da je proveri, da on ide po novac, a zatim se uputio direktno u stanicu policije i sve prijavio.

Policajci su izašli da prijavu provere, oružje su pronašli, priveli osumnjičenog za ilegalnu prodaju, a od Krešića tražili da u policijskoj stanici sve potanko ispriča za zapisnik. Kada je to učinio, krenulo je naopako.

„Policajac koji mi je uzimao izjavu odmah je rekao da to tako neće proći, pozvao nadređenog koji je ubrzo stigao, pročitao izjavu štampanu na papiru i preda mnom je pocepao. Zahtevao je da izmenim važne pojedinosti. Odbio sam i na tome se završilo. Naknadno sam od drugih policajaca čuo da sam naišao na loše momke me đu njima, s kojima pravi policajci ne uspevaju da se izbore. Kažu - lokalna politička zaštita“, priča Krešić. I ne odustaje od namere da, pod imenom, sve istera na čistac, da svedoči bilo kada i pred bilo kim.

Privedeni za pokušaj preprodaje ilegalnog oružja pušten je da se brani sa slobode, o krivičnoj prijavi i eventualnom postupku ništa se ne zna, nadležni za azil uveravaju da on tamo i nije zaposlen, boksove za napuštene pse niko nije proveravao... Da informacija o događaju nije objavljena na društvenim mrežama, te da odbornik Purić nije tražio zvani čan odgovor povodom ove informacije, ništa se ne bi ni dogodilo. Lokalni mediji, finansirani iz gradskog budžeta, ništa nisu čuli. Sem da je u azilu psima sve potaman, da gradske glavešine o lutalicama brinu i više od neophodnog, da su im zdravlje i higijena pasa, te bezbednost i zadovoljstvo građana na prvom mestu.

Prihvatilište za pse nalazi se u neposrednoj blizini grada, tik uz rečni rukavac koji se uliva u Drinu. Sumnjičavi tvrde da je to idealna pozicija da se čamcima, preko stotinak metara široke Drine na tom mestu, u Srbiju iz BiH neprimećeno preveze oružje. Možda i nešto drugo. Zgodna je reka i za direktno ispuštanje fekalija iz azila koji drugu mogućnost, uprkos uveravanja čelnika „Našeg doma“ i gradskih starešina, jednostavno nema. Fotografije, snimci i svedočenja posetilaca azila su ipak „neznatno“ uverljiviji od njihovih negiranja.

„Naš dom“ je moćno javno preduzeće. Brinu o svemu u gradu. Od odnošenja smeća do prikupljanja leševa životinja, brige o napuštenim psima i šinterskoj službi zaduženoj da ih odvede u prihvatilište. Prema broju pasa koje pronađu i „privedu“ tokom godine, količini hrane s kojom ih snabdevaju, kaznama isplaćenim zbog ujeda građana, što navodno dosti že sumu od 12 do 13 miliona dinara godišnje, zaključilo bi se da je Loznica regionalni rasadnik lutalica. U okviru ove gradske firme posluje i Zoohigijena zadužena da brine o zdravlju životinja.

Grad Loznica poseduje prihvatilište za pse od 2009, a Zoohigijenu od 2014. godine. Prihvatilište nije registrovano iako je sve formalnosti trebalo da obavi najkasnije 2012, kada je izašao Pravilnik o uslovima koje moraju da ispunjavaju prihvatilišta i pansioni za životinje.

Ni Zoohigijena nije registrovana jer ne ispunjava elementarni uslov - nema takozvani nečisti deo pošto se nalaze usred naselja. Iako su bili svesni da neće moći da se registruju, za adaptaciju prostora izdvojili su oko 17 miliona dinara. U okviru ove službe radi troje šintera i jedan veterinarski tehničar. Bez nadzora doktora veterine, pošto ga i nemaju. Prihvatilište za pse i Zoohigijena su fizički prilično udaljeni, tako da psi u azilu ne dobijaju nikakvu veterinarsku pomoć.

Opširniji tekst možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kioscima