MATEMATIČKI GENIJE: Igranje božanskom naukom

„Ekspres" je proveo jedan dan s najboljim mladim matematičarem Aleksom Milojevićem i njegovom porodicom. Šta matematički šampion radi u slobodno vreme ako ga ima, po čemu se razlikuje od druge dece, da li su nauka i uspeh na prvom mestu, ili za njega postoji još nešto, mnogo važnije?

Aleksa Milojević jedan je od najvećih matematičkih talenata koje je Srbija imala poslednjih godina. Sedamnaestogodišnji genijalac, inače i uspešan atletičar, učenik je drugog razreda Matematičke gimnazije u Beogradu i ponosni vlasnik već nekoliko veoma važnih svetskih medalja i priznanja. Međutim, priča o njegovom klikeru za matiš prevazilazi već dobro poznati šablon: talenat - mukotrpni rad - medalje i nagrade.
Ovde je reč o retkoj osobini da onaj kome je dat dar od Boga, više sile, prirode - kako se kome dopada - svojom posvećenošću, ali i skromnošću, jednostavnošću i ljubavlju mnogostruko više vraća onima oko sebe, pre svega svojoj porodici, drugarima iz škole, profesorima. I matematici, naravno.
Matematici, božanstvenoj u njenim bezgraničnim mogućnostima, ali i surovo egzaktnim formulama, ispred kojih mi obični smrtnici, poput Diznijevog Paje Patka pred drvenim točkom, zblanuti stanemo s pitanjem: „Čemu ovo služi, a pritom i ne radi?"
Aleksa je rođen 2000. u Nišu. Otac Ivan i majka Nataša završili su Mašinski fakultet. Natašin otac, Aleksin deda, bio je profesor matematike. Ispod jabuke, dakle, nije mogla da padne kruška, već jabuka, i to od zlata, ispostaviće se.
- Moja ljubav prema matematici rodila se još od prvog razreda osnovne škole. Deda, tada još uvek profesor matematike u osnovnoj školi, pokazao mi je neke osnove računa. Imao sam kliker, lako sam savladavao gradivo, roditelji su to videli i nastavili da rade sa mnom. U drugom razredu su me upisali u školicu „Arhimedes". U četvrtom razredu čuo sam za „tamo neku Matematičku gimnaziju", koja može da se upiše u sedmom. Međutim, peti razred sam pohađao i završio u Francuskoj, gde se moja porodica preselila. Tamo nisam mogao da se potpuno posvetim matematici, između ostalog i zbog toga što sam morao da učim novi jezik. Na sreću, u šestom smo se vratili u Srbiju i ja sam krenuo na pripreme za upis u Matematičku gimnaziju. Sa ovog aspekta, tada sam još bio neozbiljan, ali sam se opredelio. I to je u tom momentu bilo nešto. U veoma ozbiljnoj konkurenciji položio sam prijemni i moja matematička misija je počela - kaže Aleksa, koji je već dve godine uzastopce prvak Balkana iz matematike.

Nema šablona za uspeh
Na Balkansku matematičku olimpijadu, inače, dolaze mlade matematičke aždaje iz Bugarske, Rumunije, najjačeg dela Evrope kada je ova nauka u pitanju. Aleksa je ove godine razvalio, imao je maksimalan broj poena. Već dva puta bio je i na Svetskoj matematičkoj olimpijadi. Iz Tajlanda je doneo pohvalu, a iz Hongkonga srebro. Sprema se da sredinom jula otputuje na treće takmičenje, u Riju. Konkurencija je da se smrzneš. Okupiće se oko 500-600 najboljih matematičara iz celog sveta. Mladi, prepametni, zapeti ko puške da se dokažu.
- Treći put idem na olimpijadu, prethodne su bile u Tajlandu i Hongkongu. Ne postoji šablon za pripremu. To nisu zadaci gde možeš da nabubaš rešenje ili princip rešavanja. Tamo se traži kreativnost, razmišljanje, ideja, inventivnost, da pokažeš da razumeš ono što radiš. Pripremamo se iz materijala od prethodnih godina i znamo otprilike u kojem smeru će ići zadaci. Naši profesori nam puno pomažu, tim pre što su neki od njih i zvanično predlagači zadataka za olimpijadu i znaju u kojem pravcu treba da nas spremaju. Imamo i dodatnu nastavu u školi, idem i na ta predavanja. Ipak, uglavnom vežbam sam - priča Aleksa i otkriva šta je to što ga privlači takmičenjima i traganju za novim saznanjima.
- Izazov. Taj osećaj da u masi druge dece pokažeš koliko znaš, svoj talenat, inventivnost, pa čak i da možeš da budeš bolji od mnogih. Kada vidite sam matematički krem sveta, u ekipama Kine, Koreje, SAD, poželite da i vi jednog dana budete u svetskom vrhu. Izazov je i mogućnost napretka iz godine u godinu. A kada rešiš zadatak koji može da reši svega dvadesetak od 500-600 najboljih na planeti, e to je onda izuzetan osećaj.
Mladom matematičaru ideje nadolaze na svakom koraku. Nekada u autobusu, nekada dok se šeta s prijateljima.
- Dođem kući, zapišem. Matematika je božanstvena nauka. Kada naučite pravila igre, možete neograničeno da se igrate, nebo je granica i svako može da doprinese napretku nauke. Svako ko je u toj igri može da smisli nešto novo. Nauka je slična sportu, traži upornost i fokusiranost - objašnjava nam tinejdžersko matematičko čudo i ne krije da se ponekad umori od matematike. Njegova mirna luka su porodica i prijatelji. Baterije puni i na atletskoj stazi, pošto već dugi niz godina trenira atletiku, pre svega troskok.

Kada vidite sam matematički krem sveta, u ekipama Kine, Koreje, SAD, poželite da i vi jednog dana budete u svetskom vrhu

- I ja se ponekad umorim i zasitim od matematike. Mir u čoveku zavisi od ljudi kojima je okružen. U mom slučaju, to su porodica i prijatelji. Punim baterije tako što odem u atletsku dvoranu i koncentrišem se na trening. Atletika mi pomaže jer me relaksira. Kad se lepo istrčim, tad su mi i misaoni procesi boji, lakše i lepše razmišljam. Tu su i izlasci s prijateljima. Opuštam se i uz muziku, uglavnom moderni pop, eks-YU rok, stare balade. Roditelji i sestra mlađa devet godina su mi najveća podrška. Od početka su prepoznali moj talenat i podržavaju me - kaže mlađani sagovornik, kome su i u ovo virtuelno vreme olovka i papir glavno oruđe u osvajačkoj misiji među dvostrukim zagradama, kvadratima, korenima, plusevima, minusima, integralima...
- Nikada na kompjuteru nisam s tolikim uspehom dolazio do rezultata kao olovkom. Iako postoji veliki broj modernih matematičkih programa, meni su ipak najdraži olovka, sveska i pamet - uz osmeh objašnjava Aleksa. A na takmičenjima mu ništa drugo i ne treba. Sedne među sebi ravnima i uključi mozak... Tada nešto drugo zna da presudi. Srce.
- Važna je i hrabrost, odnosno ta psihološka komponenta. Da bez straha uđeš u tako ozbiljnu priču kao što je Svetsko prvenstvo ili Matematička olimpijada. To se stiče iskustvom. Odeš prvi put, odradiš jedno takmičenje, dođe drugo, već se drugačije osećaš, već si sigurniji u sebe.

Uspeh = uloženi rad
A kako je to sve na početku izgledalo dečaku koji se iz Niša, posle jednogodišnje porodične avanture u Francuskoj, skrasio u Beogradu?
- Matematičku gimnaziju sam upisao u sedmom razredu. Bilo je potrebno neko vreme da se priviknem. Jednom mi je na času drug pričao o starijim učenicima koji idu na takmičenja i o tome da posle državnog takmičenja možeš da odeš na Srpsku matematičku olimpijadu. Tada sam imao jedan san, da i ja jednog dana budem uspešan na takmičenjima kao moji stariji drugari i da predstavim svoju zemlju u najboljem svetlu. Rekao sam tada sebi: radiću puno, trudiću se da se to i dogodi.
Rečeno, učinjeno. Aleksa sada živi svoj san. Ipak, ne smatra da je, kako kaže, toliko poseban.
- Ja sam običan, normalan dečak koji ima malo više talenta za matematiku. To mi prija, ali me ne određuje kao čoveka i dečaka. Medalje me ne određuju, nisam ja samo to. Medalje su stvar izazova, a život je mnogo više od toga. Trudim se da na svet gledam lepo jer će mi se, nadam se, tako i vratiti. Sve zavisi od čovekove perspektive. Često drugare pitam za rešenje kada ne znam neki zadatak, ali i pomažem drugima. Ne znam sve, nemam uvek rešenje, i to je ono što svemu daje draž. Važno je biti korektan i dobronameran sa svima. Biti otvoren i na tome graditi prijateljstva, dok je u profesionalnom smislu najvažniji rad. Kad-tad se to vidi i prepozna. Količina uspeha jednako je srazmerna količini uloženog rada - sad već matematičkim žargonom pojašnjava mladi matematičar svoju životnu filozofiju, doduše uz jasnu opasku: „Ne može se život smestiti u formulu, moto, rečenicu." Život je, kaže pametna tinejdžerska glava, mnogo više od toga.
Sanja, kaže, da bude porodičan čovek, ali matematika se podrazumeva.
- Nisam razmišljao i budućnosti, ali bih voleo da se bavim matematikom. Da najpre upišem matematiku na nekom fakultetu, i razmotrim sve opcije: i one da ostanem u zemlji i one da odem iz zemlje, jer sve ima svoje dobre i loše strane. Matematika, dakle. I da prenosim znanje mlađim generacijama. Da li ovde ili u inostranstvu, videćemo.

Porodično zajedništvo
I kada vam to, onako prostodušno, a opet smrtno ozbiljnim tonom kaže golobrado dečače, shvatite da mnogi imaju talenta, ali da su retki oni koji se nisu uzneli u gordosti. I to nas vodi, zapravo vraća na početak, na adresu ušuškanog porodičnog doma u jednom beogradskom naselju.
Već u hodniku zgrade dočekuje nas Aleksin otac Ivan, na vratima je i majka Nataša. Aleksina sestrica, prelepa plavokosa devojčica, baca nam kosku i trči u kuhinju da gostima s mamom skuva kafu. Uz pogačice s kurkumom i štrudlu s makom, pred trpezarijskom vitrinom u kojoj porcelan polako uzmiče pred sve brojnijim Aleksinim medaljama, pričamo o deci, životu, matematici, porodici.
- Mi našu decu učimo da otkrivaju svet oko sebe i da se raduju životu, talenti su dodatni dar i mi ih samo ohrabrujemo da idu u tom pravcu. Kada je krenuo u Matematičku gimnaziju, pripremili smo ga na novu sredinu govoreći mu da sve drugare treba lepo da prihvati, da nema mesta surevnjivosti i da će im jednog dana ostati to zajedništvo - priča mama Nataša.

I ja se ponekad umorim i zasitim od matematike. Mir u čoveku zavisi od ljudi kojima je okružen, a u mom slučaju to su porodica i prijatelji

Tata Ivan se nadovezuje:
- Najvažnija je lična sreća, zajedništvo s porodicom i poverenje koje se izgradi porodici. Iz tog poverenja potiče sve ostalo. Pre svega samopouzdanje, kojeg nema ako nema poverenja i podrške iz porodice. Ja sam mu rekao: „Ako ćeš biti srećan kao drvoseča, biću i ja srećan." Ja sam uvek posmatrao ljude po tome ko je kakav čovek, koliko je pozitivan, dobronameran, a ne na kojem je akademskom nivou - objašnjava Aleksin otac.
Mama Nataša podseća još i da u Matematičkoj gimnaziji na samom početku nije sve išlo glatko. Nisu ga, međutim, pritiskali.
- Zanimljivo je da on u Matematičkoj gimnaziji u početku nije imao rezultate. Međutim, ta njegova radoznalost i veće mogućnosti koje ova škola pruža u odnosu na klasičnu gimnaziju poneli su ga da radi. Nismo vršili pritisak na njega, trudili smo se da mu pomognemo da se sam snađe - kaže Nataša i naglašava koliko njen sin voli i atletiku.
- Dok se u Beogradu održavalo Evropsko atletsko prvenstvo, Aleksa je sve matematičke aktivnosti propustio, uključujući i neka takmičenja. Prvenstveno zbog Ivane Španović i njenih nastupa. Atletika mu je donela i divne prijatelje. Zaista su posebni. Znaju u pet ujutru da dođu na aerodrom da ga sačekaju kada se vraća s takmičenja, i ta mu podrška mnogo znači.
Tata Ivan nam na kraju razgovora dodaje još malo nijansi za novinski portret svog prvenca.
- Aleksa ima jako izraženu socijalnu crtu i svojom pojavom i načinom razmišljanja potpuno ruši predrasude o matematičarima, pre svega da su introvertni i egocentrični. Za nas je najvažnije da bude dobar čovek i vaspitavamo ga da ga uspeh ne ponese. Dok je njemu dobro, i mi smo srećni.
Jednostavna formula, rekao bi čovek. Ali samo na prvi pogled. To je, zapravo, neka viša matematika, bez koje ni ova Aleksina ne bi bila ono što jeste.

PONOS ŠKOLE

Srđan Ognjanović, direktor Matematičke gimnazije, kaže da se nijednog momenta nije dvoumio koga da odabere kada smo ga pozvali i rekli da želimo da pišemo o nekom od najboljih mladih matematičara. Izbor je, bez dileme, odmah pao na Aleksu.
- Aleksa je najbolji i u fizici i informatici. Molim ga da se koncentriše na jednu oblast. To je kao i u sportu, ne možete postizati vrhunske rezultate i u odbojci, i u plivanju i u šahu - s ponosom ističe direktor gimnazije čiji bivši đaci rade i predaju na najprestižnijim svetskim univerzitetima, a osamdeset odsto „Majkrosoftovog" razvojnog centra u Srbiji, koji je jedan od najboljih u svetu, čine upravo bivši učenici Matematičke gimnazije.
Aleksu hvale i vole i profesori. Dr Sonja Čukić, profesorka matematičke analize sa algebrom, kaže da je Aleksa jedan od najboljih ljudi s kojima je radila.
- Pošten, divno vaspitan, komunikativan, socijalno inteligentan, uz sve to je i njegov razred jedna zdrava sredina. Ima đaka koje je problem voditi na takmičenja, a sa Aleksom je lako. Svestan je sebe i dobar u svemu što proba, svestrano dete. Takva deca sama sebi grade put. On ima neviđenu ljubav prema svemu i svima ovde u školi, nisu samo u pitanju takmičenja. To ga čini posebnim.

ALEKSINI MATEMATIČKI I DRUGI USPESI

Po Aleksinom izboru, njegovi do sada najvažniji rezultati, na koje je najviše ponosan jesu: srebro na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi 2016. u Hongkongu i pohvala sa iste olimpijade u Tajlandu 2015. godine. Dvostruki je šampion Balkana, u Tirani i Ohridu, oba puta s maksimalnim brojem poena. U toku ove školske godine osvojio je zlatnu medalju na Međunarodnoj olimpijadi metropola u Moskvi i na Međunarodnoj žautikovskoj olimpijadi u Almatiju, Kazahstan. To su najveći uspesi iz matematike, međutim, greh bi bilo ne spomenuti i uspehe iz fizike i informatike : srebro s Međunarodne naučne olimpijade u Južnoj Koreji i bronza s Juniorske balkanske olimpijade iz informatike.