Đavo na Štajgi

1.
Još od kad je „Crven fesić" u Lominoj 1943. godine zatvoren, nije bilo veće kamenjarke od majke Ćopice Ciganina, Mire Prdare. Ćopica je bio sin čuvenog Joce Jebenog, džeparoša kome su pod pretnjom smrtne kazne Nedićeve vlasti zabranile ulazak u tramvaje da ne bi džepario Švabe.
Ćopica je rođen u nekom podrumu kad Štajge. Iako nije bio Ciganin, celog života se družio s Ciganima pa su ga svi Ciganinom i smatrali. Tramvaj mu je još kao dečaku odsekao nogu. Bio je majstor svih ciganskih zanata. Niko kao on nije umeo da bogoradi, da se klanja, kune i da zahvaljuje.
Ćopica je prvi među prosjacima sa Štajge otkrio Crkvu Svete Petke.
Belobeogradske vračare i gatare, uz većinu saveta za lečenje ljubavnih jada, tih godina su delile i vodu iz Crkve Svete Petke na Kalemegdanu. Nafrakane devojčice, čitateljke indijskog, kineskog i inih horoskopa, pomešale su se sa staricama bogomoljkama i tiskale u maloj crkvi ispod „Kalemegdanske terase". Na stepeništu koje vodi ka crkvi sedeo je Ćopavi.
Niko kao on nije umeo da vređa one koji su pored njega prošli, a prilog u pocepani šešir ostavili nisu.
Žene su ga se plašile i neretko je prilog koje su ostavljale u njegov šešir bio veći od onog koji su davale crkvi. Dok je on bio tu, niko od prosjaka nije smeo na stepenište da svrati. Isto koliko oštrog i zlokobnog jezika i kletvi, prosjaci su se plašili i štake sa gvozdenim završetkom, koju je znao dobro da upotrebi. Tragovi Ćopičinih štaka videli su se na glavi matorih mandovki, klošara iz dragstora, kerova tarabaša.
U sumrak, kad se crkva zatvori, Ćopica se kotrljao prema stanici. Naveče, ko god bi ušao u bife „Raketa" na Štajgi, bio je njegov gost.
Valjatori divče, sitni prevaranti, bezmudi džeparoši koji čekaju da putnici zaspe, štajgerice, gmaz i gadluk, tu je provodio noć uz piće, nemajući gde da se skloni.
2.
Ujutru je Sv. Ćopica Ciganin promenio parohiju. Ušao je u „Staklenac". Bife je radio cele noći.
„Oj, lijepa, prelijepa, što mi srce pocijepa", pevao je Pajsa, Crnogorac iz Posran Potoka... Ćopavi ga je na ciganskom pitao o vazduhu, o golubovima, a Pajsa, koji je odavno naučio ciganski, službeni jezik Štajge, odgovorio mu je i nastavio da peva. Tri Ciganke, Pajsine radnice, pokušavale su pijano da ga prate dok je pevao nešto o zemlji Dušanovoj, dok je Kosovo spominjao. Pajsa je lomio čašu za čašom. Dobio je poziv za vojsku i već je treći dan slavio. Da je šta drugo, dugo bi se beogradski murijaši mučili da ga pronađu. Ali Pajsa je išao u vojsku. I slavio. Na lusteru male kafane ljuljao se majmun.
Jedna od Pajsinih Ciganki, Vera Krečana, tražila je od austrijskog brodara s kojim je provela noć da joj pokloni majmuna.
„Da m' daš, živ ti oči. Da ne moram više da se kurvam, nego da idem po selima i gatam."
Ujutru, dok je makro Pajsa iz Posran Potoka kupio harače, Verka mu je prijavila majmuna.
Pajsa je te noći igrao barbut „Kod četiri vetra" i mnogo izgubio. Bio je besan što je, umesto love, dovela majmuna, ali ga je ipak zadržao. Sad im zbog majmuna uzima duplu kintu. Traži da stalno šljakaju. Ujutru dok ih preslišava, dok pijucka i preti, objašnjava preplašenim mandovkama:
„Glavu ću da ti otkinem, bre! Nije to Mića Majmun. Znaš li ti, bre, pošto su banane?!"
Vera Krečana i njene dve pajtašice mrzele su majmuna više od pijanog Pajse, više od murije, od Padinjaka.

Pajsa je lomio čašu za čašom. Dobio je poziv za vojsku i već je treći dan slavio. Da je šta drugo, dugo bi se beogradski murijaši mučili da ga pronađu. Ali Pajsa je išao u vojsku. I slavio. Na lusteru male kafane ljuljao se majmun

„Zar da s' kurvam onu životinju da ranim?"
Ćopavi pruža štaku prema lusteru i majmun mu, hodajući niz štaku, siđe na rame.
Majmun je odavno poznavao Cigu. Jedino mu Ćopavi nikada nije gurao cigare u usta i uvaljivao vinjake. Omiljena zabava Bata-Pajsije bila je da opija majmuna. S ko zna kad i gde ukradenom milicijskom šapkom na glavi, puštao je pijanog majmuna da se prevrće po podu kafane. Bata-Pajsija je govorio da mu tada majmun strašno liči na Miću Majmuna, koji ga je ni krivog ni dužnog prebio.
Ćopavi je lupao štakom o sto. Pokušavao da održi pozdravni govor. Za regruta. Vera Krečana je krajem prljavog kombinea brisala suze. Šef kafane je častio turu. Za stare goste, dobre goste. Kojih neće biti najmanje godinu dana. Majmunčić se skupio u Ćopičinom krilu. Bata-Pajsija je odlučio da ga ostavi Ćopavom.
„Majmuna poklanjam Ćopavom. Vi bi ste ga Ciganke sigurno otrovale."
Dok ga veselo štajgersko društvo ispraća, Pajsija peva „Oj, mašino, slomila točkove, što rastavi najbolje dugove".
Tek u zoru Ćopavi s majmunom na ramenu ide prema jazbini.
Štenara, ćera, bunker gde je noćivao Ćopavi, nalazila se ispod Starog savskog mosta u nasipu. Na zelenim drvenim vratima pisalo je: opasno po život. Bio je to ulaz u zemunicu u kojoj se Ćopavi sakrivao od ljudi. Nije bilo svetla, nije bilo prozora. Samo gomila kartona, samo drvena vrata na kojima je visio davno odvaljen katanac.
Prošao je kroz trnje, visoke koprive, kroz sasušenu travu, između delova automobila, kroz jarak sa otpacima, odbačenim gaćama devojačkim, mrtvim golubom, lutkom s otkinutom glavom, i zaspao zagrljen s majmunom. Obojica p'jani.
3.
Ćopavi se probudio s prvim mrakom. Izvukao se iz šteka i kupio banane za majmuna i unučić vinjaka za sebe. Majmunu je ostavio banane, a on se otkotrljao da vidi šta se radi po Štajgi, kakvi su abrovi po Savamali.
Matora štajgerica Mica Mešalica drži banku. Mica Mešalica priča kako više nema gospode. Cenkaju se, traže da plaćaju u ratama, traže popust na sitnu decu, hoće da im uračunaju inflaciju. Nema više gospode koja su u stanju da poštuju zanimanje.
Mile Klema joj često pomaže.
Sitna lopina šunja se po Štajgi, trkeljiše umorne putnike, traži mušterije za svoju neobičnu pajtašicu.
U Padinjaku, Padinburgu, Okružnom zatvoru Padinska Skela, poznaju ga i mačke kojima su robijaši odavno izvadili zube.
Mica sedi u uglu polumračne kafane za svojim stolom i čeka mušterije koje se retko, sve ređe pojavljuju. Odavno ne šeta Picinim parkom, ispred Ekonomskog. Tamo sada šetaju neke druge, mlađe.
Klema je doveo vojnika. Vojnik je mali, žut, bubuljičav. Odnekud s juga. Sa sela. Uplašen. Jedva doseže Mešalici do ramena. Tresu mu se ruke, ručice.
„Ona je velika gospoja", kaže Klema. „Čista, nije ko druge."
Vojnik drhti. Ima samo petnaest banki, a Mešalica neće da krene bez dvadeset. Mile kuka, moli je da krene s vojnikom.
„Idi ti pa se jebi za petnaest glava."
„Ja bi', al' me neće niko", kuka Klema. „Jesam li ti rekao da je velika gospoja? Ajde, bre, Mešalice!"
„Ćuti, Klemo, ili ću da kažem Adamu Ciganinu da ti veže muda za ventilator."
Mile je muvao kelnericu da mu pozajmi pet glava. Objašnjavao joj je da mu treba za vojnika. Vratiće joj Mešalica kad završi s vojnikom. Odmah će ona. Tu, do prvog haustora. A posle će naručiti dva prazna pasulja i piće za kelnericu. Platiće Mešalica. Valjda zna ona njih.
Kelnerica ga je psovala i terala od sebe. Vikala da joj je dosta ove rupe u kojoj je ostavila mladost. Ćopavi vadi kesu punu belih para, žute deli prosjacima po Štajgi. I daje vojniku. Njih dvoje izlaze zagrljeni iz kafane.
Ćopavi je u sampiški šanirao litricu vinjaka.
U kenjari pije s Dona Lucijom, legendarnom vecejkom.
Piju kao pruski oficiri. Na eks. Nije mu trebalo puno da se povrati.
Životni san Ćopavog bio je da leti avionom.
4.
Stanovao sam u Zagrebačkoj i dobro sam poznavao Ćopavog.
Ćopavi mi nazdravlja: „Ajde, Dvonogi, živeli. To je moj brat, student, bre!"
„Još malo mi treba pa da skupim za kartu. Idem avionom u Zagreb. Da vide oni kako živimo mi srpski Romovi. Ko gromovi, bre!"
Nismo ni primetili da se Mile Klema izgubio. Kako su mu okice zasijale kad je Ćopavi pomenuo pare.
Pijemo u zdravlje Cigana. Častim i ja. Stigla stipendija. Časti i Mešalica, koja se zajedno s vojnikom vratila u kafanu. Mali uplašeni vojnik je zaljubljeno gleda i hvata je za ruku. Mica ga psuje.
Pred ponoć utrčava, sav izgreban, Mile Klema.
„Ljudi, Ćopavi u gajbi živi s đavolom!", vrišti izbezumljeno.
Klema je u mraku Ćopičine zemunice, dok je trkeljisao tražeći repa, tražeći pare koje je Ćopavi štekovao za svoj let avionom, probudio majmuna!