EKSPRES NA KOSOVU: Završne probe kosovske deobe ili Zidovi srušeni, a ipak stoje

EKSPRES NA KOSOVU: Završne probe kosovske deobe ili Zidovi srušeni, a ipak stoje

(AP Photo/Visar Kryeziu)


Ignorišu nas. Tako nešto oseća se i u vazduhu u dvorištu crkve u južnoj Mitrovici, opasane ogradom i bodljikavom žicom. Iznad crkve je nekadašnja kasarna JNA, sada su tu pripadnici Kosovskih bezbednosnih snaga. Vežbaju da postanu vojska

Na Jarinju sam očekivao nešto. Ne mogu da kažem granicu, ni administrativnu liniju. Očekivao sam policiju s jedne i druge strane, Vojsku, taj KFOR sa “hamerima”, neku tešku kontrolu, pretresanje vozila, maltretiranje. Kad ono – ništa. Na našoj strani nisu nam ni pogledali dokumenta, a na njihovoj tek što su pogledali i vratili. I tako uđoh na Kosovo. Nimalo pompezno. Bez po muke. Dan ranije srušili su zid u Mitrovici, pa su možda tenzije splasnule, pomislih. Vozimo se kroz brdoviti predeo. Nemam utisak da sam u drugoj državi, svuda pored puta su srpske zastave i pumpe. Kuće i ljudi. Sve je nekako isto.

U Leposaviću bilbord, Vučićeva slika ispod koje piše “Dobrodošao predsedniče na srpsko Kosovo i Metohiju”. Malo zatim i drugi bilbord. Ovaj put sa Trampom. Leposavić i Mitrovica ga pozdravljaju. Kao što rekoh, Srbija. U Zvečanu stajemo kod porodice Radenković. Pijemo kafu i rakiju i pričamo. Žale se na srpsku neslogu i političku situaciju, što će mi tek usput postati jasno. Na pitanje da li se boje ROSU-a i da li su bili tu u njihovom mestu, kažu da nisu. Bili su gore na Jarinju došli su zaobilaznim putem, ne preko Zvečana.

Posle mi vozač objašnjava da je severno do Ibra homogena srpska sredina uz samo nekoliko albanskih sela oko Leposavića. Taj ROSU bio bi žrtvovan da je došlo do sukoba, ali ne bi oni ni smeli da dođu da im neko nije šapnuo da smeju. Stižemo u Mitrovicu i spuštamo se razrovanom Ulicom kralja Petra ka famoznom zidu koji je srušen i na čijem je mestu sada metalna ograda. Uskoro će nići novi zid. Doduše, malo dalje i malo manji, ali opet i to je nešto. U kafeu pored samog mosta, dok čekam oca Nenada, sveštenika u crkvi Svetog Save u južnom delu, pitam konobara za vaj-faj. I vidim da je jedna od ponuđenih mreža i ona koju nosi naziv “Vučiću pederu”. Pokazujem mu i pitam ga šta je ovo, a on mi kaže da su “Šiptari nakačili na most vaj-faj i da su tako nazvali mrežu”.

– Znači, provokacija? – pitam i istovrmeno konstatujem.

– Tako je – odgovara mi – sve ti je ovde od njih provokacija.

Pokušavam da saznam šta se to ovde u stvari desilo. Rušenje zida, da li je bilo opasno i tako…

– Sve je počelo, kaže, kada je Haradinaj pre nekoliko meseci prešao ovde na našu stranu i, kao, slučajno naleteo na nekog Dražu Stojkovića, Tačijevog Srbina, i s njim se rukovao.

– Šta su to Tačijevi Srbi?

– To su ti ovi Srbi, oni su ti uglavnom dole južno i oni politički rade s Prištinom. E, posle toga je došla Edita Tahiri i ovde otvorila neku kancelariju. Sve je to na neku silu. Onda je mi trebalo da izađemo iz kosovskih institucija, ali ovaj Jablanović je igrao neku svoju igru i tako…

rade reportaza kosovo (2)Dimitrije, Filip, Marko i Lazar. Sve jedan drugom do uveta. Imaju redom osam, šest, četiri i godinu i po. Oni su jedina četiri srpska deteta u južnoj Mitrovici. Sa njima u parohijskom domu crkve Svetog Save žive i njihov otac Nenad i majka Tatjana. Da se razumemo, ne žive oni. Oni opstaju…

Priznadoh da ništa ne razumem.
– Nema veze, razumećeš. Nego, šta ćeš da popiješ?
– Jel mogu da platim dinarima?
– A kako drugačije – smeje se, mada mi osmeh govori da mi ni evre ne bi odbio.

Stigao je i otac Nenad. Imamo zajedničke prijatelje, pa je zbog njih pristao da mi se nađe i pomogne da se orijentišem u ovoj sredini. Čitao sam u beogradskoj štampi priču o njemu. Pitam ga da li mogu da posetim njega i njegovu porodicu u južnom delu. Pristaje, odmah i krećemo. Kaže, nije daleko. U tom momentu nisam mogao da shvatim koliko je to blizu, a koliko može biti daleko.

San na jedno oko

Dimitrije, Filip, Marko i Lazar. Sve jedan drugom do uveta. Imaju redom osam, šest, četiri i godinu i po. Oni su jedina četiri srpska deteta u južnoj Mitrovici. Sa njima u parohijskom domu crkve Svetog Save u južnoj Mitrovici žive i njihov otac Nenad i majka Tatjana. Da se razumemo, ne žive oni. Oni opstaju u južnoj Mitrovici. Spavaju na jedno oko, uvek na oprezu, opasani bodljikavom žicom pod budnim okom pripadnika kosovske policije, koji čuvaju i njih i crkvu 24 sata dnevno. Crkva Svetog Save nije daleko, do Ibra nekoliko stotina metara, ali ne mogu da kažem da se čovek oseća prijatno dok prelazi tu razdaljinu od mosta koji vodi iz Bošnjačke mahale do južnog dela. Ili je to samo moj utisak.

Nije mi se činilo da nas nešto posebno zagledaju dok smo ovaj put prelazili. Znali su da smo Srbi, vozili smo se u automobilu bez tablica, što je na severnom delu Kosova sasvim normalno. U južnom delu nije normalno, a ni moguće da se pojavite u automobilu sa oznakama KM na tablicama. Neće vas pustiti da uđete, a može vam se desiti i nešto gore. Ali svejedno, nije ni prijatno ni pametno. Ispred nas je sveštenik, otac Nenad, u svom automobilu. Sa kosovskim tablicama. Ispred porte crkve, na kolskom ulazu, naređano je nekoliko automobila. Ne možemo da uđemo unutra. Trubimo. Niko se ne pomera. Nama trube i psuju nas. Blokirali smo jednu od dve trake.

– Gde baš sada? Sad im je pauza i najveća je gužva. Mnogo su nervozni – kaže vozač.

Ljudi se spontano okupljaju. Utom silazi policajac iz stražarske kućice koja se nalazi u porti crkve. Prilazi Albancima koji su se već polako okupili ispred. Razgovara sa njima i nakon nekoliko minuta dolaze vlasnici i sklanjaju automobile sa prolaza. Ulazimo unutar porte. Otac Nenad kaže da je ovako otkako su neke srpske novine objavile reportažu o njemu i njegovoj porodici. Kaže, nije želeo da sve to dobije političku notu. Sad su provokacije učestale.

– Sve je to nekako bilo tiho. Prođu pa bace smeće, flaše, petarde… A sad mi ovi policajci koji nas čuvaju kažu da malo pripazimo. Ja idem u grad, plaćam račune, struju, internet… ali ne idem u mantiji. Tako su mi rekli ovi policajci.

– A kako reaguju kad vide bradu? – pitam ga.

– Većina ne zna zašto je nosim. Mislim, i poznaju me već, ne mogu da kažem da sam imao nekih velikih neprijatnosti, ali… nikad se ne zna. Tu su nam komšije, ovaj što drži pekaru, tu kupujem hleb (pokazuje preko puta crkve), on ima kuću pored, on nam se javlja, kao i ovaj komšija koji drži gvožđaru. Oni i trguju sa Srbima. Ali sve se svodi na “zdravo” i “kako ste”, ništa više. Ja sam video da niko drugi ne želi neki kontakt i ja se tako držim. Ignorišu nas.

Otprilike tako nešto se i oseća u vazduhu dok stojim u dvorištu crkve opasane ogradom i bodljikavom žicom. Sa gornje strane crkve nekadašnja kasarna JNA i Vojske Jugoslavije, sada su tu pripadnici Kosovskih bezbednosnih snaga. Čuju ih, kaže, ponekad kako trče i treniraju unutra. Vežbaju da postanu vojska. Priča mi otac Nenad da je crkva razrušena 2004. godine u martovskom pogromu. Pokazuje mi slike. Dvorište, odnosno porta, nije malo i iako je opasano zidom i bodljikavom žicom, ipak ne deluje naročito bezbedno. Jeste, ima tu policajac u kućici, ali to je bliže ulici i dosta udaljeno od parohijskog doma gde boravi porodica.

Otac Nenad kaže da se ne boji, ali pokazuje nam na levi ugao porte. Vide se ruševine nekog pomoćnog objekta, a iza njega, kaže, nema zida i tamo su albanske kuće. Ima, kaže, žica ali je nisko postavljena, može da se preskoči. Prilaze nam deca. Najstariji Dimitrije i Marko. Filip nas gleda. Igrali su se s druge strane kuće, pa su nas čuli. Ova porta i crkva Svetog Save, to je njihov ceo svet. Njihovo igralište i dom. Igraju se iza crkve i kuće na ledini na kojoj stoje krhotine i ostaci nekadašnjih spomenika. Uništili su ih 2004. godine valjda da se niko više ni na groblje ne vrati. Ulazimo u crkvu. Nema ikonostasa, samo jedan mali deo na kojem se vide tragovi uništenja. Nagoreo je, ali još se drži. Pod nogama nam je beton. Ispucali beton. Bio je mermer, ali je tada razbijen i odnet. Zidovi nisu oslikani. I freske su uništili. Stavljeni su novi prozori, ali ne baš najbolje, pa prokišnjavaju. Kaže otac Nenad da drži službu svakoga dana.

– Dolaze nam ljudi iz severnog dela. Nekad jedan, nekad dvoje-troje, nekad i desetak. Započeli smo obnovu hrama 2014. godine. Malo sporije ide, ali daće Bog, biće dobro, da ima više novca, brže bi išlo – kaže i poziva nas da uđemo u kuću.

Iza crkve vidimo parkiran automobil sa čačanskim tablicama. Otkud ovde ovaj auto, pitamo, a otac Nenad kaže da ima gosta. Ulazimo u kuću, u stvari parohijski dom još nije obnovljen u potpunosti, pa otac Nenad i njegova porodica koriste samo jednu prostoriju na spratu, u kojoj i borave i spavaju. U domu zatičemo Bratislava Jugovića, nekadašnjeg funkcionera Pokreta socijalista i pretendenta za predsedničkog kandidata. Kaže da je ovde privatno i da ne želi da se slika niti da daje izjave. Imaju zajedničke prijatelje i zato je tu.

– Mnogo nam je problema napravio onaj članak u beogradskim dnevnim novinama. Albanci su to shvatili kao provokaciju. Videli ste i sami. Ne bojimo se, ovde smo s blagoslovom Svetog Save i vladike Teodosija i molitva je ta koja nas čuva, ali…
– A ovi policajci, zašto vas čuvaju? – pitam.
– Korektni su ljudi, ne mogu da kažem. Naoružani su i imaju radio-vezu. Sigurniji smo s njima. Ali…

Nemušti pogledi

I opet kroz prozor pokazuje mesto gde nema zidane ograde već samo bodljikava žica. Istina. Kada bi neko pokušao da uđe tuda, policajac to ne bi video ni čuo. Pijemo kafu i rakiju, gledam u dečja kolica u kojima spava najmlađi sin Lazar. Potpuno bezbrižno, sa rukicama podignutim iznad glave. Ne čuje žagor razgovora i ne shvata o čemu odrasli pričaju. Preseče me nešto u stomaku. Nije od rakije. Shvatam u momentu da su ova deca taoci. Da je, ne daj Bože, došlo do nekog puškaranja na Jarinju, da je pala neka usijana glava iz tog ROSU-a… Ne mogu ni da razmišljam o tome. Pitam kako deca u školi, imaju li ovde u južnom delu neku školu.

– Dimitrije ide u školu, a Filip u predškolsko. Svakog dana ih ja vozim u školu u severni deo, vraćam se, obavljam svoje poslove, pa popodne opet po njih.

Mogla je bar država Srbija da mu obezbedi neki bolji i sigurniji auto da ne vozi decu u ovom skoro punoletnom. Ali ajde… Na pitanje šta će ako nešto ipak krene po zlu, kaže da se nada da će bar uspeti ženu i decu da prebaci na sever među naš narod. A njemu je, kaže, mesto ovde u crkvi u kojoj Bogu služi. Savetujem se sa njim, hteo bih da idem da vidim Gračanicu i da možda prođem Prištinom. Kaže da možemo i autom sa srpskim tablicama, nećemo imati problem. Ja bih ipak drugačije ako može.

– Može, naravno. Zvaćemo taksistu koji vozi iz bošnjačke mahale na jug. Oni imaju kosovske tablice.

Obavlja razgovor i kaže da će taksista doći za desetak minuta. Molim ga za jednu fotografiju sa njim i njegovom porodicom ispred crkve. Utom stiže i taksi, opet ista procedura, kola su ponovo nagurana na ulaz. Albanci kao u šopingu, opet policajac izlazi da ih skloni… Dok me prati do kapije, kaže mi otac Nenad da ne bi voleo da ovaj naš razgovor dobije neku političku konotaciju, da mu ne prave probleme Albanci… I opet mi pokazuje zid kog nema.

– Sve je meni jasno – kažem – ne brinite.

Ne dozvoljava da mu poljubim ruku, grlimo se po srpski tri puta. Ovi s druge strane kapije, kao, ne gledaju nas, ali nas gledaju. Teško je objasniti taj nemušti jezik i nemušti pogled. Ali tu je i oseti se. Ulazim u taksi.

– Za Gračanicu idemo? – pita me taksista, Siniša se zove. Mlad momak tek prešao tridesetu.
– Ako možemo i ako je sigurno.
– Možemo, što ne bismo mogli. Nije to baš tako kao što misliš. Ja svaki dan idem po nekoliko puta do Prištine i dalje na jug. Sedam godina već vozim taksi, ja sam bio jedan od prvih koji su to počeli da rade ovde. Prvo sam vozio uglavnom strance od Kosovske Mitrovice do Prištine, a posle su polako počeli i naši. Idu sada ljudi dosta poslom u Prištinu. Trguju, rade…

– Da li te zaustavlja policija?
– Ne. Samo ako napravim prekršaj. Ovako neće. Ja imam ove kosovske tablice.

Na izlasku iz Mitrovice ka Vučitrnu srećemo jedan auto sa BG tablicama. Pomalo začuđeno pitam otkud ovaj ovde i kako sme, a on me gleda podjednako začuđeno i kaže – što ne bi vozio. Idu ljudi. Nema tu problema. Gadno je ako ide sa KM tablicama i policija ga vidi. Samo nemoj da prekršiš propise i nemaš problema. Problemi su drugi i priča mi o svom prijatelju iz Beograda koji je radio za OEBS, prvo u Kosovskoj Mitrovici, pa je onda prešao u Prištinu, iznajmio stan i sve je bilo normalno dok nije dovezao auto iz Beograda. Prve noći su mu izbušili gume, a posle nekoliko puta demolirali auto. Dok nije shvatio poruku – možeš da dođeš sa BG tablama, možeš i da prođeš, ali ne možeš da ostaneš.

– Mogli ste i vi sa beogradskim tablicama, ali opet bolje je ne čačkati mečku

Prolazimo neki kružni tok desno je skretanje za Vučitrn i dvojezična tabla. Ime grada napisano je i na srpskom. Iznenadih se prijatno ali me taksista brzo vrati u realnost. Jeste dvojezična, ali na većini je precrtan naziv na srpskom jeziku. Već sledeća tabla je demantovala moju ushićenost, a potvrdila njegovu priču. Prolazimo Vučitrn i s desne strane vidim veliki dimnjak termoelektrane.
– Svaki dan vozim tu neke Slovence. Žive kod nas a rade u termoelektrani.
– Šta rade u termoelektrani?
– Albanci su imali mnogo problema sa radom te elektrane. Nemaju stručne ljude i dešavalo se bezbroj havarija. Mnogo im je ljudi zbog nestručnosti izginulo. Onda su rešili da dovedu one koji znaju i doveli Slovence. Oni ne znaju i onda su morali da plate.

Žica i manastir

Slušam šta mi priča i prisećam se početka devedesetih i albanskog bojkotovanja srpskih obrazovnih institucija, stvaranja paralelnog univerziteta i srednjih i osnovnih škola. Sad su im ti kadrovi došli glave. Bolje da su ti inženjeri u elektrani išli u srpske škole. Nešto bi znali i ne bi im ljudi ginuli.

rade reportaza kosovo (1)Penjemo se ka Čaglavici, koja je nekad bila srpska enklava, ali su Srbi prodali svoja imanja i sada su tu nikle nove i luksuzne kuće. Sada je to prištinsko Dedinje

Uz put naređane kuće i poslovni prostor. Sve je novoizgrađeno i veliko. Ali nema mnogo fabrika. Put nema rupa. Pitam taksistu odakle im pare kada su im plate veoma male. Odgovara mi da svako od njih ima nekog iz familije ko radi u inostranstvu i oni šalju pare. Većina ih je, naravno, s druge strane zakona. Ali zakon je ovde tako fluidna stvar. Verovatno kao nigde drugde na svetu.

– Eno ga Gazimestan – pokazuje mi spomenik s desne strane puta. Okružen je nekim halama. Kaže mi da su to izgradili pre nego što je donet zakon o prostornom planiranju i zabranjena gradnja u blizini, ali eto, još je nisu srušili. Ulazimo u Prištinu. Krajolikom dominiraju kranovi i nove zgrade u jarkim bojama, ali moram da priznam, ne sasvim bez ukusa. Sve se promenilo, ali prepoznao sam zgradu autobuske stanice koja je ista kao što je bila i devedesetih. Prolazimo pored velikog tržnog centra, nešto poput “Ušća” ili “Delta sitija” i skrećemo levo.

Penjemo se ka Čaglavici, koja je nekad bila srpska enklava, ali su Srbi prodali svoja imanja i sada su tu nikle nove i luksuzne kuće. Sada je to prištinsko Dedinje. Prolazimo i Ajvaliju i ulazimo u Gračanicu. Odmah se vidi da smo u srpskoj sredini. Kuće su starije i nisu toliko održavane. Skromne kuće, skromni izlozi. Sve je nekako manje i neuglednije nego u albanskim naseljima.

Dogovaramo se da me ostavi ispred manastira i da dođe po mene za tri sata, da se malo promuvamo po Prištini i da idemo nazad u severnu Mitrovicu. Manastir je kao i crkva u Mitrovici opasan žicom i visokim zidom. Podigao ga je između 1315. i 1321. godine kralj Milutin. Predanje kaže da ga je pred boj na reci Gračanki u snu posetio anđeo Gospodnji i rekao mu je da će pobediti u bici i da kao znak zahvalnosti treba da podigne crkvu čiji će mu se oblik prikazati. Kada je ustao, pogledao je u nebo i video obrise crkve. Sagradio ju je. Albanci su pokušali da je unište 2004. godine, ali kako kažu Latini – Non tollit gotus quod custodiet christus – Ne ruši Got (varvarin) ono što je Hristos sagradio.

U lokalnoj kafani u centru mesta, koja, zamislite, nosi ime “Madera”, nekoliko stolova punih. Uglavnom mlađi ljudi, ali za jednim stolom sede dvojica starijih. Priđem im, da čujem šta kažu sede glave. Predstavim se i kažem da sam novinar i da bih hteo malo da pričam sa običnim ljudima. Pitam ih kako se osećaju posle svega ovoga što se izdešavalo sa ovim vozom, da li se osećaju sigurno, jel ima tog ROSU-a na ulicama.

– Nismo ih videli, ali kažu ljudi da su bili. Pričaju da su sinoć bili tu na ulazu u Laplje Selo i da su zaustavljali i kontrolisali automobile i putnike – kaže jedan od njih, Goran Stojanović. Radio je u MUP-u dok ga Briselski sporazum nije penzionisao. Sada je, kaže, penzioner sa spornom tačkom 7 u rešenju o penzionisanju. Zašto je sporna, pitam ga začuđeno.

– U toj tački piše da gubim pravo na penziju ako napustim mesto prebivališta. Znači, ja ne mogu da idem da živim gde hoću kao državljanin Srbije. Šta je sa mojim ljudskim pravima? – pita me. Mene, koji kao da sam pao s Marsa u Gračanicu.

– Da se razumemo, bato, nemoj da te lažu. Skoro svi mi ovde imamo nekretninu u Srbiji. Evo, ja imam kuću u Jagodini. Ali ako odem da živim tamo, neću imati penziju koju sam stekao.

Znači, i stečeno pravo žulja ga kao i većinu Srba, ali ne dade mi đavo mira, pa pitah:
– A kako ste vi zaradili pare da kupite te nekretnine po Srbiji?

Pitah i ujedoh se za jezik, ali oni mi spremno odgovoriše.

– Kako ko. Neko je prodavao placeve ovde što smo imali po Čaglavici. Ar je plaćan i od 15.000 do 20.000 evra. A mnogo smo zarađivali i dok je ovde bio UNMIK. Oni su prvo stanovali kod Albanaca. Oni su im naplaćivali neke nenormalne kirije. Tri hiljade evra za kuću u Ajvaliji. Ej, ne ide to. Kad su videli s kakvim ljudima, odnosno neljudima imaju posla, došli ljudi kod nas. Em jeftinije, em brate, mi smo ko i oni krštene duše. Ali kad je došao EULEX, i to je propalo. U stvari sve je bilo dobro do tog EULEX-a, ako se to može nazvati dobrim. Imali smo utisak da država Srbija zna šta hoće ovde bar u nekim naznakama. Jeste bilo zloupotreba, ljudi uzmu pare od države, kupe traktor, a onda ga prodaju. Pa sledeće godine opet. Jesu profitirali ti političari, pojedini što ne mogu da skupe ljude ni za jedan kombi odavde, ali dobro. A posle 2008. godine ništa. Tek što postojimo. Danas, čini se da se nešto opet dešava. Videćemo. Ne idemo nigde, ali…

– Ima li posla? Mogu li mladi da nađu radno mesto?

– Ovde radi samo ono što ima veze sa državnom kasom. Škole, bolnice, ti privremeni organi uprave, i to je to. Ostalo se svodi na uslužne delatnosti. Mnogo ljudi živi od socijalne pomoći 11.000 dinara svakog meseca. A sad mnogo njih uzima i socijalnu pomoć od Prištine.

– Znači, i tamo i ovamo?
– Ama, bato, nije to problem. Pitanje je hoće li država Srbija ovde da bude prisutna. Mi smo tu, pa smo tu. Ne idemo nigde. Ali mnogo boli što ja kad hoću da izvadim izvod iz knjige rođenih, ako odem u Prištinu, košta me jedan evro i dobijem ga za minut. A ako hoću da uzmem naš, moram da zovem u Nišku banju, pa da mi oni zakažu termin. Pa da tad odem, pa da opet čekam i dangubim. Tu pare nisu bitne nego odnos. I to što sam ti rekao za moje rešenje za penziju. Neću ja nigde da idem, ali što da se osećam kao građanin drugog reda – kaže ogorčeno – Razumeš?

Popismo piće i pozdravih ih. Javio mi se taksista, kaže da je pred Prištinom, moram da krenem. Šetam ulicom ka spomeniku Milošu Obiliću. Na samoj raskrsnici stoji stariji čovek, puši i izgleda kao da čeka nekog. Stanem i ja malo dalje i gledam u spomenik i srpsku trobojku. On puši, ja gledam. Vidi on mene, verovatno mu ne ličim na Albanca, ali nisam mu poznat. Mala je ovo sredina, svi se znaju. Nazva mi “dobar dan” i pita me odakle sam.

Ja sam imao komšiju Albanca, sa kojim sam dobro živeo, poštovali smo se i čuvali familije jedan drugom i u ona vremena. Sve do marta 2004. Onda su došli neki Albanci iz Metohije, kažu da su bili Haradinajevi. Skupili su mene i dvojicu sinova kod njega u dvorištu. Taj glavni mu je rekao: “Ja sam došao u tvoju kuću i ja mogu da ih ubijem, ali neću. Ti ćeš da ih ubiješ

– Iz Beograda. Novinar sam. A vi? Jel ste odavde? Kako Vam je, jel se osećate sigurno? Ima li ovih iz ROSU-a ovde?
– Ima. U Lapljem Selu. Dolazili su nekoliko puta ovih dana. Muvaju se, pa odu. Tako mi kažu ljudi. Ja sam inače iz Kosovskog pomoravlja. Ovde sam poslom došao.
– Može li se naći neki zajednički jezik sa Albancima?

Pogledao me kao što bih ja pogledao moju ćerku kada me pita da li postoje leteći poniji.

– To će biti, mladiću, kako drugi hoće. Ja sam imao komšiju Albanca, sa kojim sam dobro živeo, poštovali smo se i čuvali familije jedan drugom i u ona vremena. Sve do marta (2004. godine). Onda su došli neki Albanci kod njega, ne naši lokalni nego drugi. Ovi iz Metohije, kažu da su bili Haradinajevi. UČK. Skupili su nas iz naše kuće, mene i dvojicu sinova, kod njega u dvorištu. Taj glavni mu je rekao: “Ja sam došao u tvoju kuću i ja mogu da ih ubijem, ali neću. Ti ćeš da ih ubiješ. Ako ih ne ubiješ, mi ćemo tebi da ubijemo decu. Ali prvo ćeš da ih mučiš.” I mučili su nas. Ja sam rekao mom starijem sinu ako ikako može da me ubije. Toliko su nas mučili – kaže i gasi cigaretu na pločnik.

– Pa kako ste preživeli? – pitam zabezeknuto, strepeći da će mi reći da je on preživeo, ali da sinovi nisu. Molim Boga da samo to ne čujem.

– Došli su ovi iz KFOR-a u selo. UČK je pobegao i preživeli smo. Nije to bila njihova pamet. Neko je to smislio da tamo nikada više ne možemo da živimo zajedno. Ne mogu to oni da smisle.

U pravu je čovek, pa ne mogu ni kotao da nalože kako valja. Zvoni mi telefon u džepu. Iako smo na nekoliko kilometar od Prištine, MTS ima signal. Taksista pita gde sam da me pokupi. Eto ga odmah, pozdravljam se sa starinom, pitam jel smem da napišem šta mi je rekao.

– Da napišeš smeš, ali nemoj, molim te, da me slikaš i ime da mi objavljuješ. Još živimo tamo…

Siniša me pita kako je bilo. Ne znam ni sam. Ispričam mu šta mi je sve čovek ispričao i on kaže da takvih priča ima koliko hoćeš.

– Nego, šta bi da vidiš u Prištini?
– Da prođemo malo centrom grada da vidimo kako to izgleda. Nisam bio od 2009. godine.
Grad je začuđujuće čist. Mnogo je radnji, restorana, kafića, hotela i kockarnica. Kažu da mnogi dolaze iz Evrope da se kockaju ovde. Prilično je živo. Ima mnogo mladih na ulicama.

– Nema onih žena zabrađenih i u dimijama?
– Nema toga više. Svi se sada moderno oblače. Šiptarke ne rađaju više buljuke dece. Ove mlađe retko koja da rodi više od jednog deteta. Sad kao i kod nas jure karijeru.

Ogladneli smo i pitam gde bismo mogli da jedemo nešto. Kaže da ima tu na izlasku jedan dobar restoran u etno-stilu. Svraćaju svi tamo i dobra je hrana. Tako je bilo. U restoranu mnogo mladih ljudi, mnogo stranaca, a čuje se i srpski jezik. Pored našeg stola sedela su četiri mlada Albanca. Zamolili smo konobara da ih pita da li bi hteli na engleskom malo da razgovaraju s nama. Za novine. Konobar kaže:

– Nema problema, jedan od njih govori srpski, sad će doći za vaš sto.

Zove se Suad, ima 22 godine, rođen je u Beogradu, igra fudbal u Rabotničkom iz Skoplja. Često ide u Beograd, ima prijatelje tamo. Izvinjava se što njegovi prijatelji ne govore srpski, kaže da mlađi ljudi, za razliku od starijih, ne znaju srpski. On je, eto, izuzetak i imali smo sreće. Pričamo o opštim stvarima, uobičajenim. Kolike su plate, penzije, školarine, kako se živi…

Suad često pita svoje drugove za podatke pošto ne živi ovde i ubrzo sva trojica sedaju za naš sto. Edi je novinar i radi na RTK, Pejdim je menadžer u prištinskim klubovima, a Erol je, kaže, direktor. Ostali dodaju kroz šalu, mama i tata su zaradili, pa on sad direktoruje. I tako pričamo. Na srpskom, pa onda Suad prevodi. Saznajem da su plate od 250 do 400 evra u privatnom sektoru, da su plate profesora oko 500 evra, a policajaca 700 evra. Penzije su male, od 70 do 250 evra.

Prosečan račun za struju je 70 evra. Kako žive? Oni lično, dobro. Ostali uglavnom loše. Da im nije rođaka iz inostranstva, većina ne bi mogla da preživi. A rođaci u inostranstvu drže poslastičarnice i picerije i prodaju semenke. Tako kažu.

– A ovaj voz što je… – prekidaju me u pola pitanja uglas, sva četvorica.
– To je provokacija!

Kako sad odjednom razumeju srpski, naivno se pitam. Tvrde da je to bila srpska provokacija, glupost koja je mogla skupo da košta pre svega Srbe.
– Mi želimo da budemo dobre komšije sa svima. Da živimo lepo jedni pored drugih, ali da Srbija poštuje našu državu. Možda ćemo jednog dana opet svi živeti kao što smo živeli nekada u Jugoslaviji, dobro. Većina mladih ne podržava vlast u Prištini, uglavnom smo svi za Aljbina Kurtija. Njegovo vreme tek dolazi, on je političar koji ima prespektivu – kaže Erol. Menadžer u maminoj i tatinoj firmi.

– Koju muziku… – opet nisam stigao da dovršim rečenicu, prekidaju me uglas.

Jedan kaže Šaban Šaulić, drugi Ceca, treći kaže Lana… Kažu da često idu u Gračanicu na srpsku muziku. Mnogo je dobra.
– Jel može jedan selfi za kraj? – pitam.

I tako napravih svoj prvi selfi sa dvojicom Albanaca u Prištini. Pozdravljamo se i mi krećemo. Usput nas prati dosadna kiša. Bila je dobrano prošla ponoć kada smo stigli severnu Mitrovicu.

Kada sam izašao iz auta na Trgu kneza Lazara, drugačije sam se osećao, kao da sam ponovo došao u Srbiju. Tako nekako. Vozač me pita:

– Gde si ti, čoveče, dosad?

Stvarno, gde sam ja to bio?

KOSOVSKE POLITIČKE ZAVRZLAME

Zid je srušen nakon sporazuma koji su potpisali Goran Rakić, gradonačelnik Mitrovice, i Ferat Šalja, ministar građevine i prostornog planiranja u vladi u Prištini. Svedoci su bili predsednik Vlade u Prištini Isa Mustafa, potpredsednik vlade u Prištini Bane Stojanović, šef kancelarije EU u Prištini Natalija Apostolova i ambasador SAD u Prištini Greg Delavi. Prilično neuobičajen format sporazuma i prisustvo svedoka. Mada bi se za neke od potpisanih pre moglo reći da su garanti ili staratelji potpisnika.

Ovo je bio jedan od završnih činova drame oko zida u Kosovskoj Mitrovici, a početak drame bio je mnogo ranije. Pred samo održavanje parlamentarnih izbora po Briselskom sporazumu i formiranje famozne liste Srpska. Aleksandar Vulin, koji je tada bio na čelu Kancelarije za KiM, imao je u osnovi ideju da na tu listu treba da uđu predstavnici svih političkih partija Srba u južnoj srpskoj pokrajini. Ova, u osnovi odlična ideja trebalo je da demonstrira jedinstvo Srba na Kosovu i Metohiji između sebe, i zajednički stav sa zvaničnim Beogradom kao pokroviteljem liste. Međutim, ovu ideju, u njenom sprovođenju, zloupotrebio je funkcioner Pokreta socijalista (PS) iz Leposavića Aleksandar Jablanović, frontmen političko-ekonomskog klana Jablanović (kosovskog pandana dinastiji Krkobabić, kako ih inače tamo zovu), čiji udarni trio čine tata Dragan i sinovi Aleksandar i Marko, zvani Divljak. Na veoma perfidan način, prilikom formiranja liste koja treba da sadrži 66 imena, SNS daje 30 kandidata, a PS, odnosno sebi samo šest kandidata, od kojih su svi rodbinski povezani. Međutim, pošto je sistem izbora takav da svaki glasač bira pet imena sa liste, pa se onda svi glasovi prebrojavaju, u suštini postižu da se glasovi birača SNS-s raspu na milion mogućih kombinacija sa pet imena, a njihovog biračkog tela iz Leposavića i okoline budu koncentrisani na njihove kandidate, epilog je da listu Srpska od 10 poslanika čine u tom momentu šest poslanika iz klana Jablanović i četvorica poslanika južno od Ibra. Situacija kulminira prošle godine, kada se donosi odluka o bojkotu kosovskih institucija i kada Jablanović imenuje Mirjanu Jeftić na mesto ministra u kosovskoj vladi. Tada stvari isplivavaju na površinu i saznaje se da postoje osnovane sumnje da je između Jablanovića i Ise Mustafe postojao dogovor, koji nije imao samo političku već i ekonomsku dimenziju.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar