EKSPRES NA LICU MESTA: Od Beograda na vodi do Gračanice pod vodom

EKSPRES NA LICU MESTA: Od Beograda na vodi do Gračanice pod vodom

Foto: Saša Džambić


Pitaju me: “A, šta ćeš, Jordane, ako je ipak potope”?! Isto što do sada- na liturgiju u našu Gračanicu, nedeljom, s obale, zagledan u vodu pod kojom je nestala

Saplelo se nebo o povlenske strane, poparalo, istresa drob čini se…?

Sastavilo se sa zemljom, a zemlje nigde, do pod vodom i tamo gde je bilo nije. Nikada!
– Eno je, braćo, al dalje se nažalost ne može! Ovde s “obale” što vidite to vam je…- a namerili smo se baš do nje, jedne od najvećih svetinja valjevskog kraja, nemanjićke lavre – slavne valjevske Gračanice, Hrama arhangel Mihaila, što molebno, liturgijski poje poslednje dane i sate nad vodom. To malo što je ostalo nad vodom…

Manastir Gračanica kod ValjevaU Jordana Milovanovića i brade i leđa metar, u šakama upola, u veri ponajviše! Jedan od desetak “čuvara Gračanice” pristiglih odasvud da brane svetinju. Najpre od ljudi, pardon neljudi, kako god, sada od same kazne Božje, kako veli.
– Jedini smo narod na kugli zemaljskoj toliko blagosloven od boga, a toliko proklet poganom naravi! Duša me boli da tako bagatelišemo ono od Boga i vekova nam dato, ali…- to Jordanovo kroz zube i uzdah “ali” deli nas od Gračanice! Omalenog hrama, koliko ga je nad vodom ostalo, jer Sušica, ona rečica što je u leto pregaze i deca sada je jezero.

Liturgijska straža

Žalostan krajolik u nekadašnjoj pitomini skrivenoj među planinskim stranama.
– Do jutros se splavom barem moglo do manastira, sad ni do pola, al pokušajte…- niti nas sokoli niti ustavlja. Namerili smo da priđemo svetinji dok se još može, koliko se može?!

Iz ovih krajeva je Jordan, Marko nije, dečačić iz Beograda, već pet meseci na liturgijskoj “straži” i za kormilom sklepanog splava.
– Kako sam čuo za nameru da ovo sveto mesto bude potopljeno batalio sam sve u Beogradu i došao Manastir Gračanica kod Valjevaovamo…- za njim je miran momački život “kruga dvojke” a pred njim nabujala Sušica i vera da će voda biti razumnija od ljudi…

– Za čim da žalim, za životom u Beogradu?! Njega će biti i kad se vratim, a hoće li biti ove svetinje?! Vode je u njoj sad više od dva metra, ako ovako nastavi neće do jutra biti ni krsta nad vodom. Eto, Srbi, imaćemo Beograd na vodi, lepo je to, podržavam, ali će nam Gračanica ostati pod vodom…- polako prilazimo splavom do poslednje kote do koje se može, na pola puta od obalo do hrama.

Dovoljno blizu, a predaleko…

Valjevaca najmanje

Koji minut ćutnje na sred vode, ko u mirisno nedeljno jutro, na “plavoj grobnici” srednjevekovne davljenice…


– Izneli smo, po blagoslovu oca, mošti; barjak arhangela Mihaila i nešto ikona! Ostalo je unutra…- s druge obale domahuje desetak namernika, postoje malo, prekrste se pa krenu stazom naviše u brdo. Kako jedni zađu za šumu drugi izađu iz nje, pa tako u krug bez kraja i početka…

– Dolaze ljudi iz čitave Srbije, ponajmanje Valjevci nažalost, da vide ovu muku i tugu, da se pomole, da svedoče…- privlači Jordan jednom rukom “dizgine” splava vukući ga do obale, da izađemo, valja se drugima popeti. Mada Marko više ne preporučuje- otima se sklepano kljuse kontroli čoveka, prepušta divljoj reci sve više…

– Nisam, bogami, došao iz Ušća da ne priđem svetinji! Koliko se može?! Otplivaću ako treba, ali neću nemo stajati na obali, pa vi kako hoćete braćo…- kazuje Dragan Miščević, nekih pedeset godina u njemu i besa dva puta toliko zbog svega što vidi!

Ako neko zna šta su svetinje- zna on! Rođen je, odrastao živi podno Studenice, u dolini Ibra, omeđen nemanjićkim zadužbinama.

– Neka nam je prosto, Bože, oprosti nam jer znamo šta činimo- veli krsteći se, robustan koliko i Jordan, jedovit, neumiren ko ova prokletinja što bije o obalu sluteći još gori dan…

Poplavljen manastir Gračanica kod Valjeva from ekspres on Vimeo.

 

Preživeo tri turska “potopa”, ali neće ovaj srpski

Tri puta su Turci do temelja rušili manastir i kasapili čitava monaška bratstva, toliko je puta Gračanica vaskrsavala, svedočeći svojim čudima svim verama koje su potom dolazile u muci k njoj i nalazile spas, a sad će nemarom svojih, bezdušnošću nas, Srba, ko davljenik ćutke nestati pod vodom…gazimo razlokanim livadama naviše do kuća, Jordan grmi kroz bradu i brkove pripovedajući o čudima i iscelenjima koja su se u Gračanici događala.

Zastasmo negde ne pola puta da se još jednom poklonimo svetinji, nadajući se ne zanavek?..

Polako nestaje i poslednji obris vrata crkve! Video se do pre pola sata, ali minuti su ovde u pitanju, sati su odavno postali luksuz…

Vernika s obe strane sve više. Isti folklor: priđu dokle mogu, prekrste se, postoje koji minut, pa planinom ili livadama…

Manastir Gračanica kod Valjeva– Pitao me je neko: “A, šta ćeš Jordane ako je ipak potope”?! Isto što i decenijama do sada- na liturgiju u našu Gračanicu, nedeljom, s obale, zagledan u vodu pod kojom je, u zvonik i konak koje su besno bagerima lane udarili kao da su im dušmani kleti… E, to ću! Iz vode će Gračanica pravo na nebo, al ne znam kud ćemo mi ovakvi…- rekao je sve što se reći može, još jedino što ima smisla, ako u ovoj nesreći smisla još negde ima?..

Što su ljudi započeli dovršiće reka, a nama ostaju obale.

Jalove, puste, obezbožene, da na njima sve ređi svedoci govore o korenu koji smo sami zatrli, vajkajući se večito na druge il sudbinu kletu…

Niti naroda kojem je toliko ostalo od vekova- niti naroda koji će malo šta sačuvati za vekove, zaista!

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar