I ĆUTANJE O ZLOČINU JE ZLOČIN

Sve što nam se događa, pripada nam jer to smo i zaslužili. Mi Srbi smo počinili novi zločin nad Srbima koji su stradali od ustaške ruke, i to ćutanjem o zločinima koji su u dva svetska rata počinjeni nad nama, pa su nas u ovim vremenima proglasili za genocidan narod

„Sve što nam se događa, pripada nam jer to smo i zaslužili. Mi Srbi smo ćutali o zločinima koji su u dva svetska rata počinjeni nad nama, pa su nas u ovim vremenima proglasili za genocidan narod!" Tako Zdravko Šotra, naš poznati filmski i televizijski režiser i autor sjajnog dokumentarca o ustaškim zločinima u Prebilovcima „Evo naše dece", počinje priču za „Ekspres" o ideji Lordana Zafranovića da snimi film „Deca Kozare".

Na naše pitanje zbog čega smo ćutali o tim zločinima i kako je moguće da o tri dečja ustaška logora u Hrvatskoj, o Jasenovcu, o golubnjačama u Hercegovini i zapadnoj Bosni koje su bile zatrpane srpskim leševima niko do sada nije napravio igrani film niti napisao valjanu knjigu, Šotra odgovara:

„Srbi ne znaju da se bave sobom, pre će trpeti. Obazrivi su da nekoga ne uvrede, snebivaju se. U Brozovom režimu su govorili: nije još vreme i čemu bi to služilo, samo da ne uvrede Hrvate i muslimane koji su počinili te zločine. Sve to jasno stvara sliku o nama, Srbima. Pa, odgovorite mi na pitanje kako smo se odrekli ćirilice, svoga izvornog pisma? Danas smo mi, kako tvrde u EU i SAD, genocidan narod?! Eto zbog čega nismo napravili ni film ni valjanu knjigu ako izuzmemo Jovana Radulovića i još nekolicinu autora vrednih pomena. Naglašavam, Srbi su počinili novi zločin nad Srbima koji su stradali od ustaške ruke jer ćutanje o zločinu jeste zločin!"

Svi rani radovi
Igrani film o Jasenovcu do dan-danas niko sa srpske strane nije snimio. Postoji jedan, i to jugoslovenski film, „Deveti krug", koji je rađen 1960. u režiji Franca Štiglica. U vreme Jugoslavije, kao i posle raspada države devedesetih, o zverstvima NDH je samo hrabro progovarao svojim igranim i dokumentarnim filmovima jugoslovenski i hrvatski reditelj Lordan Zafranović, koji se sprema da snimi i „Decu Kozare".

Tu temu je i Zdravko Šotra obeležio svojim dokumentarnim ostvarenjem „Evo naše dece" 1990, na osnovu snimljenih materijala prilikom vađenja kostiju iz hercegovačkih jama i svedočanstava osoba koje su preživele ustaške pokolje u Drugom svetskom ratu.

Reditelj Milan Zarić je 2015. snimio film „Prva trećina" o starcu Vukašinu iz Klepaca i ustaškom koljaču Žilu Friganoviću, koji se jedva igde pominjao. Zarić je tada izjavio da će nastaviti da se bavi tom temom, ali i da se nada da će se neki od srpskih reditelja takođe prihvatiti istog izazova, što ponajpre očekuje od Emira Kusturice.

Branko Lustig, producent filma „Šindlerova lista", 2011. godine, po povratku iz Holivuda u Zagreb, nosio se mišlju da snimi film o Jasenovcu, i tom prilikom u medijima je izjavljivao da prošlost, pa tako i Jasenovac, ne sme da se zaboravi. I da mu je čudno što posle toliko vremena nema filma o Jasenovcu. Da može, rekao je, producirao bi ga lično.

Šotra kaže da, kada je snimao dokumentarni film „Evo naše dece", nije bio izložen nikakvim pritiscima i pretnjama. „To je bilo ono vreme nacionalnog buđenja, u kojem su Srbi najzad, posle 45 godina, dobili pravo da iz jama izvade kosti svojih predaka i da ih dostojno pokopaju. I moji bliži rođaci, njih 49, završili su u hercegovačkim jamama, i pred tim, kao i svim drugim stradalnicima, bio sam dužan", objašnjava on.

„Da se razumemo, na mnogim primerima, a posebno na ovom primeru, povlači se granica između Srba i ozbiljnih naroda i njihovih država. Šta mislite, šta bi uradili Englezi da se njima dogodio taj genocid iz dva svetska rata, koliko bi knjiga, filmova, TV serija nastalo, koliko školskih udžbenika bilo napisano, koliko đačkih ekskurzija organizovano?

A sad da se vratimo ideji Lordana Zafranovića. Moram reći da me je ta vest obradovala iz mnogo razloga. Pomenimo najvažnije: zločin nad decom Kozare je strašan, ništa strašnije ljudsko zlo nije ni moglo smisliti, i o tome treba napraviti film. Lordan Zafranović je čovek koji to može da uradi, on je snažan autor, što je pokazao u svom stvaralaštvu. I ono što je važno, on se vraćao tim ustaškim zločinima u ozbiljnoj meri, još u bivšoj Jugoslaviji, radio je
to maestralno i ja verujem u njega. Zafranovića kao velikog filmskog stvaraoca na neki način muče ti zločini, on se hrabro nosio s tim jer u privatnom životu imao je u Hrvatskoj ozbiljnih problema zbog svog stvaralaštva. To govori samo jedno: on iskreno veruje u svoj rad i zbog toga je veoma uspešan, ne samo na ovim prostorima nego i u svetu. Da kažem i to, raduje me što će to raditi Hrvat, mada je gospodin Zafranović kosmopolita, i to je pokazao ne samo svojim filmovima nego i privatnim životom. To me zaista hrabri i raduje... I to je još jedan razlog što sam za to da on snimi taj film. Napraviće, siguran sam, dobar film.“

Na našu opasku da je pisac Filip David rekao da film „Deca Kozare“ ne treba snimati bez koprodukcije s Hrvatima, odnosno bez dogovora država Srbije i Hrvatske, Šotra kaže da su to iluzije jer Hrvatska zvanično poriče te zločine, pa
čak za Jasenovac kaže da je to bio radni logor.

„Predlažem, savetujem uslovno o čemu bi, po mom sudu, valjalo voditi računa. Treba raditi taj film, baviti se činjenicama koje su neupitne u velikoj tragediji. U prikazivanju tog neviđenog zločina nad decom valjalo bi bežati od ekstremno teških scena jer sama smrt je najbolja činjenica i slika. Ne treba insistirati na prizorima koje opterećuju. Hoću da kažem, i scenario i film treba da budu urađeni s mnogo suptilnog osećaja, koji neće prikrivati istinu o užasnom stradanju. A da li to treba da bude državni ili nacionalni projekat? Tu nemam odgovor, trebalo bi učiti od umnijih nacija i država, ali siguran sam da bi to trebalo da radi nacionalna TV kuća, a koliko vidim, to gospodin Zafranović i ima na umu. Da završimo, radujem se ideji Lordana Zafranovića, apsolutno verujem u njega, pa ako mu ove reči nešto znače, to me takođe raduje. Ima od mene svaku pomoć“, kaže veliki srpski filmski stvaralac Zdravko Šotra.

Goran Paskaljević, filmski reditelj, najpre kaže da za adekvatan film o Jasenovcu nije dovoljno imati samo temu, već mora postojati i kvalitetan scenario. A potrebni su i veliki finansijeri koji su spremni da stanu iza takvog projekta, koji razumeju šta je odličan scenario. Film o Jasenovcu ne može da košta neku uobičajenu sumu, do milion evra, on mora da košta daleko više. I to je osnovni problem. S druge strane, Paskaljević kaže da je protiv toga da se daje novac,
državni ili privatni svejedno, samo na temu. Mora da se napiše odličan scenario i nađeodličan reditelj, koji je u stanju da napravi delikatan film, a da pritom ne zapadne u zamke nacionalizma.

„Sigurno je da ne bismo smeli da zaboravimo šta je fašizam, nacizam, stradanja i žrtve. Smatram da je dobra ideja da se pravi film o Jasenovcu i da nije slučajno što je ta tema sve prisutnija kod umetnika širom sveta, koji je danas,hteli to mi da priznamo ili ne, zahvatio talas neonacizma.Lustig mi je svojevremeno, pošto sam snimio ‘Kad svane dan’ o stradanju Jevreja na Starom sajmištu, a koji se njemu veoma dopao, nudio da radimo zajedno film o Jasenovcu. Međutim, opet se vraćam na scenario, koji mora biti sjajan, a to uopšte nije lako napisati. Znam i da je Lordan to jedno vreme hteo da radi. I Tika Stanić je pominjao da hoće da snima film o Jasenovcu. U svakom slučaju, ukoliko se bude radio takav film, mora mu se ozbiljno prići. Ne da se daju pare samo na temu, već treba da se uloži u odličan scenario i iskusnog reditelja. I to nikako ne sme biti politi čka odluka jer će stvar onda biti podložnamanipulaciji, a suviše je to osetljiva tema da bi se njome poigravala bilo koja strana, srpska ili hrvatska“, tvrdi Paskaljević.

Predrag Marković, istoričar, kaže da u SFRJ nije bilo moguće snimiti film o Jasenovcu jer su zaobilazili temu bratoubilačkog rata. U vladajućoj ideologiji bratstva i jedinstva, zasluge i zločini su bili ravnomerno raspoređeni.

Tako, na primer, u filmu „Kozara“ najstrašnije zločine čine Nemci iako su ih u stvarnosti počinile ustaše. Tek se u „Okupaciji u 26 slika“ Lordana Zafranovića, dalje tvrdi Marković, prikazuju ustaški zločini u njihovoj punoj strahoti. „Moje mišljenje je da se jasenovački pakao jedino može prikazati kroz pojedinačne ljudske priče. Možda kroz priču o Dijani Budisavljević i kozaračkoj deci. Ona je, inače, spasla više ljudi nego Šindler ili bilo ko drugi u Evropi. I o Aušvicu su najbolji filmovi te ljudske priče poput ‘Sofijinog izbora’ Alana J. Pakule ili ‘Šaulovog sina’ Lasla Nemeša, mladog i odvažnog mađarskog reditelja, koji je pre tri godine napravio hrabar, beskompromisan i važan film, pogotovo u sadašnje vreme, kada se opet u Centralnoj Evropi otvaraju logori, gde se ljudi ograđuju žicom i ograničava im se kretanje.“

Svi rani radovi

Igrani film o Jasenovcu do dan-danas niko sa srpske strane nije snimio.

Postoji jedan, i to jugoslovenski film, „Deveti krug“, koji je rađen 1960. u režiji Franca Štiglica. U vreme Jugoslavije, kao i posle raspada države devedesetih, o zverstvima NDH je samo hrabro progovarao svojim igranim i dokumentarnim filmovima jugoslovenski i hrvatski reditelj Lordan Zafranović, koji se sprema da snimi i „Decu Kozare“.

Tu temu je i Zdravko Šotra obeležio svojim dokumentarnim ostvarenjem „Evo naše dece“ 1990, na osnovu sni-mljenih materijala prilikom vađenja kostiju iz hercegovačkih jama i svedočanstava osoba koje su preživele ustaške pokolje u Drugom svetskom ratu.

Reditelj Milan Zarić je 2015. snimio film „Prva trećina“ o starcu Vukašinu iz Klepaca i ustaškom koljaču Žilu Friganoviću, koji se jedva igde pominjao. Zarić je tada izjavio da će nastaviti da se bavi tom temom, ali i da se nada da će se neki od srpskih reditelja takođe prihvatiti istog izazova, što ponajpre očekuje od Emira Kusturice.

Branko Lustig, producent filma „Šindlerova lista“, 2011. godine, po povratku iz Holivuda u Zagreb, nosio se mišlju da snimi film o Jasenovcu, i tom prilikom u medijima je izjavljivao da prošlost, pa tako i Jasenovac, ne sme da se zaboravi. I da mu je čudno što posle toliko vremena nema filma o Jasenovcu. Da može, rekao je, producirao bi ga lično.

Velika Diana i naša sramota

O Diani Budisavljević, o njenom herojskom delu srpska javnost do pre nekoliko godina nije znala ni slova. Ona je od 1942, pod okriljem Crvenog krsta, organizovala tim saradnika koji je iz tri dečja logora izbavljao decu. Koliko dece je bilo smešteno u te logore, pouzdano se ne zna. Poznato je da je Dijana Budisavljević izvela iz logora oko 15.000 dece. Od bolesti, gladi i povreda, njih 3.000 je umrlo tokom spasavanja. O svakom detetu Diana je pravila dokumentaciju: kako se zovu, iz kojeg su po tkozarskog sela...
Dijana se silno razočarala 1945, kad su partizani pod komandom Koče Popovića umarširali u Zagreb. Operativci OZNA ušli su u njen stan, oduzeli joj kompletnu dokumentaciju, i koliko je danas poznato, uništili je. Uz sve to, zabranili su joj dalji rad. Međutim, ostao je dnevnik iz kojeg se štošta saznalo. Ona i njen suprug Julije Budisavljević, ugledni hirurg, odselili su se u Inzbrug, gde su kasnije i umrli.
Ipak, iznad svega lebdi pitanje zbog čega su Srbi ćutali o svemu, pa i o heroini Dijani Budisavljević. Moguće da ih je bilo sramota. I treba!

Dobacili do partizanskih blokbastera

Dr Srđan Cvetković, istoričar, slaže se s tim da je Jasenovac jedna od najvećih i najtragičnijih priča u dvadesetom veku.
On kaže da ne samo da Srbi nisu snimili film o Jasenovcu već da mi uopšte nemamo dobre i objektivne filmove na temu Drugog sve tskog rata, nego samo partizanske serijale i blokbastere. „Isto kao što niko nije snimio film o Golom otoku, što je fenomen jer reč je o takođe velikom stradanju, logoru za prevaspitavanje u Evropi, nema ni filma o Jasenovcu.“

O tome da li je moguće snimiti film o Jaseno vcu, Cvetković kaže da svakako jeste. I kao primer navodi film Romana Polanskog o stradanju u Poljskoj u Drugom svetskom ratu - „Pijanista“.

„To je vrlo inspirativna tema. Ima toliko priča koje su već ispričane,sam život ih je režirao. Film o Jasenovcu bi mogao da bude veliki hit jer je tema vrlo inspirativna i jaka. Takav film, koji u suštini ima najviše propagandnu ulogu, kad se pogledaju svi mediji, i te kako bi dobrodošao. To vidimo i iz ‘Otpisanih’, ali i iz nekih drugih ostvarenja, bez obzira na to da li je film utemeljen na činjenicsma. Ako je dobar i ako ima dobar scenario, muziku, režiju, i ako je kao umetničko ostvarenje kompletan, on će poslati mnogo jaču poruku i služiće za obrazovanje više miliona ljudi nego prosvetni sistem. Dobar film ili veliki filmski hit je nešto na čemu odrastaju generacije i često prihvataju to što je na fllmu kao da je istorijska istina. Zato je moć filma velika i zato je potrebno snimiti filmove i o Jasenovcu i o Golom otoku i o svim tim jakim nacionalnim temama“, zaključuje Cve tković.