INTERVJU, BRANKO JOCIĆ: Velja Ilić me je hapsio

INTERVJU, BRANKO JOCIĆ: Velja Ilić me je hapsio


Branko Jocić prvi put govori javno o svom hapšenju i suđenjima, kao i o političkom progonu od Velimira Ilića i DS. Cilj su bile hiljade glasova Nove Srbije, čiji je Jocić bio uticajni funkcioner

Branko Jocić, nekadašnji direktor „Puteva Srbije” i jedan od najuticajnijih u Novoj Srbiji, živi u Pančevu, u udžerici svog kuma, oduzeta mu je sva imovina. Nimalo nalik nekome ko bi, prema optužnici, trebalo da ima milione. Prvi put otkako je uhapšen 2011. godine, govori o optužbama koje ga prate, o pritiscima i malverzacijama kojima je godinama izložen.

Možete li prvo da objasnite te sudske slučajeve u kojima ste procesuirani? Koliko se sada vodi sporova?

– Tri. Jedan u Prvom osnovnom sudu, koji je završen. Mislim da je završeno veštačenje, i sada čekam samo završnu reč. To je bila nabavka automobila 2004. godine, kada su govorili da su pokradeni oni silni milioni, kamioni… Veštaci su utvrdili istinu i činjenice. Očekujem epilog toga u narednih mesec, dva. Jasno je da je sve bilo po zakonu.

A pred Specijalnim sudom?

– Tu su dva predmeta, jedan se odnosi na radove na saniranju klizišta i poplava na području Krupnja i Loznice koje je vršilo Ministarstvo za infrastrukturu, odnosno Koordinaciono telo na čijem je čelu bio Velimir Ilić.

Iz koje godine?

– To je iz 2006. godine. Vlada Republike Srbije je imenovala Velimira Ilića da, u njeno ime, potpiše ugovore, izabere izvođače, plati radnike za uzete pare, gde su „Putevi Srbije” samo odabrali nadzorne organe koji će pratiti izvođenje radova. Tu ne postoji nijedan potpis Branka Jocića niti „Puteva Srbije”. Bez dinara, gde sam ja glavni okrivljeni u procesu kao da radovi nisu izvedeni.

 

Koliko ljudi je u tom procesu?

– Petoro je na optužnici, s tim što se ukupan iznos odnosi na budžetska sredstva i Ministarstvo za infrastrukturu, na njihova sopstvena sredstva kojima su oni plaćali izvođače i kojima su pravili anekse ugovora, odobravali. Drugi proces odnosi se na izgradnju puta u Požarevcu gde ne postoji zahtev ni za kakvu naknadu štete, gde je opština bila nadležna za taj deo puta i gde smo mi kao sufinansijeri samo preneli sredstva, i to ne za vreme mog mandata. Dok sam ja bio direktor, nikada nijedan dinar preneo nisam, a put je završen.

A na kojoj optužnici su i majka i supruga, zašto se one terete?

– Supruga se tereti da je uzela priznanicu posle tri godine u iznosu od 520.000 dinara.

A Specijalni sud je nadležan za iznose iznad 1,5 miliona evra?

– Apsolutno. Zato su oni sve što je vezano za potpise koji se odnose na Velimira Ilića i ministarstvo stavili u optužnicu kako bi mogli da mi uzmu svu imovinu. To je bio cilj.

I majka koja ima osamdeset godina, zašto nju terete?

– Nju su teretili da je primila stan kao poklon, i to u Loznici, iako je ona dokazala da je stan isplatila u celosti radeći 35 godina. Problem je u tome što se optužnica odnosi na to da sam ja podmetnuo Velimiru Iliću da potpiše nešto i da sam ja praktično taj koji je uticao, iznudio plaćanje od milion i po evra više od budžeta. Potpuna glupost, nemoguće ni teorijski ni suštinski jer se radi o sopstvenim sredstvima ministarstva. A drugo je to što su oni radili, zahtevali iz budžeta da dobiju sredstva i isplate radove za sanaciju tih sela. To se vidi iz građevinskih knjiga, iz svega.

Velja Ilić je dozvolio da se formira Nacionalni investicioni plan, koji je potpuno upropastio investiranje finansija i naneo, čini mi se, najveću štetu srpskoj privredi

A zašto Vas terete?

– Da sam ja Velji Iliću podmetnuo da sve to potpiše, da sam ja proneverio.

I on je potpisao i te pare su otišle?

– Isplaćeni su izvođači radova.

A čiji su bili izvođači radova?

– Svi iz lokalne uprave. Ono što smo mi radili isključivo su velike kuće i velika preduzeća za puteve koja su bila u okviru održavanja, a nadzorni organi koje smo uzimali od Instituta za puteve su ti koji su na terenu utvrđivali stanje izvedenih radova. Znači, ništa sporno ni u jednom slučaju.

A šta kažu papiri koji su pred sudom?

– Ništa ne kažu. To su papiri koji govore o izvedenim radovima.

Sve je čisto u papirima?

– Apsolutno.

Kome je bio cilj da prikaže da ste Vi nametnuli Velji Iliću da potpiše?

– U tom momentu, to je bio cilj Demokratske stranke, koja se spremala za izbore. Ja mislim da su tu u pitanju Miki Rakić i Boris Tadić, apsolutno, i da je pritisak na Velimira Ilića išao zbog predstojećih predsedničkih izbora koji su se pripremali.

A šta je razlog da oni na njega vrše pritisak?

– Po meni, Nova Srbija. I znali su da Velimir Ilić ima puno problema sa određenim situacijama i radovima i funkcionisanjem u prethodnom periodu.

Pa se tražio žrtveni jarac?

– Apsolutno.

I da bi Ilić njima dao podršku?

– Tačno, jer je na kraju prevagnulo njegovih šezdeset hiljada. Ja mogu slobodno da kažem da sam pola Nove Srbije formirao sa svojim prijateljima, kumovima.

Hajde da se vratimo na period kada Vi radite u banci i kada prelazite u „Puteve Srbije”.

– Godine 2003. sam u banci, pre toga sam bio u saveznoj vladi, 2002. Bio sam načelnik za razvoj i socijalno staranje. Tada je bila zajednička vlada Srba i Crnogoraca. To je pripadalo SNP-u, to ministarstvo, a ja sam preko DSS-a bio na načelničkoj poziciji.

A otkad ste Vi kod Velje Ilića u stranci?

– Ja sam 2000. došao, od početka sam tu, i bio sam zadužen za Vojvodinu, koja je otprilike bila moja Vojvodina.

Bili ste u saveznom MUP-u?

– Da, kao što sam rekao. Pre toga sam bio u Penzionom fondu, šest godina, od 1997. do 1999. i 2001.

I bili ste profesor na univerzitetu?

– Univerzitet za profesionalne studije UPS Banjaluka. Predavao sam predmete iz monetarne ekonomije i bankarstva, četiri predmeta, i tu sam dobio zvanje docenta na kraju 2010. godine. Objavio sam pet knjiga, imam još članaka, i trudio sam se da, što je moguće više, pratim i teorijski, pored praktičnog dela, materiju kojom sam se bavio.

Dolazite u „Puteve Srbije” 2004. godine, Velimir Ilić je tada bio ministar za infrastrukturu u Koštuničnoj vladi. Šta zatičete tamo?

– To je Republička direkcija za puteve, radilo se veoma malim obimom, daleko ispod potreba srpske putne privrede i kompletne infrastrukture. U dogovoru s Vladom, akcenat se baca na to da mi podignemo maksimalno nivo investiranja, da istovremeno idemo i na regionalne puteve, da pomažemo lokalnim samoupravama i za lokalne puteve, ali da ne zapostavimo obnovu mostova i koliko može auto-puteve. Mislim da je auto-puteva bilo 87-88 km za te četiri godine, što je neki prosek. A zato je ovih drugih puteva mnogo, stvarno mnogo. On se hvali time da je rađeno četiri hiljade kilometara, što je moguće. Stvarno smo radili stravično. Samo što smo radili rešavajući neke ključne potrebe. Ja sam uveo neki sistem rada s regionima, upravnim okruzima. Skupimo sve iz upravnog okruga, opštini kažemo goruće probleme i gledamo da to stavimo u planove programa da to rešavamo. Drugo krupno je bio rad i pomoć verskim zajednicama, pogotovo Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenim institucijama. Obnovili smo potpuno Žiču, izmestili Mileševu kompletno. Ogromna, ogromna ulaganja su tu bila.

A naplata kako je išla? Kako ste je Vi zatekli?

– Naplata je rasla. Zatekao sam 23 miliona evra, pa 76 miliona, pa je to išlo do 205 miliona evra.

Na godišnjem nivou?

– Na godišnjem nivou. Mi smo povećavali znatno tu naplatu.

Jeste li Vi tad uvećavanjem smanjivali mogućnost manipulacija s naplatama?

– Mogućnost manipulacije se pokazala u okviru kompjuterskog sistema i onih koji su ga održavali, ali i onih koji su brinuli o njemu.

A kako je išla ta pronevera?

– Znam da su zamenjivali kartice. Kartica jedne kategorije kamiona je menjana za drugu kategoriju da bi se manje platilo.

To je jedan od načina?

– Jedan od načina. Ja mislim da je to prisutno i dan-danas. Da se vratila stara ekipa odavno.

Tek kasnije je uveden video-nadzor?

– Ja sam uveo platne kartice, uveo sam video-nadzor, prepoznavanje tablica i tagove. Ovo su neki pametni iz Demokratske stranke bili u okviru „Puteva Srbije”, pa kažu: „Vidi tagove, to može da bude problem, čovek je kupio tagove za dva miliona evra, napravio problem, to je lopov.” To su demokrate, ne mogu da dobace. Evo sad su se setili konačno. Zašto služi komercijalna služba, zašto služe tagovi nego da ubrzaju promet, zašto su bile posebne trase za kamione koji idu do 100, za autobuse koji non-stop voze, pa za automobile koji idu do 100.

Znači isplativa investicija u svakom slučaju?

– I čoveku kome spustiš do 25-30% sve kupuje. To mora neko da radi. Međutim, ja sam već otišao.

Dobro, do kada ste Vi bili tamo?

– Ja sam bio do 2007. godine, do 27. decembra 2007.

Šta se potom dešava?

– Pa, dolazi Zoran Drobnjak, Velimir Ilić i ja smo se razišli.

Zašto?

– Zato što je Velimir Ilić hteo da se vrše radovi koji nemaju pokrića ni u finansijama, ni u saobraćaju, ni u opravdanosti. Pa neki putevi i zaseoci za koje mi nemamo veze, opravdanje, koje ne možemo ni da platimo. Ruku na srce, uvek je postojao, pogotovo pred izbore se radi, to radi i Mrkonjić, ali mora da postoji neka vrsta opravdanosti u saobraćaju i budžetu. On je dozvolio da se formira Nacionalni investicioni plan, koji je potpuno upropastio investiranje finansija i naneo, čini mi se, najveću štetu srpskoj privredi. Ja sam bio veliki protivnik toga.

Branko Jocic (9)Nudili su mi da pređem u Demokratsku stranku i budem menadžer grada Beograda. Trebalo je da vodim infrastrukturu grada Beograda

A šta je nanelo štetu, konkretno?

– Nacionalni investicioni plan je jedan od fondova u kojem je Velja Ilić odlučivao na koji način će se prikupljati pare. Delio je pare, a nikad ni za šta nije odgovarao. A pare je delio kako je hteo. Tu su se pravili čuveni planovi, pogotovo u Vojvodini, pravili su se planovi za puteve od kapele na grobljima do toaleta bukvalno. To nisu kapitalna ulaganja.

I s njim se razilazite?

– Razilazim se, ostajem još šest meseci u ministarstvu, gde je trebalo da obavljam kapitalne investicije, da radim na auto-putevima. U to vreme bila je aktuelna koncesija. Radila je ekipa iz „Puteva” i iz ministarstva. Potom ja odlazim za pokrajinskog poslanika u Novi Sad, u ime Nove Srbije, ali bukvalno sam samostalno sve odlučivao i radio.

Ostajete li s Veljom u kontaktu i posle toga?

– Ostao sam, ali veoma slabo, veoma retko smo se viđali.

Do kada ste bili poslanik?

– Bio sam do trenutka hapšenja, do marta 2011. godine.

Jeste li Vi znali šta se sprema, da se pominje neka pronevera?

– Znao sam, mada to ne bi trebalo da kažem. Znao sam, ne to za pronevere, nego za pritiske koji se vrše, gde je bilo i mnogo pretnji. Nisam želeo, rekao sam: „Ubijte me, ja ne prihvatam!”

Šta su od Vas tražili, kakav su pritisak vršili?

– Da pređem u Demokratsku stranku i budem menadžer grada Beograda. Trebalo je da vodim infrastrukturu grada Beograda.

Dvadeset i nešto puta su mi u tom periodu pukle gume na autu. Na putu Mitrovica-Šid tri puta me je šleper gurao na ogradu… Ja nikada nisam hteo reč da kažem, ni na robiji, ni na sudu, prvi put vama o tome govorim

A zašto niste prihvatili ponudu?

– Ja sam smatrao da sam Srbin i da sam normalan, i neću time da se bavim. Vidite, oni su na čuvenom Đilasovom mostu potrošili četiristo miliona evra, i niko nije procesuiran. A znate za koliko sam ja potpisao ugovor za „Bešku”? Za 37 miliona evra. I posle su mi još i to napakovali… Pritiskali su me da moram da pređem. Bili su jaki, pa ko je pobedio, jesu li izgubili? Jesu. Pa šta onda? Hoće li da žele ceo život? Ali je sada problem što neko treba da kaže: vi ste heroji. Je li bilo to logično?

Možete li malo preciznije da govorite o tim pritiscima?

– Dvadeset i nešto puta su mi u tom periodu pukle gume na autu. Na putu Mitrovica-Šid tri puta me je šleper gurao na ogradu… Ja nikada nisam hteo reč da kažem, ni na robiji, ni na sudu, prvi put vama o tome govorim. Prvi put otvoreno mogu da kažem šta hoćete posle svega što sam preživeo.

Ali šta je bio plan demokrata, da Vi pređete i šta im to donosi, kakav benefit?

– Automatski bi pola Nova Srbije prešlo, ja sam imao ljude, pola Nove Srbije. To su glasovi, to su hiljade glasova. Kad je Koštunica bio u Novom Sadu, došlo je devet i po hiljada ljudi u Spens, ja sam od toga doveo pet hiljada s transparentima s natpisom „Branko”. Vi kad činite ljudima, a ne uzimate pare, ne tražite procente i ne jurite nekoga, onda vas ceo život vole. I dan-danas koga god hoćete pozovite, i on će reći „Branko je car.” A kome ste isplatili i dali, potrošili ste posao s njim i nikad više zajedno u životu.

To je bio njihov osnovni cilj, da Vas pridobiju da dobiju glasove?

– Tako je. Bio sam pokrajinski poslanik i držao Vojvodinu, međutim, Velimir Ilić je uništio sve pokrajinske odbore i stranku do toga da nije dao ovlašćenje za koaliciju sa SNS-om. Nije dao ovlašćenje odborima iz Vojvodine.

Godine 2012?

– Jeste, što je strašno. Sve ono što smo mi radili i stvarali po Vojvodini, on je smatrao da mu to nije potrebno i tako se ponašao sve vreme, što se produžilo i u mnogim drugim mestima u Srbiji. I drugo, mnogo drugih ljudi iz Nove Srbije je hapšeno, maltretirano, ne samo ja. Mogu da vam nabrojim u trideset opština. Imate u Pančevu. Prvo je bio Milanko Andrejić, koji je na kraju toliko maltretiran i procesuiran i zatvaran. Na kraju je, naravno, oslobođen. Izmislili su po tri meseca presude. Milanko Andrejić, pa Majer Georgijevski u Pančevu, pa Milana Bokšara iz „Higijene”, direktorka, još se procesuira. Ima ih još u Pančevu, to je ekipa školskih drugara i mi smo drugi, posle Čačka najjači u državi. Tako smo funkcionisali u Pančevu. Staniša Đokić bio je u Žitorađi u zatvoru. Ili su oslobođeni ili su odležali neke minimalne kazne. Bio je Dejan Rajčić u Nišu, isto je imao krivične prijave. Mnogi su proganjani, maltretirani.

Od DS?

– To je crni period Srbije, za koji ne postoji opravdanje. Mislim da sve što je rađeno, urađeno je protiv interesa Srbije da ide u evropskom pravcu. U pravosuđu prave duple izveštaje, lažu Evropu, prave čuda, kakve to veze ima sa Evropom i s nekim napretkom. Pa mi smo imali neki rast ekonomski od 2005. godine, čini mi se 7,4 odsto, 26 privrednih grana se razvijalo, to je masa bila. Ja sam utrošio duplo više sredstava nego što ministarstvo Zorane Mihajlović ima sada.

Te godine?

– Te godine. A plus kurs. Nema gde se nije radilo. To je prštalo, to su rudnici, mašine, to je zapošljavanje, obuća, odeća… I onda žuti dolaze, naravno, i ja kapiram. Od 2009. do 2011. živeo sam u Šapcu. Velimir Ilić dolazi na TV Šabac sedam dana pre mog hapšenja, a ja stojim u hodniku s bratom od strica, sedimo i čekamo ga, a on kaže: „Evo, rekao sam ja Cvetkoviću, ma pusti onu prijavu protiv Jocića.”

A Vi nemate pojma? Šta je on bio u Tadićevoj vladi?

– I on to kaže ljut na mene, hoće da se obračuna. Nije bio ništa, ali ostao je tamo s Mrkonjićem u priči. Ostao je u priči do kraja godine.

Vi šokirani, čujete krivična prijava?

– Posle sedam dana, ja sam uhapšen. Znači, i sad kad je napao Vučića, došao je opet u Šabac, opet kod Petrovića, tu mu je okosnica. Njemu su u životu bitni samo ministar policije i ministar pravde, odmah se ljubi i ko zna šta radi, žensko ste, ne mogu da lajem…

Ko vas je uhapsio?

Šabačka policija me hapsi, odvodi u Specijalni sud. Hapse moju trudnu suprugu, drže je 21 dan u pritvoru. I majku.

Koliko je majka bila u pritvoru?

– Ono osnovno, od 48 sati.

Grupa od pet ljudi diže istragu, šta Vi u tom trenutku dobijate, klizište?

– Koordinaciono telo je ministarstvo, ja ne verujem o čemu se radi, to je tako funkcionisalo.

Koliko ste bili u pritvoru?

– Petnaest i po meseci.

Suprugu su pustili posle 21 dan? A gde ste Vi bili, u CZ-u?

– Ne, u Specijali. Prvo su mi dali iz CZ-a jednog da me zarazi šugom. Imao sam šugu dva meseca, nisam mogao da odem kod lekara.

Pa, je li Vas to slomilo? Ko je još bio s Vama?

– Bio je Dragan Tomić iz Kolubare sa mnom, divan čovek, advokat Radovan Štrbac, predivan. Onda onaj Mitić što leži za pljačku Splitske banke, sad je u Lori.

Mitić iz Šabačke grupe?

– Da, njemu sam pisao ljubavna pisma za ženu, da vidite kako je mek kao pamuk kad mu čitam, kako su ljudi drugačiji… Zatvor je čudo, druga dimenzija. A onda su me prebacili u maricu i odveli na izdržavanje kazne zatvora.

Za falsifikovanje službene isprave? Da ste falsifikovali i da ste prekoračili službena ovlašćenja?

– Da, zamislite. A ja pitam pa što onda niste promenili završni račun ako je isprava falsifikovana. To mi je Dušan Petrović uradio.

Gde idete, u koji zatvor?

– U Pančevu, posle toga sam operisao srce i onda je izdržavanje kazne obustavljeno.

U međuvremenu se protiv Vas podižu optužnice, koje dokaze podnosite sudu?

– Podnosim dokumenta koje je potpisao Velja Ilić i pitam: šta vi dokazujete i čime? Šta se čime dokazuje? Kažite jednu rečenicu protiv mene. Podnosim izveštaj međunarodne revizorske kuće koja je utvrdila na tri hiljade mesta falsifikate od policije, sve rukom dopisano.

Koliko traje suđenje?

– Sedam godina, vrtimo se u mestu… Svakih mesec dana je suđenje. Evo sad 27. ponovo idem za slučaj Požarevac.

Velja je zvao da me hapse jer sam radio bez njega, nije se ugradio. Kad je bio malezijski ambasador za kredit na deonici do Prijepolja, tu sam ja bio, on nije ništa pipnuo, to sam ja odradio, a on me zove i viče – hapsiću te.

Čime tužilaštvo izlazi pred sudiju, a sa čime Vi na suđenju?

– Ja kažem ovo je sve falsifikovano, ovo je međunarodna revizija, ovo ne mogu da budu dokazi u predmetu, izbacite sve, nema nijedna strana koja ne može da se izbaci. A ne oni, listaju, oni čitaju šezdeset pet hiljada strana. Pokupe seljake s njiva, to su im svedoci, pitaju: jeste li videli tamo da rade neke mašine? Oni kažu: ma ne. Ništa nije bilo? Ne. A seljak misli ako mu put nije urađen ispred kuće, da se ništa drugo i nije uradilo.

I šta je poenta cele te priče? Da je postojala neka ekipa, da su se neke malverzacije radile, a da je Vama sve namešteno da bi se prebacila loptica?

– Apsolutno. Evo ja vam kažem, sve je bilo u ministarstvu. Oni su potpisivali, dobavljali, uzeli iz budžeta, s nama nema veze kao s nadzornim organom. Ja sam dao komisiju, dao radnu grupu koja će raditi, kakve to veze ima sa mnom? Kakve to ima veze s nekategorisanim lokalnim putevima da vi pitate generalnog direktora „Puteva” šta se dešava u selu Donja Pambukovica ili tamo u Krupnju? Je li vama to normalno? Sudija me pita – da li znate cenu šljunka koja je tad i tad bila? Ja sam generalni direktor „Puteva Srbije”, ja sam u Evropi i svetu znao malezijskog ambasadora, indijskog. Velja je zvao da me hapse jer sam radio bez njega, nije se ugradio. Kad je bio malezijski ambasador za kredit na deonici do Prijepolja, tu sam ja bio, on nije ništa pipnuo, to sam ja odradio, a on me zove i viče – hapsiću te.

A šta je sa ovom drumskom mafijom?

– Ja tu ne mogu puno da kažem. Mogu da kažem da sam bio iznenađen. Stvarno. Pogotovo za tog Miloša Veljkovića, bio je magistar ekonomije, znao je posao. Bio je sposoban, svoj čovek i kao kolega, ali ja nisam znao šta oni meni rade iza leđa.

A šta su oni Vama radili iza leđa?

– Išli kod ministra, dogovarali se, pravili posao, posle sam čuo, nosili pare na Zlatibor, ovaj nosio pare onome, onaj onome…

To su pare od čega?

– Ne znam ja, mogu da pretpostavim, da nagađam.

A sve vreme su imali plan da Vas isteraju?

– Tako je, jer ja nisam bio u toj ekipi s njima. I to je to. Mislim da je tada počela glavna priča, policija i DB su me gurale jer ja nisam nikome platio reket.

Jesu li dolazili određeni ljudi da Vam traže reket?

– Ne direktno.

Kad je Vama bilo jasno da se neka igra vodi Vama iza leđa, da se neke pare vrte nedozvoljeno?

– Pa, postojala je sumnja i ja sam zbog toga pojačao kontrolu. Zvao sam ljude iz FBI, iz Skotland jarda su nam poslali dvojicu penzionera koji su radili procenu bezbednosti u „Putevima Srbije”. Napravio sam super kontrolu naplate putarine.

Šta su utvrdili ljudi iz Skotland jarda, ta dvojica?

– Pa sad ne mogu da se setim, morao bih da pogledam taj izveštaj, možda ga i imam, imali su jedan izveštaj o proceni rizika.

Šta su naveli u njemu?

– Ne mogu sada da se setim, to mi je radio Radovan Stojanović iz Novog Sada. Otac mu je bio general policije, njega smo uzeli da vodi računa o tome. Suština je, ja mislim, bila da nije moglo bez policije da se krade jer policajac usmerava kamion da bi došao na tu traku da dobije tu karticu. Oni su dali procenu da se uvede prepoznavanje tablica, i mi smo to uveli. I radili smo na tome i to smo platili Institutu „Mihajlo Pupin”. Ja ne znam koliko je plaćeno, baš je puno plaćeno, mislim milion i po ili dva miliona evra.

Vratimo se na Velju Ilića, da li Vas je zvao posle hapšenja? Jeste li ga predložili za svedoka?

– Nije me pozvao, ali je svedočio na sudu i potpuno promenio izjavu.

U čiju korist?

– Pa, u moju korist.

Šta je rekao?

– Kad sam ja uhapšen, pričao je sve najgore, ispljuvao me, a na sudu sve kontra, sve med i mleko.

Jeste li tražili na sudu od njega neku odgovornost, s obzirom na ministarstvo?

– Ne, nisam, samo sam postavio normalno pitanje: „Da li neko ume da čita?”. Pogledajte studiju opravdanosti koju je Vlada usvojila, vidite koje je ministarstvo i oni iz sopstvenih sredstava plaćaju, imaju deo, procenat. Kakve veze to ima s nama?

Vama je zaplenjena imovina. Gde živite?

– Meni je zaplenjen stan. Bio sam u Šapcu u 40 kvadrata. I stan u Petrovcu na moru koji sam kupio kao direktor YU banke od 40 kvadrata i kuću u izgradnji u Velikom Gradištu. Te dve stvari se vode na mene. Posle razvoda s prvom suprugom učestvovao sam jednim delom, sufinansirao sam stan za nju i dva sina u Pančevu. I to su oduzeli starijoj deci, to se vodilo na decu, izbacili su ih na ulicu.

To je stan iz kog perioda?

– On je kupljen 2011, bukvalno pred hapšenje.

I to su oduzeli deci i izbacili ih na ulicu?

– Izbacili ih na ulicu, sad su kod ženinih.

A gde Vi živite?

– Živim kod kuma u jednoj udžerici, buđ je do plafona, deca su mi se razbolela. Ćerka ima već početak astme… Tu smo u nemogućim uslovima, zna se kako to ide.

I od svih tih para za koje Vas terete živite u memli?

– Da, a kad sam uhapšen, naslovi u novinama da sam kupovao satove od trista hiljada evra, avioni, kamioni, po principu, ima kolekciju satova, ubij barabu. A to, satovi od 1.600 evra dobijeni na poklon, tri su iz Crvene zvezde jer sam bio predsednik Ženskog košarkaškog kluba, i četvrti, imitacija „filip patek”, od Babića iz „Hemofarma”.

Ne radite, ne možete nigde da radite u državnoj službi jer ste u sudskom postupku?

– Prodajem rakiju na crno na pijaci, od toga sam se izdržavao zadnje dve tri godine.

Supruga radi?

– Ona se vodi u Novoj Srbiji još uvek da prima platu iako šest godina ne ide na posao jer ne sme da ide. Tako da od toga živimo, to je 39.000.

Kako živite?

– Jako teško, prodao sam auto, pa svuda idem peške, snalazim se. Ne kupujem sebi ništa. Sve što vidite na meni je od pre deset, dvanaest, petnaest godina. Sve je napravljeno da dođem u ovu situaciju, to su mi uradili Velja i žuti. Velja, koji je krajem osamdesetih nosio zvoncare i vozio žuti „jugo” kad sam ja držao predavanje u Parizu. Velja, čiju su šeficu kabineta skinuli sa šipke i doveli u Vladu. Velja koji priča da mu je glava polomljena bejzbolkom zbog kiparskih para, a u stvari mu je lobanju otvorio otac jedne maloletnice, ali neću da pričam dalje zbog njegove porodice…

 

Jeste li ipak očekivali da sadašnja vlast nešto uradi u Vašem slučaju ili da dokaže?

– Apsolutno. Zato što je verovatno Velimir Ilić bio tamo, on je mogao, bio je ministar. Mogao sam ja da budem tamo. U čemu je problem. Da se on kiti, da priča kako je on radio nešto što nije radio, a da odgovaraju svi ostali s njegovim kraduckanjem, njegovom pričom koju svi jedino pamte. Došao je na sud da objašnjava, nije za mene, nego je govorio o naplatnim rampama. Tužilac ga pitao: „Šta Vam znači to?” A svi će to vezati za mene jer ja sam ovde. To je sve namerno napravljeno.

Je li objasnio to na sudu?

– Pa, počeo je da priča. Lako će on prebaciti kad uvek ima žrtvu već šest, sedam godina. Nema šanse da se završi jer veštačenje ne pokazuje ništa. Jedno veštačenje koje ništa ne kaže, ali ništa. Ono je bilo smešno. Nije došao veštak, nego sam uzeo jednog prijatelja, profesora Ticu, koji je dekan Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Ima svoj zavod za veštačenje. Kažem mu: „Hajde, Tica, objasni ljudima, nepismeni su, to je strašno.”

Nepismene su sudije, tužioci?

– O tome vam pričam, o njima, pre svega. Mi smo doneli prvi predmet. Doneo sam nove dokaze. Odbor Skupštine Srbije za saobraćaj doneo je odluku, razmatrali su svi o tim parama. Znaju svi šta se dešavalo, ima odluke u Vladi. Kaže v. d. predsednika suda: „Nisam ja nadležna.” Pomoćnik ministra je pisao, mislim da je žena pisala. Ima to moja žena sve, nemam mozga više da slušam i pratim. Moram da se borim.

Sve što se događa verovatno je potresno za Vas?

– Normalno. Nema tu mnogo filozofije. Ja sam stvarno mnogo uradio, ali možda da sam negde, u nekoj drugoj državi, znao bih nekog. Nisam siguran da li je to u Srbiji dozvoljeno. Pre neki dan sam saznao od mog kolege inženjera da je u januaru 2008. Srpska pravoslavna crkva dodelila Orden Svetog Save drugog reda, čini mi se, meni za sve one radove što sam uradio Crkvi, gde je Drobnjak odmah uzeo orden. I vodi se sad kao da je Zoran Drobnjak nosilac ordena.

A u stvari Vama je odlikovanje dodeljeno jer ste radili na Žiči, Mileševi? Šta ste tamo radili tamo?

– Žiči smo izmestili vodotok reke, napravili parking, izmestili put zato što su se tresle freske. Gotovo da srpski manastir propadne, da bude uništen. Tu je dato dvesta sedamdeset i nešto miliona. Mileševa, šesto metara izmešten put, obilaznica, napravljen je pristup. A da ne govorimo o drugim manastirima. Nema manastira gde nismo radili. Celo Kosovo sam ja uradio. Ceo sever. Sokolica, Sočanica, Devine vode, crkva u Mitrovici, gde je otac Milija, u Zočištu, gde je manastir Zočište.

Kako Vam izgleda nedavni nastup Velimira Ilića na Televiziji Šabac, kada je najavio da istupa iz vladajuće koalicije, nezadovoljan što nije dobio mesto direktora „Koridora”?

– Tog momenta meni je puklo sve. Setio sam se ponovo Šapca, Petrovića. I ponovo da počinje u Šapcu s nekim i njegova izdaja jer je izdao i Vučića i ekipu uz koju treba da bude. Izdao je sada kada treba da da podršku.

Da li je stranka podržala taj Ilićev istup?

– Ma, kakva stranka, dve trećine je otišlo. To je opšta laž. Ja znam koga on sada ima, možda ima još samo dva, tri igrača, moga kuma i još jednog prijatelja koji će preći. I nema nikoga. On se nije nadao tome, zamislio je da ceo život treba da mu titraju, da je on najlepši, najjači, da ima sve ostalo najbolje na svetu, a da to može da traje večno. Ne može. Ne možeš da uništavaš ljude.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar