INTERVJU, SUDIJA MAJIĆ: Politika upravlja srpskim pravosuđem

INTERVJU, SUDIJA MAJIĆ: Politika upravlja srpskim pravosuđem


Nesporno je da politika i ljudi bliski političkim centrima moći u ovom društvu u značajnoj meri upravljaju gotovo svim sferama javnog života. Pravosuđe, nažalost, tu nije izuzetak 

Sudska vlast nikome nikada nije poklonjena, pa neće biti poklonjena ni sudijama u Srbiji. Ona je u svim sistemima nastala kao rezultat često i viševekovne borbe za ograničavanje moći, na prvom mestu vladara i izvršnog aparata. Dakle, sudije moraju biti spremne na borbu koja, neretko, podrazumeva i žrtvu – trpljenje pritisaka, progona, razrešenja, smatra sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić.

Koji su preduslovi za nezavisno sudstvo u Srbiji?

– Ima ih više. Reč je o čitavom nizu pretpostavki – počev od postojanja stvarne političke volje i drugačijih ustavnih garancija, pa do poboljšanja materijalnog položaja pravosuđa, negovanja kulture nezavisnosti i kvalitetnijeg obrazovanja. Međutim, kao što sam mnogo puta istakao, osnovni preduslov jeste spremnost samih sudija na borbu za ostvarivanje sudske vlasti koja na ovim prostorima nikada u punom smislu nije ostvarena. Sudska vlast nikome nikada nije poklonjena, pa neće biti poklonjena ni sudijama u Srbiji. Ona je u svim sistemima nastala kao rezultat često i viševekovne borbe za ograničavanje moći, na prvom mestu vladara i izvršnog aparata. Dakle, sudije moraju biti spremne na borbu koja, neretko, podrazumeva i žrtvu u vidu trpljenja pritisaka, progona, razrešenja i sličnog.

Šta ili ko ga koči i šta će doneti najavljena reforma pravosuđa, druga po redu u poslednjih pet godina?

– Osnovni problem većine dosadašnjih reformi jeste u tome što su u najvećem delu bile planirane i sprovođene kao i naše predizborne kampanje. Obećavale su instant rešenja koja su njihove tvorce, zakratko, u javnosti predstavljala kao stvarne pravosudne usrećitelje. Međutim, okosnicu ovih reformskih poduhvata uglavnom su činili ljudi sa malo ili nimalo znanja o pravosuđu, koji su pri tom bili okruženi drugim ljudima sa još manje ovakvih znanja, ali sa mnogo udvoričkog potencijala. I naravno, ovakvi poduhvati morali su biti osuđeni na neuspeh. Tako je većina ovih kampanja ostavila još veću pustoš u pravosuđu. A na toj pustoši bujale su jedino nove udvorice. Recept za uspešnu reformu nije jednostavan. Ono što sigurno znamo jeste to da, ako se nešto stvarno želi postići, ovog puta bilo bi nužno konsultovati struku, ljude koji se u pravosuđe razumeju, koji imaju viziju i iskustvo. Pri tome ne mislim na “podobne” ljude iz struke čiji će se doprinos, kao i bezbroj puta do sada, ogledati u nekritičkom aplaudiranju idejama političara. Imam u vidu stvarnu saradnju sa proverenim stručnjacima iz pravosuđa koji su spremni da deo svog vremena i znanja još jednom ulože u pokušaj popravljanja stanja. Tako su, primera radi, stručnjaci okupljeni oko nedavno osnovanog Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS), kojem i sâm pripadam, ponudili pomoć državi na putu priključivanja EU i pregovaranja o poglavlju 23. Obratili su se pismima i rekli: “Tu smo ako vam trebamo, a verujemo da možemo biti korisni jer među nama su najugledniji profesori, advokati, sudije…” Pitanje je, naravno, da li će država želeti ovu pomoć ili će se ponovo opredeliti za “tapšače”. Nadamo se da su ipak izvučene određene pouke iz prošlosti.

Foto: Nemanja Jovanović

Foto: Nemanja Jovanović

Jedan od njih dvojice morao je da ode, ili sudija Vučinić ako je lagao o pritiscima predsednika suda, ili predsednik suda ako je pritiskao sudiju Vučinića da promeni odluku

Kad je sudija Vučinić razrešen sa dužnosti, Vi ste izneli svoje mišljenje da je takva odluka doneta iz centra moći koji se nalazi izvan sudstva. Možete li navesti šta Vas je navelo na takav zaključak?

– Bio sam siguran, a i danas sam tog mišljenja, da je Vučinić oteran zbog toga što se njegova odluka u tom trenutku prvenstveno nije dopala politički moćnim ljudima. Način na koji je sve to obavljeno – “provlačenje” kroz tabloide, nespremnost kolega da stanu u njegovu zaštitu i kasniji postupak pred Visokim savetom sudstva – mnogo je podsećao na slične situacije kojima svakodnevno prisustvujemo kada je reč o okršajima u političkoj areni. Naposletku, pravosuđe je izgubilo još jednog kvalitetnog sudiju koji se decenijama školovao i usavršavao samo zbog jedne odluke koje se uskoro, verovatno, niko osim njega više neće ni sećati. To je još jedan od usuda ovih prostora. Ljudi su ovde uvek olako žrtvovani.

Kakvi su obrisi ili konture tog centra moći?

– Mislim da je nesporno da politika i ljudi bliski političkim centrima moći u ovom društvu u značajnoj meri upravljaju gotovo svim sferama javnog života. Pravosuđe, nažalost, tu nije izuzetak. Ono što je kod pravosuđa poseban problem, to je ta sklonost ka autocenzuri. Strah i očekivanja dovode do naizgled samostalnog delovanja, koje je u suštini pokrenuto uverenjem da se akcija poklapa sa očekivanjima vlasti. Zato je autocenzura opasnija od cenzure. Teže ju je otkriti, a ostavlja istovetne posledice kao i kudikamo vidljiviji direktni pritisci.

Da je u slučaju sudije Vučinića na Vama bila odluka, da li biste smenili njega ili biste tražili odgovornost predsednika Višeg suda?

– Ne znam odgovor na to pitanje jer nas je Visoki savet sudstva ostavio bez saznanja o tome šta se zaista dogodilo. U tome i jeste problem. Više puta sam istakao da je u takvoj situaciji jedan od njih dvojice morao da ode. Ili sudija Vučinić ako je lagao o pritiscima predsednika suda, ili predsednik suda ako je pritiskao sudiju Vučinića da promeni odluku. Međutim, Visoki savet sudstva doneo je odluku kojom je ovo pitanje “gurnuto pod tepih”, iako je to bio par ekselans slučaj u kom je morao da reaguje i pruži primer. Pitanje je kada će se ponovo nakon ovoga dogoditi da sudija pred Visokim savetom sudstva progovori o navodnim pritiscima ove vrste.

Recite nam, da li je Tužilaštvo za organizovani kriminal u jednom broju slučajeva vodilo istinsku borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije ili je u pitanju bila simulacija, s obzirom na to da su njihove optužnice pale, neke u prvom, a veliki broj njih pred drugostepenim sudom?

– O radu tužilaštva izjašnjavam se u svojim odlukama, i ne bi bilo korektno da načelno govorim o njihovoj uspešnosti. Činjenica je da smo, naročito nakon uvođenja novih dokaznih pravila koja su pooštrila kriterijume kada je o radu tužilaštva reč, svedoci sve većeg broja oslobađajućih presuda. Međutim, potrebno je najpre razjasniti da je i oslobađanje okrivljnog od optužbe jedan od mogućih ishoda postupka, i da bi bilo veoma loše kada oslobađajućih presuda ne bi bilo. To bi pre ukazivalo na nedozvoljenu povezanost suda i tužilaštva, i nedovoljnu diferenciranost njihovih uloga. Naravno, ne bi bilo dobro ni da broj oslobađajućih presuda konstantno raste jer bi to onda ipak ukazivalo na određene nedostatke u tužilačkom sistemu. Čini se da i ovde u narednom periodu treba uspostaviti određena pravila odgovornosti. Svuda u razvijenim pravosuđima tužioci odgovaraju za uspešnost u poslu, koja se, između ostalog, meri i odnosom broja osuđujućih i oslobađajućih presuda. U tom smislu, njihova karijera umnogome zavisi od toga u kojoj meri su se pokazali uspešnim u sudnici. Sistem koji smo godinama baštinili, u kome su i tužilaštvo i sud u postupku suštinski imali slične zadatke, u značajnoj meri je onemogućavao razlikovanje tužilaca koji ovaj posao znaju da rade od onih koji za tužilačke zadatke baš i nisu rođeni. Trenutno je još uvek u toku period prilično bolnog privikavanja na nove okolnosti.

Građani će platiti milionske odštetne zahteve zbog takvih optužnica, a pitanje za Vas jeste koga zbog toga treba pozvati na odgovornost?

– Ne treba podsticati nekakvu hajku i stalno juriti “veštice”. Za građane bi bilo veoma loše kada bi se sudili pred pravosuđem u kom bi sudije i tužioci stalno strepeli od mogućih odštetnih zahteva. Time bismo stvorili armiju uplašenih neradnika jer ne greši samo onaj ko ne radi ništa. Međutim, činjenica je da nam na putu uspostavljanja pristojnog pravosuđa sledi i suočavanje sa odgovornošću koja je u decenijama za nama uglavnom izostajala, svodivši se na povremene političke čistke. Ako si kao tužilac pokrenuo mnogo neosnovanih postupaka, ili pak ako si kao sudija često neosnovano držao ljude u pritvoru, najmanje što se može očekivati jeste da doživiš profesionalni “ukor” u vidu sporijeg napredovanja. Naravno, u drastičnijim slučajevima može biti reči i o razrešenju. Pored toga, čini se da je još iz perioda samoupravljanja ostao taj nedovoljno odgovorni odnos spram novca. Naši tužioci bili su veoma iznenađeni kada su prilikom jedne od poseta tužilaštvu SAD čuli da se svake godine planira tužilački budžet i da se u skladu sa mogućnostima opredeljuju prioriteti u krivičnom gonjenju. Dakle, nijedna od najbogatijih država na svetu nema dovoljno novca za krivični progon svih učinilaca, već se u zavisnosti od prioriteta koriste sredstva tamo gde je to kriminalno politički najcelishodnije. Nasuprot tome, kod nas se uglavnom pokreću postupci za sve i svašta. Ne pravi se dovoljna razlika među postupcima koji su dokazno potkrepljeni i onih koji to baš i nisu, iz čega bi se mogao steći utisak da je reč o nekakvoj besplatnoj aktivnosti u kojoj promašaji nisu skupi. Ili, pak, da kod nas, za razliku od SAD, novac ne predstavlja problem. Međutim, sudski postupci ne samo da mnogo koštaju dok traju, već neretko još više koštaju kada se okončaju ako se utvrdi da su bili neosnovano vođeni. A o tome koliko novca kao pravosuđe imamo možda najbolje govore permanentne blokade sudskih računa.

Foto: Nemanja Jovanović

Foto: Nemanja Jovanović

Podsetiću da je nakon brze provere zaštitnik građana zaključio da je reč o događaju u kom postoji sumnja u umešanost određenih delova državnog aparata i nedržavnih subjekata. Ako je to tačno, a i premijer je na jednoj od konferencija za novinare potvrdio sumnje o odgovornosti gradske vlasti, onda je teško očekivati od tužioca koji funkcioniše u ovakvim uslovima da promptno i samostalno sprovede istragu i pokrene postupak

Da li ste stekli utisak da su tužioci za organizovani kriminal u pojedinim slučajevima delovali kao da su produžena ruka politike ili nekih centara moći?

– Već sam rekao da ne bi bilo profesionalno komentarisati rad tužilaštva u tom smislu. Međutim, povremeno sam načelno kritikovao određene pojave, ne samo kada je reč o tužilaštvu za organizovani kriminal, već o tužilačkom postupanju uopšte. Uveren sam da je najveći problem i kod tužilaca taj nedostatak slobode u odlučivanju, koji uključuje i nedostatak spremnosti da se povremeno kaže “ne”. Političari mogu imati različite želje, mogu i najavljivati ostvarenje sopstvenih želja, međutim, branu između političkih želja i procesne realnosti moralo bi, na prvom mestu, da predstavlja tužilaštvo koje bi bilo sposobno da kaže: “Oprostite, ali kada Vi budete tužilac, onda podnosite optužnice po sopstvenim željama. Do tada, mi ćemo ih podnositi isključivo u skladu sa pravom i dokazima.” Zasad, nažalost, ovakva sloboda uglavnom nedostaje.

Zašto, po Vašem mišljenju, nije rešen slučaj rušenja objekata u Savamali?

– Mislim da se odgovor nalazi u prvom izveštaju zaštitnika građana o ovom slučaju. Podsetiću da je nakon brze provere zaštitnik zaključio da je reč o događaju u kom postoji sumnja u umešanost određenih delova državnog aparata i nedržavnih subjekata. Ako je to tačno, a i premijer je na jednoj od konferencija za novinare potvrdio sumnje o odgovornosti gradske vlasti, onda je teško očekivati od tužioca koji funkcioniše u ovakvim uslovima da promptno i samostalno sprovede istragu i pokrene postupak protiv odgovornih. Javnog tužioca bira Narodna skupština na predlog Vlade. Dakle, već prema načinu izbora, tužilac je politički zavisan od volje vladajuće većine. I ne treba se tu sada dušebrižnički iščuđavati, već treba shvatiti da smo tu gde jesmo i da je zadatak koji čeka ovo društvo izgradnja pravosuđa, uključujući i izgradnju samostalnog tužilaštva koje će se osloboditi ovih stega politike. No, i pored toga, “Savamala” i dalje je slučaj koji predstavlja ozbiljnu mrlju u društvu koje pretenduje da se u punoj meri pridruži društvu civilizovanih naroda, i ta mrlja, kako vreme bez odgovora prolazi, samo se povećava.

ZA DOBROG MINISTRA POTREBNO JE MNOGO VIŠE OD DOBRIH OCENA I LEPIH MANIRA

Šta očekujete od novog ministra pravde?

– Pre deset godina sadašnja ministarka pravde Nela Kuburović bila je pripravnica u Prvom opštinskom sudu, čiji sam u to vreme bio predsednik. Primljena je u sud kao pravnica izuzetnih karakteristika, visokog proseka, a iznad svega, na mene je ostavila utisak izuzetno pristojne osobe. Od tada je prošlo mnogo vremena, gospođa Kuburuović okrenula se drugačijoj vrsti karijere, ali nadam se da će i na novoj dužnosti pokazati da u tadašnjoj proceni nisam pogrešio. Međutim, jasno je da je za dobrog ministra potrebno mnogo više od dobrih ocena i lepih manira. Potrebno je okružiti se ljudima od struke, izbeći zamke politikanstva, pokazati toleranciju spram kritike i drugačijeg mišljenja, imati viziju i zaista, a ne samo na papiru, verovati u potrebu postojanja sudske vlasti. Dakle, potrebno je mnogo toga. No, kako su i pristojne i obrazovane osobe retkost u domaćim političkim uslovima, nova ministarka kod mene, barem na početku, ima određeni “kredit”. Ostalo će pokazati vreme.if (document.currentScript) {