INTERVJU, MIROSLAV BOGIĆEVIĆ: Kako i zašto me je uništio Miškovićev i Dinkićev “klub razbojnika”

INTERVJU, MIROSLAV BOGIĆEVIĆ: Kako i zašto me je uništio Miškovićev i Dinkićev “klub razbojnika”


Negativna kampanja protiv “Farmakoma” i mene počela je kada sam kupio medije – Novosti, Politiku i novosadski Dnevnik. Mislim da sam uhapšen ne samo zbog medija već i da ne bih uspeo da podignem već odobrenih 500 miliona evra

Glosa: Nuđena mi je nagodba da lažno optužim neke ljude i da izađem iz zatvora istog dana i da mi sve firme budu vraćene. Odmah sam ga isterao

Bio je jedan od najbogatijih i najmoćnijih ljudi u Srbiji. U njegovim kompanijama radilo je na hiljade ljudi, a promet se merio stotinama miliona evra. Uhapšen je, proveo sedam meseci u pritvoru, a potom još tri sa nanogicom, a za to vreme njegove kompanije otišle su u stečaj i prodate uglavnom budzašto

Od vrha do ponora proteklo je tek nekoliko godina, a u otvorenom razgovoru za Ekspres Miroslav Bogićević ne gubi nadu i najavljuje povratak u poslovne visine. U toku je suđenje zbog optužbi za malverzacije sa kreditima kod Privredne banke Beograd. Iako je njegov poslovni uspeh često dovođen u vezu sa tim što je bio blizak političarima, on to negira, kaže da je upravo sa politikom imao najveće probleme. Kome je sve pomagao, a kako su mu oni uzvratili? Zašto je telefon prestao da mu zvoni kada je dospeo u zatvor i za koga tvrdi da ga je reketirao? Počinjemo od, naizgled, jednostavnog, ali u Srbiji prilično neprijatnog pitanja…

Kako ste zaradili prvi milion?

– Igrao u fudbalskom kubu Partizan i tu sam za prvi ugovor dobio neke pare, nisu bile mnogo velike, ali nekih 30.000 evra. Pošto sam se povredio, a i oženio sam se, vratio sam se u Šabac jer su moji roditelji uvek bili dobrostojeći, nikada nisu imali problem sa novcem. Zaposlio sam se u Fondu za zdravstvo, gde sam uspostavio dobre veze sa apotekarima, farmaceutskim kućama, medicinskim centrima, domovima zdravlja. Tada sam, 1989. godine, otvorio apoteku, i to u momentu kada je postojala mogućnost da radiš i u državnoj firmi i da otvoriš privatnu firmu. Taj posao je dobro krenuo, otvorio sam potom i drugu, treću, petu, desetu apoteku, a u momentu kada je zakon ukinut, više nije moglo i tamo i ovamo. Odlučio sam da radim privatno, mada mi je bilo teško jer moj otac nikako nije voleo privatnike. Finansirao sam “Zorku”, imao sam dobre poslovne partnere, moji dobri prijatelji radili su u Nemačkoj, Grčkoj, i oni su mi pomogli. Recimo, finansirao sam proizvodnju u “Zorkinoj” zaštiti bilja, u obojenoj metalurgiji, i tu su počeli poslovi koji su donosili ogromne pare, mnogo više nego jedan milion. Bavio sam se i prometom mineralnog đubriva tri, četiri godine, to su već bile ogromne pare. Inače, “Zorka” je bila dobra firma, ali nisu imali para za finansiranje, i to se meni jako dobro uklopilo i tako je to krenulo.

Da li ste za te poslove imali političku podršku?

– Ne. Ja nisam nikada bio član Saveza komunista, ili posle toga Socijalističke partije, nigde nisam bio. Nije to bilo foliranje, jednostavno, niko me nije dirao, ja sam najbolje radio onda kada niko nije znao za mene. Nikada nisam bio povezan sa vladajućom strukturom, pričam o periodu pre 2000. godine. “Farmakom” postoji od 1989. Već sam finansirao “Zorku”, koja je gigant, i to ne jednu već tri fabrike. Moji prijatelji, moji školski drugovi, bili su dobro pozicionirani u poslovnom svetu, pomogli su mi da nabavim sirovine i ja sam počeo da ih uvozim iz Kine.

Kada počinje veza sa Dušanom Petrovićem, nekadašnjim funkcionerom Demokratske stranke, Vašim Šapčaninom?

– Počinje 2000. godine. Dušana poznajem odranije, iako se nismo posebno družili, svako je radio svoj posao. Posle 2000. godine, kada je “Farmakom” već bio značajna firma i imao veliki promet, postao sam interesantan Demokratskoj stranci.

 

Interesantni u smislu da pređete kod njih kao uticajan biznismen?

– Te 2000. godine ja nisam bio nigde, ne zato što ne volim te ljude, nego jednostavno se nisam bavio politikom. I onda si jednostavno draži, videli su da ja nisam neko ko ima repove iz prethodnog perioda i tako je počela saradnja. Dolazio je Đinđić u Šabac, pričali smo oko proizvodnje. Ja sam imao partnere da kupim “Zorka farmu”, to bi bila prva firma koju bih ja kupio, to je bilo 2001/2002, a onda je Đinđić rekao: “Ja prodajem ‘Zorka farmu’, a ti, Dušane, sve ostalo u Šapcu.” Tako nisam ja kupio “Zorku”, kupio ju je Babić iz “Hemofarma”. Ja sam lepo zarađivao od svojih 15 apoteka, imao sam dnevni pazar od 5.000 do 25.000 evra, i to mi je davalo zamah da mogu da investiram u “Zorkinu” fabriku i ostalo. Banke tada još nisu davale kredite.

Kako to ide između političara i biznismena, ko je tu kome važniji i ko koga poziva na saradnju?

– Pa sigurno da sam ja kao biznismen, kao neko ko proizvodi, njima interesantniji nego oni meni. Ja sam radio i pre njih i posle njih, radio sam i u međuvremenu, a nikada nisam radio ni sa jednom državnom firmom. Nikada, ni tada ni sada. Nikada ni sa jednim javnim preduzećem nisam radio. Ja sam se opredelio za proizvodnju i za izvoz. Moje je da proizvodim i to tamo gde postoje sirovine u Srbiji, jer sam shvatio da kad nema sirovina u Srbiji, ne vredi ti proizvodnja.

U periodu nakon 2000. godine da li je bilo onoga što se posle javilo kao pojava, reketiranja Vas kao biznismena od strane političara i medija?

– Nije bilo reketiranja, gruba je reč. Ali, naravno, pomagao sam Demokratsku stranku, to prvi put javno kažem.

Nije bilo ucene od strane medija da će objaviti nešto u vezi sa Vama?

– Ne. Niko nije znao za mene dok nisam kupio sve ove firme – Fabriku akumulatora u Somboru, rudnike i topionicu u Zajači, “Šabačku mlekaru”, “Zorkinu” fabriku ekstrudirane ambalaže, “Zorkin” društveni standard, Livnicu Požega, Livnicu Guča, rudnik u Medveđi i rudnik Suva ruda Raška, a kupio sam još nekih pet rudnika. Kad sam sve kupio, tek su onda pitali – ko je ovaj i šta se tu dešava. Ja sam pokušavao na sve moguće načine da zaštitim i privatnost i posao. Shvatio sam da prvi put kad budem javno prozvan oko biznisa, onda će nastati problemi.

Moji problemi počinju 2012. kada sam kupio medije, Novosti, Politiku i novosadski Dnevnik. Tada je počela negativna kampanja protiv “Farmakoma” i mene lično

Tako se i desilo. U kom trenutku?

– Desilo se 2012. kada sam kupio medije, Novosti, Politiku i novosadski Dnevnik. Tada je počela negativna kampanja protiv “Farmakoma” i protiv mene lično.

A zašto mislite da je počela negativna kampanja?

– Zato što su ljudi iz SNS-a mislili da sam ja vezan za Demokratsku stranku i da sam njihov finansijer i da više volim njih nego ne znam koga.

Jesu li bili u pravu?

– Ma ne. Rekao sam da sam finansirao, ali ja sam finansirao i Demokratsku stranku Srbije zato što imam prijatelje tamo. Koštunicu nikad nisam u životu video, ali finansirao sam, dao sam dobre pare, negde oko milion evra sve ukupno.

Kome ste u DSS-u dali te pare?

– Dao sam i za centralni nivo i za beogradski nivo.

Preko koga, kako?

– Ne bih prozivao sad pošto je čovek u sistemu.

Koje su to razmere između finansiranja DS-a i DSS-a?

– Ne može da se poredi.

U razmeri, možda, jedan prema koliko?

– Razlika je bila ogromna u korist DS-a. Neka ostane na tome. Ja sam finansirao i radikale.

Kada, koje godine?

– Finansirao sam radikale od devedesetih do pred njihov izlazak iz Skupštine.

Takođe prijateljski?

– Prijateljski potpuno. Ja Šešelja takođe uživo nikad nisam video. Ne postoji niko ko je došao kod mene, a da mu nisam pomogao. Finansirao sam Teniski savez Srbije sa 500.000 evra, finansirao sam sve sportske kolektive u Šapcu. Svi koji su došli kod mene svi su dobili. Ne znam koliko sam lečenja u inostranstvu platio. Mnogo. Imao sam čak lekarsku komisiju pošto su ljudi počeli da me varaju. Imao sam lekare koji su gledali te molbe za lečenje.

Da li Vam se sada, kada Vam je krenulo po zlu, neko od tih ljudi kojima ste pomagali prijateljski obratio da Vam pomogne?

– Iz DS-a niko. Dušan i Boris kažu da nemaju veze sa ovom pričom oko medija, a ja tu ništa ružno nisam rekao. Rekao sam ono što zna i Vučić. Ja sam to kupio, ne da bih maltretirao bilo koju drugu stranku, nego što me je Tadić zamolio zbog Angele Merkel. Imao je problem sa njom, nije htela da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju dok god VAC ne izađe iz Srbije. I, kaže, to mu je veliki problem, kada god se čuje sa njom ili vidi, ona njega prvo pita za medije, a drugo pitanje je bilo pitanje Kosova. I mene zamoli, ja to uradim.

Da ona zaštiti VAC?

– VAC je imao neki problem i morao je da izađe. Prodao je medije u jugoistočnoj Evropi, prvo je kupovao, pa je prodavao, i ostala mu je samo još Srbija. Onda je njega Angela Merkel molila da se to završi i rekla je da se neće potpisati Sporazum dok god to ne uradi. Tačno mesec dana po izlasku VAC-a iz Srbije potpisan je Sporazum o pridruživanju.

Ako Vas iz DS-a niko nije zvao, ko Vas je zvao?

– Recimo, kada sam bio u zatvoru, zamolio sam Dušana Petrovića da desetorici ljudi, mojih najbližih saradnika koji su ostali bez plate, pomogne dok ja ne izađem iz zatvora. Samo do momenta mog izlaska iz zatvora. Nikada nikome nije pomogao. A ja sam, što se tiče DS-a, stotine njih zaposlio.

Kako se osećate povodom toga? Šta izaziva to kod Vas? Ljutnju, gorčinu, revolt, osvetu, ništa, ravnodušnost?

– Ravnodušnost. Bilo mi je žao ovih ljudi koji su se mučili, ostali su bez posla. Nije problem to što su oni ostali bez posla nego što su radili u Koncernu “Farmakom”, a ko je radio u Koncernu “Farmakom”, taj više nije bio nigde dobrodošao. To je istina – 696 negativnih objava bilo je o “Farmakomu” i meni u periodu od polovine 2012. do januara 2015. godine, pred moje davanje izjave u Specijalnom tužilaštvu. Plus televizija, plus Skupština, prozivali su me svugde, plus razni portali, plus specijalne emisije…

Ko Vas je pozvao od ovih ljudi kojima ste pomagali pre? Šešelj, Koštunica…?

– Ne, nemamo mi komunikaciju.

Kod Vas je radio i sin bivšeg direktora policije Milorada Veljovića?

– Veljovićev sin je radio kod mene, radio je u Moskvi u mom predstavništvu.

Šta je radio?

– Čovek je radio komercijalu i mogu da vam kažem da je sjajno dete. Ovo ne govorim iz kurtoazije, dete koje svako može da poželi. Pričam o periodu dok je radio u “Farmakomu”, bio je odličan, i Veljović je meni rekao da on ne može da ima veliku platu. Ja sam hteo da mu dam veću platu, Veljović je rekao: “Ne možeš, neću da imam nikakve probleme, ja njega samo hoću da naučim da radi nešto.” To je istina, tako je bilo.

Kolika mu je bila plata?

– On je imao plaćen stan i 1.000 evra u Moskvi. Manje od kafe kuvarice. Na tome je Veljović insistirao. Posle kada smo mi ušli u probleme, krajem 2012. godine, kada je ta firma u Moskvi stradala zato što sam ja imao probleme, on je došao i radio tu i tada je imao još manju platu. Tada nije imao više od 70.000, 80.000 dinara.

Malopre ste hteli da objasnite da Vas je Boris Tadić zamolio da kupite Politiku. Zamolio ili naredio?

– Zamolio me je, to je tačno.

Nije insistirao?

– Ne. Boris Tadić nije takav, to mogu njegovi ljudi da rade, to može Dušan Petrović da insistira…

Ili Miki Rakić?

– Miki Rakić je bio drugačiji. Ko ga je poznavao, ko bi ga upoznao, a da ne zna da je poslom vezan za državnu bezbednost i ostalo, nikad ne bi rekao da on radi u državnoj bezbednosti. Jedan čovek pitom i dobronameran.

Dobro, Tadić dolazi kod Vas i objašnjava Vam da ima problem sa Angelom Merkel i da bi bilo najbolje da Vi kupite Politiku i Novosti?

– To je bilo 2011. Krajem godine dolazio je u posetu “Šabačkoj mlekari”. Ja sam tada imao privatan avion, jednom nogom sam bio u avionu, krenuo na put, i Dušan Petrović me zove i kaže: “Tadić bi došao danas kod tebe.” Kažem mu da sam u avionu, da krećem, a on će: “Nemoj, molim te, važno je.” Ja šta ću, izađem iz aviona, vratim se i javim partnerima da stižem tek uveče. Našli smo se u jednom restoranu, bio je prisutan i Dušan Petrović, i Tadić mi je rekao ovo za Angelu Merkel. Nisu to bile male pare, rekoh, ajde da razmislim, da vidim kako bih to mogao da uradim jer je bilo malo vremena za to. Onda sam kontaktirao moje partnere u inostranstvu i oni su mi pomogli da to kupim. Moji partneri iz inostranstva meni su dali pare da kupim Politiku i Novosti.

Koliko je novca to iznosilo?

– Ne bih smeo da kažem zbog VAC-a, zato što imam u ugovoru da ne smem o tome da govorim.

Koliko Vam je vremena trebalo da donesete tu odluku?

– Relativno brzo sam se javio, posle sedam dana, kada sam bio siguran da mogu to da uradim.

Jeste li znali, jeste li se dobro raspitali šta kupujete, ti unutrašnji odnosi , vlasništvo, VAC…?

– Ništa nisam znao. Ja te ugovore nisam ni video. Kasnije su mi neki ljudi pokazali kako su to hohštaplerski uradili, te neke njihove firme preko kojih su kupovali, sve su bile sa egzotičnih ostrva, ne znam, Kipar, Panama…

Govorite o VAC-u?

– To su Nemci tako kupovali. Jedna firma kupila je drugu, pa druga treće, pa medije, čudo su napravili.

Onda ste na neki način bili obmanuti, niste imali sve detalje da možete da investirate jasno?

– Ja sam tražio da kad prođu izbori, te medije uzme država, a Boris Tadić je rekao: “Ne, ti to dobro radiš, ti ćeš to dobro uraditi i što se tiče medija.” To je bila 2012. godina pred izbore.

Tadić je bio ubeđen da ponovo pobeđuje?

– Jeste, sto odsto ubeđen.

Da li je možda postojao i dodatni razlog što je Vama ponuđeno da kupite Politiku i Novosti, možda da se Stanko Subotić izbaci iz cele igre?

– Ne znam. Oni mi nikad nisu pominjali Stanka Subotića, ja sam u medijima pročitao da postoji ta neka kombinacija. Inače, Bekove akcije kod mene su založene, Beko duguje 20 miliona evra VAC-u, a VAC ima za te pare koje je dao Beku založene akcije. Te akcije su založene kod mene, ja mogu sutra da uđem u Novosti.

Zašto onda sutra ne uđete u Novosti?

– Razmišljam… Ja nameravam da uđem i da radim, da radim normalno. Moji partneri me pitaju šta se dešava, tu sam veoma obazriv da ne izgubim glavu. Da ne napravim neki krivi potez, pa da mi ne ode glava. Nisam imao vremena, pa ja sam imao nanogicu, imao sam ograničenje kretanja do pre tri meseca, nisam mogao da napustim Šabac, nisam mogao da obavim nijedan poslovni razgovor.

Kupujete Politiku i Novosti, raskantali ste se sa VAC-om, Srbija na konto tog potpisuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, i to je trebalo da bude šta?

– Ja sam insistirao da se to vrati. Tadić je predlagao da to ostane kod mene, ali čekali smo izbore, da to prođe, i nismo više pričali o tome.

A kako je kupljeno?

– Iz inostranstva, moji partneri su mi pomogli…

Pominje se Rusija?

– Ima i Rusije, Italije, ima i Švajcarske, to su moji partneri koji su meni pomogli da kupim to.

A gde su tu Rodići?

– Rodići su napravili aranžman sa VAC-om pre toga.

Jeste li Vi znali za to?

– Kasnije, kasnije sam saznao. Oni su ceo taj posao ugovorili, ja ne znam sve detalje, ali mogao sam da nagađam. Tadić nije hteo da oni kupe nego je tražio nekog drugog, meni su ponudili, i to je to. Ja znam da su se u međuvremenu dok smo pričali o tome javljali i neki iz Bosne, čak je bilo u medijima da je neki kriminalac, ne mogu da se setim imena, znam da je on stupio u pregovore sa VAC-om oko kupovine medija.

Samo pojasnite šta su Rodići uradili…

– Oni su napravili dogovor sa VAC-om da oni kupe sve medije.

A Tadić i Rakić to nisu dozvolili?

– Tako je.

Da li je to smetalo Bodu Hombahu iz VAC-a?

– Ne, naprotiv, on je bio zadovoljan. Znam da je dolazio i kod Dušana Petrovića kad je ovaj bio ministar pravde.

Ali otkud onda da Rodići polažu neka prava na Politiku i Novosti?

– Ne znam, ja to čitam iz medija. Ja nikad sa njima nisam pričao na tu temu. Nikada nisam prisustvovao sastancima Ace Rodića sa ovom trojicom, Rakićem Tadićem i Petrovićem. Oni su pričali posebno, nisu nikad pričali preda mnom o tome.

Ali otkud se oni pominju u toj priči?

– Ja mislim da to oni namerno rade i da pokušavaju da nađu finansijera da bi oni otkupili jer kad sam uhapšen, nisam uspeo da platim poslednju ratu za Novosti. Posle izbora Miki Rakić je rekao Vučiću da nije siguran da li postoji još neki ugovor sa VAC-om iza svih ovih ugovora pošto je Aca pričao da postoji neki krupan ugovor.

Da li postoji?

– Ne znam. Niko to ne zna.

Kakav je to ugovor bio da ako ne platite poslednju ratu, gubite sve?

– Sve tri ove priče su vezane. Ja sam Politiku potpuno isplatio i sva potraživanja prema njoj, to je nekih 20 miliona evra, ali nisam platio za Novosti, mislim 700.000 evra, jer sam uhapšen u novembru.

Vi ste uhapšeni nekoliko dana pre isplate te poslednje rate?

– Nekih 15-ak dana pre toga. Trebalo je da platim 14. decembra, a uhapšen sam 29. novembra. Ja sam krenuo po 500 miliona evra koje sam dobio od Švajcaraca, imam ugovore, protokole, to se nalazi i u mom glavnom predmetu u Specijalnom sudu. Mislim da sam uhapšen ne samo zbog medija već i da tih 500 miliona evra ne uzmem jer ako uzmem, ja više nemam problem, a hteli su da me dovedu u problem.

Miroslav Mišković, Mlađan Dinkić i njihova ekipa iz “kluba razbojnika” su pokušali da me unište. Mišković je 2012. godine obilazio direktore domaćih banaka, išao je i u Hipo i u Sosijete i Findomestik, tražio da me te banke blokiraju. Ukoliko ne, svi ti direktori biće uhapšeni

Da ste uzeli tih 500 miliona, Vi biste platili bankama dugovanja, to hoćete da kažete?

– Dugovao sam 220 miliona evra, bilo je razgovora o Boru, o kupovini Bora i Jubmes banke, pošto ja u toj banci imam 17 odsto akcija, mislim ne ja nego moje firme… Ali pre toga, kad SNS dolazi na vlast, dešava se to da su neki ljudi videli odličnu priliku da naprave jednu lošu priču. Prva faza trebalo je da bude da se sistem “Farmakom” dovede u problem, druga da se dovede u stečaj, treća da se ja sklonim, smetao sam, bio sam žilav, a vreme je prolazilo, a četvrta faza je bila da se to sve rasproda. To sam ja rekao 2012. godine u Novom magazinu.

Koji su to ljudi?

– Miroslav Mišković, Mlađan Dinkić i njihova ekipa, ljudi iz “kluba razbojnika”. Mišković je 2012. godine, kad su mediji počeli da me napadaju, obilazio domaće banke i direktore domaćih banaka, išao je i u Hipo i u Sosijete i Findomestik, išao je i tražio da me te banke blokiraju. Ukoliko me ne budu blokirale, svi ti direktori biće uhapšeni i neće više biti direktori.

Koji je bio njegov interes, da Vam uzme biznis?

– Mislio je to, dabome. “Farmakom” je u delu te 2012. imao problema sa poslovanjem, ali ne u smislu da ćemo da stradamo, nego nam je preko noći smanjena proizvodnja za 80 procenata, u onom momentu kada su mediji počeli da nas napadaju. Samo je u 2012. godini bilo oko 200 i nešto članaka protiv nas, sve lažno.

To se sve dešava kad je SNS već došao na vlast?

– Tako je, ali nema veze sa premijerom, ja znam da je on meni hteo da pomogne i on zna da ja to znam. To je sve poteklo iz “kluba razbojnika”. Pošto su svi ušli u probleme 2012. godine, oni su imali dilove, radili sa državnim firmama, ja nisam imao nikakav problem, nikakve veze sa državom nisam imao, ni sa jednim javnim preduzećem nisam radio. Oni su videli da je to dobar posao, videli su 550 miliona prihoda, znači svaki dan, računajući i subote i nedelje, po milion i po evra na račun, i imao sam 400 miliona evra izvoza. I imao sam tu priču oko medija.

Znači, Mišković je posle dolaska SNS-a na vlast lobirao protiv Vas?

– Mišković, Kostić, Dinkić, jedna linija koja ide iz vlade… Kako može neko ko ima 550 miliona evra prihoda, 400 i nešto miliona izvoza, kako može da bude u problemu kad ima svu sirovinu i proizvodnju ovde? Tehnički ne može. I još jedna stvar, krajem 2011. mi smo dobili od Svetske banke 120 miliona evra i sve smo do poslednjeg evra iskoristili za vraćanje nepovoljnih kredita. Imam taj ugovor, svih 120 miliona vratili smo bankama da bi poboljšali “krvnu sliku” Koncerna, da vratimo te skupe i kratkoročne kredite. Kredit smo dobili na 10 godina sa četiri odsto godišnje, a mi smo tada bankama plaćali dva odsto mesečno. Ja sam sve do poslednjeg evra vratio. Kakva je tu moja zlikovačka namera bila da ja ne vraćam kredite i ostalo? Isto to se desilo i 2012. godine, tačnije 31. decembra te godine, to se nikad nigde u svetu nije desilo da banka na taj dan odobri kredit. U pitanju je Amsterdam bank iz Holandije. Oni su meni 31. decembra uplatili 25 miliona evra na račun, to se nikada nije desilo. Ja sam u narednu godinu ušao sa 35 miliona evra na računu. To niko nije imao u Srbiji, ni EPS, niko. Od tih para 15 miliona evra vratio sam bankama zato što sam hteo sve te nepovoljne kredite da očistim, a 10 miliona evra otišlo je za servisiranje plata, proizvodnje, na obaveze državi.

Ta linija koja ide od vlade, je li to bio vladin najjači uticaj na Vas preko banaka?

– Ne. Mogu da kažem ovako: premijer ima jedan problem što on iz poslovnog odnosa veoma brzo pređe u prijateljski odnos. To su neki ljudi znali žestoko da zloupotrebe i, naravno, u toj situaciji onaj ko je bliži premijeru, ko se češće viđa sa njim, taj je u prednosti. Ja sam putovao, moj posao je u inostranstvu, moji partneri nisu hteli ni najmanji posao da urade dok se ne vide sa mnom. Ti ljudi, pričam o Dinkiću, on me je i reketirao. Dinkić je bio ministar za finansije, ali stalno mi je slao kontrole, iako sam od 2008. svaki mesec njima davao po milion i po dinara, svaki mesec je Verica Kalanović od mene primala milion i po dinara, plus kad su izbori…

Na njen račun ste to uplaćivali?

– Ne na račun, u kešu, moj vozač je nosio njenom vozaču. To nije nikakav problem bio što sam ja pomagao i sve ostalo, problem je to što je Dinkić mislio, pošto je on dobar sa Miškovićem, svi znaju da su oni nerazdvojni, da me za račun Miškovića upropasti, slao mi je kontrole, čuda mi je pravio 2013. godine. Krajem 2012. bio je sastanak o privredi na kome su bili Vučić, Dinkić i Dačić, i negde oko tri sata ujutro, kad je završen taj sastanak, Vučić je rekao Dinkiću da ostane i pitao ga je: “Šta to ti radiš, šalješ čoveku kontrole i onemogućavaš ga da radi?” To je čuo Ivica Dačić. Vučić je znao da mi Dinkić lomi vrat. A to je radio zbog Kostića.

Koji je Kostićev interes?

– Kostić i Dinkić su ista priča.

Koji je konkretan Kostićev interes bio kad je “Farmakom” u pitanju?

– Kole ne zna da radi, čovek je špekulant. Kostić je svojim bivšim direktorima, koji su pobegli glavom bez obzira, naređivao da navuku dobit na 30 miliona evra, a oni su se porazboljevali od tih zahteva, išli su u bolnice jer su jedva nekako navlačili 20 miliona. A Zajača iz mog sistema imala je 30 miliona prihoda i 100 odsto izvoz, ona je zarađivala više nego AIK banka, ona je zarađivala realne pare iz proizvodnje. A ovaj je tražio da se navuče na 20 miliona. Onda mu se svi direktori razbole, Čupić dospe u bolnicu, pritisak, šećer. Navuku na 20 i prvom prilikom pobegnu od njega. Sad je mnogo važno ne uzimati kredite od AIK banke pošto je mene blokirala Findomestik banka, a ništa nisam dugovao, ni kamatu, to je ta priča da se sruši “Farmakom”. Nisu oni mene blokirali samo za dug. Ja sam dugovao tim bankama oko dva miliona, a oni nijednog momenta nisu tražili niti da im vratim dug, samo su me blokirali, bez ikakvog obaveštenja, bez ičega. Ja sam podneo krivičnu prijavu, tužbu sa zahtevom za nadoknadu štete i tražim 500 miliona evra od obe banke. Lako je dokazati da je šteta tolika, nikakav problem nije. Imamo procenu australijske kompanije koja je radila za račun švajcarskog partnera koji je hteo da nas finansira, koji je procenio rudarski deo “Farmakoma” na dve i po milijarde dolara. Ništa se “Farmakomu” nije dešavalo slučajno. Ovima iz “kluba razbojnika” odgovaralo je da neko strada, a moj jedini problem jeste to što sam dobro obezbedio kredite koji su dizali moji partneri i što sam ja dizao. To je jedini problem koji sam ja napravio.

Znači, 2012. završavate u plusu?

– Te godine imao sam 30 odsto veću zaradu nego 2011. iako sam jedno tri meseca imao velike probleme. U 2013. od 1. januara do 31. marta vraćam još 16 miliona evra kredita bankama jer sam odlično poslovao. U tom periodu ATP banka trebalo je da nam da 35 miliona evra. Mi smo u ta tri meseca imali 120 miliona evra priliva na račun. Kako neko ko je imao 120 miliona evra može da bude u problemu? Koji razlog banke imaju da ga blokiraju? Jasno je, 30. aprila trebalo je od ATP banke da dobijem pare, a 15. aprila smo pripremali bilanse, da imaju dokumentaciju. Mi smo to pripremili i poslali i u tom momentu nas blokiraju Findomestik i Zber banka i naprave ovo što su napravili. Onda kreću problemi.

Kada ste podigli kredite u Privrednoj i Srpskoj banci?

– Pre blokade. Ja sam Privrednoj banci na kraju 2012. godine sve kredite vratio, a u optužnici se pominje da sam od marta 2012. do marta 2013. nekom svojom zlikovačkom aktivnošću oštetio banku.

Koliko dugujete Privrednoj banci?

– Manje od 15 miliona evra, a govori se o 30 miliona evra jer su mi nakačili kredit sa kojim ja nikakve veze nemam. To je uradio Dinkić. Neka firma “GP auto šop” nije vratila Privrednoj banci 15 miliona evra, a onda ovi zlikovci iz Policijske uprave grada Beograda kažu da on nije vratio kredit zato što ja njemu nisam isporučio akumulatore i on nije mogao da vrati Privrednoj banci. I sad sam ja kriv zbog neke firme…

Hoćete da kažete da Vas nisu blokirale Findomestik i Zber banka, Vi biste vratili kredit Privrednoj banci?

– Ova dva kredita koje sam pomenuo, od 120 miliona evra i 25 miliona evra, to je 145 miliona evra, od tih para ja sam 135 miliona evra vratio bankama. Mogao sam da uzmem te pare i da radim šta hoću, mogao sam da kupim jahtu od 100 miliona evra, ko bi meni šta rekao. Meni je svetska banka dala kredit da uzmem šta hoću, a ja sam rekao ne, ja hoću da vratim bankama zato što sam imao mnogo para, meni pare nisu trebale. Hteo sam da zarađujem više. Ako ja sa dva odsto mesečne kamate dođem na četiri odsto godišnje kamate, onda je jasno kolika je zarada.

Onaj scenario u četiri koraka na kraju je uspeo?

– Prvo je 2013. bio problem sa blokadom, onda su u firmama otvoreni stečaji, ja sam uhapšen i onda one nisu prodavane nego su deljene, za jeftine pare su firme prodate. Evo primera iz livnice Požega, ja sam lično sklopio posao sa Ruskim železnicama na 50 miliona evra da im isporučimo kočione sisteme. Ja sam uhapšen 24. novembra, a 26. januara ta firma već je prodata, za dva meseca i dva dana, oni su je blokirali, oterali u stečaj i prodali. Da su poštovali zakon i proceduru, ne bi mogla za dva meseca da se proda. Podneo sam krivičnu prijavu za to. Ne samo zato što hoću da se meni nešto vrati, već zato što takvi zlikovci ne treba da budu na slobodi.

Zar nije veći interes da se preuzme Vaš biznis, da neko nastavi uspešno da posluje?

– Nemaju oni pojma, oni su to prodavali svojim ljudima. Jula 2013. u Jubmes banci organizovan je sastanak na temu da se finansira Velja Jovanović kako bi preuzeo mlekaru i rudnik. Na tom sastanku nema mene, a mediji su preneli da je sastanak održan da bi se meni pomoglo, a mene nigde nema. Na sastanku je bio prisutan i Auto-moto savez Srbije i Dunav osiguranje, ne znam po kom osnovu. Znam da je trebalo da oni polažu svoj depozit u banke da bi na osnovu tog depozita Velja dobijao kredit od banaka.

Bogicevic (12)Advokat Zoran Jakovljević dolazio je kod mene u zatvor i tražio da za petoricu ljudi ispričam da sam im davao pare, da sam ih podmitio, da su me reketirali i ostalo. Tražio je da lažno optužim osobu blisku premijeru, da sam mu dao milione evra da bi se napravila konstrukcija da je u stvari premijer Vučić preko tog čoveka uzeo pare za sebe

I Velja je kupio mlekaru?

– Kupio je mlekaru, od 2013. on je nameračen da je kupi. On je špekulant, on nije privrednik. Kad su me blokirale te dve banke, nisu blokirale mlekaru i fabriku akumulatora koje su podigle kredite, nego i sve firme jemce iz sistema, znači osam puta me je svaka banka blokirala. To se nikada nije desilo, to ne može da se desi tako. “Farmakom”, mlekaru i FAS morali su da obaveste, da kažu: “Blokiraćemo vas ako ne uplatite ili pojačajte obezbeđenje.” To je dokaz da su oni to uradili namerno da upropaste firmu.

Ko Vas hapsi?

– Hapsi me beogradska policija na osnovu lažne izjave tog Gorana Petrovića iz “GP auto šopa”, koji je naravno imao svoje veze i koji je finansirao isto kao i ja Dinkićevu stranku, kako se zvaše, URS. On je finansirao URS, oni su mu pomogli, a mene hapse na osnovu lažne izjave koju je dao u beogradskoj policiji, i na osnovu izmišljene priče oko Privredne banke, gde ja imam dokaze da ni jedan jedini dinar kada sam dizao kredite od Privredne banke nisam potrošio osim za plate, proizvodnju i servisiranje banaka. Ni jedan jedini dinar nije otišao na privatne račune. Da sam te pare sklonio, mogao sam da kupim šta hoću – hoću jahtu danas, kupim jahtu danas! Nikakav problem nisam imao oko toga… Onda su u Policijskoj upravi grada Beograda izmontirali priču na osnovu lažne prijave i na osnovu činjenice da sam podizao kredite i da sam ih dobro obezbeđivao.

Da li je posle hapšenja bilo pritisaka da optužite nekoga lažno? Da li Vas je reketirao neko iz policije?

– Jeste, ali taj deo ne bih jer mogu sebi da napravim problem… A što se tiče pritisaka da lažno optužim nekog, bilo je. Advokat Zoran Jakovljević dolazio je kod mene u zatvor i tražio da za petoricu ljudi ispričam da sam im davao pare, da sam ih podmitio, da su me reketirali i ostalo. Tražio je da lažno optužim osobu blisku premijeru, da sam mu dao milione evra da bi se napravila konstrukcija da je u stvari premijer Vučić preko tog čoveka uzeo pare za sebe.

Koji su ostalih četvoro ljudi?

– Jedan je Nebojša Rodić, inače moj kum. On je iz moje firme došao u BIA, iz moje firme prvo je otišao kod predsednika Srbije za šefa administracije, i posle je otišao u BIA, sad je u Azerbejdžanu.

A zašto ne kažete da li Vam je neko od policajaca tražio novac?

– Pa, mislim, ne bih da se ubijem baš, glupo je.

A zašto ćete se ubiti?

– Pa jel vi stvarno mislite da me ne bi ubili kad bih rekao?

Ne bi.

– Da se kladimo, dajem vam časnu reč. Svako veče me obilaze i kod kuće i ispred posla. Kad proverimo tablice, pošto imam dobre veze u politici, policiji, naravno u BIA, tablice su jedne a odgovaraju nekom drugom autu ili ih nema u evidenciji. Postoje mnogo opasni ljudi.

Koliko novca su Vam tražili?

– Ne mogu to da vam kažem. Meni su rekli da samo podnesem zahtev da mi je život ugrožen i daće mi odmah obezbeđenje. Ja imam svoje obezbeđenje, i to odlično funkcioniše. Ja sam, inače, 2003. dobio službeno obezbeđenje, to je bilo pred ubistvo Đinđića. Tada je u Šabac dolazio zamenik ministra, opet, sticajem okolnosti jer su uhvatili “zemunce” da pričaju o meni, pa su došli i tražili da mi prisluškuju telefone i dali su mi službeno obezbeđenje. Neki od tih ljudi koji su meni bili obezbeđenje i sad su kod mene.

Vi ste javno rekli da su Vas reketirali političari i neki mediji. Na osnovu čega to tvrdite, imate li neke konkretne dokaze za to?

– Kad se daju, pare se daju u četiri oka. I ti što su od mene tražili, taj Zoran Jakovljević, advokat, da ja kažem za određene ljude da sam dao pare, to je takva idiotija. Kad neko priča da je dao pare nekome, to je laž! Jer pare se daju samo u četiri oka, ne u šest…

Dinkić mi je tražio da mu dam 800.000 evra da mi ostavi firme na miru, reketirao me je, u prisustvu Ivice Kojića. To je bilo krajem 2012. godine. Dao sam 400.000 njemu, a 400.000 košarkaškom klubu u Kragujevcu. Tom klubu namerno sam isplatio nekih 250.000 evra preko računa, kao dokaz da su me reketirali

Da li je bilo nekih kamera u blizini kada ste davali novac?

– Ne.

Pa kako možete da dokažete da ste dali pare?

– Poligraf!

Ali poligraf nije dokaz.

– Jeste, i te kako je dokaz, onda je moje što ja kažem jer to je istina.

Dobro, ali na sudu se ne uzima kao dokaz.

– Nema veze, ali meni je, recimo, Dinkić ispred NLB banke na Novom Beogradu, ima neki kafe-bar gde smo bili, tražio da mu dam 800.000 evra, reketirao me je!

U četiri oka?

– Ne, u šest.

A čija su bila još ta dva oka?

– To je bio Ivica Kojić. Tražio je (Dinkić) 800.000 evra da mi ostavi firme na miru. To je bilo krajem 2012. godine.

I, jeste li mu dali?

– Četiristo hiljada evra njemu, a 400.000 evra košarkaškom klubu u Kragujevcu. Tom klubu namerno sam isplatio nekih 250.000 evra preko računa, njemu nisam hteo da isplatim. Ovo sam namerno, kao dokaz, jer imam dokaz da su me reketirali. I, naravno, imam šestoro očiju.

Jeste li prijavili te situacije?

– Kako da ne. Bio sam na poligrafu, i prošao. Dolazili su onda razni kriminalci da me ispituju ko me je ispitivao na poligrafu, nisu prvo verovali, pa kad je jedna žena rekla da sam bio na poligrafu vezano za Rodića, onda su oni počeli da dolaze kod mene, sam vrh kriminalaca. Dolazili, tražili od mene i pravili mi problem da ja kažem ko je bio na poligrafu.

Pitanje je bilo u vezi sa ljudima iz policije, a ne sa kriminalcima.

– To je sprega. Sam vrh.

Da li je samo suđenje, koje je u toku, kočnica da povratite svoj imetak i kompanije ili možete mimo toga da radite?

– Mogu mimo toga da radim, ali to me usporava, naravno. Gde god se pojavi Miroslav Bogićević ili neko ko je radio u “Farmakomu”, taj nije rado viđen gost. Iako imam odličan posao i mnoge banke bi to finansirale, niko ne sme da ga neko ne bi prozvao. To mi je problem zbog partnera iz inostranstva. Moji partneri iz inostranstva, njih bar petorica, saznali su pre nego moja porodica da sam uhapšen.

Ima li u Vašem slučaju pred sudom svedoka saradnika?

– Ne. Meni je nuđena nagodba, nuđeno mi je da izađem istog dana. Advokat Zoran Jakovljević nudio mi je da istog dana izađem i da će mi odmah vratiti sve firme. Nisam dolazio u iskušenje da govorim, odmah sam ga isterao. Ima tačno zapisano koliko je on dugo bio kod mene, izgovorio je to i izašao. Ja mu ne bih ni dozvolio da dođe nego je on to isto pričao mojoj porodici, uplašio ih i moja supruga mu je dala ovlašćenje da me poseti. Nisam došao u iskušenje da pričam sa njim, potpuno sam bio relaksiran. Ja u zatvoru nisam popio nijedan bensedin.

Šta ste radili u zatvoru?

– Čitao, gledao televiziju, nisam video ni kišu ni sunce ni sneg. Nisam izlazio, jednom sam izašao. Morao sam sam da se šetam, nisu dozvoljavali da mi bilo ko priđe.

Jeste li bili u samici?

– Ne. Bio sam sa jednim koji je tamo tri i po godine. On je bio i sa Miškovićem i sa Tomićem iz Kolubare, sve ih je ispitivao. Sad je izašao, on je imao službenog advokata i njega su ostavljali i onda sam mu ja našao dobru odbranu, advokate i oni su ga izvukli. Sad je čovek kod kuće, ima nanogicu, ali kod kuće je.

Postoje li u Srbiji slični slučajevi ovom Vašem?

– Kako da ne. Uzmite primer Željka Žunića.

Šta je sad sa Vašim firmama?

– “Šabačka mlekara” je u velikim problemima. Ona sada radi na nivou 2003, 2004. godine, kada sam ja kupio mlekaru. Ja sam u nju uložio više od 20 miliona evra i imali smo 300 tona ulaza mleka. Mi smo izvozili i u Ameriku i u Rusiju, naravno i u Švajcarsku. Novi vlasnik je sve pogasio, radi samo sa Rusijom, nema ga na domaćem terenu. Čovek ne zna da radi.

Koliko je zaposlenih u mlekari?

– Dve stotine ljudi, a bilo je skoro 600 ljudi, slično kao i u fabrici akumulatora. “Farmakom” je imao svoju firmu u Vašingtonu, Milanu, Minhenu, Tokiju, Moskvi… Sve je pogašeno. Moje firme osnivale su firme u inostranstvu, smatrao sam da treba tako, živiš u ovoj državi, ponašaš se pošteno.

Bogicevic (10)U vezi sa rudnikom Lece podneo sam krivičnu prijavu protiv ministra Aleksandra Antića, koji je 600 kvadratnih kilometara rudnika, vrednog dve i po milijerde evra, poklonio kriminalcima, Mikiju Aksentijeviću, koji živi u Londonu, lično ga poznajem

Koliko je ljudi ostalo bez posla otkako su krenuli problemi?

– Četiri i po hiljade ljudi.

Da li ste podneli neke prijave?

– U vezi sa rudnikom Lece podneo sam krivičnu prijavu protiv ministra Aleksandra Antića. Rudnik Lece poklonili su kriminalcima, Mikiju Aksentijeviću, koji živi u Londonu, lično ga poznajem. Ministar Antić poklonio je 600 kvadratnih kilometara rudnika, a to vredi dve i po milijarde dolara. Poklonio je ljudima koji nikakve veze nemaju sa rudnicima, koji su iz kriminalnog miljea.

Da li Vučić sve ovo zna?

– Ne. On samo zna da je poklonjeno 600 kvadratnih kilometara, nešto što vredi dve i po milijarde dolara. Na sajtu su objašnjavali kako to tako treba da se desi. Nikome nije smeo da pokloni ni metar rudnika, to mora da ide po sistemu javne nabavke.

Imate li osećaj da u sadašnjem ambijentu možete da ostvarite svoja prava?

– Mogu u ovakvom ambijentu da ostvarim prava. Nikad ne bih rekao nešto što ne mislim. Otkako sam počeo da radim, uvek sam govorio ono što mislim, pa nemam razloga ni sada da pričam nešto što ne mislim. Naravno da u ovom ambijentu mogu da radim, ipak ljudi se boje da rade sa mnom, ali meni takvi i ne trebaju. Verujte mi, lakše mi je sad da radim nego kad sam počinjao.

Vi ste kao Tramp. On je tri puta bankrotirao i vratio se.

– Ja znam da radim i imam dobre partnere, nikoga nisam prevario i nikoga nisam slagao.

FARMAKOM ĆE SE VRATITI NA VELIKA VRATA

Partneri iz inostranstva nisu izgubili poverenje u Vas?

– Svi su bili tu, i bankari, i velike firme, svi su bili kod mene, bila su i dva ambasadora u Srbiji, jedan je iz Azerbejdžana… Bili su kod mene u poseti dok sam još imao nanogicu. To je njima reputacioni problem, ali svi su došli, bankari iz Švajcarske, iz Holandije, iz Francuske su došli da me obiđu. “Farmakom” će da se vrati, vratiće se na velika vrata, to je sigurno. Ja i dan-danas, rekao sam i u Specijalnom sudu i ovde sada kažem, imam način da vratim sve svoje kredite, sva svoja dugovanja sa kamatama, i sve svoje partnere obavestio sam o tome.

Kako?

– Preradom jalovine u rudniku Lece, ta jalovina vredi 250 miliona dolara. Niko nema tehnologiju da je preradi, niko nema opremu osim mene, ja imam dokaz, ja sam to poslao svojim partnerima. Dve godine smo tražili način kako da preradimo tu jalovinu. I posle dve godine, pred moj izlazak iz zatvora, Kinezi se jave i kažu: “Našli smo i tehnologiju i opremu.” Ja odmah obavestim partnere da mogu da vratim, da ne treba ni da finansiraju ni opremu niti bilo šta. Niko nije hteo. Zašto? Zato što tim zlikovcima, tim razbojnicima, ne odgovara da ja vratim kredite.var d=document;var s=d.createElement(‘script’);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar