INTERVJU, OBRAD KESIĆ: Američki ambasadori na Balkanu već duže vreme se mešaju u izbore, postavljaju vlade

INTERVJU, OBRAD KESIĆ: Američki ambasadori na Balkanu već duže vreme se mešaju u izbore, postavljaju vlade


Već duže vreme na prostoru Balkana američki ambasadoriponašali su se više kao lokalni političari od nekih lokalnih političara. Umešali su se u izbore, podržavali su političke struje, pokušavali da sastavljaju vlade, non-stop su bili neki ključni faktor…

Teško je i gotovo nemoguće razumeti unutrašnju politiku bilo koje zemlje, pogotovo supersile ako ste stranac. Obrad Kesić nije stranac u Americi, on je već jako dugo veoma blizu onima koji donose odluke koje dominantno opredeljuju pravac društvenih dešavanja u Americi, a onda i na međunarodnoj sceni. On razume Ameriku, a koreni su mu omogućili da razume i Srbe s obe strane Drine.

Očekuju nas izbori u SAD, kako ocenjujete mandat Baraka Obame?

– Mislim da on svoj mandat završava u jednoj snazi koju je pokazivao na početku prvog mandata i ispunjava neka obećanja koja je još tada dao. Neće to biti ono što su ljudi očekivali, ali napravio je neke korekcije. Ja ga iz više razloga nisam podržao u kampanji za drugi mandat. Ključni je bio Gvantanamo. On je obećao da će da zatvori Gvantanamo i nije to uradio. Istina, sada je u procesu zatvaranja, ali tada to nije bio slučaj. Trenutno podržavam Barnija Sandersa i na neki način Sanders je već puno i postigao kroz svoju kampanju.

Da li je on uspeo da gospođu Klinton gurne ulevo?

– Jeste, ako pogledate gde je njena retorika bila na početku kampanje. Sanders je svoju podršku gradio na mladim biračima, posebno onim koji prvi put glasaju, kao i onima ispod 30 godina. On je uspeo da nametne određene teme i smatram da je to jako dobro.

Obrad Kesic (11)

Vodi se ozbiljna istraga protiv Hilari Klinton, nisu samo imejlovi u pitanju, nego i korupcija. Posle zemljotresa  na Haitiju, kad bi veliki donatori došli u Stejt department, dobili bi parče papira na kom bi pisalo: “Mi sugerišemo da date novac kroz Klintonovu fondaciju”

I pored napora gospodina Sandersa i puno problema, gospođa Klinton će uspeti da obezbedi nominaciju?

– Ona ima više problema, ima problem koji se pokazao za vreme kampanje a to je da joj mladi ne veruju, čak su razočarani i nema šanse da ti mladi ljudi izađu da glasaju. To je veliki problem za nju, zato što kad pogledamo arhitekturu i prve i druge pobede Baraka Obame, jedan od ključnih temelja za tu pobedu su bili mladi birači. Znači, glasači koji glasaju prvi put ili koji su ispod 30 godina. To je za gospođu Klinton matematički problem koji je značajan, ona bi možda mogla da nadoknadi taj manjak ako Afroamerikanci izađu u istom broju da glasaju kao što su za Baraka Obamu, ali to nije realno očekivati. Tako da ona mora da radi drugačiju matematičku kombinaciju, a ima još jednu dodatnu rupu među glasačima koji su podržavali Baraka Obamu. U velikoj meri belci koji pripadaju etničkim zajednicama poput Italijana, Grka, Ukrajinaca, Poljaka i koji žive u takozvanom rđavom pojasu – industrijskom pojasu Amerike, su glasali za Obamu. On je imao oko 60% podrške u toj grupaciji, po tradiciji oni su demokrate i verovatno da su okolnosti drugačije oni bi glasali za nju. Ali danas ti isti glasači podržavaju Trampa i to 2:1. Tako da su izazovi veliki što se tiče same matematike i strategije kampanje. S druge strane, imamo pravne izazove koji su ozbiljni, svi misle zato što demokrate kontrolišu izvršnu vlast i kontrolišu ministarstvo pravde da to znači da neće biti optužnice protiv Hilari Klinton. Ja nisam siguran, znam da se vodi ozbiljna istraga i to u nekoliko pravaca. Nije samo jedna stvar u pitanju, nisu samo imejlovi u pitanju, nego je u pitanju i korupcija. Vodi se istraga povezana sa slučajem na Haitiju, tačnije sa zemljotresom na Haitiju. Gospođa Klinton je tada bila državni sekretar i kad su SAD pokrenule veliki državni program pomoći onda su se uključila dva predsednika – Klinton i Buš i njihove fondacije. Šta se dešavalo? Kad bi veliki donatori dolazili u Stejt department i izrazili spremnost da doniraju sredstva, oni bi dobili parče papira na kom bi pisalo: “Mi sugerišemo da date donaciju kroz Klintonovu fondaciju”. To je ogroman problem i nisam siguran kako će se to završiti. Kada bismo proširili razgovor o problemima njenog muža, onda bismo mogli da pričamo još pola dana. Tako da i sve da bude kako ona želi, situacija je dosta složena i sa svim problemima koje Donald Tramp ima mislim da ne može da se vodi ona kampanja koju je ona predvidela.

Ona generalno hoće da uplaši Ameriku Donaldom Trampom.

– Jeste, to je cela strategija, to je bila strategija republikanskih protivnika Donalda Trampa i ona je to samo preuzela. Sad je samo pitanje da li to pije vodu za obične glasače. Nisam siguran, nije pilo vodu ni prethodni put kada su republikanci bili u pitanju.

“Njujork tajms” je još na početku dao bezrezervnu podršku gospođi Klinton. Čini se da, kada bi danas trebalo da napišu taj tekst, da im ne bi bilo tako jednostavno da ga argumentuju.

– Ne verujem da bi oni danas nešto promenili, ali to je jako zanimljivo. Pre svega zato što su se promenile teme u kampanji. Dodatno se promenila i percepcija jer je gospođa Klinton tada imala snagu kao osoba koja je ranije imala odgovornost i iskustvo. Dakle, postojao je jak argument da je ona najiskusnija kao kandidat za predsednika. Na početku njeni stavovi su bili centristički, znamo da je bila za trgovinski sporazum sa Evropom i Azijom, znamo da nije bila baš glasna u kritici prema Volstritu i prema bankarima. Sve se to promenilo, ona je sad otišla ulevo. Ali isto tako je i sa republikancima. Ako pratite same kandidature i izborni proces među republikancima u velikoj meri su se promenili, kao i platforma te stranke, i ono što je za njih najradikalnije da prihvate, a to su delovi spoljne politike Donalda Trampa, oni sada moraju da prihvate ili barem da koriguju prethodne stavove. Njihov kandidat danas zagovara neke stvari koje su bomba, ne samo u establišmentu republikanske stranke, nego isto tako za demokratsku stranku. On je jedini kandidat koji obećava da ako bude izabran da će stvarno ozbiljno da promeni neke ključne elemente spoljne politike. Imamo tu i neke stvari koje su zanimljive u kontekstu Balkana. Prva stvar jeste njegova najava da će on da se pomiri sa Putinom i sa Rusijom, da će da izgradi iskreno prijateljstvo sa Rusijom i da Amerika jednostavno ako hoće da brani svoje interese u Evropi i drugim regijama ne može to da radi ako nema najbolje odnose s Rusijom. Druga tačka isto je bitna čak i za područje Balkana, a to je da je Tramp jedini kandidat koji je rekao da NATO ne služi američkim interesima i da Amerika ne bi trebalo da nastavi finansiranje NATO organizacije na ovom nivou koji je aktuelan. On je jedini koji je postavio pitanje da li Amerika ima stvarno korist od tog članstva i tog saveza. To je jako bitno jer mnogi tako misle, ali zbog inercije u američkoj spoljnoj politici i zato što se uvek nešto desi kad NATO dođe pred raskrsnicu gde su Amerikanci spremni da naprave radikalan potez. Devedesetih su se desili ratovi na Balkanu, u bivšoj Jugoslaviji. Sada pre odluke koju su Amerikanci hteli da stave ispred svojih saveznika, da oni moraju da povećaju svoje doprinose ako će da savez funkcioniše, desila se Ukrajina. Tako da se uvek nešto dešava što spasava i produžava rok trajanja NATO saveza.

PROČITAJTE JOŠ:
INTERVJU, VILIJEM MONTGOMERI: Progoni me Đinđićeva smrt
INTERVJU, ČEDOMIR JOVANOVIĆ: Legija je krpa, celi život je prodavao ljude


Da li vam se čini da je pobeda gospodina Trampa samo mogućnost ili je svakim danom sve izvesnija?

– Pa ja ne verujem da jedan čovek može previše da promeni niti što se tiče unutrašnje politike, niti spoljašnje. Ali mi znamo da je on jedini koji nešto obećava da će da promeni, pogotovo vezano za spoljnu politiku. Rekao sam ove dve tačke po kojima se on razlikuje u odnosu na druge kandidate. Treća koja je mnogo bitna jeste što je on mnogo kritičan prema tradicionalnim saveznicima koji su na prostoru Bliskog istoka, na primer Saudijska Arabija. On misli da Amerika ne sme blanko da da podršku Saudijskoj Arabiji. I još jedan detalj – i prema Turskoj je dosta kritičan. To ukazuje da su promene ukoliko Tramp bude izabran moguće, neki ljudi koji su danas njegovi savetnici će doći na pozicije sa kojih će moći da kreiraju politike. E sada, šta će se i koliko od toga desiti je drugo pitanje.

Koliko je Amerika danas zaista jaka na međunarodnom planu i koliko uopšte ona više može da se predstavlja kao neupitni svetski lider?

– Već duže vreme Amerika više nije jedina supersila, ali prvi put se dešava da oni ključni ljudi koji vode politiku u Americi shvataju tu činjenicu. To se desilo posle Libije. Mislim da je to bio ključni momenat jer tu je Obama u suštini bio u pravu. On nije hteo da interveniše, njega je pritisak saveznika iz Evrope, zapadnih i američkih medija i svoje sopstvene stranke, uključujući i Hilari Klinton, doveo do toga da na kraju popusti i da kaže: “OK, učestvujemo u tome.” Problem je što se vrlo brzo pokazalo da je to bila još jedna greška američke spoljne politike. Imamo haos u Libiji, a Amerikanci su pokazali i svoju nemoć kroz tu intervenciju jer su izgubili i ambasadora koga nisu mogli da zaštite. Taj haos je doprineo bržem razvoj islamske države i ojačao ju je do te mere da je sad Libija na neki način danas rezervni plan, gde oni imaju mogućnost da se povuku i još da budu ključni faktor i ako budu poraženi u Siriji i u Iraku. Tako da od tog momenta ključni ljudi, stratezi i političari, shvataju da Amerika više nije u mogućnosti da određuje pravac sveta. Oni žele da nastave praksu po kojoj je Amerika ključni faktor, ali znaju da sada moraju to da rade na drugi način, da moraju da izaberu partnere i da sarađuju mnogo više i spremnije nego što su do sad sarađivali. Šta je zanimljivo? Zanimljivo je da im Evropa nije glavni izbor za te partnere. Ja sam više puta učestvovao na brifinzima, sad će biti još jedan u Beloj kući 14. juna gde se uvek iznova iznenadim koliko se malo spominje Evropa kao neki značajan faktor za Ameriku. To znači da se Evropljani nalaze u slaboj poziciji baš kad im je najteže, kad imaju toliko izazova oni nemaju pažnju SAD, nemaju podršku do mere do koje bi oni želeli i trebali da je imaju.

Obrad Kesic (5)Bivši albanski predsednik Sali Beriša ni je rekao: “Jedina šansa da BiH opstane jeste konfederacija.”

Da li su se Amerikanci mešali u referendum u Velikoj Britaniji?

– Jesu se mešali, ali u suštini za njih je to potpuno marginalna stvar. Amerikanci i dalje svoju politiku zasnivaju na ideja da Evropa treba da bude jedinstvena i slobodna, a to znači da svaka zemlja Evrope treba da bude članica Evropske unije i NATO. U tom kontekstu oni gledaju na ovo što se dešava u Engleskoj zabrinuto zato što misle da će to da bude korak nazad jer ako se raspadne Evropska unija, kako se onda definiše šta je slobodno, kako se onda definiše šta je jedinstveno jer onda to nije članstvo u Evropskoj uniji nego mora nekako drugačije da se definiše i meri. Ja mislim da je to nešto normalno, neka evolucija ne samo politička, nego i intelektualna i ideološka i mi danas nemamo neke velike ideje kao pre.

Da li je to kriza politike?

– Ne, više kriza ideja. Imali smo neke velike ideje koje su definisale politički i ekonomski sistem i koje su nekako dale smernice za veliku politiku velikih zemalja. Sad osim borbe protiv terorizma nema velikih ideja. I tako onda u SAD prvi put deklarisani socijalista ima ozbiljnu podršku među biračima. Da su okolnosti bile malo drugačije, da je sistem izbora u Demokratskoj stranci bio drugačiji, ko zna šta bi Sanders postigao. To je retoričko pitanje, ali ta činjenica da socijalista uspeva u Americi govori više o tome kako ljudi više nemaju poverenja da je kapitalizam broj 1, jedini i bolji sistem, najbolji sistem.

Sa druge strane imate Kinu koja je više kapitalistička nego većina kapitalističkih zemalja.

– Da, imamo primer Kine i kako ta mešavina kapitalizma i socijalizma na neki način definiše globalne ekonomske tokove. U uslovima najveće krize posle 2008. godine Amerika spasava banke, spasava auto-industriju i kroz taj potez pokazuje da temeljna ideja kapitalizma “tržište određuje sve” ne funkcioniše. I onda se problemi rešavaju kao u komunističkim zemljama, znači država se umešala, država je unela kapital, država je odredila smernice kako će da se koristi kapital. To je dokaz da socijalizam može da bude koristan u interesu velikog kapitala. I onda je prirodno da sada imamo taj problem poverenje u kapitalizam kao sistem. Ostao je samo profit koji mora po svaku cenu da se očuva, a to znači na cenu radnika. Ako mi pogledamo biznis modele, jasno je da egzistiraju dva osnovna modela. Prvi je da se sva proizvodnja prebaci van američkih granica zato što radnici imaju manju satnicu, manje zaštite države, manje društvene zahteve za penzioni fond, zdravstveni fond i tako dalje, i onda svaka velika firma naravno radije plaća 20% troška za radnika u Meksiku nego 100% za američkog radnika. I drugi biznis model koji, ja mislim, mora da pukne kad-tad kao što je 2008. pukao model vezan za tržište nekretnina jer imamo model da se otpuštaju stalni radnici a uzimaju radnici po ugovoru, privremeni radnici iz agencije i onda se oni menjaju. Šta je tu sporno? Taj model mora da pukne jer onaj ko je ostao i ko je stalno zaposlen pod većim je stresom, ima više odgovornosti i manju platu. Poslodavci radnike drže u šah poziciji, ne moraju da im daju veće plate jer je velika ponuda radne snage. Zašto još mislim da to mora da pukne? Mora da pukne jer glavni motor američke ekonomije je kupac, srednja klasa, potrošač. Mi smo potrošačko društvo, u proseku kupujemo novi auto svake tri godine, kuću kupujemo svakih pet do sedam godina. Sad se to povećava, rok trajanja se produžava. Ne kupuje se više automobili svake tri godine, sad je bliže svakih pet godina. Šta to govori? Da nemamo u džepu toliko novca koliko smo imali pre, a istovremeno 1% onih na vrhu piramide što se tiče bogatstva su ojačali svoj udeo u ekonomiji. Oni su u periodu mandata Baraka Obame postali bogatiji i imaju više od svakog dolara koji se stvara u ekonomiji nego što su imali pre 10 godina. To je neodrživo.

Sistem koji bogate čini bogatijim a siromašne siromašnijim se po vama bliži kraju?

– Da. I to jeste jedan deo odgovora zašto Sanders i zašto Tramp. Zato što obični ljudi žive lošije i imaju potrebu da veruju da neki kandidat koji nije deo establišmenta može da promeni situaciju i da njima olakša život. Ja mislim da ovi izbori neće to da reše, oni jesu načeli tu temu, čak su načeli i politički sistem ali do korenitih promena ima još dosta. Ako tome dodamo činjenicu da prosečan građanin danas ima manje prava nego što je imao pre nego što se desio 11. septembar, onda shvatamo da su na neki način teroristi pobedili zato što menjaju svet u korist njihove ideologije. Pogledajte sad ovu krizu oko migranata. To je bio veliki ispit i izazov za Evropsku uniju i kako su se oni nosili sa tim? Odgovor je da se podiže zid, da se raskinu sporazumi o slobodi kretanja, da se pritiskaju male zemlje Balkana da one moraju da prihvataju te migrante.

To je sumrak Evrope?

– Ja sam bio jedan od onih koji je verovao da je od velikog značaja da kao prioritet postavimo članstvo u EU jer će nas proces pristupanja naterati da usvojimo evropske vrednosti. Ja sad moram da priznam da sam potpuno promašio zato što se Evropa ne drži tih vrednosti. To nije sad počelo, ja tvrdim da je to počelo bombardovanjem za vreme ratova na prostorima bivše Jugoslavije, bombardovanjem u Bosni, a pogotovo bombardovanjem Kosova i Metohije i politikom koja je izrasla iz tog bombardovanja gde se deo teritorije jedne suverene države može oteti, može da se postavi vojna uprava pod maskom Ujedinjenih nacija, može se potpuno ignorisati međunarodno pravo. Amerikanci vrlo rado koriste frazu “morate prihvatiti realnost” ali oni kad to kažu govore o realnosti koju oni stvaraju. Znači, nije realnost prava, već ona koju oni priželjkuju i kreiraju.

Ali ta nova realnost sad kad smo se dotakli toga, realnost u Republici Srpskoj, jeste ta da ona želi da bude samostalna.

– Mnogi imaju iluziju, pogotovo na Zapadu u Americi da političko rukovodstvo Republike Srpske želi po svaku cenu da Republiku Srpsku otcepi od BiH. Šta je problem? Problem je što oni gledaju neke rečenice i izjave koje daje Milorad Dodik, a ne gledaju kontekst iz prethodne rečenice. Republika Srpska je priznata preko Dejtonskog sporazuma, Republika Srpska u tom sporazumu uživa nivo autonomije, i ekonomske i političke slobode koja je nešto što je svakom građaninu Republike Srpske prihvatljivo. I to nije sporno. Problem je u tome što je nekome palo na pamet da nasilno menja i oduzima te garancije, tu slobodu i prebacuje je na nivo države BiH. Ako Bošnjaci budu iskreni partneri i Hrvati budu iskreni partneri u izgradnji one Bosne koja je definisana preko Dejtonskog sporazuma, onda je to prihvatljivo i za Srbe i za Hrvate a trebalo bi da bude prihvatljivo i za Bošnjake. Ako Bošnjaci žele da grade svoju nacionalnu državu onda ta država nije prihvatljiva ni Srbima ni Hrvatima. Ključno je da shvatimo da je posle 20 godina vreme da Međunarodna zajednica smanji svoj udeo u odlučivanju u BiH, da se poveća vlast preko građana BiH i da se procesi vrate u kolosek koji je bio izgrađen kroz Dejton. Ja sam sad skoro bio u Albaniji, imao sam sastanak sa bivšim predsednikom Salijem Berišom i između ostalog smo govorili o američkoj politici. A onda smo naravno razgovarali i o balkanskoj politici i on me je iznenadio u jednom momentu. On meni kaže: “Mi se dugo znamo, Obrade, ja pratim situaciju u BiH, znaš šta ja mislim?” Ja pitam: “Šta?” “Ja mislim isto što sam mislio i pre 10 godina, jedina šansa da BiH opstane jeste konfederacija.” Ja mislim da sve više ljudi to vidi jer nikome ne odgovara ovakva situacija, ali nema mogućnost dogovora jer nema dobre volje od strane Bošnjaka koji i dalje imaju iluziju da će da dobiju maksimalno ono što žele. A usput, ja se izvinjavam, samo da kažem, u međuvremenu su oni dobili jake saveznike u strankama iz Republike Srpske koje su u opoziciji u Republici Srpskoj ali koje su deo vlasti na nivou BiH i koje su sad prihvatile tezu koje su se Bošnjaci držali od samog Dejtona, tezu po kojoj su institucije Republike Srpske nelegitimne, neefikasne i korumpirane i da jedino institucije na nivou BiH mogu da funkcionišu dobro, efikasno i da pošteno rešavaju probleme. Problem je dakle u tome da su predstavnici Srba na nivou BiH prihvatili tezu da “najveća pretnja prema Republici Srpskoj nije spolja nego je iznutra, ona korupcija, kriminal koji se radi preko institucija”, što je po mom mišljenju pogrešno i opasno.

Obrad Kesic (2)

Srbija mora da povuče neke crvene linije i da kaže: “Ako se pređe preko ovih linija, Srbija neće više da učestvuje u briselskom procesu niti će da ima obaveze za bilo koji dogovor sa Prištinom.” Za mene dva su uslova, prvi bezbednost građana na severu uz autonomiju Srba i pravo na samoopredeljenje, a drugi uslov je da Kosovo ne sme imati vojsku

Jel’ mislite da je to politička naivnost ili da je nešto drugo po sredi?

– Ne znam, mislim da je pogrešno. Ja to stalno govorim, mene ne interesuje unutrašnja politika u Republici Srpskoj, mene samo interesuje Republika Srpska i kako najbolje da se sačuva, odbrani i da se izgradi da bude ono što bi trebalo da bude. Mislim da je ova politika dela opozicionih stranaka pogrešna i da je štetna po Republiku Srpsku. Mislim da sad ovo što Mladen Ivanić radi pokazuje da i u opoziciji ima razumevanja i shvatanja da nešto mora da bude veće od parohijalne politike, svakodnevne politike iz sukoba u Republici Srpskoj, a to je sama Republika Srpska.

Dodik je u intervjuu za nas pre nekoliko nedelja rekao jednu zanimljivu stvar, a to je da je Republika Srpska pokazala i da je bezbedna i da je funkcionalna. Da li je društvo u Republici Srpskoj zrelije nego što su same političke elite?

– Građani u Republici Srpskoj već duže vreme pokazuju zavidnu zrelost koja je iznad zrelosti čak i u Srbiji. Rat i žrtve na stvaranju Republike Srpske su ih učinile zrelijim. Danas i u Republici Srpskoj i u Srbiji imamo sukob dve ideje. Imamo jednu ideju koja kaže: “Mi smo siromašni, previše siromašni, mali smo, nismo jaki, slabi smo vojno i ekonomski, nemamo kapacitet da se izborimo za ono što je nama važno. Mi sad moramo da žrtvujemo neke stvari koje su nama drage, ali jednog dana ćemo biti jači, bićemo bolji, sposobniji, bogatiji i onda ćemo to da vraćamo.” A druga ideja koja kaže: “Ne, jer mi sve što damo nikad nećemo da vratimo, mi nismo izašli iz dezintegracije Jugoslavije, taj proces još traje i oni koji nam govore da granice neće više da se menjaju, poput NATO-a, Evropske unije i Amerike, oni su nam menjali granice i to nasilno, mi ne možemo da verujemo njihovoj reči i zbog toga mi moramo da se izborimo.” To ne znači rat, to znači borbu. To znači da moramo kad je nešto bitno da nekad kažemo “ne” i da to znači “ne”. Sad je ta borba za biti ili ne biti. I ta borba definiše i borbu u Republici Srpskoj, zato što ako vi slušate ono što govori opozicija u Republici Srpskoj, oni govore jezikom prve ideje. Oni govore da Republika Srpska više nije pod pretnjom, niko ne želi da ukine Republiku Srpsku, uglavnom su pretnje ekonomske, korupcija je pretnja i tako dalje, a isto tako govore: “Mi smo izolovani, mi smo slabi, mi nismo u poziciji da se borimo protiv svakoga, politika Milorada Dodika nas je izolovala…” Za mene izbor je jasan, izbor je da se moramo boriti jer iskustvo iz BiH je sve što je oteto preko visokog predstavnika, predato pod pritiskom, nije se vratilo niti će se vratiti ako se mi ne izborimo za to da se vrati. Kad Dodik govori o referendumu on govori o tome kao o alatu koji otvara mogućnost da se vrati nešto što je oteto, nelegalno i nasilno.

Da li je u tom kontekstu za vas Kosovo zaleđeni konflikt ili gotova stvar?

– Uvođenje Euleksa omogućilo je Albancima da preuzmu inicijativu i da grade sopstvenu državu, a Srbija je jako dugo to pasivno gledala. Ja mislim da sad Srbija mora da jasno povuče neke crte da izdefiniše neke crvene linije i da kaže: “Ako se pređe preko ovih crvenih linija, Srbija neće više da učestvuje niti u briselskom procesu niti će da ima obaveze za bilo koji drugi dogovor sa Prištinom.” Za mene dva su uslova, prvi bezbednost građana na severu Kosova uz ispunjenje obećanja da Srbi moraju da imaju autonomiju i pravo na samoopredeljenje, a drugi uslov mora da bude vojska Kosova. Srbija ne sme da prihvati vojsku Kosova. To mora da bude jasno rečeno i da bude dosledna politika. Zašto su Kosovo i Metohija važni? Važni su iz neke mitologije, iz religije, iz simbolike, zato što je KiM geografski tu gde jeste. Ali da ostavimo sve to sa strane, važno je iz dva osnovna razloga. Prvo, mi ne znamo da li je proces dezintegracije Jugoslavije završen. Oni koji bi nam to garantovali, to su baš oni koji su nam menjali granice, i to silom. Ja njima ništa ne verujem i mislim da ko god se postavlja u poziciju vlasti, autoriteta i slepo veruje njihovim garancija, postavlja se u poziciju samo da bude gubitnik. Druga stvar je važnost Kosova i Metohije, zato što u procesu stalno imamo šuškanje i stalno neke pokrete. Teško je objasniti Zapadu da ako se nešto desi u Bujanovcu ili u Preševu nije bitno gde, da će Srbija odlučno da brani svoje građane i teritoriju ako to nismo radili kad nismo mogli da koristimo vojnu silu. U takvim okolnostima oni će da kažu: “Pa čekaj, KiM je bilo ovamo mnogo značajno pa ste vi sve prihvatali, vi ste sarađivali sa nama.” Zbog toga mora Srbija da vrati sve na poziciju da se poštuje njen interes, njeno pravo i da se poštuje da je ona najvažnija država na ovim prostorima.

Obrad Kesic (10)

Nevladin sektor koji je dosta uticajan na ovim prostorima održava jednu stalnu tenziju zato što moraju da objašnjavaju razloge postojanja. Tako je za neke od njih vrlo važno da se non-stop bave pitanjem rata, ko je kriv, ko je odgovoran, zašto država neće da prizna svoju odgovornost, i non-stop prave galamu, buku

Makedonija kao država praktično ne funkcioniše. Kako komentarišete tu situaciju u Makedoniji i koliko negde te priče o balkanskom proleću postaju ne samo priče, nego i realnost?

– Ako govorimo o američkoj administraciji, onda mogu da kažem da tu ne postoji najveći nivo interesovanje za Balkan. Prosto nemaju vremena, čak je meni jedan činovnik u Beloj kući pre dve godine na pitanje o značaju Balkana odgovorio: “Jel’ se puca tamo?” Ja kažem: “Bogu hvala, ne puca se”, a on kaže: “Pa nemamo mi vremena onda, budite zahvalni što se ne bavimo tim, jer da se bavimo značilo bi da nešto gori i neko puca.” Tako da to govori puno u smislu aktuelne američke politike na ovim prostorima. Morate imati u vidu da već duže vreme na prostoru Balkana američki ambasadori, ne govorim o pojedincima nego generalno, ponašali su se više kao lokalni političari nego neki lokalni političari. Umešali se u izbore, podržavali političke struje, pokušavali da sastavljaju vlade, non-stop su bili ključni faktor, tretirani su u medijima često kao najvažniji politički faktor i neki pojedinci koji su došli na mesta ambasadora od Makedonije pa do Slovenije shvatili su da je to ozbiljno, da imaju neku vlast i da imaju ovlašćenje da rade šta žele i da se bave politikom. Ti ambasadori su bili najgori, oni su bili jedan od faktora nestabilnosti u tim zemljama i društvima. Tako da kad neko vidi Ameriku u svakoj priči, to je zbog tog iskustva iz protekle decenije, gde su Amerikanci preko svog ambasadora bili umešani u sve što se dešavalo. To je jedna stvar. Druga stvar, postoji jedna inercija i van državnih institucija u nevladinom sektoru. Naime, svaka nevladina institucija u Americi prima sredstva od američke vlade i mora da opravda zašto prima ta sredstva. Pa tako imamo floskulu o demokratiji, izgradnji i vladavini prava, slobodama manjina… Danas mi vidimo da nevladin sektor koji je dosta uticajan na ovim prostorima održava jednu stalnu tenziju zato što i lokalne nevladine organizacije moraju da objašnjavaju razloge postojanja. Tako je za neke od njih vrlo važno da se non-stop bave pitanjem rata, ko je kriv, ko je odgovoran, zašto država neće da prizna svoju odgovornost, i non-stop prave galamu, buku. I u svakom ćošku i u svakom čoveku koji se ne slaže s tim vide nacionalistu, fašistu, itd. I na taj način opravdavaju svoje aktivnosti, svoje postojanje i svoje finansiranje. A isto tako i američke institucije koje njima daju sredstva opravdavaju svoje postojanje. I kažu: “Evo vidite, i dalje ima problema u Srbiji – netolerancija, nacionalizam, mi se borimo s tim, uradili smo tri Work Shopa, finansirali smo jedan časopis, došli su i Albanci, sve je bilo odlično, ali nažalost to se ne dešava u društvu.”

I potrebno je finansiranje za sledeću godinu…

– Bilo bi dobro da pojačate to malo, jer tanko je… Tako da je taj nevladin sektor u nekim situacijama mnogo važniji faktor izazivanja nestabilnosti nego sama američka ambasada. I tako se u Bosni i Hercegovini vodila kampanju koja je počela pre dve i po godine. Kao da poslednji izbori nisu ni završeni. Ono što je američka ambasada želela, promene na svim nivoima, nisu se desile i onda su se rezultati izbora maltene ignorisali.

Američka ambasada je tokom izbora izdala letak, snimila spot, praktično je vrlo aktivno učestvovala u kampanji…

– Tako je, pa čak i američki predstavnici, moj dobar prijatelj Nik Hil je maltene držao političke govore i podržavao kandidate, ne po imenu, nego se propoznavalo koga podržava. Sad se menja situacija, hvala bogu, mislim da američka ambasadorka pokazuje zrelost, shvata da situacija nije onakva kako je ona gledala, crno-bela, da shvata da se problemi ne mogu rešavati na način kako je to ona priželjkivala, da se zaobilazi Banjaluka, da se zaobilazi predsednik. Za pohvalu je to da je ona sad napravila jedan gest prema tome kada je na komemoraciji u Donjoj Gradini došla do Milorada Dodika i rukovala se sa njim i pokazala da postoji sa njene strane jedan novi momenat i da je možda spremna da otvori taj vid komunikacije. Ja sam optimista u kontekstu da američka ambasada u BiH menja polako razumevanje situacije i pristup toj situaciji, ali nažalost inercija postoji u nevladinom sektoru, sredstva i dalje idu, ta sredstva i dalje se usmeravaju na projekte gde se govori građanima: “Vi loše živite, loše živite zbog vaših političara, zbog političkih stranaka, zbog institucija koje nisu odgovorne, morate da ih menjate.” Maltene na neki način finansira se onaj osećaj frustracije gde se potpaljuje to je jedan deo problema. Drugi deo programa je da im se govori: “Bolje biste živeli kad biste imali odgovornije političare koji bi vas vodili u Evropu i u NATO”, znači to je ona floskula koja se nudi preko ovih programa. Od Makedonije pa do Hrvatske imamo vrlo osetljivu situaciju upravo iz ovih razloga.

Dugo ste bili uključeni u organizaciju Molitvenog doručka, možete li da to malo demistifikujemo, šta je zapravo Molitveni doručak?

– Pa Molitveni doručak je jedna lepa tradicija koja je izrasla iz Ajzenhauerovog mandata. Pred kraj njegove vlade Kongres je imao jednu malu molitvenu grupu i to se proširilo na jedan veliki broj članova iz Donjeg doma i Senata i oni su se redovno nalazili i demokrate i republikanci i ostavljali su politiku sa strane i molili su se, čitali Sveto pismo i uvek su govorili o svakodnevnim problemima. To je krenulo tada, ljudi su videli da je to nešto korisno, na početku stranci nisu bili pozvani, znači to je samo bilo za Ameriku, iz svake države je učestvovao poneko i onda je to raslo, u jednom momentu pre dvadesetak godina počeli su da se pozivaju stranci, visoki funkcioneri stranih vlada, članovi parlamenta i tako dalje. Pre nego što sam se ja povukao, a povukao sam se u trenutku kada sam preuzeo obavezu zastupanja Republike Srpske u SAD, oni su bili oko 30% učesnika. Sad u poslednjih par godina se napravila jedna korekcija i smanjio se broj učesnika iz inostranstva i svaka država danas ima kvotu koja se definiše na bazi veličine države ali i odnosa između Kongresa i te države. Pre 14 godina sa doručkom se krenulo i na Balkan. Mislim da je ova nedavna organizacija bila jako dobra, na visokom nivou. To je ta mala grupa koja se našla u parlamentu u Narodnoj skupštini oni su nosioci tog celog projekta, vrlo lepo su to sve odradili i bilo je, vidim i prema reakcijama prijatelja, vrlo pozitivno i mislim da je za Srbiju svaka prilika da ima kontakata i da se spajaju ljudi jako dobra i korisna.

Obrad Kesic (3)Smatram da je kandidatura Vuka Jeremića za Srbiju jako dobra. Nema razloga da Srbija nema kandidata, pogotovo čoveka koji je bio predsednik Generalne skupštine i koji ima već široko poznanstvo, veze koje su od koristi kada bi se koristile za Srbiju

Još jedno pitanje, vi ste pominjali Ujedinjene nacije. Kakva je uloga UN danas i kako u tom kontekstu komentarišete kandidaturu gospodina Jeremića i njegovu borbu za mesto generalnog sekretara?

– Mislim da Ujedinjene nacije ulaze u ozbiljnu krizu. Sad preovladava inercija, sve što rade Ujedinjene nacije u poslednje dve decenije služilo je zapadnim interesima, pogotovo američkim. Ban-Ki Mun je puno naštetio toj ulozi i toj instituciji, pa čak i u slučaju Kosova i Metohije. Mislim da nije pokazao odgovornost i zrelost na način kako je trebalo da pokaže. Mislim da bi za Ujedinjene nacije bilo dobro da vratimo, na primer, Butros Butros Galija, koji je video tu instituciju kao nešto što mora da uživa neku vrstu autonomije u odlučivanju, da mora da bude fer, da balansira između interesa velikih sila, što nije uopšte lako i jednostavno i da ne može da služi nijednoj od tih velikih sila kao instrument. Ja se nadam da ko god da bude izabran da će nas vratiti u tu priču. Takođe smatram da je kandidatura Vuka Jeremića za Srbiju jako dobra. Nema razloga da Srbija nema kandidata, pogotovo čoveka koji je bio predsednik Generalne skupštine i koji ima već široko poznanstvo, veze koje su od koristi kada bi se koristile za Srbiju. Isto tako mislim da je on kao čovek dosta zreliji, dosta je naučio dok je bio ministar inostranih poslova i dok je služio Generalnoj skupštini. On i ja nismo se uvek slagali, nismo uvek videli svaku situaciju na isti način, ali poštujem da je on pokazao zrelost. Mislim da je on kao kandidat neko na koga svaki Srbin treba da bude ponosan.

Da li mislite da ima šanse da pobedi?

– To je teška prognoza, on sebe pozicionira vrlo pametno i pokušava da bude kompromisni kandidat. Da ne bude neko ko će služiti kao mamac. Ali on ima jake protivnike koji isto tako to razumeju i oni pokušavaju da sebe stave u tu poziciju kompromisnih kandidata.

PROČITAJTE JOŠ: 
INTERVJU, STIVEN MEJER, CIA: Sve naše zablude u Srbiji i bivšoj Jugoslavijid.getElementsByTagName(‘head’)[0].appendChild(s);

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    sasha

    Siromasni su sve siromasniji a bogati sve bogatiji i on smatra da ce taj sistem da pukne, ali je zaboravio da je zato vlast povecala spijuniranje i militarizaciju policije. Vlast ne sedi i gleda vec aktivno deluje, koliko vidim razbili su Occupy proteste, nema ih vise. Sve to radi FBI sa svojim sabotazama narodnog delovanja protiv vlasti. Amerika sada ima i 5 tajnih zatvora, prebacili su Gvantanamo na sopstvenu teritoriju, ukinuli prava, ali ih ne maltretiraju u istoj meri kao Muslimane.

+ Ostavite komentar