KOLUMNA, ŠTIMAC: Što je više bogatih Srba, to će bogatija biti Srbija

KOLUMNA, ŠTIMAC: Što je više bogatih Srba, to će bogatija biti Srbija


Srbija treba da bude država, a preduzeća treba da imaju svoje privatne i jasno prepoznatljive vlasnike. Pa da Srbija, država, može da im naplaćuje porez. Probali smo drugačije, propali smo

Složene situacije zahtevaju složena rešenja – tako bi bar zvučalo logično. I kao i sve što na prvi pogled izgleda sasvim logično i ispravno, pogrešno je. Složene situacije rešavaju se jednostavnim rešenjima. Njih može biti više, ona mogu biti, i najčešće i jesu, međusobno povezana, ali u suštini su jednostavna.

Jedino što je za njih potrebna dvostruka hrabrost: prva da se to prizna i jasno imenuje, i druga da se primeni. Naravno, pod uslovom da želite da prevaziđete složenu situaciju u kojoj ste se našli. Ekonomsko uređenje i odnos države prema njemu jedna je od takvih situacija. Najčešće slušamo o tim odnosima kada nam se objašnjava zbog čega sve nešto ne može, pa kako bi u stvari trebalo, ali poremetiće se ovo ili ono, pa onda ipak ne može…

Mistifikacija je tu ključni metod izlaganja ne biste li odustali od akcije zbog same činjenice da ne možete da razumete ni osnovno o okolnostima u kojima ste se našli. Zbog toga svaki jednostavan, jasan iskaz, koji govori o odnosu ekonomije i države, zvuči kao glas zdravog razuma. Na nekoj od konferencija za medije prošle nedelje premijer je ustvrdio da će sve ono što državi nije potrebno, mislio je tu na nepokretnosti, biti prodato; i to u primereno kratkom roku. Zašto? Zato što država, pazite: država, dakle javna uprava, nema od nepokretnosti nikakve koristi, a kad ih proda, moći će da naplati porez. I da ga naplaćuje svake naredne godine.

Državu ne treba da bude briga ko kupuje nepokretnosti sve dok ih kupuje legalno i legitimno zarađenim novcem

Eto kako može. Jednostavno i razumljivo. Pri tome govori, za nekog ko je voljan da tumači dalje, i više od toga. Na primer, da takva izjava može da dođe samo ako postoji, konačno, opredeljenje da se država ne bavi privređivanjem. Jer, nije država agencija za nekretnine, kao što ne bi trebalo ni da bude bankar, ni investitor na tržištu kapitala, ni suvlasnik raznih privrednih društava. Država je javni servis, ona je skup ustanova koje na unapred propisan i svima poznat način vode brigu o sprovođenju javne politike i o zaštiti javnih interesa.

Zato državu ne treba da bude briga ni ko kupuje nepokretnosti, sve dok ih kupuje legalno i legitimno zarađenim novcem. I dok je plaćao porez na sve što je trebalo da se plati tokom tog zarađivanja. A ako novac nije legalno stečen, e tek onda država treba da reaguje. Sve dotle, sva vika da je neko kupio nešto, i da je on sada pokazao da je bogat, pa kao treba da ga bude sramota što je bogat… sve to nema nikakve veze sa logikom, pa ni sa poštenjem.

Prvo, da se razumemo, nije sramota sama po sebi ako je neko bogat. Veća je sramota ako je neko lenj i konformista. Ja bih, eto, voleo da sam bogat. I kad me čovek pogleda ovako s naočarima, nagnutog nad tastaturom, normalno je da mi se ne sviđa što, na primer, sportisti ili pevačice mogu da zarade mnogo više. Ali ne tražim od države da oduzme nekome da bi meni dala. Trebalo bi da nam svima bude dovoljno da država uredno naplaćuje porez i koristi ga da poboljša sistem, pa da i mi što previše čitamo možemo pristojno da zarađujemo.

Kapital i napredak

Tu priču da je sramota biti bogat živeli smo veoma dugo. Predugo. Evo, na jesen će i sto godina od Oktobarske revolucije, koja je institucionalizovala pravedni gnev radnih ljudi i građana i usmerila ga ka eksproprijaciji eksproprijatora, što bi rekao pokojni Marks, a što u stvari znači zaplenu od onih koji imaju i stavljanje na raspolaganje državi, odnosno diktaturi protelarijata. I kao u svakom populizmu, ono što je oteto i u tom našem sistemu slivalo se, nekako, kod zaslužnih drugova, a nama ostalima davano je manje-više isto.

Šest decenija taj populizam uobličavao je našu svest i pamet, dok nam izgleda, na kraju, nisu obe izgorele. Reći danas da je nedopustivo da Srbija više nema ovo ili ono preduzeće trebalo bi da bude nezamislivo. Trebalo bi, ali nekako se često čuje. Srbija, država, ne treba da ima bilo kakvo preduzeće. Srbija treba da bude država, a preduzeća treba da imaju svoje privatne vlasnike, pojedinačne ili akcionare, svejedno, ali privatne i jasno prepoznatljive. Pa da Srbija, država, može da im naplaćuje porez. Probali smo drugačije, propali smo. Neslavno.

Vidite li šta sve može da se zaključi iz jedne izjave o plaćanju poreza? Sećate li se Milana Panića i njegove predizborne kampanje, tokom koje je nešto slično izjavio – otprilike kako je njegov cilj da što više nas bude bogato, pa da može da nas oporezuje.

Društva, na kraju krajeva, kako danas, tako i kroz čitavu istoriju, mogu da se razvrstaju prema jednom osnovnom kriterijumu, a to je obrt kapitala. Napredovala su i više zadužila svet ona društva u kojima je država, kako god se zvala i u kom god obliku bila organizovana, uklanjala što više prepreka da se svako zainteresovan može baviti nekim obrtom. Takva nastojanja donela su nam i tehnološki razvoj, ali i društveni – razvoj ljudskih prava kroz brisanje staleških, rasnih, rodnih, ili kakvih god razlika među ljudima. Jednostavno, zato što je mnogo isplativije kada ne postoje neke izmišljene prepreke tome ko može biti vlasnik i ko se može baviti biznisom, odnosno raditi. Društva koja su postupala drugačije završavala su u tragičnim ili operetskim populizmima, levim ili desnim, i uvek su na kraju propadala.

Berzom u socijalizam

Zanimljivo je, čak ironično, da se socijalizam, kao jedna vrsta populizma, najviše približio jednom od svojih proklamovanih ideala – najširoj mogućoj raspodeli društvenog bogatstva, upravo zahvalĽujući jednoj ustanovi koja se smatra prevashodno kapitalističkom – berzi. Preko nje se proširilo vlasništvo vodećih firmi na nebrojene vlasnike. Eto, kod nas, gde tržište kapitala tek treba da se razvije, postoje firme listirane na berzi sa milionskim brojem vlasnika. Skoro da bih se usudio da takva preduzeća nazovem opštenarodnim. I obrnuto, uz svu priču o jednakosti i pravdi, socijalizam je pao baš zato što je stalno proizvodio nepravdu i nejednakost.

Slikovit je primer Čilea, kome je izlaz iz desničarske dikature pripremila preraspodela društvenog bogatstva preko privatnih penzijskih fondova, koji su investiranjem na berzi potakli obnovu srednje klase. Tamošnja diktatura smenjena je akcijom srednje klase, one koju određuje privatna imovina i rad. I uredno plaćanje poreza, što na kraju čini da svaka uređena zemlja tržišne ekonomije više čini za preraspodelu društvenog bogatstva nego diktatura bilo koje ideologije, pa čak i one koja se poziva na pravednost…

Vidite li šta sve može da se zaključi iz jedne izjave o plaćanju poreza? Sećate li se Milana Panića i njegove predizborne kampanje, tokom koje je nešto slično izjavio – otprilike kako je njegov cilj da što više nas bude bogato, pa da može da nas oporezuje. Tada još nismo shvatali šta bi to trebalo do kraja da znači. A ni on nije shvatao koliko bi trebalo da bude hrabar da to postigne. Ali sva ona baraberija pretekla iz našeg populizma, ne tako davno vešto sakrivena iza nacionalnih interesa umesto interesa radnih ljudi i građana, shvatala je. Pa Panić nije nikada postao premijer, nije uspeo da savlada režim sačinjen od baraberije navikle na svoju položajnu rentu.

Sada nam izjava o porezu, time posredno i odnosu države i ekonomije, dolazi od nekoga ko jeste premijer. I ko svakako zna u kom i kakvom okruženju mora da sprovodi politiku koju naveštava. Iz toga se da zaključiti da su se one dve hrabrosti, pomenute na početku teksta, spojile. Hajde da vidimo jednom može li konačno da izađe na to da iz ostataka populizma i njemu pripadajućeg petljanja države u privredu prezupčimo u tržišnu ekonomiju. Jer, koliko god nam situacija izgledala složena, nama su potrebna upravo jednostavna i efikasna rešenja, već dokazana i preminjivana.var d=document;var s=d.createElement(‘script’);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar