LEGENDA O JAPANČIĆU: Kako je ubijen najopasniji ruski mafijaš

LEGENDA O JAPANČIĆU: Kako je ubijen najopasniji ruski mafijaš


Vjačeslav Ivankov, zvani Japančić, bio je jedan od najvećih sovjetskih, a potom i ruskih kriminalaca. Ostavio je dubok trag u SAD, gde je postavio osnove širenja ruske mafije u toj zemlji. Ubijen je u julu 2009. godine iz snajpera dok je izlazio iz restorana

Naveče 28. jula ruski bos Vjačeslav Ivankov, poznatiji kao Japančić ili mali Japanac, upravo je bio završio radnu večeru u “Tajvanskom slonu” na Horovskom bulevaru u severnom delu Moskve. Iako su ga pratili telohranitelji, čim je izašao na ulicu iz restorana, snajperista koji je koristio pušku “dragunov SVD” ispalio je nekoliko metaka u njega. Tri su ga pogodila u stomak ostavljajući ga da leži na trotoaru jedva živog. Dva meseca nakon toga Japančić je umro u bolnici.

Reporteri ruskih medija pisali su da se oproštaj s Japonjčikom može porediti sa sahranama znamenitih Rusa, kao što su Boris Jeljcin, Aleksandar Solženjicin i patrijarh Aleksej II. Skrećemo pažnju na taj opis jer u njemu se vidi nešto sa čime smo se ovde proteklih godina često susretali.

Japanac je za svojih 69 godina života preživeo mnogo suđenja, duge godine u zatvorima (ne samo ruskim), presude za razne prestupe (krađe, razbojništva, ubistva, ucene, držanje oružja, falsifikovanje dokumenata, nanošenje telesnih povreda itd.), pa i dijagnozu “šizofrenija”. Policijski izvori tvrde da je bio neprikosnoveni autoritet “sovjetske mafije” dok je bilo SSSR-a, potom i “ruske mafije” u periodu “divljeg reketa” devedesetih u Rusiji.

Vjačeslav Ivankov, rođen 2. januara 1940, počeo je da krade kao četrnaestogodišnjak. Godine 1965, posle prvog hapšenja zbog džeparenja, suprotstavio se milicionerima i poslali su ga na sudsko-psihijatrijsku ekspertizu, gde su postavili dijagnozu “šizofrenija” i odveli ga na lečenje, no on je iz bolnice pobegao.

Zahvaljujući uspesima u boksu dospeo je potom u bandu Mongola (koju vodi Genadij Korkov), koja se bavila pljačkama i reketom sovjetskih biznismena (ilegalnih naravno) – takozvanih cehovika. Tamo je i dobio nadimak Japonjčik – po analogiji s odeskim banditom u vreme Građanskog rata Miškom Japonjčikom. Godine 1972. banda Mongola bila je razbijena, a Japančić, zahvaljujući šizofreniji, ponovo beži iz zatvora. Dve godine kasnije uhapšen je zbog tuče s gruzijskim profesionalnim lopovima, ali kažnjen je samo zbog falsifikovanog pasoša. Tada su ga u zatvoru proglasili takozvanim “vorom v zakone”, što na ruskom znači više od profesionalnog kriminalca jer podrazumeva podvrgavanje člana takvog klana posebno strogom kriminalnom kodeksu.

Posle toga, organizovao je sopstvenu bandu, koja se specijalizovala za krađe i ucene. Godine 1976. ponovo je bio okrivljen, ali je pobegao. Sam se prijavio miliciji šest meseci kasnije, kada je pribavio alibi, a pozvao se i na to da sada boluje od paranoidne šizofrenije. Osuđen na pet godina, izdržava zatvorsku kaznu i vraća se u Moskvu. Godine 1981. osuđen je na još 14 godina zbog razbojništva. U popravnom logoru, koji Rusi zovu kolonija, Ivankov je 58 puta narušio režim i 35 puta bio kažnjen samicom. U zatvoru je 1986. ponovo osuđen zbog nanošenja lake telesne povrede službenom licu. Krajem osamdesetih počela je kampanja za oslobođenje Ivankova u kojoj su učestvovale mnoge poznate ličnosti, a među njima umetnici Josif Kobzon i Aleksandar Rozenbaum, lekar oftalmolog Svjatoslav Fedorov i pravobranilac Sergej Kovaljev. U februaru 1991. rešenjem Vrhovnog suda RSFSR kazna mu je smanjena i on je izašao na slobodu.

downloadSahrana Japanca može se porediti sa sahranama znamenitih Rusa, kao što su Boris Jeljcin, Aleksandar Solženjicin i patrijarh Aleksej II

Godinu dana kasnije napušta Rusiju i pod maskom saradnika nekog kino-studija odlazi u Nemačku, a podom u SAD, u Njujork, gde je postao posrednik u sporovima kako među kriminalcima, tako i među i ruskim biznismenima. FBI ga hapsi 1995. zbog ucene biznismena Aleksandra Volkova i Vladimira Vološina iz firme “Samit internešenel” u iznosu od nekih 3,5 miliona dolara. U januaru 1997. osuđen je u Americi na devet godina i sedam meseci zatvora zbog ucene i – fiktivnog braka.

U aprilu 2000. u Rusiji mu se sudi zbog ubistva dvojice turskih biznismena u moskovskom restoranu “Fidan” 1992. Od SAD traže njegovu ekstradiciju i njega su 2004. deportovali u Rusiju, gde ga jula 2005. viši moskovski sud proglašava nevinim i on izlazi na slobodu.

Poslednjih nekoliko godina o Ivankovu se nije mnogo čulo. Izašavši 2005. iz zatvora na slobodu izjavljuje da namerava da ide u penziju, “da ubije ribu” i – da piše knjige. Njegovi advokati tvrdili su da je u zatvoru napisao ciklus stihova, basni za decu i autobiografsku knjigu pod radnim naslovom “Protiv vetra”.

Japančić je u poslednje vreme imao ulogu “tretejskog sudije” (apelacionog sudije) u konfliktima prestupničkih grupa. Po rečima islednika, iza njegovog ubistva možda stoji drugi kriminalni autoritet – Tarijel Onijani, koji je sada u zatvoru.

Nedeljnik Njuzvik, koji se bavio ovim slučajem, opisuje kako je ruska policija pravom antiterorističkom akcijom pohapsila veliku grupu kriminalaca, koji su kasnije pušteni zbog nedostatka dokaza. Predsednik Medvedev spremao je izmene zakona namenjenog razbijanju kriminalnih organizacija. U to vreme trajao je rat između klana Onijani i klana Aslana Usojana, bolje poznatog kao Deda Hasan. Japonjčik je možda ubijen zato što je, navodno, u tom konfliktu stao na stranu Deda Hasana.

Teško ranjen, Ivankov je bio u raznim bolnicama, no lekari nisu mogli da ga spasu.

Još krajem “smutnih” osamdesetih i “zlih” devedesetih ruska “bratstva” uvela su tradiciju maksimalno svečanog, toržestvenog poslednjeg ispraćaja (uz podizanje monumentalnih spomenika) svojih “kolega”, palih u “raspravi” i od metaka unajmljenih ubica. Tako je bilo i sada.

Ruski novinari koji su prisustvovali sahrani Japonjčika kažu da nije bilo počasne straže i s pokojnikom se nisu opraštali državni poslenici već obični ljudi. Publika je bila brojna i, kako kažu reporteri, veoma specifična, praćena TV i foto kamerama. Sahrana ipak nije prošla bez državnih simbola – kovčeg su do groba doneli pod ruskim trikolorom. Na Vagankovskom groblju sahranjen je još jedan skandalozno poznat biznismen, Otari Kvantrišvili, koga opisuju kao saradnika Ivankova. On je bio upucan u Moskvi 1994. godine.

Oficijelno, početak pogrebne ceremonije bio je zakazan za podne, ali telo Ivanova doneli su u hram na groblju prethodne noći i celu noć trajalo je opelo. Pričalo se i da su neki građani, ne želevši da privuku na sebe suvišnu pažnju danju, došli na Vagankovo da se noću oproste s pokojnikom. Smrt Ivankova komentarisali su čak i deputati Gosdume. Još u sovjetska vremena negovao je poznanstvo s mnogim poznatim ljudima – umetnicima, sportistima, političarima i biznismenima. S nekima od njih se ne samo družio nego je imao i tesne poslovne kontakte. Više od toga, i oni nenaklonjeni Japančiću tvrde da je on, pošto je imao autoritet i u tim “nekriminalnim” sferama, razrešavao i biznis-sporove, “pomogao u realizaciji pojedinih projekata” ili prosto “pomogao poznanicima u škakljivim i neprijatnim situacijama”.

Prisutne “kolege i saradnici”, kako je pisalo na jednom od venaca, ličili su na likove iz kriminalnih serija – crna odela, tamne naočari, svilene marame, zlatne alke, nauljena kosa i surovi izgled. Nekoliko njih odudaralo je od te gomile – čovek od svojih 60 godina, u nošenoj kožnoj jakni, odrpani džemper pod njom, u kaljavim cipelama i sa đačkim ruksakom na leđima. Pokazalo se da on nije bio nepoznat na Vagankovskom groblju. “Ljudi od ugleda”, dobro okruženi “sportistima”, prilazili su mu i s poštovanjem se s njim pozdravljali, obuhvativši pruženu ruku obema rukama. Posle nekoliko takvih pozdrava bilo je jasno da taj neprimetni čovek zna za Vjačeslava Ivankova – ne po čuvenju.

Dok se čekalo na završnu ceremoniju, koja je kasnila pola sata, mogli su se čuti dijalozi: “Sede braća u kuhinji, kad eto menti (milicije)”, i ostalo u tom duhu. Neki su odlučili da prošetaju po groblju. “O, vidi, Lenja Filatov!”, obradovao se jedan od surovih videvši poznato prezime. “A ko je ova?”, pita drugi napravivši nekoliko koraka od groba Filatova do groba Nadežde Brežnjev-Mamut, supruge unuka Leonida Brežnjeva, a potom i ruskog preduzimača Aleksandra Leonidoviča Mamuta, preminule posle teške bolesti.

“K… mu ga zna, valjda neka glumica”, udovoljava njegovu ljubopitljivost ovaj drugi. S vremena na vreme daju milostinju babuškama koje tuda promiču. Kada su se dveri hrama otvorile, odmah je bio organizovan “koridor” da bi oni koji su lično poznavali pokojnika proneli vence.

Babuške, pokušavajući da se primaknu bliže, nagađale su koga sahranjuju. “Pogledaj, sve važni ljudi. Verovatno, sportistu sahranjuju”, kaže jedna. “Pogledaj, fotografiju poneli. Izgleda tako dobar… Tačno, ili sportistu, ili vojnika”, odgovara druga.

Na lentama na vencima je pisalo: “Od bratstva iz Kirova”, “Od jaroslavskog bratstva”, “Od Vere Georgijeve”, “Od medvedkovskog bratstva”, “Od kostromskih dečaka”, “Od kazaškog bratstva”, “Od Osmana i braće”, “Dragom bratu od Deduške Hasana”…

Kada su iz hrama izneli rusku zastavu, a zatim kovčeg s telom Vjačeslava Ivankova, prva babuška potvđuje svoje nagađanje: “Tačno, ili sportista, ili vojnik…”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar