PROFESIJA, DEMINER: Svaki put nazdravljamo što smo živi

PROFESIJA, DEMINER: Svaki put nazdravljamo što smo živi


Posao deminera pružao je mnogo bolje mogućnosti nego druga zanimanja u posleratnoj Bosni. Ali s vremenom otupiš i poželiš da ga napustiš

„Nazdravljamo čim se vratim iz Sirije”, neobičan završetak jedne neobične prepiske s čovekom neobičnog zanimanja, zanimanja za koje je potrebna hrabrost, pomalo ludosti i veliko umeće. Baki ili Bane, kako ćemo ga u daljoj priči oslovljavati, rođen je pre 42 godine u Sarajevu, a zbog posla kojim se bavi živi na relaciji između Beograda i svog rodnog grada. Zapravo, zbog posla kojim se bavi ide s jednog kraja sveta na drugi i mnogi bi rekli da je lud jer stavlja glavu u torbu. Zarada je verovatno odlična, ali opet, jedan pogrešan potez može da bude koban, jer Bane je deminer.

„Javiću se čim dođem u Beograd, tamo posle 8. februara”, napisao je u poruci, potvrđujući spremnost da o svom dinamičnom životu i opasnoj profesiji govori za „Ekspres”. Međutim, život deminera je nepredvidiv jer pripreme za Siriju nisu dečja igra – „Ćao, ipak neću dolaziti u Beograd, osam vakcina treba da primim. Moram i na doobuku, tako da ne mogu da stignem.” Ipak, dogovorili smo se da priča bude ispričana.

Bosna, Makedonija, Irak, Kongo, SAD, Niš, Beograd na vodi, neke su od lokacija koje su Baneta vodile put opasnosti, ali i put pristojne zarade koju nije mogao da stekne u nekim komfornijim uslovima i na bezbednijim radnim mestima.

Stranci koji su nam držali kurseve napravili su nekog reda, u smislu redovnog plaćanja i kontinuiteta posla, alki čim su naši veliki biznismeni preuzeli dirigentsku palicu i mi smo to debelo osetili. Krenulo je po nama, dnevnica je pala na nekih 50 maraka za radni dan, produktivnost je rasla toliko da to nije bilo više normalno

„Deminiranjem sam se počeo baviti 1997. Kada se rat završio, kod nas u Bosni i nije bilo baš nekih opcija što se tiče posla, a većinu nas je bio uhvatio ratni sindrom pa i nije bilo lako krenuti dalje u normalan život, baviti se nekim običnim poslom. Pogotovo ako si mlad, kao što sam ja tad bio, nemaš iskustva, željan si svega, a taj posao je pružao bolje mogućnosti nego druga zanimanja. Bio je u pitanju daleko veći novac od onoga koji je tada bilo moguće zaraditi na pošten način, mnogo veći novac u odnosu na plate onih koji su ostali u vojsci ili policiji”, piše Bane o svojim počecima, kada ga je u deminerske vode pogurala plata od 1.600 maraka, za razliku od plate od 200 maraka, koliko su zarađivali policajci.

Glava u torbi

Kaže da samo lud čovek ne bi prihvatio takav posao u posleratnoj Bosni. „Tačnije, lud je i prihvatio taj novac jer je mislio da će to tako uvek biti. Vremena su se menjala, standard je rastao, ali mi smo zapali u krizu i s poslom i s platama. Dok su stranci koji su nam držali kurseve napravili nekog reda, u smislu redovnog plaćanja i kontinuiteta posla, čim su naši veliki biznismeni preuzeli dirigentsku palicu na jako unosnom poslu, i mi smo to debelo osetili. Krenulo je po nama, dnevnica se davala od nekih 50 maraka za radni dan, produktivnost je rasla toliko da to nije bilo više normalno”, priseća se Bane i objašnjava da zbog brzine kojom se obavljao posao, brzine kojom su uklanjane i demontirane mine nisu korišćeni detektori, pa su životi svesno bili stavljeni na kocku.

deminer bosna (2)Ne mogu da se prisetim koliko je nastradalo mojih kolega sa kojima sam radio u kompanijama, ali sam siguran da ih je više od 50

„Ja na početku sezone zadužim detektor s baterijama, koje inače moraš menjati u nekom normalnom periodu od nekoliko dana kada radiš intenzivno, ali ja isti kontejner s baterijama slobodno mogu baciti u smeće u decembru jer tu godinu ga i nisam koristio nikako. Znači, svesno smo svi ugrožavali život da bismo stigli da uradimo potrebnu kvadraturu za te iste biznismene koje pominjem. Nikome od njih nije na prvom mestu bila bezbednost deminera, već završetak svih poslova, po mogućnosti pre isteka roka. Obično smo to uvek i postizali, poslovi su završavani pre dogovorenog roka. Naravno, neki nisu imali sreće pa su i izgubili život na radilištu”, govori Bane.

On ne može da se priseti koliko je nastradalo njegovih kolega s kojima je radio u kompanijama, ali je siguran da ih je više od 50. I dok priča o stvarima koje nimalo nisu smešne, u prepisku ubacuje i malo humora, uz neizostavni smajli – „Deminerski posao, po ovoj priči, kao što vidiš, svodi se na skidanje vegetacije, ugrožavanje života i sebe i drugih u timu. Sada se to malo kod nas dovelo u red, ali opet se krše propisi koji su davno napisani. Sve je vezano za novac, manje je donacija, a političari uzimaju svoje. Većina nas se nadala odlasku van i radu negde daleko. Ja sam imao malo više sreće, a i snalažljivosti. Nauče te život i okolina kako se treba ponašati u ovom poslu.”

Balkan pun mina

Bane je obavljao deminerski posao na prostoru čitave Bosne i Hercegovine, a Makedonija je bila njegovo prvo poslovno odredište u inostranstvu. Potom Srbija, aerodrom u Nišu, a onda Irak. „Irak je bio prvo pravo iskustvo, skinuli smo, mislim, oko 500 mina za dva dana rada tamo. Bilo je lako. Taj odlazak je i mene promenio, počeo sam razmišljati o tome kako opet otići negde vani. Onda kreću moje greške, procene šta je bolje, pametnije. Ponudi mi se posao u obezbeđenju. Opet Irak, plata 18.000 maraka, ja odbijem zbog druga, on nije prošao, a ja održao reč. Koštala me je mnogo ta reč”, priseća se pogrešnih procena i odluka, ali ipak nastavlja s rizikovanjem, i poslovnim i životnim.

Posao ga je pre sedam godina odveo u Kongo, a tamo je stekao i novo poslovno iskustvo. „Otišao sam u Kongo da radim s mašinom za deminiranje koju očima nisam vidio kako izgleda. Dođem u svojstvu eksperta, a ekspert nema pojma gde se ključ stavlja u mašinu, a kamoli šta dalje. Ipak, snađem se dobro, baš je bilo dobro iskustvo. Dobijem za stalno posao kod njih, ali prilikom nastavka novog ugovora ispadnu neki problemi oko te iste mašine i trebalo je da sačekam nekoliko meseci da se vratim u Kongo, ali to se nešto razvuklo pa meni ispadne posao u Americi da radim sa psima. Vagao, vagao pa opet pogrešno izvagao. Čim sam otišao za Ameriku, dođe novac za finansiranje te iste mašine u Kongu, ali ja sam hiljadama kilometara daleko i ne mogu da se vratim. Završim obuku u Americi, naučim da radim sa psima na drugačiji način od onog što se moglo naučiti u Bosni, zavolim taj posao.” U međuvremenu ga je taj isti posao vodio na poprišta bitnih svetskih i politička zbivanja, sticajem okolnosti bio je tamo gde se dešavala istorija.

Otišao sam 2012. godine u Libiju, ono, da vidim što su smaknuli Gadafija. U Libiji mi je bilo ekstra, znači, uživancija prava, love se namlatio, a skoro ništa nisam radio. Pazi, gde god sam bio, nekoga su smaknuli – Sadama u Iraku, radili smo na niškom aerodromu kada su Đinđića ubili. E, posle toga smo malo na mađarsko-hrvatskoj granici nešto šljakali, baš kratko. I eto, dođe do Beograda na vodi, to jest do Beograda na ledu, radili smo po žestokim minusima, nalazili smo zaostale bombe iz Drugog svetskog rata.”

Od 1997. i početka Banetovog deminerskog posla, stigosmo do trenutka sadašnjeg. O pripremama za odlazak u Siriju govori kao o svakom drugom mestu na kojem je do sada radio. „Sirija i psi naredne tri godine. Ako bog da, ne mislim više raditi u Bosni nikada ovaj posao. Valjda ću sada imati sreće da potraje i da se nakupim dovoljno keša da zaboravim ovaj prokleti posao. Jeste on zanimljiv zbog skakanja po svetu, ali otupiš u njemu i ne znaš kuda dalje kada ostaneš bez toga.”

Nazdravićemo kada se bude vratio iz Sirije. Ako bude sve išlo po planu, za tri godine.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar