REPORTAŽA, JARINJE, DAN POSLE: Da su ovi iz ROSU zapucali, pojeo bi ih mrak za 10 minuta!

REPORTAŽA, JARINJE, DAN POSLE: Da su ovi iz ROSU zapucali, pojeo bi ih mrak za 10 minuta!


Ekspres je obišao sever Kosova i razgovarao sa meštanima koji su “dočekali” pripadnike specijalnih jedinica kosovske policije u noći kada se očekivao dolazak voza iz Beograda

Tridesetak sanjivih ljudi stajalo je na kraljevačkoj železničkoj stanici, odakle ranom zorom polazi voz za Kosovsku Mitrovicu. Dva putnika idu do Ušća, jedan do Raške, a ostali do Jarinja, Leška, Leposavića, Banjske, Zvečana i Kosovske Mitrovice. Sanjivi putnici čuli su da je među njima novinar, pa oprezno razgovaraju, mere svaku reč bar dva puta, a sve pod izgovorom “da neko pogrešno ne shvati, ipak, redovno putujemo ovim vozom za Mitrovicu i ne želimo da imamo neke probleme”. Uplašeni, jasno je.

Modro nebo parali su prvi sunčevi zraci. Tamno sivi oblaci nadvili se nad crvenim vozom, koji za nekoliko minuta polazi za Kosovsku Mitrovicu.

Ukrcavanje je brzo obavljeno, kao da se svima žuri ili kao da se putnici od nekog kriju. U vozu toplo, čisto, miriše na “domestos” i čokoladu, neverovatan spoj.

Putnici u ovom vozu ne žele mnogo da govore o incidentu koji se pre nekoliko dana dogodio u Donjem Jarinju na Kosovu i Metohiji. Kažu, sve je to politika i inat. Ipak, oni malo hrabriji kažu da ne razumeju Albance kojima smeta “šareni” voz. Ima i onih koji smatraju da je voz sa srpskom trobojkom i natpisom “Kosovo je Srbija” provokacija za Albance sa Kosova.

REPORTAZA Lokalna kafana u Lessku pored prugeSvaki voz je tamo stigao, jedino nije onaj “šareni”. Sve rade preko leđa ovog naroda. Da su ovi iz ROSU-a zapucali one noći, pojeo bi ih mrak za deset minuta. Nismo mi bosi, znamo da se branimo

– Evo, polazimo na vreme, sada je 6.40 i za tri i po sata stižemo u Mitrovicu. Svaki voz je tamo stigao, jedino nije onaj “šareni”. Sve rade preko leđa ovog naroda, ne mojih i vaših, nego ljudi koji žive na severu Kosova. Nemojte me više ništa pitati, idite kod ovih mlađih, oni će vam više reći – tiho, jedva čujno, kaže Živorad Nikezić, lekar u penziji, i dodaje:

– Slikajte me, a ja ću se namestiti kao da spavam.

 

Iako se trudio da sakrije strah, ovom čoveku glas je podrhtavao, sklanjao je pogled u stranu i nervozno je lupkao nogom o čist pod “dizelke”, koja je već stigla do Polumira, malog mesta na izlazu iz Kraljeva ka Raški. Pre nego se zaustavio, čula se škripa kočnica, a zatim sirena u dva navrata. Neki putnici već su zaspali, drugi su meditirali sa slušalicama u ušima. Malo je onih koji su gledali kroz prozor. Dok je pisala SMS poruke, nekoliko rečenica izgovorila je Ana Kocić, devojka iz Kraljeva.

– Putujem ja, brate, redovno, nikad problem nisam imala. Razmišljala sam posle onog incidenta u Lešku da li da pođem vozom, bojala sam se da nas ne zaustave, da nas ne kamenuju, ali sam pošla, pa šta bude – rekla je ona.

Gosti u pancirima

Donje Jarinje u Lešku, opština Leposavić. Na svakom objektu i na svakoj banderi okačena je zastava Srbije, jedino se ona ne vijori na železničkoj stanici, ispred koje se pre nekoliko dana odigrala prava drama u kojoj su glavne uloge tumačili pripadnici ROSU-a i lokalni “branitelji.” Železnička stanica liči na napušteni kućerak. Umesto klupe za sedenje, postavljen je veliki kamen, a preko njega položena daska. Deca bi rekla da je to klackalica.

Do stanice se dolazi uskom, blatnjavom, stazom. Pored pruge šiblje, a iznad stene. Idealna lokacija za snimanje horor filma. Tu svakodnevno staje voz iz Kraljeva koji putuje za Kosovsku Mitrovicu.
Sneg je prekrio krš iznad i ispod pruge. Na ogromnoj steni preko puta stanice dve srpske trobojke, jedna nacrtana, a druga prava koja se viori. Pored puta bandere na kojima su već nekoliko godina okačene zastave Srbije. Ispod srpskih trobojki pre nekoliko dana u punoj ratnoj opremi, sa dugim cevima i fantomkama, zaštićeni pancirima, stajali su pripadnici kosovske specijalne jedinice ROSU, koji su blokirali ovo malo mesto jer je u tim trenucima ka Kosovu putovao “šareni” voz iz Beograda.

U maloj kafani pored puta, iznad čijeg izloga je okačena zastava Srbije, sede “branitelji” Jarinja predvođeni starinom Giletom, vojnim penzionerom, koji je 2011. godine ranjen na ovom mestu kada su Srbi postavili barikade. Upucao ga je nemački vojnik.

– Slušaj me dobro, da su ovi iz ROSU-a zapucali one noći, pa pojeo bi ih mrak za deset minuta. Nismo mi bosi, znamo da se branimo. Prošlo je vreme kada su oni mogli da rade šta hoće, njihova čizma ovamo ne sme da dolazi, ovu zemlju oni gaziti neće, niti smeju – ljutito priča Gile dok sedi u vrh kafanice okružen prijateljima, koji slušaju i potvrđuju njegovu priču.

Na radiju se tiho čuje pesma “Put me zove, moram poći”, koju je Halid Bešlić sjajno otpevao. Giletov drugar Predrag Urošević pevuši ove stihove, povuče dim od cigarete i odjednom skoči.

– Ne! Nećemo mi nigde! Kakav put, kakav polazak?! Oni koji su želeli da odu to su i uradili, mi koji smo ostali, ovde ćemo i umreti. Menjaj stanicu, sestro mila – obratio se Predrag konobarici, koja je izvukla kabl iz štekera.

Stare rane

Gile je poručio još jednu turu pića i nastavio da govori o životu Srba u ovom malom mestu, koje se nalazi tik uz administrativni prelaz Jarinje.

– Ovo ti je sve Leposavić, to je opština, a stanica Donje Jarinje je u Lešku, to je naselje u Leposaviću. Slagao bih kao pas kada bih ti rekao, mladiću, da ove ljude nije strah. Plaše se, života mi. A kako da ih ne bude strah kada je taj ROSU ovde bio i 2011. godine i pucao na goloruke civile? Mnogo je tada bilo ranjenih, mene je metak pogodio, pucali su na mene starog – priča Gile, pokušavajući da objasni da stanovnici ovog mesta na severu Kosova decenijama žive u strahu i pod pritiskom.

– Najgore od svega jeste to što smo oguglali i navikli. Živimo sa tim, druge nam nema – jada se Gile, i dodaje da je sa ponosom odbio kosovsku penziju, koja iznosi 75 evra.

– Neću ni njihova dokumenta, pre bih umro nego u džep da ih stavim. Živeli! Novinar, ti ne piješ taj sok, hoćeš neki drugi? – domaćinski je pitao Gile.

REPORTAZA 20170117_140726Tresli su se od straha kao prut na vetru, verujte mi, baš ti junaci iz ROSU-a. Kada su se povlačili, molili su nas da ih ispratimo do Mitrovice. Čovek sam, pa mi ih je bilo žao na neki način. Ipak su i oni nečija deca. Tači je bio spreman da ih žrtvuje

Te prohladne januarske noći pre nekoliko dana više od stotinu pripadnika ROSU-a došlo je u Jarinje. Pre njih stigli su pripadnici Kosovske policije, a među njima je bilo i policajaca srpske nacionalnosti, doduše tek nekoliko njih. Pripadnike ROSU-a i policajce, kaže Gile, u smrt je poslao Hašim Tači.

– Tresli su se od straha kao prut na vetru, verujte mi, baš ti junaci iz ROSU-a. Kada su se povlačili, molili su nas da ih ispratimo do Mitrovice. Čovek sam, pa mi ih je bilo žao na neki način. Ipak su i oni nečija deca. Tači je bio spreman da ih žrtvuje. Naši su pametno postupili, pa su vratili taj voz za Beograd – priča Gile u dahu, kao da drži govor pred vojnim generalima i političarima.

– Srećan put, novinar, pazi šta pišeš dobacio je jedan od Giletovih drugova, a onda su se svi uglas nasmejali, slatko i bezazleno.

Ispred kafane, sa telefonom u ruci, stajao je Stanimir Premović. Nervozno je šetao gore-dole, kao da drži stražu.
– Da li je sve pod kontrolom?

Usledio je zanimljiv odgovor.
– Stanje bezbednosti je redovno, a to znači da smo i dalje redovno nebezbedni. Dajte nam, bre, posao, otvorite nam neki pogon, da radimo, pustite nas više sa politikom. Dosta nam je jada i bede, još moramo sa ROSU-om da se borimo. Do pre godinu ili dve iznad moje kuće radio je rudnik, imala je omladina posla. To se zatvorilo i više skoro da niko ni ne radi. Ima nekoliko prodavnica, kafana, zanatlija, i to je sve, jad je ovde. Hoćemo da radimo – rekao je Stanimir, koji nas je uputio na svog bratanca Miroslava, koji, kako je rekao, ima zanimljivu priču o svojim sinovima i rado će je podeliti sa nama.

Čika policajac

Putevi u Lešku i Leposaviću gotovo su uništeni, fabrika nema, ljudi su bez posla, struja često nestaje… Oni koji rade nemaju mnogo vremena za politiku. Oni koji su dokoniji samo o njoj i pričaju.

Miroslava smo lako pronašli, bio je na stanici Donje Jarinje. Izgleda da svi Premovići danas drže stražu.
– Jok, nema straže. Nema sada potrebe za tim, sve se dobro završilo još one noći. Pokazali smo im da ne smeju da se igraju sa nama, pa su mirno otišli, nadam se za sva vremena – kaže Miroslav.

Ulicama u Leposaviću redovno patroliraju džipovi Kosovske policije, ali i “strani panduri”, kako ih meštani zovu. Zbog brojnih incidenata u kojima su učestvovala pojedina uniformisana lica, meštani nemaju poverenje u sve kosovske policajce.
– Imam dva sina, jedan ima četiri godine, a drugi je stariji, ide u prvi razred. Sretosmo policajce, tu kod administrativnog prelaza, ove iz Kosovske policije, i stariji sin se uplašio i kaže: “Čika policajac, mi smo dobri, nemojte da nas bijete, molim vas, ne tucite nas.” Eto, sedam mu je godina, a već se plaši i raste pod stresom. I sada neka mi neko kaže da će mojoj deci ovde sutra biti lepo, da će dostojanstveno živeti, da imaju budućnost… Nemojte da se zavaravamo – priča Miroslav Premović ispred železničke stanice, na kojoj su izlomljeni prozori i vrata.
Kafići u Lešku i Leposaviću gotovo su prazni. Ljudi gledaju kako najlakše da prežive, da sastave kraj sa krajem.

Omladina nema novca za druženja uz piće. Ulice sablasno puste, prekrivene snegom, okovane ledom, tek ponekad prođe neko dete sa roditeljima. I opet, na svakoj banderi srpska trobojka, da se zna čija je zemlja, kažu meštani ove varošice.

Na ledenom trotoaru stajala je Anica Lakićević, šefica računovodstva u lokalnoj školi, čekala je autobus.
– Vi me pitate o vozu, a ja razmišljam o tome da li mi je pobegao autobus – kaže Anica.

Činilo se da ova žena ne želi više da govori, ali…
– Vidite ove puste ulice, pogledajte igralište preko puta, nigde nikoga. Iznad naših glava su nebo i strah, ništa više, i mi sa tim, izgleda, moramo da živimo. Mnogi ljudi noću ne smeju da izađu iz kuće, plaše se – govorila je ona dok se mrak polako spuštao i osvajao ovu varošicu na severu Kosova.

Ako treba, i od mraka će je odbraniti Gile i njegovi saborci, koji su i sada u kafani na magistrali pored pruge, drže stražu, zlu ne trebalo.}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar