SLUČAJ “HADRI”: Doživotna za državni posao

SLUČAJ “HADRI”: Doživotna za državni posao


Pred belgijskim sudom po tužbi ćerke ubijenog osuđeni su Drašković, Vukotić i Spasić na doživotne robije. Navodno su poslednja dvojica po nalogu DB-a učestvovali u ubistvu. Odbrana tvrdi da nisu bili saradnici službe. Dokumenta do kojih je došao Ekspres to demantuju, bar u slučaju Draškovića

“Molimo vas da vojnom obvezniku Drašković (Milorada) Andriji, rođenom 03.11.1964 godine, koji se vodi u vojnoj evidenciji Vojnog odseka Voždovac, odeljak Savski Venac, odložite vršenje vojne obaveze po osnovu ratnog rasporeda jer imenovani trenutno obavlja neodložne poslove za potrebe Resora državne bezbednosti.” Ovo je tekst dopisa od 30.04.1999 godine zavedenim pod oznakom “Poverljivo” i pod brojem 3522/99, koji je potpisao zamenik načelnika RDB-a general-major Nikola Ćurčić. Dopis je upućen komandi vojnog odseka Voždovac.

Mnogo se puta spekulisalo o vezi srpskih kriminalca i Službe državne bezbednosti, ali malo ko je o tome znao nešto više od samih učesnika u pomenutim tranzicionim procesima. Ime Andrije Draškovića često je punilo stranice crne hronike, na kraju je i osuđen zbog ubistva viđenijeg člana “surčinskog klana” Zvonka Plećića. Dovođen je u vezu sa atentatorima na Željka Ražnatovića Arkana i više puta je i sam preživeo pokušaje atentata. Međutim, njegovo ime ponovo je aktuelizovano upravo u trouglu koji definišu tačke DB-a, organizovani kriminal i ubistvo.

Naime, po tužbi Teute Hadri, ćerke Envera Hadrija, sud u Briselu je u novembru prošle godine osudio Veselina Vukotića, Božidara Spasića i Andriju Draškovića na kaznu doživotne robije zato što su, po njihovoj presudi, u februaru 1990. godine lišili života Envera Hadrija u nečemu što je belgijski sud okarakterisao kao političko ubistvo, atenatat ili čin terorizma u organizaciji Državne bezbednosti tadašnje Jugoslavije.

Belgijski sud je u obrazloženju svoje presude naveo da su nedvosmisleno utvrdili da je Državna bezbednost sarađivala sa kriminalcima iz beogradskog podzemlja i da su oni bili angažovani za potrebe likvidacije ekstremističke emigracije u ovom konkretnom slučaju albanske. U konkretnom slučaju citiraju postojanje naređenja koje je potpisao tadašnji savezni sekretar za unutrašnje poslove, general armije Petar Gračanin, i u kome je decidirano stajalo naređenje da se likvidira Enver Hadri. Otkuda belgijskim vlastima ovako precizni podaci?

U presudi se navodi da su do kompletne dokumentacije o slučaju “Hadri” belgijski pravosudni organi došli putem saradnje dve države, kao i da im je veći deo dokumentacije dostavio Međunarodni tribunal za ratne sločine u bivšoj Jugoslaviji sa sedištem u Hagu. Tribunal je ove dokumente dobio po osnovu Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom.

Prema jednoj verziji, ovaj zakon iskorišćen je da se kompletna arhiva službi bezbednosti ustupi Hagu, a samim tim i drugim zainteresovanim stranama, kao što je u ovom slučaju bio belgijski sud. Prema drugoj verziji, naši bezbednjaci često su davali i ono što im nisu ni tražili. Istine radi, verovatno su obe tačne. U svakom slučaju, razni dokumenti, pa i oni poput ovoga s početka teksta, našli su se u rukama stranaca. Ali ne samo dokumenti nego i prisluškivani razgovori funkcionera Saveznog DB-a, koji su takođe bili dosta čvrst dokaz bar za belgijski sud.

Početkom devedesetih godina došlo je do velikog obračuna unutar bezbednosne zajednice u Jugoslaviji. Savezna država bila je na izdisaju. Na njenim temeljima nicale su nove nacionalne države. Političke elite prepakivale su se iz komunističkog u demokratsko ruho. Na ovu transformaciju nisu ostale imune ni službe bezbednosti. Na ovom terenu u Beogradu došlo je do obračuna srpske službe Državne bezbednosti sa saveznom službom, u okviru koga je bilo preduzeto mnogo, kako to bezbednjaci kažu, operativnih radnji praćenja, prisluškivanja, podmetanja, ucenjivanja… Tako su i određeni snimci telefonskih razgovora dospeli u Hag, pa onda u Belgiju.

U obrazloženju presude navodi se da je sredinom 1989. godine formirana grupa na inicijativu Božidara Spasića i Zorana Savićevića, radnika Saveznog SUP-a, Miroslava Bižića i još nekolicine lica iz kriminogene sredine, među kojima su bili i Andrija Drašković, Veselin Vukotić, Andrija Lakonić… Sve je počelo tako što su Spasić i Savićević došli kod Marka Nicovića, tada šefa beogradske policije, i tražili mu da im stavi na raspolaganje jednog inspektora koji ima dobre kontakte u beogradskom podzemlju. Nicović poziva Bižića i ovaj pristaje da sarađuje sa SUP-om.

Sve eksplodira sa slučajem “Nana” u martu 1990. godine, kada je ubijen jedan od pomenutih kriminalaca, Andrija Lakonić. Otvorena je istraga i detalji su počeli da cure u javnost. Ali ono što je procurilo do belgijskog suda deceniju i po kasnije mnogo je teže. Tako se presuda poziva na izjave koju su pred istražnim organima davali Miroslav Bižić i Marko Nicović, koji su potvrdili svojim izjavama da je takva “operativna grupa” zaista formirana.

U svojoj izjavi od 5. aprila 1990. godine pred istražnim sudijom Miroslav Bižić do detalja je opisao svoje kontakte sa Spasićem i Savićevićem posredstvom Nicovića. Iskaz je dopunio 10. maja i tada je govorio o tehničkim detaljima operacija koji se tiču logistike, nabavke lažnih putnih isprava, novca, dozvola za nošenje oružja itd., neophodnih za izvršenje zadataka, a koje je sve obezbeđivao SUP, odnosno Spasić i Savićević. Bižić je tada potvrdio i postojanje naredbe Petra Gračanina o likvidaciji Envera Hadrija. Detalje u koje je bio upućen potvrdio je i Mako Nicović u svom iskazu od 10. septembra. Belgijski organi navode da je na ovaj način stvorena grupa koja se bavila likvidacijom političke emigracije na Zapadu i da je iza svega toga stajala Služba državne bezbednosti Jugoslavije.

gracanin

Izdao naređenje? Petar Gračanin

Što se tiče naredbe Petra Gračanina da se likvidira Hadri, ako je tačno da se ona nalazi u posedu belgijskih organa, ja ću sutra da idem u Brisel i da im se predam. To je takva glupost da nemam reči. Kako bi uopšte trebalo da izgleda ta naredba: “Božo, ubij Hadrija”, u potpisu narodni heroj, general Petar Gračanin

U razgovoru za Ekspres jedan od osuđenih pred sudom u Belgiji, Božidar Spasić, kaže da je tačno da je došlo do susreta sa Markom Nicovićem, ali da je povod bio potpuno drugačiji.

– Mi smo otišli kod Nicovića i tražili da se uspostavi koordinacija između dve službe po pitanju međusobnog obaveštavanja u vezi sa licima iz kriminogene sredine, koja su bila povezana sa Saveznom službom, odnosno odeljenjem za specijalne operacije. Nismo hteli da dozvolimo kada gradski SUP uhapsi nekog kriminalca, da se onda on poziva na nas i da se na taj način čupa. Priča da je nama trebao Bižić da bismo mi, kao, regrutovali kriminalce nema veze sa životom. Mi smo bili veoma dobro obavešteni o svemu, pa i o kriminalnim aktivnostima u Beogradu, i imali smo veliku mrežu doušnika. O svemu tome načinjena je službena beleška i obavešteni su i republički i savezni sekretar za unutrašnje poslove. Ja sam privatno poznavao Bižića, bili smo u dobrim odnosima, pa smo iz čisto operativnih i praktičnih razloga odlučili da se ta komunikacija odvija preko njega. To što se republički MUP obračunavao sa Saveznim SUP-om, odnosno Radmilo Bogdanović sa Zdravkom Mustaćem, koji je bio Hrvat, to je posebna tema. Pa republički MUP slušao je telefon inspektora Bižića i ceo slučaj “Nana” je za to upotrebljen – kaže Spasić, i dodaje da on nikad nije video te izjave koje je Bižić dao, ali i otkriva jedan novi detalj:

– Kada je Bižić bio u pritvoru zbog slučaja “Nana”, mi smo ga posetili i on nam je tada rekao da mu republički MUP svašta pakuje i da će morati da izmišlja stvari da bi se izvadio. Rekao sam mu radi šta god mora da izađe iz zatvora, nema ljutnje. Dakle, sve što je Bižić izjavio u istrazi o “Nani”, bar za mene, pod velikim je znakom pitanja. Ko zna šta su njemu sve sugerisali da kaže ne bi li bio pušten. Što se tiče naredbe Petra Gračanina da se likvidira Hadri, ako je to tačno i ona se nalazi u posedu belgijskih organa, ja vam sada kažem da ću da idem u Brisel i da im se predam tamo, a vi pošaljite fotoreportera da sve to slika. To je takva glupost da nemam reči. Pa zar neko stvarno misli da takvo nešto postoji, kako bi uopšte trebalo da izgleda takva naredba? Šta u njoj da piše: “Božo, ubij Hadrija, u potpisu narodni heroj, general Petar Gračanin.” I to što kažu da je pisalo na dokumentu posle čitanja uništiti. Čista naučna fantastika. Što da čitamo nešto što posle uništavamo? Zar nije lakše da se to usmeno saopšti nego da se tako naređenje ili nalog pišu? Šta vi mislite, da je Petar Gračanin sam pisao i kucao svoje naloge? Pa to bi videlo pet ljudi, daktilografkinja, sekretarica, šef kabineta… Nismo mi kao služba bili toliki diletanti, što je ipak potcenjivački odnos. Sva ta dokumentacija na čudan način je završila kod Belgijanca. Tu je priča o Zakonu o saradnji sa Hašim tribunalom samo izgovor. To je neko u privatnoj režiji i sa ko zna kakvim motivima dao belgijskim organima. Sve to liči na dobar film. Godine 2007. dolazili su u Beograd ljudi iz belgijskog tužilaštva i jedna inspektor kraljevske policije i tražili su da obave razgovor sa mnom. Pristao sam, ali razgovor je brzo završen kada sam im rekao da je tri meseca pre ubistva Hadrija 1990. godine kod nas u Beogradu boravio šef njihove službe i da je tema bio upravo on. Došao tu čovek, bio naš gost, odseo u našoj vili, vodili smo ga u lov, a pošto sam govorio malo francuski, učestvovao sam u tim razgovorima. Oni su nam dali informacije da Hadri učestvuje u nekim terorističkim operacijama. Dvadeset tri policajca izgubila su život u napadima koje su sproveli Hadrijevi saradnici. Kada su to učuli, pokupili su se i otišli.

Međutim, presuda belgijskog suda navodi da oni poseduju telefonskog razgovora između Juse Bulića i Miroslava Bižića od 16. januara 1990. godine, u kome je Bulić obavestio Bižića da su imali problem sa belgijskom policijom, odnosno da je osoba čije je ime bilo na pasošu koji je koristio Bulić imala neke neplaćene saobraćajne kazne u Belgiji. Prilikom rutinske kontrole u saobraćaju policija je zaustavila vozilo u kome su se nalazili Bulić i još jedno lice – ni manje ni više nego famozni Kristijan Golubović. Kada su belgijski policajci videli da postoji neplaćena kazna, priveli su pomenuti dvojac Bulić-Golubović u policijsku stanicu, gde je prvi priznao delo i platio kaznu. Nakon sačinjenog zapisnika pušteni su na slobodu, ali Bulić je odmah telefonom pozvao Bižića na kućni broj u Beogradu i obavestio ga o incidentu. Bulić nije znao u tom momentu da je u bespoštednom obračunu savezne i republičke službe telefon inspektora GSUP-a bio prisluškivan. Bižić mu je rekao da ne nastavljaju sa operacijom i da će doći druga ekipa da završi posao. Prema svedočenju Golubovića, koje je sud uvažio sledećeg dana u kafeu u “Vizerfu”, videli su se sa Andrijom Draškovićem, Veselinom Vukotićem i Darkom Ašaninom.

Kristijan je rekao da mu je izgledalo kao da se dogovaraju kako oni da ubiju Hadrija. Nakon nekoliko dana u februaru 1990. godine Hadri je ubijen u automobilu NATO pakta, koji mu je na korišćenje dala njegova ljubavnica koja je tamo bila zaposlena. Ubistvo je odmah pripisano jugoslovenskoj službi, tek nakon ubistava u “Nani” javnost je počela da spekuliše da su u likvidacije političke emigracije bile umešani i viđeniji kriminalci. O saradnji i isprepletanosti kriminalaca i državne bezbednosti ispredane su i bajke, ali prećutkivane su i činjenice, poput one s početka ovog teksta.

“Obavljanje neodložnih poslova za potrebe Resora državne bezbednosti” mnoge je kriminalce koštalo glave, a Andriju Draškovića i Veselina Vukotića doživotne robije.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar