TREŠNJICA, SELO ZABORAVLJENIH: Meštani žive kao divlje zveri,bez kontakta sa civilizacijom

TREŠNJICA, SELO ZABORAVLJENIH: Meštani žive kao divlje zveri,bez kontakta sa civilizacijom


U kuršumlijskom selu Trešnjica na obroncima planine Kopaonik desetak stanovnika živi izolovano od moderne civilizacije, a samo jedan od njih ima kontakt sa gradom i mobilni telefon koji se ne može koristiti u selu, jer nema signala.

Selo Trešnjica udaljeno je 50 kilometara od Kuršumlije, a u njemu žive ljudi raličite starosti u desetak kuća – letvara, oblepljenih blatom koje su stare više od 100 godina.

Osim šestoro meštana koji su bili spremni za razgovor, ostali su nepoverljivo, iz prikrajka pratili razgovore.

Stanovnik Trešnjice Radoljub Vitorović (78) objašnjava da to nije ništa čudno, jer nemaju kontakt sa nepoznatima ljudima.

“Mi smo kao divljač. Kada se jagnje otme iz stada, bude neko vreme samo, onda nam treba vreme i veština da ga ponovo ukrotimo i vratimo u stado, a ono neće, jer je podivljalo. Tako je i sa nama, ostavljeni smo ovde i zaboravljeni”, objašnjava Radoljub.

Prema rečima Vitorovića, odlazak u vojsku bila je prilika da mladi odu iz sela i vide svet, ali sada nema obaveznog vojnog roka, pa mladi muškarci ne odlaze nigde.

Najmladji meštanin je rodjen 1982. godine, dok je najstariji Bogoje Stojković rodjen 1931. godine, vitalan i još uvek jak jer se svakog jutra popne na vrh planine Treska.

“Nema ovde žive duše da sretneš. Najčešći gosti su nam vukovi. Dodju pred vrata kuće”, kaže Stojković.

On kaže da nije tačno da niko ne zna da postoji to zabačeno selo bez puta, kupatila i sa kućama od blata, ali ga se samo sete pred izbore. ovako zabačeno selo, selo bez puta, sa kućama od blata, bez kupatila, bez minilanih uslova za život.

“Znaju mnogi da imamo desetak i više glasova na izborima. Pred izbore dodju i kažu nam šta da zaokružimo. Tad nam i donesu po malo hrane”, kazao je Stojković.

Zbog nepistupačnog terena i daljine u to selo nikada nije stiglo vozilo, već su jedino prevozno sredstvo sanke, pa svaka kuća mora da ima krave ili bikove koje korsteza prevoz drva, ali i ljudi kada se neko razboli.

Kako kažu meštani, retko je da se neko razboli, ali uglavnom “trpe” bol. , ali kad baš mora, onda su sanke jedini prevoz.

“Razbolim se, upregnemo krave, stavimo dušek na sanke, pa legem i tako me odvezu do banje”, rekla je Dostana Vitorović (79) i dodala da u to selo nikada nije došao sanitet.

Meštanin Milovoje Tomić (48) u ime svih stanovnika Trešnjevice dolazi u grad.

“Pojedine komšije i rodjaci nisu bili u gradu skoro 20 godina. Razlog je nepristupačan teren, daljina, a nema nikakav prevoz. Nisu ni imali potrebu da idu u grad”, objasnio je Milivoje.

Stanovnici se hrane isključivo od onoga što proizvedu, neki od njih imaju poljoprivredne penzije, dok drugi zaradjuju od berbe šumskih plodova i pečuraka koje Milivoje Tomić prodaje u Lukovskoj banji i od toga kupuje osnovne namirnice koje meštani ne mogu da poizvedu kao što su brašno, so, lekovi, šećer i lekove.

Kako je objasnio Tomić, razgovarao je sa predsednikom opštine Kuršumlija, ali mu je on rekao da nema sredstava da obeća pomoć tom selu.

“U opštini Kuršumlija imaju preča posla od nas. Jedini oslonac nam je Lukovska banja koja nam je dala krevete, možemo da se pregledamo kod banjskog lekara u bilo koje vreme. Dozvolili su mi i da prodajem gostima šumske plodove”, kaže Milivoje.

U selu ima dva televizora, ali nema signala, a u dva navrata su ih obilazili socijalni radnici, koji su odlučili da samo jedna osoba dobije negu i socijalnu pomoć.

Meštani kažu da ne veruju da će ih ikada neko obići i pomoći, već da će duboko u nedrima Kopaonika ostati da žive u sulovima kao u srednjem veku.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    branka

    Sramota neviđena…u 21, veku u Srbiji postoji tako nešto, tolika nebriga o ljudima i njihovim životima…koja država tako nešto sme da dopusti?

+ Ostavite komentar