UTISAK DANA: Dve bombe

Kad beznađe postane kolektivno stanje duha, najčešće od njega stradaju pojedinci. Stradavanje Kubanaca trajalo je nekoliko decenija, stradavanje Vladimira Miloševića mnogo kraće, ali i mnogo tragičnije – samo trenutak.

Juče je bio Svetski dan poezije koji je ustanovio Unesko, sa obrazloženjem: "Svrha proglašenja Svetskog dana poezije jeste doprinos promociji čitanja, pisanja, objavljivanja i učenja poezije u čitavom svetu, kao i podsticanje nacionalnih, regionalnih i internacionalnih poetskih pokreta".

Međutim, sem samim pesnicima, malo kome je u ovom prozaičnom životu do poezije. Od poezije se baš i ne živi, mada je korisno ponekad razmeniti stihove sa dragom osobom ili bar sa sobom. A trebalo bi katkad oslušnuti šta pesnici imaju da kažu o surovom životu, jer samo oni znaju kako se pali lampa na kraju tunela.

Doduše, u nas je u ponedeljak počela tzv. „gluva nedelja“, kao sastavni deo uskršnjeg posta. Uprkos običajnoj „gluvoći“, odjeknule su dve eksplozije na dva kraja sveta. Usred Beograda, usred poslastičarnice i usred dana, bombom se razneo sredovečni muškarac. Usred Havane, odjeknula je diplomatska bomba, jer je posle skoro punog veka jedan američki predsednik kročio na tlo Kube, i to avionom a ne ratnim brodom.

Samoubica

Ova dva događaja teško je povezati nekim značajnijim argumentom, sem što se u oba desila iskra – razuma. I dok je svaki samoubičački čin u suštini nerazuman oblik autodestrukcije, lične nemoći i beznađa, Vladimir Milošević je u trenutku surove odluke da sebi oduzme život, pokazao zrno svesti i razuma i prisutne u poslastičarnici isterao napolje da sa njim ne bi besmisleno podelili ulogu žrtve.

Naravno, tabloidi su odmah dohvatili kao važan podatak da se nesreća desila u objektu čiji je vlasnik bivši ministar kulture Bratislav Petković, što je potpuno irelevantno i u čemu bi, verovatno, samo mašta Konana Dojla mogla da pronađe povezane motive. Nesretni Vladimir je očito došao na svoj poslednji, omiljeni kesten pire, u kojem je uživao 45 minuta spreman da uradi ono što je i naumio. Ipak, bomba u džepu nije što i mobilni telefon. Na šta bi ozbiljan cinik mogao da zaključi da je u ovoj poslastičarnici kesten pire jako dobar! I drugi podatak, policijski, da je nesrećni čovek bio upisan kao lečeni narkoman, takođe je irelevantan – kesten nije opojna biljka!

Obama

Kad je američki predsednik Kulidž 1928. godine ratnim brodom stigao u Havanu, Fidel Kastro se te godine rodio i, simbolično, zakucao potonje hladnoratovske odnose sa moćnim severnim sudedom. Mnogo žuči, sankcije, rat nad glavom... obeležili su sve ove decenije odnose SAD i Kube, da bi danas Raul, mlađi Fidelov brat i odlazeći američki lider Obama, rešili da tu agoniju prekinu. Bez obzira na različite stavove, motive i, naravno, različite interese.

„Između dve zemlje postoje duboke razlike koje nikada neće nestati“ - rekao je Kastro novinarima.  Čak je i mrzovoljni Fidel pokazao važne znake razuma: "Ne verujem politici SAD niti sam sa njima razgovarao, ali to ne znači da odbacujem mirno razrešenje sukoba ili opasnosti od rata. Bilo kakvo mirno rešenje problema između SAD i naroda Latinske Amerike, koje ne podrazumeva upotrebu sile, treba primeniti u skladu sa međunarodnim normama i principima", navodi se u saopštenju Fidela Kastra (88).

Kad beznađe postane kolektivno stanje duha, najčešće od njega stradaju pojedinci. Stradavanje Kubanaca trajalo je nekoliko decenija, stradavanje Vladimira Miloševića mnogo kraće, ali i mnogo tragičnije – samo trenutak.