TAJNE SLUŽBE SRBIJE – BEČ PREVARILI TRGOVAC I UČITELJICA!

TAJNE SLUŽBE SRBIJE – BEČ PREVARILI TRGOVAC I UČITELJICA!


Austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine pravdana je velikosrpskom propagandom koja je, navodno, destabilizovala prilike u južnoslovenskim pokrajinama monarhije. Bečki dvor je planirao da Srbiji, ukoliko ne prihvati aneksiju, objavi rat i vojno je porazi. U slučaju da je prihvati, Srbija bi pretrpela težak politički poraz, čime bi Austrougarska učvrstila svoju poziciju na Balkanu. U pripremi aneksije preduzeli su niz obaveštajno-subverzivne aktivnosti za čije sprovođenje je bio zadužen Evidencbiro, koji je neposredne pripreme počeo još sredinom 1907. godine.

Da bi predupredila zajedničko istupanje Srbije i Crne Gore, austrougarska služba se trudila da naruši odnose ove dve države koji su u to vreme bili zategnuti. Knez Nikola je bio nezadovoljan što srpska vlada nije obuzdavala aktivnosti crnogorske akademske omladine u Beogradu, koja je bila nezadovoljna njegovim režimom. Evidencbiro je angažovao Đorđa Nastića, koji se kretao u krugu lica oko organizacije Slovenski jug. Ušavši u njihovo društvo, Nastić je nastojao da ih pridobije za atentat na kneza Nikolu. Pomogao im je da nabave bombe, a u isto vreme o svemu je obaveštavao austrougarsku službu. Kada su bombe u oktobru 1907. upućene u Crnu Goru, Austrougarska je o tome obavestila crnogorske vlasti, koje su zaplenile bombe i pohapsile zaverenike.

Suđenje zaverenicima je održano na Cetinju od 25. maja do 13. juna 1908. Optužena su 52 lica, od kojih se 21 nalazilo van domašaja vlasti, većinom u Srbiji. Kada se u toku procesa pokazalo da ne postoje dokazi da je iza crnogorskih studenata u Beogradu stajala zvanična Srbija, režiseri procesa su bili prinuđeni da dozvole da se Nastić pojavi u ulozi krunskog svedoka. On je u svedočenju optužio srpskog prestolonaslednika Đorđa, preko njega i srpsku vladu i kralja Petra. Uzaludni su bili pokušaji srpskih zvaničnika da crnogorske vlasti ubede da je Nastić austrougarski agent i da je slučaj režirala njihova služba.

DOBRI EFEKTI LOŠIH FALSIFIKATA

Austrougarska je istovremeno pokušavala da dokaže kako srpska vlada usmerava rad srpskih stranaka u Hrvatskoj u cilju razbijanja Austrougarske. Tako je Evidencbiro pripremio veleizdajnički proces u Zagrebu, opet se posluživši Đorđem Nastićem. On je u Bosni živeo pod lažnim imenom Vilhelm Lange. Austrougarska policija mu je izdala i isprave na to ime. Po uputstvima službe, Nastić je sačinio brošuru „Finale”, koja je objavljena u avgustu 1908. u Budimpešti. U brošuri je tvrdio je da su 1907. u Beogradu vršene pripreme za opštu revoluciju svih Južnih Slovena.

Dva meseca pred aneksiju BiH usledilo je hapšenje Adama i Valerijana Pribićevića, potom i drugih osumnjičenih Srba iz svih delova Hrvatske koji su vezani dovođeni u Zagreb. Pripremanje optužnice je išlo sporo pa su policija i sud, uz asistenciju Evidencbiroa, pribegli izmišljotinama i falsifikatima. Kao svedoke su angažovali osobe nečiste prošlosti i policijske saradnike koji su svedočili prema uputstvima. Konačno je državni tužilac 12. januara 1909. optužio 53 Srbina sa Adamom Pribićevićem na čelu da su pod patronatom srpske vlade radili na tome da Hrvatsku, Slavoniju, Dalmaciju i BiH otrgnu od Austrougarske monarhije i prisajedine Kraljevini Srbiji. Glavni svedok bio je Nastić.

Posle 149 dana rasprave osuđen je 31 optuženi, Adam i Valerijan Pribićević na po 12 godina teške tamnice, a ostali na po osam, sedam, šest i pet godina zatvora. Car Franc Jozef je u novembru 1910. potpisao akt o njihovom pomilovanju. Međutim, Evidencbiro je postigao željeni efekat pa osuda i pomilovanje više nisu bili bitni. Nastić je za vreme Prvog svetskog rata bio dobrovoljac u austrougarskoj vojsci. Umro je 1919. u Gracu.

VELIKA POBEDA

U nastojanju da kroz medijsku kampanju protiv Srbije opravda aneksiju, austrougarsko Ministarstvo inostranih poslova je austrijskom istoričaru, profesoru dr Hajnrihu Fridjungu, ustupilo podatke o subverzivnim aktivnostima srpske vlade i udruženja Slovenski jug zatraživši da na osnovu toga sačini i u bečkoj štampi objavi nekoliko tekstova. Od 29. septembra do 21. novembra 1908. bečki „Reichspost” je objavio šest nepotpisanih članaka protiv prvaka Hrvatsko-srpske koalicije Frane Supila, Svetozara Pribićevića, Ede Lukinića i drugih. Zatim se oglasio i sam Fridjung, koji je u „Neue Freie Presse” objavio članak „Austrougarska i Srbija”, u kojem je ponovio optužbe. Fridjung je tvrdio i da veći broj srpskih listova u Austrougarskoj finansira srpska vlada. Na burne reakcije koje je članak izazvao Fridjung je odgovorio da raspolaže dokumentima koji to potvrđuju. Usledile su tužbe koje su protiv njega i pomenutih listova podneli Pribićević, Supilo, Lukinić i Hrvatsko-srpska koalicija.

Austrougarska služba se angažovala da pribavi dokumentaciju kojom će Fridjung na sudu dokazati svoje tvrdnje. Glavnu ulogu u tome imao je kapetan Viktor fon Sventohovski, koji je od juna 1908. godine u poslanstvu u Beogradu bio zadužen za vođenje obaveštajnih poslova. On je pre toga, na materijalnoj osnovi, angažovao za saradnju srpskog državljanina Mladena Sergijana, zapravo Vladimira Vasića, koji se predstavljao kao novinar bez stalnog angažmana. Na osnovu već gotovih koncepata pisanih na lošem srpskom jeziku koje je dobijao od Sventohovskog, Sergijan je falsifikovao zapisnike Slovenskog juga i dokumente srpskog Ministarstva inostranih dela.

Na suđenju u Beču u decembru 1909. neki od ovih dokumenata su bili krunski dokaz Fridjungovih tvrdnji. Međutim, kao svedoci su se pojavili Miroslav Spalajković i rukovodioci Slovenskog juga dr Boža Marković, Milorad Pavlović Krpa, Rista Odavić i Ljuba Davidović. Briljantnim svedočenjem uverili su sud da se radi o falsifikatima. Uz to, tim najpoznatijih lingvista je izvršio veštačenje i utvrdio da autor navodnih dokumenata ne poznaje dobro srpski jezik. Utvrđeno je i da je dr Boža Marković, predsednik Slovenskog juga, boravio u Berlinu baš onog dana kada je po navodnom zapisniku prisustvovao sednici rukovodstva udruženja. Proces je završen nagodbom pa su Supilo, Pribićević i Hrvatsko-srpska koalicija, na Fridjungovu molbu, povukli optužbe protiv njega.

Buru u javnosti izazvao je poznati češki političar Tomaš Masarik kada je krajem 1910. objavio podatke o falsifikovanju dokumentacije u „Fridjungovom procesu”. U austrijskom parlamentu i štampi Masarik je izneo detalje o vrbovanju Sergijana, koje zadatke je imao, kako je i s kojim ciljem vršeno falsifikovanje, te imena službenika austrougarskog poslanstva u Beogradu koji su u tome učestvovali. Istovremeno, u Beogradu je uhapšen Mladen Sergijan, koga je beogradski varoški sud 10. decembra 1910. osudio na pet godina robije. Austrougarsko Ministarstvo spoljnih poslova i obaveštajna služba su bili izloženi podsmehu evropske štampe. Zbog toga je smenjeno više službenika Ministarstva spoljnih poslova.

Srpska obaveštajna služba je nadmudrila austrougarsku uz pomoć Tomaša Masarika, „duhovnog vođe svih Slovena u Austrougarskoj”, kako ga je okarakterisao Spalajković. Svedoci iz Srbije su zapravo pre pojavljivanja na sudu tačno znali s kojim dokumentima raspolaže Fridjung, pa su svedočenja bila zasnovana na odlično pripremljenim analizama srpske službe.

DIVERZIJE I POGROM

Na Kosovu i Metohiji Austrougarska je naoružavala i podsticala arnautska plemena da vrše nasilja i pljačke srpskih sela. Sredinom novembra 1912. Evidencbiro je organizovao više transporta oružja, kao i slanje više obaveštajnih oficira. Uoči austrougarske objave rata, 28. jula 1914, Evidencbiro je počeo s diverzantsko-terorističkim akcijama prema Srbiji. Jedan od najvažnijih ciljeva bio im je presecanje veze Srbije sa Solunom kako bi se onemogućilo snabdevanje srpske vojske. Preko bugarskih komita organizovan je niz diverzija na železničkoj pruzi Niš-Solun, oštećeno je i uništeno više mostova u dolini Vardara, kao i telegrafske linije Niš-Kladovo da bi se onemogućila komunikacija Srbije s Rusijom. S početkom ratnih dejstava učestale su diverzantske akcije u centralnoj Srbiji. Početkom avgusta 1914. dignuti su u vazduh železnički mostovi preko Morave kod Ćuprije i preko Timoka.

Nakon što su njihove vojske zauzele Srbiju, Austrougarska i Bugarska su organizovale okupacione uprave. Austrougarska uprava delovala je u skladu sa stavom Burijana, ministra spoljnih poslova, o potrebi surovog režima kako bi srpstvo bilo slomljeno. Bili su zabranjeni svi oblici javnog života, raspuštene sve političke, kulturne i sportske organizacije. Srpski državljani koji bi prekršili okupaciona pravila u bilo kojem pogledu izvođeni su pred vojne sudove ili su bili pogubljeni na mestu.

Prema srpskoj vojsci na Solunskom frontu Evidencbiro je u avgustu 1917. pokrenuo posebnu akciju preko hrvatskog Landšturm bataljona. Pripadnici te jedinice ne samo da nisu preduzimali oružana dejstva prema srpskim jedinicama već su uspostavili kontakte sa srpskim vojnicima, preuzimali od njih pisma koja su ovi slali porodicama u Srbiji i delili im „Beogradske novosti”, list koji su izdavale okupacione vlasti. Kao rezultat te akcije austrougarskoj vojsci se predalo devet oficira i 445 srpskih vojnika, koji su potom bili značajan izvor informacija za Evidencbiro. Bezbednosni organi francuske vojske su preduzeli oštre mere pa je za posedovanje „Beogradskih novosti” bila zaprećena smrtna kazna.

LOV NA AGENTE

Izvukavši iskustva iz Nastićevog slučaja, Bombaške afere, Veleizdajničkog procesa i Fridjungovih natpisa, srpske vlasti donele su rigorozne mere u cilju kontraobaveštajne zaštite. Policiji je naloženo da, kada postoje dokazi, odmah procesuiraju lica uhapšena zbog špijunaže. Primenjivana su i tajna praćenja. Ove mere su uskoro donele rezultate. Austrougarski agent Karlo Miler i njegov saučesnik Života Janković prvi su pravosnažno osuđeni zbog špijunaže. Ubrzo su kao agente policajci identifikovali i Petra Šahina, penzionisanog poštara iz Aleksinca, i Petra Đorđevića zvanog Nušić, bivšeg kapetana srpske vojske iz Niša. Posle njegovog hapšenja, u listu „Politika” od 26. februara 1909. objavljen je privatni oglas književnika Branislava Nušića: „Izjavljujem da sa uhapšenim izrodom Petrom Đorđevićem, koji se naziva Nušić, nisam nikakav rod. On čak nema ni pravo da nosi prezime Nušić.”

Posle donošenja zakona o špijunima, u novembru 1910. godine, bio je olakšan rad policiji, koja je uhapsila brojne agente koji su širom zemlje opservirali vojne objekte, raspored vojnih jedinica, puteve, železničke pruge… Zbog špijunaže za Austrougarsku desetine su osuđene na zatvorske kazne, pojedini i na 16 do 17 godina robije, a strani državljani uglavnom su proterivani iz Srbije. Među uhapšenima su bili penzionisani oficiri, vojnici, poštari, carinici, činovnici, trgovci, zanatlije…

Aneksija BiH bila je prekretnica u srpskom obaveštajnom nastupu prema Austrougarskoj. Grupa uglednih ljudi je nekoliko dana posle aneksije, na predlog književnika Branislava Nušića, inicirala formiranje Narodne odbrane želeći da kanališe narodno nezadovoljstvo. Središnji odbor Narodne odbrane formiran je u oktobru 1908. s penzionisanim generalom Božidarom Jankovićem na čelu. Prema programu, Narodna odbrana je imala da podiže, hrabri i jača nacionalnu svest, da vrši upisivanje i skupljanje dobrovoljaca i obrazuje dobrovoljačke jedinice i priprema ih za oružanu akciju. Za kratko vreme je to postala svenarodna organizacija. Obrazovana su 223 okružna i sreska odbora u Srbiji, a odbori su formirani i u inostranstvu, čak i u SAD. Upisano je više od 5.000 dobrovoljaca, formirane su đačke i streljačke čete, koje su obučavali oficiri. Misao o ujedinjenju svih Srba bila im je ideja vodilja. Od 1911. u aktivnosti Narodne odbrane uključio se i Izveštajni odsek Glavnog đeneralštaba. Podaci su uglavnom prikupljani preko agenata koji su iz Srbije upućivani u Austrougarsku. Oni su opservirali određene vojne objekte, a imajući u vidu da je za to potrebno vojno znanje, u takve misije vrlo često su upućivani aktivni oficiri srpske vojske.

Jedan od najagilnijih pograničnih poverenika Narodne odbrane u Srbiji bio je Božo Milanović, trgovac iz Šapca, koji je formirao brojnu povereničku mrežu na teritoriji BiH. U gotovo svakom većem mestu postojala je mreža kojom je rukovodio lokalni poverenik, koji je po pravilu bio i poverenik vojne obaveštajne službe. Ona je uspevala da za saradnju pridobije i pojedine pripadnike austrougarskih oružanih snaga srpske nacionalnosti. Agenturna mreža formirana je i u Hrvatskoj. Glavni poverenik za Hrvatsku bio je novinar Jovan Miodragović, urednik lista „Zora” koji je izlazio u Zagrebu.

HRABROST STOJE KAŠIKOVIĆ

Progoni Srba počeli su odmah posle atentata u Sarajevu. Razularene gomile su demolirale srpske radnje, kuće, prebijale ugledne Srbe širom BiH, ali i u Zagrebu. Sa danom objave mobilizacije u Srbiji, 26. jula 1914, austrougarske vlasti su počele sistematski progon Srba. Sve to je pripremano ranije, jer su još od 1912. vođeni spiskovi nepouzdanih Srba. Bio je zabranjen rad svih srpskih udruženja i listova. Srbi su streljani bez suđenja ili po presudama prekih vojnih sudova, naročito u pograničnim oblastima prema Srbiji. Najveći broj lidera srpskih političkih, kulturnih, prosvetnih i drugih udruženja, u nekim slučajevima i čitave srpske porodice, odvedeni su u neki od 50 i više logora u Austrougarskoj. U logoru u Doboju bilo je zatvoreno 46.000 ljudi. Artamonov, ruski vojni predstavnik u Srbiji, na početku rata je obavestio centralu da austrougarske vlasti nisu prezale ni od hapšenja i ubijanja sveštenika, učitelja, pisaca, novinara…

Ujedno, u okupiranom Beogradu posebne ekipe Evidencbiroa su izvršile pretrese zgrada svih ministarstava i državnih organa, ali i stanova i kuća Nikole Pašića, Božidara Jankovića, Miroslava Spalajkovića, Milorada Pavlovića Krpe, Jovana Skerlića i mnogih drugih, te zaplenile njihove privatne arhive i dokumentaciju. Deo poverljive arhive srpskog Ministarstva inostranih dela austrougarska služba je pronašla zakopan kod manastira Ljubostinja.

Prilikom pretresa kuće Milorada Pavlovića Krpe u Beogradu zaplenjeno je oko 10.000 rukopisa skrivenih u podrumu i otkriven je deo šifrovane prepiske srpskih agenata iz BiH i Hrvatske s Pavlovićem. Najznačajniji su bili izveštaji koje je godinama dostavljala Stoja Kašiković iz Sarajeva. Ta dokumenta su bila krunski dokaz na procesu vođenom u Sarajevu 1917. protiv Nikole, Stoje i njihovog sina Predraga. Prema optužnici, Stoja je slala u Beograd dopisnice na adresu izvesnog Mihaila Živkovića, s napomenom „za Mila”. Sadržina teksta na dopisnici bila je neinteresantna, ali su kratke obaveštajne informacije bile ispisane ispod poštanske marke. Okružni sud u Sarajevu je Nikolu osudio na 10 godina teške robije, a Stoju i Predraga Kašikovića na smrt vešanjem, sa obrazloženjem da je utvrđeno da su bili dugogodišnji tajni izveštači srpske vlade. Tek na veliki pritisak međunarodnog javnog mnjenja, smrtna kazna je preinačena na 10 godina robije. Kašikovići su krajem 1918. pušteni iz zatvora. Regent Aleksandar Karađorđević je 1920. godine prilikom posete Sarajevu odlikovao Stoju Kašiković Obilićevom zlatnom medaljom za hrabrost.

NE PROPUSTITE:

NOVINARI ŠPIJUNIRALI ZA STRANCE!

ALBANSKE VOĐE UHODILE ZA SRBE

DUKATI SU BILI NAJBOLJI ŠPIJUNI

KARAĐORĐE ZA ŠPIJUNE VRBOVAO TURKE

„Između čekića i nakovnja”
Dokumenata o delovanju obaveštajno-bezbednosnih službi kroz istoriju je malo, a oni koji postoje teško su dostupni. Ključevi tajnih arhiva brižljivo se čuvaju jer podaci o delovanju službi nepogrešivo objašnjavaju političke interese, ciljeve i postupke svake države i režima. Knjiga o obaveštajno-bezbednosnim službama Srbije 1804-1918. godine, autora Dušana P. Petronijevića i Zorana D. Veljanovića, po kojoj je sačinjen ovaj feljton, verno i slikovito svedoči o tome kako su i pod kojim okolnostima one nastajale u našoj državi.

Špijuna oslobodio mito za činovnike
Veliki uspeh bilo je hapšenje Milana Rajakovića, austrougarskog obaveštajnog oficira, u avgustu 1910. Rajaković je došao u Srbiju s pasošem koji mu je izdala Uprava bečke policije na ime Milan Rodić. U Srbiju je, navodno, došao radi ugovaranja otkupa šljiva, ali je skrenuo pažnju na sebe jer je obilazio vojne objekte u okolini Ralje, a kod seljana se raspitivao za obezbeđenje objekata. Kod njega su nađene vojne sekcijske karte kosmajskog kraja sa zabeleškama koje je načinio. Priznao je da je nadporučnik austrougarske vojske i da je u Srbiju stigao po zadatku. Međutim, do suđenja nije došlo. Rajaković je navodno pobegao iz zatvora, ali je kasnije Maksimilijan Ronge u memoarima naveo da je Evidencbiro uspeo da isposluje njegovo oslobađanje davanjem mita od nekoliko hiljada dinara nekim višim srpskim činovnicima.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar