INTERVJU, PROFESOR DARKO TANASKOVIĆ: Zapad je pravio savez sa đavolom i dobio Islamsku državu

Ratujući protiv onih koji su im se činili kao neprijatelji broj jedan, stvarali su monstruma koji je nastavio da dejstvuje u skladu s logikom koja mu je imanentna i koja ima tu prednost da svoje ispunjenje idejno i egzistencijalno vezuje za transcendentno

Darko Tanasković, univerzitetski profesor, karijerni diplomata na našim prostorima, najpoznatiji orijentalista i islamolog, u mnogim prilikama je dragocen sagovornik. Govori sedam svetskih jezika, od engleskog, francuskog, turskog, ruskog, arapskog... Bio je naš ambasador u Turskoj, Azerbejdžanu, Vatikanu, zatim pri Malteškom viteškom redu, a od 2014. ambasador je Srbije pri Unesku. Sa profesorom Tanaskovićem počinjemo razgovor povodom terorističkog napada islamista u koncertnoj Areni u Mančesteru gde je stradalo 22 ljudi
- Moramo, nažalost, shvatiti da ovakvi i slični teroristički napadi, kao pojava, više nisu nikakvo iznenađenje iako se, naravno, sa dovoljno preciznosti ne može predvideti gde će se i kada dogoditi, pa su u tom smislu za one koje neposredno pogode tragično iznenađujući. Fenomen je čak neuporedivo širi od tzv. Islamske države, kao konkretnog organizatora i počinilaca ovakvih nedela. Ona je postala zaštitni znak i danas najaktuelnija simbolička referenca za sve one muslimanske fanatike koji smatraju da se terorističkim nasiljem i ličnim žrtvovanjem bore na Alahovom putu, a protiv zla koje za njih predstavlja nevernički Zapad i sve ono što on podrazumeva. Može se, uslovno, reći da je položaj Islamske države u ovom pogledu prilično komotan i, sa stanovišta misije koje je ona sebi namenila, povoljan, jer je u prilici da preuzima odgovornost i za ona nedela koje njeni pripadnici u institucionalnom smislu nisu ni planirali ni počinili. I to je, objektivno, legitimno, jer islamističke teroriste, slobodne strelce, lokalne ćelije i grupe nadahnjuje i pokreće ekstremistička ideologija koja stoji u osnovi programa Islamske države. Ranije je na podudaran način dominirala i dalje aktivna Al Kaida... Izgleda paradoksalno, ali je zapravo logično da Islamskoj državi uzmicanje, porazi i moguća agonija na njenim matičnim prostorima uvećavaju moć osvetničkog delovanja na daljinu, u urbanim središtima Zapada. Problem je u tome što sumrak i, eventualno, smrt jedne terorističke organizacije ne znače i poraz ideja i ukidanje sistema vrednosti na kojima njihovo delovanje počiva. Jer sve je u glavama i srcima ljudi. Zato je istina, iako nekome može zazvučati kao zavaravajuća i isprazna fraza, da se svetska bitka protiv terorizma može (ako je to uopšte moguće?) dobiti jedino u ljudskim glavama i srcima, odnosno dovoljno širokim stvaranjem društvenih, materijalnih i duhovnih okolnosti koje neće generisati revolt, očajanje, osećanje nepravde i nemoći, što se onda psihološki i akciono sublimira u osvetničkoj destrukciji, tj. „pravedničkoj" autodestrukciji. Horizonti takvog globalnog razvedravanja su još uvek nedogledni, ali im utoliko odlučnije treba stremiti. Sečenjem i spaljivanjem korova, bez njegovog iskorenjivanja i temeljnog preoravanja, od strništa ne biva plodna njiva.
Smatrate li da smo na ivici nestanka civilizacije koju poznajemo. Klasični moralni pojmovi su uništeni, čovek nije više misleće kreativno biće nego roba, ukupan sistem vrednosti uramljen u okvir zapadnoevropske civilizacije ne postoji, a godinama traju krstaški ratovi "slobodnog sveta" i "islama"?
- Upitno sopštena dijagnoza u vašem pitanju u mnogo čemu je tačna, ali, rekao bih, i presumorna. Svet se, naime, a i čovek u njemu, stalno menjaju i danas su nužno drugačiji nego juče ili prekjuče. Nije, po pravilu, lako navikavati se na te promene, tim više što su one tokom poslednjih decenija, osobito na najšire shvaćenom naučnotehnološkom planu, bile osetno ubrzane, sa dalekosežnim rezultatima. Konstatacija da su te evolutivne, pa i revolucionarne promene praćene nesnalaženjem i involucijom na vrednosnom, duhovnom i moralnom planu već je postala opšte mesto. Čovek, koji bi u svim svojim metamorfozama morao ostati čovek, tačnije Čovek, kao da gubi korak sa tehnološki i komunikacijski radikalno izmenjenim okruženjem koje je sam stvorio. „Što je čovjek, a mora bit čovjek", proročki je zapisao Njegoš. Sve je sadržano u toj prividnoj aporiji! Čovek ne bi smeo da pristane na poraz u sučeljavanju sa silama koje je sam probudio, sve boljem stremeći, kao ono najgore u sebi. Trebalo bi iznova i iznova čitati Fromovu Anatomiju ljudske destruktivnosti, mudre stranice o nagonu i normi našeg skromnog polihistora Andrije Gamsa ili one o savremenom nihilizmu Mihaila Đurića... Počivši bogoslov i odgovorni mislilac, blagorodni Radovan Bigović s razlogom je upozoravao da je politika, odnosno ono što se danas mahom smatra politikom i kao politika primenjuje, postalo naša jedina metafizika. E to je zaista zabrinjavajuće, premda ne mora biti i fatalno. Jer čovek je kroz istoriju uvek na kraju prevladavao i ona iskušenja za koja se u datom trenutku verovalo da slute konačnim slomom civilizacije. Neki su, ne sasvim bez osnova, skloni da govore i o mogućem kraju jednog aksijalnog doba, da smo u predvorju novog... Prevelike su to teme. Ne smatram da sam im dorasato i da bismo u ovom razgovoru bili kadri nešto više o njima suvislo reći. Ali uprkos pragmatično korisnoj realističnoj racionalnosti, ontološki bismo morali bar malo biti optimisti.
U Evropi od 2004. do danas Islamska država izvela je dvanaest terorističkih napada gde je ubijeno skoro 500 nevinih ljudi, a više hiljada je ranjeno. Od tada do danas moćni svet i dobro uhranjeni teoretičari bave se uglavnom posledicama a ne uzrocima ove pošasti?
- Bilans na koji podsećate je zaista poražavajući. Pretpostavljam da imate u vidu sve terorističke napade za koje je utvrđeno da su ih počinili islamistički ekstremisti, a ne samo oni koji se mogu pripisati Islamskoj državi. Podsetio bih i na činjenicu koja sa prečesto zaboravlja, a govori da je tokom istog perioda neuporedivo više žrtava islamističkog terorizma bilo u većinski muslimanskim zemljama, gde su ekspolozije auto-bombi, samoubilački napadi i oružani prepadi svaki put odnosili da desetine i stotine nevinih života. Irak, Sirija, Nigerija, Avganistan, Pakistan, Somalija, Libija, Jemen... skoro svakodnevno tužna su stratišta na krvavoj mapi bezdušnog terorističkog fanatizma. Medijske vesti o razornim i ubilačkim napadima u ovim zemljama sustižu jedna drugu i primaju se gotovo rutinski, bez ljudskog saosećanja. Nije li to podjednako strašno kao i sami ti nepojamni zločini? S druge strane, na sreću ipak još uvek ređi teroristički napadi, sa srazmerno manje (iako svakako previše!) žrtava na Zapadu pobuđuju neuporedivo veću medijsku i javnu pažnju, kao i reagovanje nizom simboličkih manifestacija. Ambasador Avganistana pri Unesku bio je, tako, iskreno iznenađen kad sam mu izjavio saučešće povodom pogibije stotinak mladih vojnika u jednoj kabulskoj kasarni koja je bila meta terorista. Nije, prosto, navikao da se o avganistanskim žrtvama govori kao o stradalnicima vrednim zgražanja i sažaljenja. I ova nesrazmera u vrednovanju "naših" i "njihovih" života mogla bi poslužiti kao posredni putokaz u traganju za uzrocima uzleta islamističkog terorizma. Da bi se istražili dubinski razlozi bujanja ove perverzne, ali i logične društvene pojave nužno je, pre njenog stavljanja pod analitički mikroskop, prvo stati pred ogledalo.
U Vašoj knjizi "Islam dogma i život" pišete da terorizam nije specifično islamski fenomen te da se on po organizaciji i formi u mnogo čemu ugledao na neke zapadne i dalekoistočne uzore?
- U pravnoj nauci ne postoji jednoznačna definicija terorizma, a pogotovo je nema u međunarodnom pravu, dok su za upotrebu ovog pojma u praktičnoj politici naglašeno karakteristični dvostruki standardi. Ipak, uglavnom je svakome jasno šta se u širem, neterminološkom smislu pod terorizmom podrazumeva. U tom smislu terorizam, a posebno samoubilačko fanatično samožrtvovanje, za razliku od drugih, raširenih formi nasilja, kroz istoriju nisu bili svojstveni muslimanskim društvima. Kao i u judaizmu i u hrišćanstvu, samoubistvo se u islamu doktrinalno nedvosmisleno osuđuje, pa otud i potreba savremenih radikalnih propovednika žrtvovanja na Alahovom putu da izgrade čitavu tendencioznu kazuistiku kojom nastoje da samoubilački terorizam prikažu kao verski legitiman, pa čak i poželjan. U ranoj istoriji islama preteče terorizma mogle bi se prepoznati u delovanju haridžita, a najpoznatiji i najzavodljiviji primer svojevrsne sekte fanatizovanih terorista predstavljali su tzv. asasini (od čega u nekim evropskim jezicima potiče naziv za ubicu) iz XI/XII veka, pod vođstvom tajanstvenog Hasana Sabaha. Savremeni islamistički teroristi mogli bi se idealno pozivati na iskustva haridžita ili asasina, što neki od njih i čine, ali objektivno sa njima ne poseduju liniju istorijskog kontinuiteta. Oni su čedo savremene epohe, a uzori bi im mogle biti japanski kamikaze, zatim levičarske i desničarske terorističke organizacije i grupe u Evropi, kao i neki pokreti u Latinskoj Americi. Pošto u vezi s ovim složenim pitanjem ima odviše različito motivisanih spekulacija i protivrečnih iskaza u javnosti, a bogme i opasne neobaveštenosti, želeo bih da budem do kraja jasan. Kao i svaka druga religijska ideologija, pogotovo monoteistička, islam je podložan totalitarističkom apsolutizovanju, a onda i agresivno nasilničkom tumačenju i političkoj instrumentalizaciji. S obzirom na neke temeljne postavke svoga učenja, specifičan nebesko-zemaljski hod objavljivanja Kurana, protivrečne odredbe u njegovom tekstu, strukturno uobličavanje muslimanskih društava i država, njihov odnos prema nemuslimanima, kao i određeni broj drugih činilaca, islam kao religija jeste prijemčiviji za racionalizovanje primene sile radi ostvarivanja ciljeva verničke zajednice nego što su to, osobito danas, judaizam i hrišćanstvo. Pogrešno bi, međutim, bilo tumačiti, a tako se prečesto čini, da je islam sam po sebi i samim sobom generator političkog nasilja, a konkretno terorizma u savremenom svetu. Reč je o međuzavisnoj, dinamičnoj interakciji, kroz ljudsku praksu, između društvenopolitičkih prilika i sistema religijskih dogmi, kako je to, recimo, uverljivo predočio francuski politikolog Fransoa Birga (Burgat) u knjizi Razumeti politički islam (2016), razornoj kritici islamološkog esencijalizma.