HLEB I OTROV

HLEB I OTROV


Slobodan Penezić Krcun bio je baš to, nekad hleb, nekad otrov, tako ga je video Dragoljub Jovanović, veliki srpski intelektualac, Grolov poslanik u Skupštini Jugoslavije. Njegov kredo glasio je „Proleterijat će uništiti svakoga ko stane na put njegovoj revoluciji”, bio je iskren i otvoren

Možda ga je najjasnije opisao Dragoljub Jovanović u svom višetomnom memoarskom štivu „Medaljoni”, koje je ispisao u sremskomitrovačkoj kaznioni, gde je robijao ravno šest godina. Krcunovu suštinu je pogodio u dve reči: „HLEB I OTROV”.
Dragoljub Jovanović je bio vrhunski intelektualac, levičar, pre Drugog svetskog rata osnovao je Narodnu seljačku stranku, a imao je i čvrst pakt s Komunističkom partijom Jugoslavije. Kad je počeo rat, Dragoljub Jovanović je imao dogovor sa vrhom KPJ da će im se pridružiti „na terenu vrlo brzo”. Ali nije; imao je za to logično objašnjenje. Tito, Ranković i Krcun su to razumeli kao izdaju.

KrcunPo žestini koju je ispoljavao, upoređivali su ga s Robespjerom i Sen-Žistom, ali je podsećao i na Gamlena, glavnog junak romana Anatola Fransa „Bogovi su žedni”, koji učestvuje kao porotnik u revolucionarnom sudu i osuđuje na giljotinu kontrarevolucionare, među njima i svoje rođake i prijatelje

Uglavnom, Jovanović opisuje svojih šest susreta s Krcunom za dvanaest godina: „Penezić je uvek bio nadmoćan, ali je uvek drugačije iskorišćavao svoj položaj. Ja sam uvek bio u podređenom položaju, ali se nikada nisam ni uplašio ni revoltirao. Svako je vršio svoju dužnost i osećao da mnogo drugačije nije ni moglo da bude. Nijedna strana nije se rukovodila mržnjom, niti je iko smišljao definitivan raskid ili osvetu. U svim slučajevima, i jedan i drugi ostavljali smo otvorena vrata.
Prvi susret u oslobođenom Beogradu bio je mutan i nedorečen. Pojavio se u prostoriji gde sam radio, bio je tmuran, nekako zlovoljan. Pitao je: ‘Kamo Vas?Ŕ’. To pitanje se odnosilo na naš dogovor da ću napustiti Beograd i priključiti im se.” Dragoljubu se mršavi dugajlija učinio kao Don Kihot. Krcun je retko kad učestvovao u hapšenju kao u slučaju Dragoljuba Jovanovića.
Drugi susret se zbio 1946. u Skupštini Jugoslavije, čemu su prisustvovali i predstavnici Vlade u izgnanstvu, čiji je glavni predstavnik bio dr Ivan Šubašić. Jovanović je tada održao poznati govor gde je rekao da nema demokratije bez višestranačja, bez slobode štampe i javnog govora. Jovanović beleži kako je posle svog izlaganja verovao da su svi iz skupštinskih klupa pobegli, da je on ostao sam i osuđen na propast. „Podigao sam pogled i na desetak metara od mene u skupštinskoj klupi sedeo je Krcun. Pitao sam ga ‘Kako Vam izgleda moje izlaganje?’ Odgovorio mi je ‘Dobro’. Ali kad smo zajedno napuštali skupštinsku salu, dodao je ‘Proleterijat će uništiti svakoga ko stane na put njegovoj revoluciji!'”
krcun-gradja-arhiv Kako su Krcunovi agenti vrbovali Nikolu Kalabića da izda generala Dražu Mihailovića, vođu Ravnogorskog pokreta, promenjen mu je identitet, smešten je u jedno kolonističko selo u Vojvodini, ali komandant Gorske garde mnogo je pio i pričao…

Ovu rečenicu, po verovanju Venceslava Glišića, Krcunovog biografa, prvi načelnik Ozne za Srbiju – Slobodan Penezić uzeo je za svoj kredo. Već tada bio je narodni heroj i general-pukovnik, ali nijedna funkcija i titula nisu određivale suštinu njegovog bića. Međutim, nema sumnje da vernik Krcun nije bio ubeđen da je odbrana revolucionarnog puta proleterijata u Srbiji poverena isključivo njemu.
Venceslav Glišić u knjizi „Revolucionari” piše: „Po žestini koju je ispoljavao, upoređivali su ga s Robespjerom i Sen-Žistom, ali je podsećao i na Gamlena, glavnog junaka romana Anatola Fransa ‘Bogovi su žedni’, koji učestvuje kao porotnik u revolucionarnom sudu i osuđuje na giljotinu kontrarevolucionare, među njima i svoje rođake i prijatelje. Sve njih pojela je revolucija jer su završili na giljotini. Za razliku od njih, Krcun je doživeo pobedu svojih ideala.”
Istina, Slobodan Penezić Krcun je tako rečit primer kako revolucija jede svoju decu, ali o tom segmentu, o kraju njegovog života, govorićemo kasnije. Vratimo se susretima Dragoljuba Jovanovića, koji je u Krcunu video čoveka u ogledalu kao niko drugi.
„Treći susret se dogodio kad sam bio u istražnom zatvoru. Posetio me je Krcun lično. Pričali smo, bio je nekako pitak i iskren, raspitivao se kako sam, kako postupaju sa mnom. Moji cimeri iz ćelije bili su sigurni da ću već sutra biti na slobodi. Dobio sam presudu na šest godina zatvora. Odležao sam do kraja, bez dana pomilovanja.
Četvrti susret, koji sam ja tražio, svodio se na to da mi se vrate oduzeti rukopisi, 6.600 strana beležaka koje sam zapisivao na šestogodišnjoj robiji u Sremskoj Mitrovici. Obećao je da će uraditi sve što može.
Četvrti i peti susret bili su skoro srdačni. Četvrti susret: zvao me je u svoju kancelariju, rekao je ‘Ovi moji su pročitali Vaše beleške, u njima nema ništa sporno. Dobićete rukopise veoma brzo.’
Peti susret: išao sam da mu zahvalim. Dobio sam rukopise, sačuvani su u potpunosti.
Šesti susret – kao da smo se videli. Ubeđen sam da je Krcun lično odobrio da se mojoj supruzi da pasoš da ode na dva meseca u Englesku i Francusku.
Ono što mi se kod njega posebno dopalo jeste to što nisi imao dilemu, sve ti je govorio u lice iskreno i otvoreno. Znao si na čemu si”, pisao je Dragoljub Jovanović.
Krcun je duboko verovao da je njegovo rukovođenje Oznom, krvavim tragovima, likvidacijama često neproverenih „antikomunističkih delovanja narodnih neprijatelja” po brojnim stratištima širom Srbije samo nastavak revolucije iz ratnog perioda. Zvanično je Ozna osnovana 13. maja 1945. u Drvaru, a operativno je stupila u svoj ubilački pogon posle oslobođenja Beograda, 20. oktobra 1945. Krcun je sa osnivanjem Udbe, što je preimenovana Ozna, postao ministar unutrašnjih poslova Srbije.
„Za nepunih šest meseci svog postojanja, Ozna je u Srbiji, bez suda, valjanih dokaza i pozivanja na bilo koji zakon, likvidirala više od 59.000 ljudi, uz sasvim osnovanu sumnju da taj broj nije konačan”, govorio je za „Ekspres” poznati srpski istoričar Srđan Cvetković.
To, međutim, nije bio kraj. Njegov najveći izazov s toliko zamki bilo je hapšenje i progon bivših ratnih i partijskih drugova uz Rezoluciju IB i Goli otok.

Venceslav Glišić u svojoj knjizi „Revolucionari” citira Krcunove reči izgovorene njemu u pero: „Posle skoro četvorogodišnjeg terora i patnji pod okupacijom, narod je bio ogorčen, pa su ljudi svakodnevno masovno prijavljivali zločince i saradnike okupatora. Trebalo je to sve proveriti, dokumentovati pa tek onda preduzimati mere.”

Postoje, nažalost, i druga svedočenja o Krcunovim oznašima u kožnim mantilima i boljševičkim kačketima koji su špartali Srbijom loveći „narodne neprijatelje”. Mnogi istoričari u Krcunu vide Brozovog satrapa koji je napravio savršen mehanizam za likvidaciju, mahom nedužnih. Neki od njih, ne sporeći pomenuto, ističu Krcunovu genijalnost što je za nepunih šest meseci premrežio Srbiju savršenim doušničko-potkazivačkim mehanizmom nezabeleženim u istoriji Srbije. Za Oznu su radili svi, vojska, državni aparat – od poštara do visokog funkcionera u nekom ministarstvu, svaki deseti žitelj Srbije je bio potkazivač, a pod prismotrom su bili svi, od vozača u gradskom prevozu, čistačice u osnovnoj školi, do bilo kojeg ministra. Taj svaki deseti doušnik bio je pod prismotrom prvog kolege, a nisu znali jedan za drugog. Genijalno, za Nobela, nema šta!

Nastaviće se:

Opširniji intervju možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka 21.12.2018. naći u prodaji na kioscima.

DRAŽA JE MRZEO NEMCE KAO I JA

DOSIJE OCA SRPSKE UDBE, PRVI DEO

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar