KAKO JE TITO LIKVIDIRAO GENERALE, RUSKE ŠPIJUNE

KAKO JE TITO LIKVIDIRAO GENERALE, RUSKE ŠPIJUNE


Duga istorija obaveštajnih odnosa: ruski obaveštajci od Mustafe Golubića i Draže Mihailovića, preko Titovih generala, Arse Jovanovića, Petra Drapšina, Ivana Milutinovića, Slavka Rodića… do današnjih dana

Ko tajne vojne, ekonomske ili službene podatke ili dokumente saopšti, preda ili učini dostupnim stranoj državi, stranoj organizaciji ili licu koje im služi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina (član 315 Krivičnog zakonika Srbije). Zakon je jasan, okolnosti često nisu. Tvrdom primenom bi se svaka kolaboracija sa stranom silom smatrala aktom špijunaže. Ali nije svaka strana zemlja u Srbiji doživljavana kao strana.

Posebni odnosi, bliskost zasnovana na veri, nacionalnom sentimentu često su Rusiju, mogli bismo slobodno reći, kroz vekove određivali kao prijateljsku i zaštitničku silu. Retko na interesu, mnogo češće na pomenutim emocijama. Tako se kolokvijalno bilo kakvo koketiranje s Rusijom pre doživljavalo kao kada se dete požali starijem bratu na stanje u porodici nego kao špijuniranje.
Dug je spisak istaknutih Srba koji su radili za obaveštajne organe prvo Carske Rusije, a zatim i moćnog SSSR-a. Od legendarnog, skoro mitskog Mustafe Golubića, preko Draže Mihailovića, pa do današnjih dana. Ipak, ovi odnosi imaju svoje amplitude, a jedna od svakako najvećih je bila ona posle Drugog svetskog rata i potonje Rezolucije Informbiroa.

Proleće 1949. godine u Beogradu bilo je toplo. Ratni komandant legendarne Šeste ličke, general Đoko Jovanić, dopratio je do kapije svoje vile na Senjaku gosta koji mu je bio na ručku, ratnog druga i kolegu Slavka Rodića, za kojim su uzdisale drugarice aktivistkinje i ambiciozne udavače. Bio je najmlađi general JNA, visok, lep… Tu, pod svodom od kovanog gvožđa obraslog ružama, dva Titova generala srdačno su se rukovala. Da se nikad više ne vide. Jovanić se uz široko stepenište solidne predratne gradnje vratio u kuću da odrema posle ručka, a Rodić je u raskopčanom šinjelu seo u auto koji ga je čekao i zaputio se u svoj stan.

Nešto pre šest po podne, general Đoko Jovanić i njegova drugarica uključili su masivni „blaupunkt” da čuju vesti. Više je to bilo iz navike, jer spiker je svakog dana ponavljao isto: petogodišnji plan, procene prinosa žita, nepravedne optužbe Moskve… Ali tog 29. aprila na kraju vesti čuli su: narodni heroj, general Slavko Rodić, zamenik načelnika Generalštaba Jugoslovenske armije, preminuo je u 31. godini od zapaljenja pluća!

General Đoko Jovanić (godine 1948. bio je komandant Vojno-obaveštajne službe, pa zatim načelnik štaba armijske oblasti, načelnik uprave Generalštaba, komandant armijske oblasti i podsekretar u Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu) znao je već tada ono što će glasno reći tek pedeset jednu godinu kasnije, 2000. u testamentarnom intervjuu NIN-u: Slavko Rodić likvidiran je po kratkom postupku jer je bio ruski špijun!

I nije bio jedini takav među Titovim generalima. Ni jedini špijun, ni jedini likvidiran. Njihova imena i dan-danas nose ulice u srpskim gradovima, jer Tito i partija nikada nisu hteli da priznaju da su bili izdani!

Ali pođimo redom…

Priča, zapravo, počinje u februaru 1945. Nemci u Zagrebu utvrđuju linije odbrane kao da će tu večito ostati, u Berlinu gotovo da se čuju ruski topovi, a britanski feldmaršal Harold Aleksander, komandant savezničkih snaga na Sredozemlju, s prepoznatljivom britanskom ohološću hvali „junačko držanje Jugoslovena na Sremskom frontu”, gde je za manje od tri meseca poginulo 13.000 boraca, mahom mobilisanih nakon oslobođenja Beograda. Tito naređuje da se u svim republikama odaberu omladinci koji će biti upućeni na školovanje u bratski Sovjetski Savez, i to se naređenje izvršava odmah. Izabrani pitomci, partizani prekaljeni u borbama i nesumnjive vere u komunizam, dobijaju najbolje uniforme koje se mogu naći u njihovim jedinicama i stižu u Beograd, neretko se probijajući kroz teritorije koje drži neprijatelj. Dva meseca je bilo potrebno da se okupi grupa od dvestotinak partizana. Dve stotine odabranih po svim uzusima, ali pre svega po partijskoj lojalnosti.

Posebna kompozicija samo za njih krenula je sa beogradske železničke stanice u pratnji dva sovjetska i dva naša oficira, koji su bili vođe puta. Vozili su se preko Niša i Sofije, do Galca na rumunskom Dunavu. Odatle je počinjala ruska pruga, s većim razmakom između šina, pa su prešli u nove vagone – ovog puta teretne furgone sa slamom na podu i furunama za grejanje da se voze kroz nepregledne ravnice i brezove šume. Mimoilazeći naselja, kroz otvorena vrata sa strahopoštovanjem su odmeravali razaranja koje je SSSR pretrpeo: spaljena sela i razrušeni gradovi, u kojima doslovce nijedna zgrada nije ostala cela. Procenjuje se da je u Drugom svetskom ratu poginulo 26 miliona stanovnika SSSR-a. Nemaca je, poređenja radi, stradalo sedam miliona, Britanaca 385.000, Amerikanaca 300.000…

Od Galca, kroz Moldaviju i Ukrajinu, sa zadržavanjem u Kijevu od nekoliko dana, pa do Moskve, put je trajao trinaest dana. Kako su ulazili dublje u Ukrajinu, sve češće je njihov voz morao da zastaje kako bi propustio kompozicije koje su ka Nemačkoj prevozile nove trupe, a otuda vraćale opremu iz fabrika kojom su Rusi naplaćivali ratnu štetu. Devetog maja, kada je Nemačka kapitulirala, bili su negde ispred Moskve. Pucalo se u vazduh iz svih oružja, grlilo i ljubilo, i pilo, mnogo pilo, i nazdravljalo pobedi, a već sutradan njihov voz ušao je na stanicu „Kijevskaja”, jednu od šest, koliko ih je u Moskvi bilo. Svečane dekoracije natkrivenih perona u čast pobede bile su poslednji luksuz koji su videli sve do kraja svog boravka…

Opširniji tekst možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se od petka naći u prodaji na kioscima

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar