NI TITA SE NIJE BOJAO

NI TITA SE NIJE BOJAO


 

Najbolje ga je opisao Dobrica Ćosić: „Bio je zubat i bezobziran, svakome je govorio šta misli, što se najintenzivnije ispoljavalo pred njegovu pogibiju, ali Krcun je oduvek bio takav. On ne bi izdržao Brionski plenum (kad je smenjivan Ranković), ne bi stao na Brozovu stranu, povukao bi se iz političkog života. Nekoliko je razloga što je postao legenda”

Kad je poginuo, imao je četrdeset šest godina. U dvadeset prvoj, primljen je u KPJ i u narednih dvadeset i pet leta napravio je meteorski uspon na varljivoj partijskoj lestvici. Postao je politički komesar Druge proleterske brigade, zatim prvi Brozov egzekutor, bio je ministar, predsednik Vlade Srbije, oformio je porodicu, postao otac troje dece i na kraju OTPADNIK, protivnik Brozove diktatorske kamarile. Njegova treća ljubav bila je SRBIJA, koja je u strategiji Broza, Kardelja i Bakarića bila skrajnuta u poređenju s Hrvatskom i Slovenijom. Zbog toga je i stradao… Karijera vredna najvećeg holivudskog blokbastera. Ali u Srbiji sve rasprave o Krcunu, pedeset četiri godine posle njegovog ubistva, nisu makle dalje od kafane.

Istorijska nauka u Srbiji nije se bavila Krcunom skoro uopšte. Postoje paušalne ocene o njemu i svode se isključivo na njega kao komunistu, „Titovog izvršioca krvavih ruku”. Njegovi savremenici, međutim, govore da je Krcun bio i tribun, prvi istinski borac za prava Srba i Srbije u Brozovoj Jugoslaviji. I to je platio glavom.

Ali ma šta ko o Krcunu mislio, uključujući sve pomenuto, provereno i neprovereno, cela njegova biografija pripada samo odabranima.

Šta je to što je Krcuna činilo toliko posebnim u Brozovoj nomenklaturi, gde se, pored nesumnjive pokornosti vođi, prvenstveno merio partijski staž? A Krcun je i po tome bio najmlađi među prekaljenim učenicima Kominterne, sovjetskih crvenih univerziteta, španskih boraca i službovanja u inostranstvu. Njegovi savremenici, saborci i protivnici imaju jednostavno objašnjenje: „On je posedovao neverovatnu inteligenciju, brže je mislio od svih oko sebe, sve što je radio dovodio je do perfekcije, a karijera ga nije interesovala”.

Bio je u neku ruku pravi obešenjak. Kad je otvarana samoposluga u Požarevcu, Tito i Ranković kao prvi kupci uzeli su korpe i kupili nekakve sitnice. Krcun je Rankoviću neprimetno ubacio u džep čokoladu. Na kasi, kasirka pita: „To je sve”, a Krcun sa strane dobaci: „A to u levom džepu sakoa?”. Tito mu je posle rata kao usput pomenuo: „Imaju ovi magacini za funkcionere, kupi onoj svojoj curi neki štof”. Krcun je bez ustezanja odgovorio: „Stari, ono što ja j…, ja i oblačim”. Jednom prilikom, u opuštenoj atmosferi u prisustvu Rankovića obratio se Titu: „Druže stari, prava je šteta što nisi Srbin”.

Bio je karakter van formata, piše Venceslav Glišić: „U Krajini Krcun se prvi put sreo sa Ivanom Stevom Krajačićem (za koga je ranije čuo kao moćnog čoveka Kominterne), koji je bio kod Tita u Mliništima. Već prilikom prvog susreta Krcun i Steva su se posvađali. Krajačić je tvrdio da Srbijanci pljačkaju po selima, a Krcun mu je objašnjavao da je Moša Pijade naredio rekviziciju i da to nije uradila njegova brigada, nego Kraljevčani iz Prve proleterske. Međutim, i pored tog objašnjenja Krajačić je nastavio da savetuje Krcuna da kao partijski rukovodilac brigade to spreči, dodajući: „Srbijanci su nas i ranije pljačkali pa nas i sad pljačkaju, a to, Krcune, nećeš da vidiš”. Uzbuđen, Krcun mu je odgovorio: „Ako su pljačkali, pljačkali su u srpskom selu, a ne u ustaškom”. U znak protesta, Krajačić je napustio raspravu, a Krcun je za njim dobacio: „Da si ti valjao, ne bi te šutnuli iz Hrvatske!”.

Kad su kasnije pitali Krcuna kako se pomirio s Krajačićem, Krcun je odgovorio: „Uz čašicu”… Iz Krcuna je često van kontrole izvirivao – Srbin.

Borislav Mihajlović Mihiz ovako je video Penezićev status kod njegovih bezbednjaka: „Svog glavnog gazdu Aleksandra Rankovića spominjali su retko i oprezno, sa strahopoštovanjem lišenim emocija, a kad reknu Krcun, usta i srca bili su im puni neke zanesene mešavine ljubavi, bliskosti, oduševljenja, neprikosnovenog straha i potpune nehijerarhijske odanosti”. („Autobiografija o drugima”, knjiga 2, Novi Sad, 2003)

Pravu suštinu Krcunovog bića, a koja apsolutno komunicira s Mihizovom bleštavom opservacijom, dosegnuo je Dobrica Ćosić, koji ga je odlično poznavao. Ćosić je novinaru Goranu Lazoviću ovako objasnio Krcuna: „On je paćenik. Puno je patio, kao i svi pošteni ljudi. Teško su mu padali sukobi s dojučerašnjim drugovima i u tome je nazirao sve ono što će se dogoditi posle njegove smrti. Umeo je da bude i bio je zubat, drzak, čak i bezobziran. Svakome je govorio šta misli, pa i Brozu. Možda se to najintenzivnije ispoljavalo pred njegovu pogibiju, ali ne zaboravite, Krcun je oduvek bio takav. On ne bi izdržao Brionski plenum (kad je smenjivan Ranković), ne bi stao na Brozovu stranu, povukao bi se iz političkog života. Nekoliko je razloga što je postao legenda. On je bio čovek visoke ubeđenosti u ono što je činio, odlikovala ga je časnost na poslu koji je radio. Bio je strog, pravičan, spreman da oprosti. A nad svim tim je njegova prirodna bistrina, dar za procenu ljudi. Imao je moć da pronikne u čoveka i njegove namere. Otuda njegov veliki autoritet, iako je bio mlad… Odlikovala ga je otvorenost, iskrenost, posebno običnost, delovao je kao i svi obični ljudi. Retko je govorio s pozicija funkcije, bio je ministar samo kad je to morao. Jednostavno, čovek vrlo velikog raspona, od surovog do sentimentalnog odnosa, čak i do sažaljenja.”

Broz se divio njegovoj efikasnosti i sposobnosti da svaki zadatak, ma koliko ozbiljan, poput hapšenja generala Dragoljuba Mihailovića, u svojoj praktičnosti učini tako jednostavnim. Kao i svaki vođa i neprikosnoveni šef čopora, Broz je u Krcunu negde slutio ozbiljnog protivnika, onog suparnika koji čita sve tvoje planove pre nego što ih saopštiš. Osim toga, Krcun je bio svedok Brozove nemoći u trenutku pada Užičke republike, kad su Nemci nenadano upali u Užice, a vrhovni komandant je bio izgubljen i isprepadan da ga Nemci ne zarobe. Krcun ga je maltene na leđima izneo sporednim sokacima i spasao mu život.
Dve godine posle Krcunove smrti, njegova supruga Zina, u želji da dokaže da je on ubijen, piše partijskom vrhu: „Povodom Četvrtog kongresa CK SKJ, smatram za potrebno da iznesem neke stvari o kojima sam razgovarala s Krcunom, a koje sad vidim u drugom svetlu. Moj je utisak da je Krcun znao za neke stvari koje su sad na plenumu iznete i da je bio uznemiren mogućim razvojem događaja. Nekoliko puta mi je napomenuo da, ako mu se nešto desi, ne dozvolim da mu se da narkoza jer će sigurno tada govoriti neke stvari koje ne želi da kaže. Počeo je da vodi računa šta će mi reći u sobi, a šta u predsoblju…”

Opširniji poslednji nastavak priče o Slobodanu Penezić Krcunu možete pročitati u najnovijem novogodišnjem broju Ekspresa koji se od petka nalazi u prodaji na kioscima

NE PROPUSTITE:

DOSIJE OCA SRPSKE UDBE, PRVI DEO

DRAŽA JE MRZEO NEMCE KAO I JA

HLEB I OTROV

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar