SVETI SAVA VELIKA SRPSKA TAJNA

Uz proslavu osamstote godišnjice samostalnosti srpske države i SPC, bilo bi od velike koristi da istoričari i drugi tragaoci za suštinom istorije izuče dokumenta u Vaseljenskoj patrijaršiji u Istanbulu i hrišćanskim arhivama u Jerusalimu o Svetom Savi i njegovim boravcima u Svetoj zemlji,jer to je u našem istorijskom sećanju prekrila magla. Bar toliko smo dužni našem velikom državniku i arhiepiskopu

Nije baš razumno verovati svim latinskim poslovicama, posebno onoj koja ka­ že: „Istoria magistra vite est“, a naročito valja biti oprezan sa srpskim istorijskim udžbenicima. Školskim posebno. Svedoci smo toga da su generacije i generacije obrazovanih Srba, recimo, o Rastku Nemanji­ ću, odnosno Svetom Savi, znale površno, mahom gnušaju­ ći se „crkvenog glagoljanja“, a Sveti Sava bez sumnje je jedna od najznačajnijih ličnosti u srpskoj istoriji uopšte.

Naredne, 2019. godine dr­ žava Srbija i Srpska pravoslavna crkva obeležiće 800 godina suverenosti, to jest nezavisnosti. Te 1219. Sveti Sava je, samo na njemu svojstven na­ čin, isposlovao kod vaseljenskog patrijarha i cara u Nikeji da srpska crkva dobije autokefalnost (samostalnost) sa statusom eparhije, a vaseljenski patrijarh Manojlo Prvi Carigradski imenovao je Savu za prvog arhiepiskopa SPC.

Mnogi istoričari će sporiti tu 1219. kao početak autonomnosti srpske države, međutim shodno zakonomernošću toga doba, pravo na samostalnost imali su narodi i državne zajednice sa autokefalnom crkvom.

O tome svakako svedoče i istraživanja pisca i publiciste Milana Vidovića, koji tvrdi da je Sveti Sava bio možda ključ­ na verska, diplomatska i politička figura na Balkanu i Bliskom istoku u svoje doba. Zna­ čajna 800. godišnjica postojanja samostalne SPC i države Srbije svakako je prilika da se inicira temeljno proučavanje i istraživanje ukupne zaostav­ štine Svetog Save.

Obeležavanje ove godišnjice je počelo emitovanjem serije „Nemanjići“ na RTS?

- Neću da pričam o kvalitetu teksta, ja Gordana poštujem, zajedno smo ponešto radili. Sve se može svesti na opasku: to je toliko dobar scenario da mi je žao Gordana. Da je ro­đen u Holivudu, on bi bio najveći scenarista u istoriji filma. Ima 50 realizovanih ostvarenja. O serijama i pozorišnim komadima da ne pričamo. Mislim da je podlegao pritisku RTS-a da se u predvečerje ove proslave, jubileja srpske dr­ žavnosti i SPC, napravi TV serija po svaku cenu i na brzinu. Ne možete vi da napišete ozbiljnu seriju za tri meseca, makar se zvali Gordan Mihić. Ovo je tek prva ruka jedne ozbiljne serije koja bi približila narodu svu veličinu tog vremena i ljudi u njemu.

TV serija „Nemanjići ra­đanje kraljevine“ u nekim va­žnim činjenicama je u sukobu sa istorijom?

- Svakako, pada u oči i banalna stvar da su u seriji Stefan i Vukan, sinovi Stefana Nemanje, skoro vršnjaci. Vukan je bio stariji od Stefana 18 godina. Stefan Nemanja se ženio četiri puta, a crkva priznaje dva braka. Prvu Anu, bosansku princezu, preskaču. Ona je majka Vukana, Vuke, kasnije monahinje Jefimije, i Deve. To su prva deca. Priča o krvavom obračuna braće oko prestola je ispričana dosta nejasno, bekstvo Stefana Nemanje Drugog je kao mali strip, pa i njegov povratak na presto...

Sveti Sava, posle krvavog obračuna oko prestola između braće Stefana i Vukana, dolazi u Srbiju i miri braću?

- To je 1207. godina. Sava dolazi sa Svete gore i miri zara­ćenu braću. Stefan se pre toga vratio na presto pošto su Ugari, Vukanovi saveznici i drugi odredi plaćeničke vojske poharali Srbiju, a Vukan se vratio u Zetu da tamo bude ono što je bio. Obojica braće pisala su Savi da dođe, i kad je došao, izmirio ih je. Tu se videla njegova aura. Ne samo plemstvo nego i običan svet su iskazivali vi­ še poštovanja za njega nego za braću vladare i celokupno plemstvo. Sava se posle toga vra­ća u Hilandar i sprema se za svoju istorijsku misiju.

Kako je osnovan manastir Hilandar?

- To je bio stari urušeni gr­čki manastir. Sveti Simeon je tražio, na Savino iniciranje, da im se dodeli jedan manastir, i oni dobijaju tu povelju godinu dana posle dolaska Simeona na Svetu goru. Dobijaju povelju da se taj manastir dodeljuje srpskom vladaru na trajno korišćenje, jer srpska crkva tada nije postojala kao samostalna institucija. Uz manastir dobijaju veliki metoh obradive zemlje, vinograda, voćnjaka...

Ta ideja Svetog Save da Nemanjići dobiju u vlasništvo manastir Hilandar početak je velike strategije. Posle smrti svog oca, Svetog Simeona, Sava neumorno radi, piše knjige, trasira osnovne postulate prosvećenja i opismenjavanja Srba, neumorno putuje po Grč­ koj, ali odlazi i u Sveti zemlju. Sklapa prijateljstva, uči, u diplomatskoj je misiji, da bi u Nikeji od vaseljenskog patrijarha isposlovao samostalnost Srpske pravoslavne crkve.

Međutim ako se vratimo velikom državniku Stefanu Nemanji i njegovoj politici, zaključak je sledeći: on je bio čovek velike vizije. Ratovao je protiv moćnog vizantijskog cara Manojla Komnina tri ili četiri puta i svaki put je gubio. Išao je jednom prilikom s konopcem oko vrata u znak izvinjenja, bio je u zatočeništvu u Konstantinopolju, ali nije odustajao. On je imao viziju slobodne i nezavisne države, što su dvadesetak godina posle njegove smrti ostvarili Sveti Sava i Stefan Prvovenčani.

Sveti Sava na prvom putovanju po Svetoj zemlji bio je ozbiljan autoritet u crkvenom i državnom svetu?

- Pazite, on je bio prinčevske, vladarske krvi. S tim u vezi ima lep zapisan detalj: kad je došao prvi put u želji da obilazi ta sveta mesta, sultan iz Kaira mu je dao vojnu pratnju da ga čuva od arabijskih razbojnika da ga ne napadnu usput. On je bio i politički autoritet, ne samo verski. I to se znalo. Mi mislimo da taj moćni politički svet nije funkcionisao. To je 13. vek, a taj društveno-politički život je zaista funkcionisao. Nema sumnje da je Sava već tada bio veza između islamskih vladara toga doba i hri­ šćanske Evrope. S te strane tek treba istražiti taj period njegovog života. Sigurno postoje pisani tragovi u Jerusalimu, u Vatikanu... Da vidimo šta je sve Sava uradio. To bi bilo veoma važno za Srbiju.

Krunisanje Stefana Prvovenčanog je višestruko značajno za Srbe, ali s tim činom u vezi je i važno pitanje otkud na krunisanju relikvija ruke Jovana Krstitelja?

- Krunisanje Stefana Prvovenčanog je višestruko značajno za Srbe, pa je tome određen i adekvatan protokol, o čemu je brinuo arhiepiskop SPC Sava Prvi. Ruka Jovana krstitelja je jedna od četiri najvažnije relikvije u hrišćanstvu. Bila je u relikvijama vizantijskog cara. Veruje se da je tu relikviju Sava kupio od tada već onemoćalog vizantijskog cara. Uz nju je dobio još dve važne relikvije. Kad je stavljena kraljevska kruna na glavu Stefana Prvovenčanog, Sveti Sava, koji ga kruniše, dotiče rukom Jovana Krstitelja krunu, što je bilo iskonsko verovanje da je Sveti duh sišao s neba i rukopoložio vladara. Sveti Sava, kad je donosio te relikvije, imao je ozbiljnu pratnju.

Kažete da je na tim putovanjima Sveti Sava kupio mnoge relikvije. Koje?

- Od značajnih relikvija, pored ruke Jovana Krstitelja, kako zapisuju njegovi srednjovekovni biografi, Sava kupuje česticu časnog krsta, od čega jedan deo ostaje u Hilandaru kao relikvija, a drugi deo donosi u Rašku, i ikonu Marije Filermose. Te relikvije ostaju u posedu Srpske pravoslavne crkve.

Te relikvije imaju čudesan istorijski put?

- Desna ruka Jovana Krstitelja, čestica časnog krsta i ikona Marije Filermose bili su sve vreme u vlasništvu SPC, sve do Kosovskog boja. Kad je počela da propada kraljevina Nemanjića, nejaki vladari u nestašici počeli su da prodaju sve, pa i relikvije. Zvuči banalno i sramno, ali jedan srpski velikaš, verovatno nemanjićki epirski zet, prodao je jedan prst s ruke Jovana Krstitelja, koji se danas nalazi u Katedrali u Sijeni. Ali te tri relikvije posle Kosovskog boja imale su čudesan put i božanski završetak. Kako i kojim putem su došle u posed Malteških vitezova, velika je misterija. U zvaničnoj istoriji Malteškog reda piše: „Na­ šli smo ikonu Marije Filermose na Kipru...“ Nelogično, jer takva dragocenost, ukrašena dragim kamenjem, ne nalazi se tek tako. Druge relikvije ne pominju. Uglavnom, oni čuvaju te relikvije, nose ih sa sobom u Rusiju posle 1798, kad Bonaparta osvaja Maltu. Predaju relikvije ruskom caru Nikolaju Drugom Romanovu, koji stupa u njihov red. Romanovi čuvaju relikvije do Oktobarske revolucije. Po jednoj teoriji (mada ja verujem u drugu senzacionalnu teoriju), Marija Fjodorovna, danska princeza i majka Nikolaja Drugog Romanova, odnosi ruku Jovana Krstitelja, česticu časnog krsta i ikonu Marije Filermose u Kopenhagen. Ruski mitropolit u znak zahvalnosti Srbima, koji su primili toliko ruskih imigranata posle Oktobarske revolucije, vraća relikvije kralju Aleksandru Prvom Karađorđeviću. Karađorđevi­ći su najverovatnije te relikvije čuvali u Belom dvoru.

To nije kraj pustolovnih putovanja tih relikvija?

- Ne nikako. Posle aprilskog vojnog poraza 1941, Karađorđevići beže iz zemlje. Sa aerodroma u Nikšiću poleću avionom punim zlata. Tu su i tri velike relikvije. Pošto im je zlato bilo važnije od relikvija, ostavljaju ih bratstvu manastira Ostrog. Pokušavaju da polete, avion opterećen, izbacuju deo zlatnog tovara, odlaze put Kaira pa za London.

I onda?

- Karađorđevići su se opredelili za carstvo zemaljsko, a ne za carstvo nebesko, i zato su propali. Relikvije ostaju sakrivene ceo rat u manastiru Ostrog. Za zlato i relikvije su čuli Italijani, traže tedragocenosti, angažovao se li­ čno Đeli, šef crnih košulja u Crnoj Gori 1941, ali bezuspešno. Posle rata popovi naprave gre­šku, počnu malo da puštaju Napoleone u promet i Udba ih otkrije pedesetih godina. Blaža Jovanović, tada načelnik Udbe za Crnu Goru, provali i zapleni zlato i zaplene relikvije. U zapisniku piše „crkvenih stvari - komada tri“. I to stavljaju u sef Državne bezbednosti u Titogradu.

Opširniji intervju sa Milanom Vidojevićem o Svetom Savi i sudbini relikvija pročitajte u najnovijem broju Ekspresa koji je od petka u prodaji na kioscima