Sport
04.08.2021. 11:39
Sport
04.08.2021. 14:00
Zoran Šećerov
Olimpijske igre
Tokio nadmašio Tokio
Na Olimpijskim igrama zapravo nikada nije bilo važno samo učestvovati. Važno je bilo – pobediti. Sredstva se nisu birala. Olimpijski pobednici su oduvek slavljeni kao najveći junaci. Uživali su i razne privilegije, podizani su im i spomenici, oslobađani su poreza, dobijali su u svim prilikama počasti o kojima su samo mogli da sanjaju.
Japan je ovih dana domaćin 32. Letnjih olimpijskih igara. I organizaciju 12. Letnjih olimpijskih igara, onih koje su bile planirane da se održe 1940. godine, MOK je poverio Tokiju, ali su Japanci, okupirani ratnim pohodom na Kinu, otkazali domaćinstvo najvećeg sportskog događaja. Dogodilo se to 1938. Na svom redovnom zasedanju godinu dana kasnije MOK daje priliku Fincima koji su u srcu Helsinkija odmah počeli da grade najlepši olimpijski stadion na svetu do tada. Ali...
Istorija pamti da Olimpijske igre 1940. i 1944. nisu održane. Međutim, dobile su svoje redne brojeve. Odlukom MOK-a upisane su kao 12. i 13. Letnje olimpijske igre. Junake i tragičare nisu imale. Jedino što je od njih ostalo jeste plašt sramote. Planeti se umesto mira i prijateljstva, što je poruka Olimpijskih igara, dogodio Drugi svetski rat. Prve naredne Igre, one 14. po redu, održane su 1948. u Londonu.
Aktuelne 32. trebalo je da se održe prošlog leta. Viša sila zvana pandemija virusa korona tako nešto nije dozvolila. Prvi put u istoriji ovog događaja, koji zaokuplja pažnju planete više nego bilo koji drugi, dogodilo se da se termin održavanja pomeri za godinu dana.
Japan je i posle Drugog svetskog rata bio u igri naglašeno insistirajući da što pre organizuje skup najboljih sportista sveta. Posle neverovatne upornosti sportskih poslenika iz Zemlje izlazećeg sunca, MOK je 1959. konačno saopštio da će se 18. Letnje olimpijske igre održati u Tokiju 1964. godine.
Svet ih pamti po mnogo čemu. Između ostalog, i po tome što je poslednji nosilac olimpijske baklje, simbolično baklje mira, bio „vršnjak atomske bombe“, odnosno devetnaestogodišnji atletičar Jošinori Sakai koji se rodio 70 kilometara od Hirošime samo dva sata posle eksplozije atomske bombe...
Prestolonaslednik volonter
Za ljubitelje sporta možda i najvažnija vest sa Igara održanih 1964. bila je ta što je televizija snimala sve najatraktivnije delove takmičarskog programa. Mlaznim avionima, o trošku MOK-a, snimljeni materijal prenošen je iz japanske prestonice u Montreal i Hamburg odakle je emitovan u američkoj i evropskoj TV mreži.
Planeta je te 1964. sa simpatijama primila i ekskluzivu izveštača iz Tokija da je među hiljadama volontera, uglavnom studenata, bio i prestolonaslednik japanskog carskog prestola. Odobravajući mu učešće, aktuelni car je navodno poručio budućem: „Pazi samo da ne razbiješ mnogo tanjira.“
Ostalo je upamćeno i da su za organizaciju 18. Letnjih olimpijskih igara 1964. Japanci potrošili ni manje ni više nego četiri milijarde dolara. Čovečanstvo je bilo šokirano rasipništvom carske zemlje. Mnogi izveštači, a bilo ih je gotovo 1200, nisu zaboravili da naglase kako je to više novca nego što je godišnji državni budžet mnogih zemalja sveta. U Evropi su za primer uzeli ekonomski uvek dobrostojeću Austriju. Danas tih poređenja nema, ali postoje cifre koje još jednom dokazuju i pokazuju koliko su Japanci široke ruke. I još više, koliko je domaćinstvo Igara skupa rabota. Istina, mnogi Japanci danas nisu ponosni na to i takvo rasipništvo.
Kada su drugi odnosno treći put u istoriji dobili organizaciju Letnjih olimpijskih igara, Japanci su planirali da za sve potroše 7,3 milijardi dolara. Tako su planirali 2013. Samo šest godina kasnije konstatovano je da je ta cifra dostigla sumu od 12,6 milijardi zelenih novčanica. Ali ni to nije bio kraj. Odluka o odlaganju OI sa 2020. na 2021. godinu koštala je navodno japanske organizatore dodatne 3,3 milijarde. Egzaktni svet brojki tako potvrđuje da su sa cifrom od 19,9 milijardi Igre u Tokiju postale najskuplje u istoriji. Ali i od najskupljeg postoji skuplje. Tokio je nadmašio Tokio. Dokaz je stigao iz Nacionalnog revizorskog veća Zemlje izlazećeg sunca koje je troškove OI procenilo na 26,3 milijarde. Dovoljno da se i na suncu smrzneš.
Pandemija je prvo pomerila održavanje Igara sa 2020. na 2021, a zatim je domaćin doneo i odluku da u Japan ne može niko osim zvaničnika, novinara i učesnika, odnosno da će se sva takmičenja održati bez prisustva publike. Planirana zarada od prodatih ulaznica je tako pala u vodu. Mala uteha uz mogućnost da se eventualno ne dogodi veliki finansijski krah može da bude to što će MOK organizacionom komitetu, navodno, refundirati novac za 600.000 ulaznica.
Gledanost ispod očekivanja
MOK to, naravno, može. Ova finansijski više nego moćna institucija, neki je svrstavaju u red najbogatijih kuća na svetu, u stavku prihoda knjiži i prodaju prava TV prenosa sa Olimpijskih igara. Za Igre u Tokiju inkasirano je 1,3 milijarde evra. Koliko je sve tačno može lako da se proveri na veb stranici MOK-a.
MOK je od TV prava u Barseloni (1990) zaradio 636, u Atlanti 895 miliona, u Sidneju 1,3 milijarde... I to može da se proveri.
Ali, posle pandemije, ispostavilo se da je i ovo sa TV pravima još jedno u nizu prokletstava ovoletošnjih Igara u Tokiju. Navodno, oni koji su kupili televizijska prava, misli se na američki holding „Discovery Communications“, baš i nisu imali sreće. Pre nekoliko dana „Forbs“ je objavio da je otvaranje Igra u Tokiju u direktnom TV prenosu gledalo svega ili samo 17 miliona Amerikanaca. Kažu, takođe, tamo gde je gledanost ispod očekivane ni EPP prostor nije toliko skup. Ovo je upravo bio taj slučaj.
Već prvog dana bilo je dakle jasno da i na ovom polju neke stvari neće funkcionisati kako je to zamišljeno. Otvaranje LOI u Riju 2016. gledalo je 26,5 miliona građana SAD, dok je rekordnu gledanost, 40,7 miliona, imao događaj otvaranja Igara u Londonu 2012. Zašto je tako kako jeste objašnjava se činjenicom da su pandemija virusa korona, zatim odlaganje Igara sa 2020. na 2021, kao i protesti Japanaca sa zahtevom da se Igre ne održe, uticali na pad interesovanja za događaj u Tokiju.
Uprkos svemu, sport je i dalje a sve više industrija u kojoj se tokovi novca mere milionima, a sada i milijardama dolara. Takođe je, misli se na sport, i roba vrhunskog kvaliteta. Zato kada se upitate zašto neko želi organizaciju velikih i skupih sportskih događaja, Olimpijske igre su u toj kategoriji neprikosnovene, uvek se vodite maksimom da je sport zapravo važna ekonomska aktivnost. Očigledno sa nekoliko dimenzija jer u sve bolje upućeni, oni sa diplomom ekonomista ili marketinških stručnjaka, kazuju da na Igrama, bar kada je domaćinstvo u pitanju, nije važno zaraditi, koliko je bitno ne izgubiti.
Iz godine u godinu TV sprega novca i sporta generalno je sve naglašenija. Čak toliko da od TV-a sve više zavisi koliko će biti dobra organizacija nekog događaja, odnosno Igara. Takođe, i koliko će sve zapravo biti događaj. Dobro upućeni tvrde da ništa toliko ne doprinosi popularnosti sporta na globalnom nivou kao što to čini mali ekran. Ta popularnost i dalje raste. Zarad svega sve češće se govori o „televizijskim olimpijadama“.
Koristeći moćnu tehniku, televizija nudi mogućnost da se vidi ono što se nikad ne može videti sa tribina: grč, napor, koncentracija, bol, suza... Za ljubitelje sporta i navijače, a posebno sociologe sporta najbitnija stavka je, čini se, to što je kamera razotkrila čak i intimu sportista. Toliko da ni sam sportista više nije svestan svojih gestova u trenutku događanja. To je jedna strana medalje.
Ona druga je da žestokim uplivom televizije više i nije bitno da li su stvoreni najoptimalniji uslovi za aktere i sportsko takmičenje. Od sportista mnogo važniji su TV gledaoci, zato se satnice na Olimpijskim igrama sve češće prave prema očekivanjima publike okupljene ispred malog ekrana.
Sport
04.08.2021. 08:36
"Tim Srbije uvek dobija kad je pravi"
Dokaz iz Tokija za ovako nešto je slučaj Novaka Đokovića čija je satnica igranja na 32. LOI u najmanju ruku nehumana i apsolutno nekorektna prema svetskom broju jedan. Ali nije to samo njegov problem. Glas su digli i drugi teniseri. Odbojkaši na pesku čak su uložili i zvaničan protest da je pesak na kome treniraju u igraju nedopustivo vruć. Zapravo vreo. Na neki način svega su svesni i organizatori. Pod pritiskom Medicinske komisije MOK je neke discipline, pre svih maraton, preselio čak 800 kilometara severno od Tokija gde je navodno klima neuporedivo prijatnija. Sada postoji strahovanje i za učesnike nekih takmičarskih disciplina na vodi jer Japanu odnosno Tokiju preti razarajući tajfun.
Uprkos svemu, ostaje nada da se sve neće dogoditi i na kraju pretvoriti u skandal. A ako se i dogodi – ništa strašno. Uostalom, bez skandala nisu protekle ni jedne jedine Olimpijske igre. Nekad su uzrok bile političke (ne)prilike, nekada doping, onda greške sudija, propusti organizatora…
U Parizu 1900. strane takmičare niko nije dočekao, borilišta su bila improvizovana, a odmeravanje snaga u mačevanju, verovali ili ne, trajalo je od 17. maja do 27. juna. Pravi skandal dogodio se na strelištu. Mrtvi i ranjeni golubovi ležali su na zemlji, svuda okolo bilo je krvi do kolena, perje je letelo na sve strane. Zašto? Zato što su kao mete u disciplini gađanja glinenih golubova korišćeni živi. Takmičari su „sahranili“ oko 300 ptica. Pobednik je bio Australijanac Donald Mekintoš koji je pogodio 44 goluba. Osim medalje, pripala mu je i nagrada australijske države u iznosu od 20.000 funti. Danas bi verovatno od te iste države dobio četiri godine zatvora i 20.000 funti kazne.
Nema igara bez skandala
Četiri godine kasnije domaćin Igara trebalo je da bude američki grad Čikago. Znao je to i ceo svet. Međutim, šest meseci pre početka Igara, zahvaljujući prljavim igrama a pod pritiskom poslovnih ljudi kao i američkog predsednika Ruzvelta, organizacija Igara pripala je Sent Luisu. Ostalo je upamćeno i to da mnoge evropske zemlje (Engleska, Švajcarska, Francuska, Švedska...) nisu poslale svoje takmičare. Oni koji su s najboljim namerama ipak stigli u SAD željni slave i medalja bili su razočarani dočekom, smeštajem, hranom. Uglavnom se jelo meso bizona...
Jedna od bizarnosti u vezi je sa maratonskom trkom, možda i najzahtevnijom olimpijskom disciplinom. „Pobednik“ Fred Lorc „pretrčao 9,5 kilometara“ vozeći se u automobilu zarad čega mu je dan kasnije oduzeta medalja uz doživotnu diskvalifikaciju. Tragikomična ličnost maratonske trke bio je Kubanac Karvajal, poštar iz Havane. Novac za troškove njegovog putovanja u SAD sakupljali su stanovnici glavnog grada Kube po ulicama dok je on trenirao za ovo takmičenje. Na Igrama je trčao u cokulama i debelim suknenim pantalonama. Pre trke 40 sati nije ništa jeo, ali je u toku takmičenja u nameri da osveži organizam, ali i utoli glad pojeo nekoliko jabuka što je prouzrokovalo stomačne tegobe. Na cilj je stigao tek četvrti. Da nije preterao sa jabukama, osvojio bi zlatnu medalju.
U Atini 1906. skandal su napravili američki takmičari koji su za svaki obrok navodno dobijali žilavo kozje meso. Kada im je dojadilo, obećali su šefu restorana ukoliko ne promeni meni da će mu demolirati objekat, što su i učinili. Usput su osakatili i šefa, a onda su nezadovoljni smeštajem samoinicijativno i uz pomoć sile zauzeli bolji hotel isterujući iz njega turiste. Mađari su posle ispijenog tokajca popili malo više grčkog vina i napravili mnogo incidenata na javnim mestima. Zbog svega reagovala su ministarstva spoljnih poslova dve zemlje, Grčke i Austrougarske. U Atini te 1906. dogodile su se i prve namerne sudijske greške. Zahvaljujući njima, Đorđe Stantić, Srbin iz Subotice ali u dresu Mađarske, osvojio je zlato u disciplini brzo hodanje na 1500 metara.
Mir i ljubav među narodima, što je osnovni moto Igara, ozbiljno su narušeni u Stokholmu 1912. Pre svega to se odnosilo na politički sukobljenu Finsku i Rusiju s jedne strane odnosno Austriju i Češku s druge. Rusi su na kraju dozvolili Fincima da se takmiče, Austrijanci Česima kao svom potlačenom narodu nisu.
Sport
04.08.2021. 12:43
"Delfini" u polufinalu!
Zanimljivo je kako su Šveđani obezbedili novac za Igre. Organizovali su olimpijsku lutriju, što su kasnije mnogi sledili, koja im je na kraju priče donela zaradu za u to vreme veličanstvenih 625.000 dolara. Deo novca utrošili su na izgradnju velelepnog stadiona. Igre je 29. jula 1912. lično otvorio kralj Gustav uz dobrodošlicu sportistima iz 28 zemalja sveta. Na ovim Igrama održano je takmičenje u bacanju sa obe ruke. Pobednik se dobijao zbrajanjem rezultata ostvarenih desnom i levom rukom.
U Parizu 1924. proslavljena je 30. godišnjica Letnjih olimpijskih igara. Na igrama su učestvovali i sportisti Austrije, Mađarske, Turske i Bugarske, zemlje poražene u Prvom svetskom ratu. Nemci nisu dobili poziv.
Amaterizam i licemerje
U Amsterdamu 1928. prvi put se na Kongresu MOK-a raspravljalo o problemu amaterizma. Provejavala je priča da se pod plaštom nadoknade za izgubljeno vreme i putne troškove može napraviti mnogo zloupotreba. Istina se očigledno nije mogla sakriti. Takođe ni licemerje zagovornika ove (ne)olimpijske ideje.
Zbog velike ekonomske krize malo je nedostajalo da se 20. jubilarne igre u Los Anđelesu 1932. ne održe. Ipak, to se nije dogodilo jer su Amerikanci vrlo ozbiljno pristupili organizaciji. Nastradali su jedino japanski konji koji su se na putovanju do Amerike razboleli od morske bolesti. Na put je krenulo i 69 sportista iz Brazila. Vlada im je poklonila 50.000 džakova kafe. Ideja je bila da je usput prodaju i tako obezbede sredstva za takmičenje. Međutim, kafa nikom nije bila potrebna. Kada je brod stigao na američku obalu, 45 brazilskih sportista nije se iskrcalo jer nisu imali da plate po jedan dolar na ime takse za stupanje na tlo Amerike.
U Berlinu 1936. na meti su bili crni sportisti i Jevreji. Priču o Hitleru i Džesiju Ovensu znaju i vrapci, ali malo ko zna da je švajcarski reprezentativac Pol Marten ostao bez već osvojene zlatne medalje samo zato što je želeo da se oženi Jevrejkom.
Domaćin prvih posleratnih Igara bio je London. Bilo je problema sa nestašicom novca, hrane, stanova, benzina… Dve nedelje pre početka u engleskoj štampi se nije uopšte pisalo o Igrama, a onda je krenula kampanja. Vembli je na svečanom otvaranju bio ispunjen do poslednjeg mesta. Poraženi u Drugom svetskom ratu, Nemci i Japanci, nisu učestvovali, dok je SSSR bio predstavljen samo zvaničnim posmatračima.
Na Igrama u Helsinkiju prvi put u zvaničnoj konkurenciji takmičili su se sportisti Sovjetskog Saveza, dok je kineski narod predstavljao Tajvan. Sporno je bilo učešće sportista dve Nemačke. Još se pamti da je na Igrama u Helsinkiju Britanac Everi Brendidž postao predsednik MOK-a. Skandal su napravili košarkaši Urugvaja. Prvo su se potukli na terenu sa reprezentativcima Francuske, a onda su započeli i tuču sa gledaocima na tribinama. Boksersku veštinu Urugvajci su umesto košarkaške primenili i u duelu sa Argentincima. U finalnim meču košarkaškog turnira snage su odmerili Rusi i Amerikanci. Meč je završen rezultatom 36:25 za ekipu SAD.
U Melburnu na 16. Letnjim olimpijskim igrama problem su napravili konji. Zbog toga što su zakonom svi konji koji stupe na tlo Australije morali u obavezni šestomesečni karantin, odlučeno je da se konjički turnir u okviru Igara u Melburnu održi u Švedskoj, u Stokholmu. I ove Igre iz 1956. ugrožavao je rat jer se dim baruta osećao na Bliskom istoku. Englezi, Francuzi i Izrael napali su Egipat, dok se u Mađarskoj događala kontrarevolucija. Holanđani su svoju ekipu zarad svega vratili iz Australije, u koju zbog principa miroljubivosti nisu uopšte otputovali sportisti Švajcarske, Španije, Egipta i Kine...
Krevet i udaja
Čovek o kome su izveštači iz Melburna najviše pisali bio je švedski bokser Asman. Na aerodromu u Melburnu sasvim slučajno je posmatrao dolazak sovjetske ekipe. Zapazio je i jednog džina sa bokserskom fizionomijom. Otišao je u olimpijsko selo više uplašen nego uzbuđen. Celu noć nije mogao da spava jer je mislio da mu je to jedan o konkurenata u teškoj kategoriji. Ispostavilo se međutim da se ne radi o bokseru, već o sovjetskom košarkašu Krumnišu visokom 2,18 centimetara.
Sport
04.08.2021. 14:02
Zurab Dutanašvili: Hvala ti Srbijo!
Krumnišu su četiri godine kasnije na Igrama u Rimu morali da naprave specijalni krevet dugačak 2,40 metara. Uoči plivačkih takmičenja slavna Australijanka Dona Frezer izjavila je da se neće udati sve dok 100 metara slobodno ne ispliva ispod jednog minuta. Odmah posle te izjave otišla je da poruči venčanicu u jednom ekskluzivnom rimskom butiku. U Rimu se međutim nije udala. Plivala je samo 1:01,2. Svet je s puno simpatija pričao o pobedniku u maratonu. Bio je to tada nepoznati, a kasnije neuništivi kralj dugih staza Etiopljanin Abebe Bikila koji je 42 kilometra i 195 metara ulicama „Večnog grada“ pretrčao bos.
Zahvaljujući nadmorskoj visini i proređenom vazduhu, Bob Bimon je u Meksiku 1968. skočio udalj 8,90 metara i zapanjio ceo svet. Svetski rekord ravan Bimonovom ostvario je i Dejv Hemeri na 400 prepone, dok su u troskoku čak tri takmičara naizmenično obarala svetski rekord.
Jubilarne 20. Letnje olimpijske igre u Minhenu 1972. obeležili su pripadnici tajne organizacije „Crni septembar“ koji su izvršili monstruozan zločin nad 11 članova izraelske ekipe. Ovaj i slični događaji uz garnirung prljave politike sve naredne Olimpijske igre uveo je u fazu bojkota. Sa Igara u Montrealu 1976. izostale su afričke zemlje. Razlog – MOK nije udovoljio njihovom zahtevu da se sa Igara udalje ragbisti Novog Zelanda čija je reprezentacija igrala mečeve u tada rasističkoj Južnoj Africi.
U Moskvu 1980. nisu otputovali sportisti SAD. Istina je zapravo da je čak 65 zemalja bliskih SAD bojkotovalo Igre u tadašnjem SSSR-u. Revanš se dogodio već na narednim Igrama u Los Anđelesu na koje nisu doputovali takmičari SSSR-a i mnogih drugih zemalja Istočnog bloka... Poslednji bojkot dogodio se u Južnoj Koreji. Na Igrama u Seulu nisu učestvovali takmičari Severne Koreje, Kube, Etiopije i Nikaragve…
U Barseloni 1992. kažnjeni su sportisti SR Jugoslavije. Razlog su bile sankcije UN uvedene zbog rata u nekadašnjoj SFRJ. Takmičari iz SR Jugoslavije koji su se takmičili u pojedinačnim sportovima borili su se pod zastavom Olimpijskih igara.
Danas u Tokiju pod zastavom MOK-a, a drugi put u istoriji Igara, učestvuje Olimpijski izbeglički tim. Čini ga 29 takmičara koje je muka oterala iz Avganistana, Kameruna, Konga, Republike Kongo, Eritreje, Irana, Iraka, Južnog Sudana, Sudana, Sirije i Venecuele. Takođe, drugi put uz blagoslov MOK-a, i selekcija nepriznatog Kosova.
Zbog spora između Svetske antidoping kontrole i Ruske antidoping agencije ruski olimpijski tim u Tokiju nema pravo na grb i himnu. Ukoliko se neko od njih nađe na prvom stepeniku pobedničkog postolja umesto himne u njegovu čast sviraće se Prvi klavirski koncert Petra Iljiča Čajkovskog. To da se na OI takmiče pod zastavom MOK-a Rusima se događa drugi put.
Doping je, uz upliv politike, najveće zlo Igara. Čini se, od kada Igre postoje. Tomas Hiks, pobednik u maratonu 1904. posle diskvalifikacije Lorca, u istoriji olimpijskog pokreta ostaće upisan za sva vremena kao prvi koji je do zlatne medalje došao uz pomoć stimulativnih sredstava. Koristio je strihnin, kod nas znan kao mišomor. Samo nekoliko minuta pošto je ušao u cilj, Hiks je nahranjen otrovom kolabirao. Hitnom intervencijom lekara život mu je spasen u poslednjem trenutku.
Svet je zbog dopinga bio u šoku i u vreme Igara u Seulu 1988. Tada je diskvalifikovan samo kanadski sprinter Ben Džonson, zlatni u trci na 100 metara sa fantastičnim rezultatom – 9,79 sekundi (Jusein Bolt, zlatni iz Rija 2016, istu razdaljinu istrčao je za 9,81). Džonson je koristio anaboličke steroide. Svet kaže da su to isto i pre i posle njega koristili mnogi. Čak i na Igrama u Seulu. Neki su uhvaćeni, drugi nisu.
Koliko se toga promenilo u svetu Olimpijskih igara dokaz je i to što se u Tokiju, prvi put u istoriji, nadmeće i jedna transrodna takmičarka. Reč je o Lorel Ubard, dizačica tegova sa Novog Zelanda... Do 2013. takmičila se kao muškarac, sada sa 43 godine deo je ženskog nacionalnog tima. Iskoristila je pravilo MOK-a po kome sportista koji promeni pol može i dalje da se takmiči ukoliko ima dozvoljen nivo testosterona u krvi (10 nanomola po litru) najmanje 12 meseci...
Na Olimpijskim igrama zapravo nikada nije bilo važno samo učestvovati. Važno je bilo – pobediti. Sredstva se nisu birala. Olimpijski pobednici su oduvek slavljeni kao najveći junaci. Uživali su i razne privilegije, podizani su im i spomenici, oslobađani su poreza, dobijali su u svim prilikama počasti o kojima su samo mogli da sanjaju. Jedan zapis kaže i da je Atina od 50. do 125. godine pre naše ere isplaćivala pobednicima petogodišnju prosečnu zaradu u vidu nagrade. Moguće je zato da ovo danas, misli se na poziciju i privilegije olimpijskih pobednika, sasvim slučajno liči na ono od juče.
Komentari
