BILI SMO PROSTI IZVRŠITELJI NEIZBEŽNOG KRAHA

BILI SMO PROSTI IZVRŠITELJI NEIZBEŽNOG KRAHA


 Kriza je proizvela dekadenciju politike i odgovornosti, čiji trend nije uništen ni u samostalnim državama. Taj, da ga tako nazovem, jugoslovenski sindrom hrani i politike novih država iz našeg ranijeg zajedničkog prostora. Naše savremene politike i sada nose više konfliktnog potencijala nego što nude kultivirajući duh rešenja odnosa

Od Titovog omladinca do olimpijca, tako bi se možda u najkraćem mogao opisati razvojni put Vasila Tupurkovskog, makedonskog predstavnika u poslednjem Predsedništvu SFRJ, koje se praktično raspalo i pre nego što je nekadašnja zajednička država nestala u plamenu krvavog rata. Karijeru je, dakle, počeo kao predsednik Saveza socijalističke omladine Jugoslavije 1979-1980. godine. Danas, sa 67 godina, i dalje se nalazi na čelu Makedonskog olimpijskog komiteta, koji vodi od osnivanja, 1992. godine. Za razliku od nekih koji su tada s njim bili članovi kolektivnog šefa države, a kojima su za raspad krivi „svi drugi”, Tupurkovski relativno objektivno sagledava i svoju ulogu, ali i ulogu kolega u tom periodu. U razgovoru za „Ekspres” priznaje da i sam sebi često postavlja pitanje kada je zapravo počeo raspad Jugoslavije.

– Nekad sam pomišljao da nije bilo razumno dozvoliti raspad države s velikim potencijalom. To je, međutim, bilo u mojim razmišljanjima o tome kako bi moglo biti i šta bi se moglo napraviti s drugačijom Jugoslavijom. O tome bi se moglo dosta razmišljati. Realno, našu jugoslovensku sudbinu opredelili su geostrateški interesi moćnih država u Drugom svetskom ratu. Jugoslavija nije odgovarala nijednoj od tih sila. Postala je superiorna država u balkanskom geopolitičkom ambijentu. Vladajuća američka spoljnopolitička doktrina bila je komforna s paritetnom slikom Balkana. Pošto to razvoj Jugoslavije nije dozvoljavao, onda je bilo neophodno redefinisati zemlju. Za takvu ulogu u poslednjih dvadesetak godina postojanja zemlje nominovali su se i naši domaći subjekti. Naše suštinsko pitanje je bilo da li se raspad mogao odigrati drugačije ili samo radikalnim putem. Nama se dogodio rat, i to dovoljno govori o istorijskoj zrelosti našeg političkog procesa. Kada je već disolucija Jugoslavije postala neizbežna, bar rat nismo smeli da dozvolimo. Na tom smo ispitu pali i objektivno osećam veliku odgovornost.

Poslednji put članovi Predsedništva i predsednici republika sastali su se u Ohridu avgusta 1991. godine. Trebalo je da se donese deklaracija o odnosima u Jugoslaviji, koja nikada nije potpisana jer je Tuđman napustio skup. Izveštači jednog beogradskog dnevnika tada su poslali tekst pod naslovom „Posle ovoga samo krv”. Da li ste i Vi stekli utisak da je posle toga bila moguća samo krv?

– Predsedništvo Jugoslavije nije bilo efektivno čitave 1991. godine. Teško smo dolazili do pozitivnih inicijativa jer ono nije bilo kompaktno ni u zalaganju protiv rata. Interesi republičkih rukovodstava već su postali dominantni. Odlaganje implementacije ovih interesa nije odgovaralo republikama i predstavljalo je pragmatičan odnos prema neizbežnom raspadu, čak i kada je bilo evidentno da će doneti katastrofalne posledice. Razne inicijative su bile tretirane kao opasne i odlagajuće za proces raspada. Takva je bila i ohridska konferencija Predsedništva sa predsednicima republika, savezne vlade i vojnim rukovodstvom. Tuđman je izmislio banalni razlog da napusti sastanak pre njegovog mogućeg pozitivnog ishoda. Ja sam napisao ohridsku deklaraciju. Efekat njenog neusvajanja bilo je odlaganje pacifirajućih predloga. Bilo je kasno za neku odlučujuću odluku. Bio sam svestan takve taktike. Putovao sam svaki dan u neku evropsku zemlju. Vraćao sam se po podne žarištima u Hrvatskoj ili Sloveniji. Naveče bi se sastajalo Predsedništvo i republička rukovodstva bila bi suočena s pozitivnim inicijativama. Oni nisu mogli da ih automatski odbijaju. Bilo im je potrebno određeno vreme i neki validni argumenti. Moja je logika bila da će to stvoriti uslove za internacionalizaciju krize i pobedu nad logikom raspada po svaku cenu, čak i ratom. Neko vreme to je davalo rezultate, ali ne i za definitivno ukidanje opcije rata.

Kada ste shvatili da bez rata neće moći? Da li tokom „balvan revolucije” avgusta 1990. ili još ranije, kada su održani izbori u Hrvatskoj i Sloveniji?

– Sastanak Predsedništva kao Vrhovne komande marta 1991. označio je vrlo konkretno da povratka ka mirnom razrešenju jugoslovenske krize neće biti. Vojni vrh je tom prilikom zatražio odluku Predsedništva o vanrednim merama u zemlji. Bilo je prekasno za takve mere jer njihovom primenom došlo bi do ubrzanog rata, i to raspadom JNA, koja je sistemski građena da se suprotstavi spoljnoj agresiji, a ne za intervenciju unutar zemlje. To je bilo jasno i vojnom vrhu, koji je ipak zatražio od Predsedništva donošenje odluke o vanrednim merama. To je poznata trodnevna sednica Vrhovne komande na komandnoj lokaciji u Užičkoj ulici. Ministar Kadijević čak je tajno bio u Moskvi tokom te sednice, ali nije dobio podršku ministra Jazova za državni udar. Sednica je završena odlukom o neprihvatanju vanrednih mera i ostavkama predsednika Jovića i još dvojice članova Predsedništva. Kasnije se Jović vratio na funkciju, čime su procesi ubrzano krenuli u pravcu rata. To je bilo jasno i meni i svim objektivnim posmatračima prilika u Jugoslaviji.

Borisav Jović je nedavno ponovio kako se, navodno, samo srpsko rukovodstvo iskreno zalagalo za očuvanje Jugoslavije. Kako to Vama izgleda?

– Srpsko rukovodstvo se zalagalo za očuvanje Jugoslavije, ali to nije bilo iskreno. Mi smo znali da je Milošević pregovarao sa hrvatskim i slovenačkim rukovodstvom i da se nije protivio njihovom izlasku iz Jugoslavije pod određenim uslovima. Jugoslavija nije bila moguća bez bilo koje od šest republika. Zalaganje za takvu Jugoslaviju ne bi bilo produktivno. Nisu se ni druge republike borile za Jugoslaviju. Ja sam podržao pravo Slovenije na samoopredeljenje. Smatrao sam da je to legitimno pravo svake republike. Smatrao sam da je to i legitimno pravo Makedonije. Tom prilikom se dogodila ozbiljna rasprava između Miloševića i mene, poznata kao malo morgen argument. Upravo su takve situacije demonstrirale tu neiskrenost. Iza neiskrenosti krila se naša neodgovornost za posledice dolazećeg rata. Sve bi bilo drugačije da smo izbegli rat. Sasvim je moguće da bi se Jugoslavija i tada raspala, ali bez rata sve bi bivše republike imale daleko uspešniji razvoj, višegodišnje demokratske sisteme s daleko manjom stopom korupcije i kriminala. A ko zna da evropske perspektive naših sadašnjih država ne bi svima nama otvorile i značajne pozitivne opcije.

Kako su uopšte izgledali ti sastanci? Da li je bilo konkretnih konstruktivnih predloga ili je svako vukao na svoju stranu?

– Naši sastanci su bili potpuno neefikasni. Teško smo dolazili do bilo kakvih stavova koji bi se mogli sprovesti i realizovati. Podele u Predsedništvu ni u jednom trenutku nisu dale šansu da utičemo na opštu situaciju. Na jednoj strani bile su Srbija i Crna Gora, na drugoj Slovenija i Hrvatska, a Bogić Bogićević i ja radili smo kao nezavisni deo koji je kao prioritetni zadatak sebi postavio da se na neki način izbegne ili bar odloži rat.

Ko je zapravo najviše odgovoran za tako krvav raspad Jugoslavije?

– Odgovornost za projekat raspada zemlje i rat bila je na republičkim elitama i na Predsedništvu. Iako je, istorijski gledano, raspad bio neizbežan, naše politike su ga hranile neefektivnim stavovima i objektivno neodgovornim odnosom. Praktično niko nije pokušao da gradi kulturu mira i dogovora. Mi, sam vrh zemlje, uključujući i republičke relevantne faktore, bili smo prosti izvršitelji neizbežnog kraha. Kriza je proizvela stravičnu dekadenciju politike i odgovornosti, čiji trend nije uništen ni u samostalnim državama. Taj, da ga tako nazovem, jugoslovenski sindrom hrani i politike novih samostalnih država iz našeg ranijeg zajedničkog prostora. Naše savremene politike i sada nose više konfliktnog potencijala nego što nude kultivirajući duh rešenja odnosa.

Vi ste se nekako najbolje slagali sa Bogićem Bogićevićem. Kakve ste odnose imali sa ostalim članovima Predsedništva i republičkim liderima?
– Imao sam dobre odnose sa svim članovima Predsedništva. To je i tada, kao i sada, kada pogledam s distance, pripadalo privatnoj i ljudskoj strani relacija. Ali to je stvarno nebitno zato što ne govorimo o karakterima i subjektivnom odnosu prema istorijskim konsekvencama raspada zemlje. To ni u jednom trenutku nije uticalo na zastrašujuće rezultate našeg delovanja kao rukovodećih ljudi koji ne mogu izbeći odgovornost pred istorijom. Ta odgovornost ima ogromnu težinu, koja može da ima i ličnu dimenziju.
Mesecima ste tokom 1991. godine obilazili Sloveniju, a potom i Hrvatsku, posredovali između tamošnjih vlasti i JNA. Da li ste verovali da ćete sprečiti rat?
– Ponekad je lični odnos prema problemima neracionalan. Problemi su krupniji od vaših poteza za koje verujete da su pozitivni. Tako je otprilike i s mojim aktivnostima i zalaganjima u 1991. godini. Hteo sam da verujem da se može izbeći rat. U Sloveniji sam bio prisutan svakog dana tokom kratkog rata na leto 1991. godine. Rat je bio moja lična drama koja me je stravično opterećivala. Jurio sam da stignem svuda. U malom gradiću Gornja Radgona na Dravi u Sloveniji izvinio sam se građanima zbog bombardovanja stambene zgrade. Ljudi me nisu napali jer su verovali da je moja briga iskrena. Na sednici Predsedništva Slovenije, na primer, zatraženo je od mene da ne dolazim u Sloveniju bez dozvole jer to je navodno već bila nezavisna država, a moja putovanja povređuju suverenitet države. Rekli su da su ispalili raketu na moj helikopter kao opomenu. Odbacio sam njihove zahteve sa obrazloženjem da podržavam njihov suverenitet jer je slovenački narod na referendumu odlučio o nezavisnosti svoje države, ali da se stvari moraju dogovoriti sa ostalim subjektima u jugoslovenskim procesima te da se samo tako može prekinuti taj rat. Te večeri smo postigli dogovor o prekidu oružanih dejstava. Pres konferenciju smo držali u Cankarjevom domu u dva sata ujutru, u prisustvu bezbroj domaćih i stranih novinara. Telefonski sam razgovarao s generalom Kadijevićem o postignutom dogovoru. U ranim časovima tog jutra s Mesićem kao novim predsednikom Predsedništva otputovao sam u Zagreb na sastanak sa evropskom trojkom ministara spoljnih poslova. Potvrdili smo postignuti dogovor, ali kada sam stigao u Skoplje i razgovarao s Kadijevićem, on mi je saopštio da „mi je otišla glava” jer Slovenci nisu poštovali postignuti dogovor. U Hrvatskoj sam takođe boravio svakog dana. Posebno u leto 1991. godine. Učestvovao sam neposredno u razmeni hiljade zarobljenih građana na teritoriji etnički mešovitog sastava stanovništva između Osijeka i Borovog Sela. Bilo je i smešnih momenata, ali pred opasnošću od rata čovek ne može da ih vidi. Tako, na primer, vozimo se putem od Osijeka prema Borovom Selu i na putu nas zaustave mine postavljene na samom asfaltu. Izlazi poručnik JNA i viče nekom svom kolegi, poručniku s kojim je u JNA istovremeno dobio čin, ali sada ratuje na drugoj strani, da skloni mine jer vozi člana Predsedništva. I ovaj to uradi, a mi nastavimo put. Takvih epizoda je bilo mnogo i o njima bih mogao da vam pričam satima. Te su moje misije prestale u januaru 1992. godine, kada sam podneo ostavku na funkciju jer Predsedništvo više nije moglo da deluje zbog odlaska Mesića i Drnovšeka. Tom prilikom bilo je predloženo mom prijatelju Bogićeviću i meni da budemo izabrani na mesto predsednika Predsedništva. Obojica smo to odbili.
Vodili ste poslednju delegaciju iz Jugoslavije na razgovore u Brisel o asocijaciji Jugoslavije sa EEZ. To je bilo 1991. godine. Posle 27 godina u EU su samo Slovenija i Hrvatska. Da li je tada bilo realno da se stvori nekakva veza između EEZ i Jugoslavije, i šta bi to značilo?
– Toga se više niko ne seća u našim državama. Bio sam šef te delegacije kao šef države. U njoj su bili premijer Ante Marković i ministar spoljnih poslova Budimir Lončar. Na tim pregovorima EEZ je predstavljao Žak Delor, predsednik Evropske komisije. Jugoslaviji su nuđeni asocijacija i pregovori o članstvu. Zamislite, to je bilo 1991. godine. Više od 10 godina kasnije Slovenija je postala članica EU, a 20 godina kasnije i Hrvatska. Još desetak godina će proći pre nego što svoje pregovore o članstvu završe Crna Gora i Srbija. Moguće je da pregovore započne i Makedonija u junu 2019. godine. Svi plaćamo ogromnu cenu zastoja kad smo se već opredelili za integraciju. Ali cenu pre svega plaćaju generacije građana. Oni su podržavali političke garniture koje su vlast osvajale uglavnom populističkim politikama i kvazipatriotizmom. Patriote su samo oni koji poboljšavaju život svojih građana, a savremena istorija naših naroda je pokazala da mi to nismo bili. Ja sam tada imao 40 godina. Danas, 30 godina kasnije, žalim za prohujalim vremenom. Ali niko ne može nadoknaditi vreme koje izgube generacije.
Bili ste u kontaktu sa šefovima diplomatija i premijerima zemalja EEZ, Genšerom, De Mikelisom… Da li je iko od njih tada spominjao pitanje Kosova?
– Ministri Genšer i De Mikelis bili su moji bliski prijatelji. S nemačkim ministrom imao sam 14 sastanaka, a sa italijanskim 12 u dve godine. Razgovarali smo, pre svega, o jugoslovenskoj krizi, ali i o širim svetskim pitanjima. Na ručku kod Genšera 1. januara 1991, godine u Bonu, u restoranu gde je on dolazio privatno, razgovarali smo samo o izborima u Americi. Kada sam, 1992, otišao kao predstavnik Makedonije da radim na priznanju naše zemlje u Americi, što se i dogodilo pismom predsednika Džordža Buša seniora, jednog dana u martu javio mi se šef Genšerovog kabineta i pitao me je kada mi se ministar može javiti telefonom. Pitao sam ga o čemu ćemo razgovarati. Rekao je da će mi to saopštiti sam ministar navodeći da neku svoju odluku ministar želi lično da saopšti svojim prijateljima. Kada se Genšer javio, saznao sam da će podneti ostavku posle više od decenije na funkciji. O Kosovu, međutim, nismo nikada razgovarali.
Da li je Kosovo bilo tema razgovora među republičkim liderima i članovima Predsedništva?
– Na sednicama Predsedništva više puta su na dnevnom redu bila pitanja o Kosovu. Za Srbiju je to pitanje bilo veoma delikatno. Više smo o tome razgovarali na sednicama Predsedništva CK SKJ, gde sam bio član od 1986. do 1989. godine, kada sam imenovan za ambasadora Jugoslavije u Kini. Nisam nijedan dan boravio u Kini jer sam pre odlaska na tu funkciju izabran na opštim izborima u Makedoniji za člana Predsedništva Jugoslavije. Rasprave o Kosovu su bile žestoke jer se Srbija suprotstavljala bilo kakvim statusnim promenama pokrajine. Nismo mogli postići nikakav napredak. Na Ohridu su se 7. januara 1992. sastale delegacije Makedonije i Srbije. Došli su Milošević, Jović i Vladislav Jovanović, bivši ambasador Jugoslavije u Atini, koji je tada bio ministar spoljnih poslova Srbije. Iz Makedonije smo tamo bili predsednik Gligorov, Stojan Andov i ja. Prvi je reč uzeo Jović i elaborirao velike opasnosti situacije u BiH ako ne bude stvorena četvorna federacija posle izlaska Slovenije i Hrvatske iz Jugoslavije. Njegov je govor bio kratak. Odgovorili smo da smo imali referendum septembra 1991. godine s jasnim izjašnjavanjem građana o samostalnosti Makedonije. Tada je reč uzeo Milošević. On je čestitao makedonskom narodu odluku o samostalnosti i poželeo nam uspeh. Rekao je, međutim, da ćemo sa Srbijom biti večiti saveznici povodom dva pitanja: ekonomskog i albanskog. Nije šire elaborirao. Sastanak je završen veoma brzo tako da nismo stigli ni da ručamo jer je srpska delegacija otputovala. I ovaj momenat govori o osetljivosti Srbije kada je reč o Kosovu.
Imate li ikakav kontakt sa akterima raspada Jugoslavije, članovima poslednjeg Predsedništva ili predsednicima republika iz tog perioda?
– Nemam previše kontakata, osim sa Mesićem i Bogićevićem. Njih smatram prijateljima. Video sam dva puta Boru Jovića. Različito smo razmišljali o događajima kada smo bili u Predsedništvu. Smatram da smo se poštovali. S nekadašnjim hrvatskim premijerom Zlatkom Matešom sam u Olimpijskom pokretu. Sarađujemo kao kolege i prijatelji. Vidim ponekad Azema Vlasija i Janeza Kocijančiča, koji su takođe bili predsednici omladine u svoje vreme. S Kocijančičem radim i u Olimpijskom pokretu i veliki smo prijatelji. Sretao sam više puta i preminule Ivicu Račana i Janeza Drnovšeka. Video sam jednom i Mila Đukanovića. Putovao sam sa sinom kroz Crnu Goru kada me je policija zaustavila i obavestila da me premijer očekuje u Podgorici. Par puta sam sreo kosovskog premijera Isu Mustafu, s kojim sam radio kada sam bio predsednik omladine. Imam brojne prijatelje svuda u bivšoj Jugoslaviji, a posebno u svetu sporta.
Rekli ste svojevremeno da je Nemačka podržavala Hrvatsku i Sloveniju, a protiv ideje koja bi sprečila rat. Nemačka je i danas vrlo prisutna na ovim prostorima, ali sada s potpuno drugačijim konceptom. Govorim o Berlinskom procesu.
– Kada se vratim u ta vremena, znam da sam govorio istinu. Geostrateški interesi moćnih međunarodnih faktora presudili su Jugoslaviji devedesetih godina. Sada su vremena drugačija i traže se nova rešenja za naše bivše prostore. Nemačka drugačije vidi svoje mogućnosti 30 godina kasnije. Ona želi jaku Evropu i na tom planu, u odnosu na SAD i Veliku Britaniju, traži nove saveznike. Pored Francuske, tu su i manje evropske države. Balkan je posebno važan u stvaranju nove geopolitičke karte današnje Evrope. To nama daje šansu da ispravimo neke istorijske stereotipe o sebi. Uglavnom, Balkan se najmanje promenio u ovom razdoblju. Mi dugujemo evropsku perspektivu našim narodima. Posebni identiteti naših zemalja veliko su bogatstvo za svet, u koji se polako integrišemo. Nema nijednog razloga da nam evropske integracije nameću racionalnu logiku saradnje i rešavanja problema dijalogom. Mi bismo morali da shvatimo da je to determinirajuća logika boljeg života i uspešnosti naših zemalja.
Pomislite li ponekad da ceo region predstavlja samo šahovsko polje velikih igrača?
– Kao male zemlje, mi nikada nećemo sasvim izbeći pritiske, pa ni mešanje u naše unutrašnje poslove. To je realnost međunarodnih odnosa. Stalno moramo donositi krupne odluke računajući sa interesima velikih zemalja. Zato treba voditi svoju zemlju prema generalnim trendovima u opštem razvoju. Mi veoma teško možemo opstati kao apsolutno suverene zemlje. Moderni međunarodni tokovi traže savezništvo i ustupanje dela suvereniteta međunarodnoj organizovanoj sferi. Nekada će to nama odgovarati, na primer kada je reč o evrointegracijama, a – nadajmo se ređe – cenu će plaćati naši nacionalni interesi. U tim situacijama ne pomaže populizam, kojim naše političke elite misle da mogu da pobede probleme. U stvari, na Balkanu je često centralna politika manipulacija građanima. To je glavni hendikep malih zemalja. Govore vam o nacionalnim interesima, a nemaju demokratsku metodologiju za njihovo definisanje.
Kako komentarišete bekstvo Nikole Gruevskog u Mađarsku? Ko, prema Vašem mišljenju, logistički stoji iza toga?
– Ne bih to komentarisao. Ne bih nikome ništa sugerisao. Neka građani sami daju svoju sud o tome.
Gruevski je bio premijer kada ste Vi nepravosnažno osuđeni na tri godine zatvora zbog „tajvanske milijarde”. Upravo je Gruevski bio ministar finansija u vreme dodele tih kredita.
– Izdržao sam osam i po godina suđenja i tri puta ponovljeno suđenje. Svakom sudu već je u startu bilo jasno da me ne može proglasiti krivim. Ne zato što sam ja napravio perfektan zločin, već zato što nikada nisam počinio krivično delo. Makedonskoj politici u teškim tranzicionim godinama, sa ogromnom korupcijom, odgovaralo je da i mene proglasi kriminalcem. Čovek može dobiti dosta bitaka u životu, ali nikada neće vratiti vreme koje je izgubio. Moramo prepustiti kolektivnom pamćenju i istoriji da formiraju konačni sud. Tako je i s politikama i stavovima za koje sam navodno osuđen od javnosti. Ja znam da neću biti prisutan kada neki drugi sudovi odrede moje mesto u istoriji. Ali znam kakvo će ono biti.
Da li Vam je i danas džemper draži od sakoa?
– Jeste, i danas nosim svoje omiljene džempere. Nikada me nisu pogađale kritike o tome. Pogađa me što ne razmišljamo dovoljno o našem ponašanju i interesima. Pojedinac uvek može učiniti više za svoju zajednicu, a na određeni način i za svet.

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    saja

    Gledao sam gospodina kako je pametovao tada u Presjedništuvu Jugoslavije.Drago mi je da je efekata takve poltike nestajanje danas Makedonije.NIje kao učen čovjek shvatio da je Makedoncima veoma važno da ostane u Jugoslaviji.Bilo teško shvatiti da je samo u Jugoslaviji egistirala vardanska Makedonija kao država a da u Bugarskoj i Grčkoj njegovog naroda nema ni u tragovima.Drgao mi je da nestaje Makedonije jer ona će biit pobjedjena izmedju Albanije i Bugarske.

+ Ostavite komentar