EKSPRES UVODNIK: Bes je pokretač haosa

Gnevni su jer ni su uspeli da pronađu recept za protivnika, koji ih na izborima, a i van njih, bukvalno teroriše, i to ogromnom razlikom koju svakodnevno pravi u odnosu na njih, i sve druge

Postoji nešto što je tačno kada je reč o opoziciji, protestima, svima koji se doživljavaju kao slobodoumni intelektualci ili građani.

Aleksandar Vučić ih mnogo nervira.

Nervira ih toliko da vreme provode tražeći njegove greške, analizirajući ono što doživljavaju kao loše poteze, pazeći kada će da se pogrešno nasmeje, kaže nešto, pogleda nekoga, ne bi li mogli ponovo da kažu sve što misle o njemu.

I to nerviranje, bes, jeste osnovni pokretač haotičnih protesta, oslobođenih svake ozbiljne politike, svakog političkog sadržaja, i samim tim prepuštenih propasti.

Poseban problem je što on sve vreme pokazuje, vrlo otvoreno, da ne samo da ga ne interesuju, nego i da o onima koji su ih pokrenuli misli sve najgore.

I tu je osnovna razlika između njega i njih. On tačno zna i šta i zašto radi. Pokazuje, s jedne strane, da nema nameru da kupuje vreme, bilo šta odlaže, ili ublaži, a s druge, pokazuje svojim biračima da je sve pod kontrolom i da je on i dalje tu, da uradi baš ono što oni žele. A oni, koji znaju da su većina, više nego bilo šta drugo žele da odgovore manjini koja protestuje.

Na to opozicija nema nikakav odgovor osim daljeg nerviranja. Kako su počeli, tako i idu ka završetku. Besni, jer ponovo nisu uspeli da pronađu recept za onoga koji ih na izborima, a i van njih bukvalno teroriše, i to ogromnom razlikom koju svakodnevno, u odnosu na sve s druge strane, pravi.

Njegova vlast je neprikosnovena, i to onda pokreće isti krug. Bes, nemoć, nervozu i niz pogrešnih poteza, posle kojih ponovo nastaju bes, nemoć i nervoza.

To je cena koju plaćaju svi oni koji nisu shvatili šta se sve ovde promenilo. I kojima taj vladalački gen, koji su umislili da poseduju, ne dozvoljava da vide gde greše.

Vučić je samo to savršeno iskoristio. I u zemlji u kojoj ozbiljno nije morao da radi niko, od portira do predsednika, video prostor za sebe.

I osvojio ga je, podigavši pri tom standarde bavljenja bilo kojim poslom, pa i politikom. I to samo zato što je odlučio da uradi ono što nikome drugom nije palo na pamet - da ozbiljno radi.

Zato i nema protivnika. Oni nemaju ni energije, ni znanja, ni volje da mu odgovore na jedini način na koji je to moguće. Većim i ozbiljnijim radom.

I u taj rad se ne računa subotnja šetnja, pa bila ona organizovana i u svakom gradu u Srbiji. Uostalom, postoji izreka da to što neko kaže da je zauzet, ne znači i da stvarno radi.

Šetnja nije sadržaj. Šetnja je samo trošenje energije. I to uzaludno. Šetnja je samo pokušaj da opozicija izgleda kao da je zauzeta.

Pravi rad podrazumeva program, plan, kontent, politiku sa suštinom.

Sve ono što Vučić ima, a na šta oni nemaju ni suvisli odgovor.

Kosovo je njegova tema, EU je njegova tema, ekonomija je njegova tema, region je njegova tema, demografija je njegova tema, zapošljavanje je njegova tema, zdravstvo, školstvo, infrastruktura...

I nema šetnje koja može na sve te teme da odgovori niti da ih načini svojim. Za to je potrebna ozbiljna politička organizacija, a ne rasparčani delići onoga što je nekada bar izgledalo kao ozbiljna politička organizacija.

Nažalost, Demokratska stranka to očigledno nije ni bila, jer samo tako može da se objasni lakoća sa kojom se raspala.

Poput neke feudalne tvorevine, čiji su velikaši po smrti suverena krenuli da otimaju svoje parčiće teritorije.

I da sve bude još smešnije, sada isti ti koji su rasturili DS pričaju o njenom ujedinjenju.

Ne, dakle, o politici, nego o tehnici. Da li će zajedno, da li će sami, da li će u dve, tri, pet kolona. Da li će subotom ili petkom, da li će da lepe nalepnice ili da nose vuvuzele.

Vučiću sve to savršeno odgovara. Zato što mu daje dovoljno vremena da se bavi svim onim čime oni niti umeju niti hoće, oslobođen svakog ozbiljnog unutrašnjeg pritiska.

A baveći se tim ozbiljnim temama, on opet povećava razliku u odnosu na njih, pripremajući im, uveliko, još jednu katastrofu na izborima.

I tu im nema pomoći. Ni u šetnjama ni u učestalim susretima sa predstavnicima raznih država, od Amerike do Rusije.

I tu im fali ono osnovno, ponuda. Pošto niti mogu Zapadu da obećaju da će završiti kosovsku sagu onako kako Zapadu odgovara, niti Istoku mogu da ponude razlaz sa Zapadom i prekid pregovora sa Kosovom.

Sve zato što su u nekom priručniku pročitali da su kontakti sa inostranstvom poželjni, ali ne i čemu oni služe.

A služe da se predstavi jasna politika, baš ono što njima sve vreme fali.

A da sve bude još gore, niko više i ne očekuje da je imaju.

Umesto toga, nastaviće da se bave tehnikalijama, zaboravljajući da na kraju, čak i kada praviš predstavu, a oni je prave, gledaoci hoće da čuju njen sadržaj.

Ako se predstava svodi na reklamu, bilborde, promotere, a sadržaja nema, publika ostane deset minuta, pa ode.

Drugim rečima, to čeka i šetnje. Baš zato što sadržaj nemaju, i što bes, nervoza i nemoć ne mogu to ni da budu.

Potrebno je nešto više.

Bar za ovakvog Aleksandra Vučića.