EKSPRES UVODNIK: Pravo na borbu

Kada smo mogli da im damo autonomiju i rešimo problem, mi nismo hteli da im damo ništa. Kada smo mogli da im damo republiku, davali smo im autonomiju. Onda kada smo mi njima nudili nešto što bi ličilo na republiku, oni su hteli državu, započeli su rat i sad smo tu gde jesmo. Šta je rešenje? Da obrnemo još jedan krug. Da kažemo, e mi vam ne damo ništa. Održimo moleban i vojnu vežbu. Posle toga nas više ne bi ništa ni pitali

Ako se jedna generacija nađe pred teškim istorijskim ispitom, bez obzira na rezultat, bez obzira na to da li su ga položili ili su pali, traume ostaju u nasleđe bar nekolikim generacija unapred. Pouzdano, kao DNK, preneće se taj trag na hromozomu i obeležiće čitave naraštaje koji dolaze. A ako se taj teški istorijski zadatak pred kojim su stajali mnogi i koji ga nisu rešili već su obavezu, kao u dečjoj igri koja se zove "šuga", preneli na onog ispred tebe, ponovo postavi pred nas i sad se, eto, po nekoj sili mora rešiti? Šta ćemo onda? Šta ova generacija kojoj, eto, pripadamo mora da učini? Imamo li mi neku obavezu i prema kome?

Imamo. Prema deci. Prema onima koji će doći posle nas. A pred teškim se odlukama nalazimo i ne smemo ih ostaviti ni bez obraza, ali ni bez hleba. Ne smemo biti neodgovorni, a dosad smo to bili. Ne vredi nam sada kukanje, ništa se više ne važi da krivicu svaljujemo jedni na druge. Ej, izgubili smo ga 1989, pa onda 1999, pa onda 2008. godine...

Sve je to tačno. Jesmo, i šta onda? Da prestanemo da se borimo? Da ne smemo da kažemo ovo je naš interes, hoćemo to? Hoćemo da znamo gde nam je država, gde su nam granice, da zatvorimo tu priču... Ne da gubimo ili pobeđujemo, da budemo racionalni, da opstanemo, da imamo budućnost, a ne da se danima po medijima prepiremo sa razumom i predlogom da se ženama koje rode terće i četvrto dete da finansijska pomoć. Zašto je sve apriori loše ili dobro? Zašto je bitno ko to kaže ako ima smisla? Ako nema zle namere.

Mi smo se konačno nakon decenija zabijanja glave u pesak usudili da pogledamo u oči ta dva velika problema. Prvi što nestajemo, što nas za 25 godina ima milion manje, a drugi je Kosovo. I hoćemo da ih rešimo. Ali ti procesi ne smeju biti jednostrani, u njima bi trebalo da učestvuju svi političari, Crkva, univerzitet, sindikati... Sve ono što u teoriji o društvenim odnosima zovu stejkholderi. Bez sujete, bez straha, bez zle misli...

Ok. Mnogi se neće složiti među sobom ni oko toga koje je doba dana, ali je potreban, ne konsenzus, jer za njega nažalost još nismo dorasli, već samo dijalog. Racionalan, civilizovan dijalog, bez strasti i politikantstva. Umesto toga imamo priče o vrućem krompiru ogovaranja pred stranim diplomatama, seirenje nad teškom situacijom, bez svesti o tome da je to ipak teška situacija za čitav jedan narod. Ne samo za pojedinca, mada tako na prvi pogled izgleda.

Potrošili smo dragoceno vreme u kojem smo mogli da izgradimo monolitan stav, na najširem društvenom planu, po pitanju Kosova. Nismo to uradili. Ali, za promenu, formulisali smo neku politiku koja je takva kakva jeste, jer je morala da uvaži i neke spoljne i unutrašnje faktore. Imamo bar nešto. Ranije nismo imali ništa.

Naš stav po pitanju kosovskog konflikta je uvek bio sa odloženim dejstvom. Kada smo mogli da im damo autonomiju i rešimo problem, mi nismo hteli da im damo ništa. Onda kada smo mogli da im damo republiku i zaustavimo secesiju, mi smo ima dali autonomiju. Onda kada smo mi njima nudili nešto što bi ličilo na republiku, oni su hteli državu, započeli su rat i sad smo tu gde jesmo.
Šta je rešenje? Da obrnemo još jedan krug. Da kažemo, e mi vam ne damo ništa. Održimo moleban i vojnu vežbu. Posle toga nas više ne bi ništa ni pitali. Ne postoji lako rešenje i ne sme se zabijati glava u pesak. Vreme nikad nije radilo za nas, a naročito danas ne radi.

Iluziju da će se srpska pozicija i opozicija po pitanju Kosova bar oko nečega složiti, više niko ne gaji. Pitanje Kosova je politički problem, a odnos opozicije prema vlasti je lični problem. Ovi što su danas opozicija nekada su bili vlast. Mnogo im se to sviđalo i sad bi opet da se vrate. Ali ima neki koji je sada na vlasti... A on je po njima najgori, on je sve loše, i on i svi oko njega... On ih sve lično mrzi. Da se oni pitaju, njega bi trebalo uza zid i...

Gde je tu problem Kosova? Gde je ovde bilo kakav problem osim ličnog? Naravno, nema ga. Nema Kosova i problema osim na ličnom nivou. On je kriv, a mi kada dođemo na vlast sve ćemo to da vratimo. Nekim sredstvima. Kojim, nije bitno. Ali ako to pitaš verovatno si odmah sendvičar ili bot, ili batinaš... O ljudima koji žive dole, o njihovoj sudbini nema ni govora. O tome da njima životi zavise od maltene tona u razgovoru Vučića i Tačija, niko ne govori. Šta ćemo s tim ljudima dole? Zaštitiće ih kada oni dođu na vlast, a dotada neka se snađu. To nije politika.

Odgovornost bi nalagala da neko kaže šta mi hoćemo i da stane iza toga. I da se za to bori, stalno, bez prestanka, ali da zna gde hoće da ide i kuda vodi taj put, i na kraju krajeva, da li je uopšte moguće doći do odredišta. A ostali ako ne žele da kola guraju uzbrdo, jer je to fakat jedini put, neka se samo sklone i niko im to neće zameriti. Svaka odluka zahteva hrabrost.