HOLBRUK PRITISKAO HAG DA NE OPTUŽUJE MILOŠEVIĆA

HOLBRUK PRITISKAO HAG DA NE OPTUŽUJE MILOŠEVIĆA


Jedini slučaj za koji sam svestan da je praćen političkim pritiskom bilo je podizanje optužnice protiv Miloševića. Mislim da je Ričard Holbruk slao neku vrstu poruke američkom tužilaštvu koje je pripremalo optužnicu da malo odugovlači. To je, verujem, samo povećalo želju tužioca da optužnicu podigne

Još kada je, sredinom 2004. godine, Slobodan Milošević počeo da iznosi svoju odbranu u Hagu, profesor Džejms Gau sa londonskog Kings koledža, koji je i ekspert za ratne zločine, ocenio je za „Channel 4″ da bi za tužilaštvo u Hagu možda bilo bolje da Milošević umre. U suprotnom, kako je tada rekao, moglo bi da se desi da, ako suđenje krene tokom koji on želi, bude osuđen samo za neke relativno manje optužbe. Profesor Gau danas se, kako kaže, ne seća konkretnog intervjua („Davao sam ih mnogo”), ali za „Ekspres” priznaje da i dalje ima isti stav.

– Slučaj protiv Miloševića bio je otvoren za Kosovo, i trebalo je da bude otvoren jer su prvi put imali dokaze protiv njega. Tužilaštvo je, međutim, pogrešilo jer je pokušalo da proširi predmet na Hrvatsku i Bosnu. Time su samo produžili ionako problematičan slučaj. Ti slučajevi ranije nisu otvoreni jer nije bilo jasnih dokaza. To ne znači da Milošević nije bio odgovoran, već samo da bi tu odgovornost bilo vrlo teško dokazati. I tako je na kraju Milošević umro pre nego što je proces okončan. To je veoma nezgodna situacija. S jedne strane se tužilac spasao potencijalne neprijatnosti da mu optužnica padne. S druge strane, one stvari koje su mogle da dovedu do osuđujuće presude u nekim slučajevima nisu iskorišćene – kaže profesor Gau, koji je, inače, od 1994. do 1998. godine bio stručni savetnik i veštak za tužilaštvo u Hagu, prvi svedok pred pretresnim vec´em i prva osoba koja je svedočila na međunarodnom krivičnom sudu.

– Gledajući sa strane kao saradnik kancelarije tužilaštva, mislio sam da bi za tužioca možda bilo bolje da Milošević umre pre kraja suđenja. Uzimajući u obzir da je jedina presuda za genocid u BiH vezana za Srebrenicu, u šta je bio uključen mali broj ljudi, mislim da bi bilo veoma teško zamisliti da bi Milošević mogao da bude osuđen za to. Tužilac u tom slučaju u novinama ne bi čitao naslove poput „Milošević osuđen za zločine protiv čovečnosti na Kosovu”, već „Milošević oslobođen”.

Dakle, time što je umro, Milošević je učinio tužiocu?

– Poštedeo je tužioca moguće sramote. Da budem jasan, nemam sumnje da je Milošević generalno bio odgovoran za stvari koje su se događale. Imao sam uvid u dokaze koji se tiču optužbi za genocid u opštinama u severnoj Bosni, ali ja nisam sudija pa o njima ne mogu da se izjašnjavam. O tome šta se događalo oko Prijedora ima i nekih zaključaka, ali niko nije osuđen. U tom kontekstu teško je zamisliti da bi Milošević bio osuđen za genocid. Povrh svega, u slučaju Srebrenice, moje lično viđenje jeste da je Milošević pokušao da učini sve da zaustavi ono što se tamo dogodilo. S tim mojim mišljenjem se tužilaštvo do kraja nije slagalo. Tužilaštvo se veoma oslanjalo na to da je Stanišić bio kasnije poslat na Kosovo, kao i da je prethodno bio poslat u Srebrenicu. Tu su videli neku vezu. Ja mislim da je on u Srebrenicu poslat da im kaže: nemojte da napravite neku glupost. To je mnogo verovatnije ako razumete Miloševićevu politiku iz tog vremena i druge stvari koje je Stanišić tada radio. Ne znamo još sve, Stanišiću se još sudi, ali ako je tako, Milošević bi bio oslobođen.

Međunarodni sud pravde je upravo presudio da Srbija nije odgovorna za genocid u Srebrenici, ali da je odgovorna za to što nije učinila ništa da ga spreči. To se poklapa i sa ovim što ste rekli.

– Poklapa se donekle. Treba imati u vidu da je reč o dva potpuno različita pitanja. Jedno je krivična odgovornost pojedinca, a drugo je odgovornost države. Za događaje oko Srebrenice u potpunosti je odgovoran general Mladić. U to nimalo ne sumnjam. To je bila njegova odluka. Doneo ju je u periodu između dva sastanka u hotelu „Fontana”, između 10 sati uveče 11. jula i 10 sati ujutru 12. jula. To je potpuno jasno iz onoga što sam ja video. Nije to bila ni Karadžićeva ni Miloševićeva ni Stanišićeva odluka.

Na osnovu čega to tvrdite?

– Proveo sam tri i po godine prateći suđenje generalu Mladiću iz dana u dan. Pažljivo sam pratio dokaze i mislim da je to sasvim jasno.

Šta je Mladića nateralo da donese takvu odluku?

– Niko ne može sa sigurnošću da kaže zašto je to uradio. Ne znam ni da li je on danas siguran zbog čega je to uradio. On bi, naravno, poricao da je uopšte doneo takvu odluku. Pretpostavljam da je više faktora uticalo na to, ali ključni je, zbog čega i mislim da je važno to vreme kada je doneo odluku, to da je izgubio kontrolu na situacijom. Mislio je da će Armija BiH ići južno, poslao je trupe da ih presretnu, a onda je u šest ujutru dobio izveštaj da se oni kreću ka severu. Mislim da je ovo bila njegova reakcija na to što je izgubio kontrolu nad situacijom. Jedna od stvari koja me tera da tako razmišljam jeste to što su neki od ljudi za koje biste očekivali da znaju šta se događalo najpre dobijali instrukcije da sastavljaju spiskove zarobljenih sa svim detaljima, a onda se to 12. jula promenilo bez ikakvog pisanog naloga i s time se prestalo.

Spomenuli ste moguće greške tužioca i sudija. Mnogi vide da postoji izvestan obrazac u pravljenju tih grešaka na štetu pripadnika jedne strane sukoba.

– Ljudi koji su osuđeni, osuđeni su ne zbog nečije greške, već na osnovu dokaza i na osnovu toga što je neko radio dobro. Ne mislim da postoji neki obrazac za greške jer bi on podrazumevao dosledan niz grešaka koje neko ne bi ispravljao. Ne mislim da možemo reći da je to slučaj. Jednostavno, moramo da priznamo da svi mi ponekad grešimo, kao i da nekada od političara, ali i od drugih učesnika javnog života, očekujemo savršenstvo. To nije realno. Ljudi greše. Sudije greše, tužioci greše, savetnici odbrane greše. Mnogi od optuženih su počinili greške čineći stvari koje su ih učinile sumnjivim, zbog čega su i završili na sudu. Ako tražite neku grešku koja se ističe kao ogromna greška, onda se ona nalazi negde između načina na koji je tužilaštvo vodilo slučaj i kako su se sudije odnosile prema pitanju genocida u opštinama u severnoj Bosni, s obzirom na to da nije bilo nikakve osude protiv bosanskih Srba. Tribunal je formiran nakon što su se pojavile fotografije iz logora oko Prijedora 1992. godine. Pojavile su se tvrdnje da je počinjen genocid, ali mislim da se tom pitanju nije pristupilo na pravi način. Ali ta greška očito ide u korist onih koji su bili odgovorni za mnoge zločine. Srebrenica je već druga stvar, desila se godinama kasnije.

Opširniji intervju možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa koji će se od petka naći u prodaji na kioscima

 

Hag i pomirenje

Kako biste ocenili efekte rada Haškog tribunala? Da li je doprineo pomirenju na Balkanu?

– Tribunal za bivšu Jugoslaviju imao je mnoga dostignuća. Sama činjenica da je postojao je veliko dostignuće. Pred njim je vođeno oko 160 postupaka. Ako ništa drugo, uticao je na podršku razvoju vladavine prava i pravde u regionu. Kada govorimo o pomirenju, mnogi su mislili da će, ako imate određene dokaze i ako imate narativ, ljudi jednostavno videti šta se dogodilo na terenu. Pokazalo se, međutim, da je to mnogo komplikovanije. A postalo je komplikovanije ne samo zbog politike i političke kulture već i zbog kompletnog narativa. Tako se dešava da, ako dokazi idu u prilog nekome, ljudi ih prihvataju, a ako ne idu, ljudi ih jednostavno odbace. Nekada dokazi uspeju da dopru do nekoga, neko pomalo i promeni viđenje stvari, ali nekada ne. Drugo pitanje je to što ljudi ponekad greše. Tužilaštvo je ponekad grešilo, čak i sudije greše.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar