EKSKLUZIVNA ISPOVEST, ŠAINOVIĆ: Milošević je nudio Klintonu da Srbija uđe u NATO u zamenu za nezavisnost Kosova

Milošević je preko Kristofera Hila ponudio predsedniku SAD da Srbija uđe u NATO, a da zauzvrat Kosovo dobije autonomiju, bez nezavisnosti. Prvi put 1998, a drugi put za vreme pregovora u Rambujeu. Oba puta odgovor je bio: NE!

Nikola Šainović je svojevrsni Forest Gamp novije srpske istorije. Uz opasku da je, za razliku od Zemekisovog filmskog junaka, koji se tek pukom slučajnošću pojavljuje na mestima gde se kroji budućnost, Šainović bio aktivan učesnik dešavanja koja su odredila sudbinu ove zemlje u poslednjih 25 godina. Od Dejtona do Rambujea, uključujući sve usputne stanice, od kojih je poslednja bila zatvorska ćelija u Hagu, video je i čuo sve što treba da bi sklopio slagalicu naše propasti, za koju danas kaže da je bila neizbežna.

Kako, zašto, pitam ratnog premijera zemlje koja zvanično nije bila u ratu, najbližeg saradnika I prijatelja Slobodana Miloševića, čoveka na čiji račun su ispostavljeni svi balkanski cehovi poslednjih nekoliko decenija.

-Koliko god bi mi voleli da se pitamo svemu, geopolitičke promene su se na ovim prostorima odvijale bez nekog velikog našeg uticaja, još od dolaska Turaka na Balkan. Poslednja faza počela je rušenjem SSSR-a i širenjem NATO na Istok. S tim što je svojevremeno Austrougarska posle aneksije Bosne stala na Drini, a sada je NATO prešao tu granicu i izašao na Crno More, spojio se sa Turskom.

Šta je, osim geostrateškog položaja, bilo ključno za poslednju eskalaciju sukoba na ovim prostorima?

- Druge istočne zemlje poput Poljske, Češke itd su svoju poziciju posle Drugog svetskog rata doživljavale kao okupaciju SSSR-a pa su se oslobađale, mi smo svoju zemlju doživljavali kao rezultat naše borbe, smatrali da je Jugoslavija istorijska tekovina srpskog i drugih naroda koja omogućava ispunjenje njegovih istorijskih želja. Ali usledio je pritisak sa Zapada, a on je podrazumevao raspad Jugoslavije. Mi smo smatrali da su Srbi u Hrvatskoj ugroženi politički. I ne samo to, nego I fizički, buđenjem ustaškog pokreta. Imamo tada HDZ kao naoružanu partiju, prvu posle Drugog svetskog rata, stiže reakcija Srba iz Krajine. Srbi u Bosni bivaju preglasani i isto se osećaju. Šta oni rade? Pružaju otpor. Da li je tu Milošević? Nije! On je u Beogradu, ali on nije ni uzrok ni posledica. Ti odnosi Srba, Hrvata i Muslimana u Bosni su nastali mnogo pre i eksaliraju kad god se menja geopoltički odnos. Kad sile koje kreću sa Istoka podržavaju jedne, a sad kad su krenule sa Zapada podržale su druge, svoje.

Milošević nikada nije bio za ideju Velike Srbije, njemu su bila strana ta ubeđenja. Ipak smo mi svi bili Titovi komunisti.

Da li je Milošević tada, početkom devedesetih, propustio priliku da taktički bolje odigra i obezbedi povoljniji položaj Srbije u nadolazećem konfliktu, ili možda čak da ga spreči? Amerikanci su u početku podržavali opstanak Jugoslavije, ambasador Cimerman je to poručivao iz Beograda. A ni Moskva nije bila za raspad…

-Cela stvar je izgledala malo gore, Moskva se tada povlači. U doba Jelcina Rusija nije imala rešenja. Možda nekome ko gleda sa strane izgleda da je bilo moguće nekim gestom okrenuti stvari. Ali nije. Jedini gest je bio pustiti da se sprovede plan. A plan je bio: Podela Jugoslavije na 8 delova!

Je li neko sa Zapada tada to ultimativno tražio od nas?

- Nema tu nikakve tajne, oni su o tome javno govorili. Sve ovo što se odvija danas je i tada postojalo kao ideja, šest nezavisih država,plus Kosovo, sve osim Vojvodine. To je počelo mnogo pre Miloševića. Želja hrvatskog naroda za državom je legitimna. Pogledajte Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Kada je izglasan u Skupštini SHS, od 60 Hrvata za njega je glasalo samo 8. Znači, konflikt je postojao i tada je ponovo aktiviran. Hrvatska se naoružavala intenzivno, sećate se Špegelja i kamiona punih kalašnjikova…?

Da li je pre i neposredno posle konflikta na Plitvicama iza kulisa bilo pokušaja da se reši status srpskog naroda u Hrvatskoj i spreči izbijanje većeg sukoba?

-Mi smo probali sve da se rat ne desi, računali smo na diplomatiju, imali smo taj pasivni položaj zbog koga su nas Srbi u Krajini kritikovali. Desilo se da mi vodimo razgovore a oni se dignu na bunu jer se osećaju ugroženo. Da je Milošević rekao Martiću onda kada je ovaj odbio da preda oružje iz policijske stanice: “Ma, neka Martiću, predaj ti to, sve će lepo da se završi”, ovaj bi bi mu odgovorio : “Predaj ti tvoj Požarevac”. Takva je bila situacija.

Isti taj Martić kasnije je, uz Miloševićevu pomoć i podršku, smenio Babića. Ne možete reći da nije bilo uticaja iz Beograda…

- Ma jeste, naravno da je bilo kontakata, ali osećaj ugroženosti Srba je bio toliko dubok da je Beograd mogao samo da se prepusti tome. Lako je uprostiti istoriju pa svesti sve na jednog čoveka. Uloga pojedinca nije mala ali u istorijskim tokovima nije odlučujuća. Komandnu ulogu nad Srbima u Krajini i Bosni nije imao niko iz Beograda, pa ni Milošević. Oni su imali pravo da se brane, a dužnost je Beograda bila da im pomogne.

Oni koji Miloševiću zameraju da je bio zapadni, američki čovek, konstatuju da je glumio pacifistu i borca za mir kad god je prekounskim i prekodrinskim Srbima bila neophodna pomoć, zaključno sa Olujom…

-Nije tako. I nije bilo lako u konstalaciji snaga u kojoj je za svaki iskorak Srbije preko Drine prećeno napadom na Srbiju. A ta pretnja je dolazila sa Zapada od samog početka, setite se sankcija. U to vreme jedina pozicija je bila braniti Jugoslaviju, onim sredstvima koje još ima, a to je JNA. I njeno povlačenje je obavljeno do granice do kojih je narod koji tu živi smatra svojom. To je jedino što je Beograd tada mogao da učini. Na tim granicama mi čekamo međunarodno rešenje. I ono stiže u formi Z4 plana, po kome snage UN dolaze da zaštite Srbe. To izgleda kao ostvarenje političkog cilja: Srbi ostaju na svojoj teritoriji, a pod zaštitom UN.

Milošević je sa Amerikancima još 1994.dogovorio Dejton, u kome je trebao da se reši status RSK i RS, zato smo bili iznenađeni “Olujom”, ona nije trebala da se desi

Zašto nije prihvaćen taj plan?

-Ima tu nekoliko razloga. Z4 je bio mikroplan, a Milošević je bio za to da se formira makroplan, koji bi obuhvatio i Srbe iz Bosne, koji je na kraju usvojen u Dejtonu.

U tom kreiranju makroplana stradala je Republika Srpska Krajina. Zar nije bila ideja da se jednim rešenjem obuhvate Srbi iz Krajine i oni iz Bosne…

- Mi smo bili za tu opciju, podržavali do kraja RSK I RS, ali je bilo mnogo nesporazuma zbog različitih koncepcija. Ti nesporazumi su uglavnom poticali iz toga što su što Srbi i u Bosni i u Krajini želli da ostvare svoj konačni cilj, a to je nezavisnost. A mi smo znali da je to nemoguće.

Kako ste znali?

-Pa tako što smo bili u kontaktu sa svetom, znali smo šta se dešava i šta bi se desilo da smo kojim slučajem ušli u rat, što su Srbi u Bosni I Krajini očekivali od nas. A mi imamo NATO koji nas nadleće, sankcije, zabranu letova. Srbija je pomagala do ivice da se ne isprovocira rat sa NATO.

Miloševiću je Zapad uvek zamerao tu ideju formiranja Velike Srbije…

- Ma, Milošević je želeo da odbrani ljude, narod koji se tamo nalazio, do nekog globalnog rešenja, autonomije. Nikad kao delove neke buduće Velike Srbije, on nikada nije bio za tu ideju, njemu su bila strana ta ubeđenja. Ipak smo mi svi bili Titovi komunisti. Da je tako želeo I radio na tome pa valjda bi se srpska partija u Krajini i u Bosni zvala SPS, a ne SDS. Rašković i Karadžić su bili političari potpuno druge orijentacije, a SDS i SPS su ostale fundamentalno različite političke partije.

Bilo je onih koji su bili za to da Srbija pošalje vojsku u Hrvatsku kad je krenula “Oluja”, ali smo odustali jer smo shvatili da bi to bilo samoubistvo srpskog naroda

Da li je u avgustu 1995.kada kreće Oluja neko iz srpskog političkog i vojnog vrha bio za to da se Krajina vojnički brani?

-Bilo je nekih glasova, ali je generalna ocena bila da se snaga Vojske Srbije u tom trenutku nije mogla meriti sa onim što su na svojoj strani imali Hrvati. Jer, to ne bi bio sukob samo sa hrvatskom vojskom, to bi bio sukob sa NATO. Prelazak vojske Srbije preko Drine bio bi u tom trenutku samoubistvo čitavog srpskog naroda. Svako normalan, koga je bolelo srce, želeo je da naša vojska ode tamo, ali znali smo da bi to značilo rat do uništenja, našeg. A njima je to bio cilj. Cilj je bio Beograd, ne Knin i ne Banjaluka.S tim u vezi, u Hagu je svedočio general Mile Mrkšić, tragični heroj cele te priče. I pitali su ga sa kojim zadatkom ga je Milošević poslao u Knin. On je rekao: sa dva zadatka. Prvo da konsolidujem vojsku Srpske Krajine, a drugo da oko te komande formiram politički uticaj da bi moglo da se utiče na konačno rešenje. Kad je pitao Miloševića šta je rok, do kada treba to da obavi, Milošević mu je rekao: Do novembra. A šta je bilo u novembru? Pa, Dejton! Znači, Milošević se već spremao za Dejton, još od 1994, a ideja je potekla još ranije, u Vašingtonu.

Zašto se onda desila Oluja ako je sve bilo dogovoreno mnogo ranije?

-Ovo je Balkan, nije sve kako izgleda pa čak i kada je dogovoreno. Kada smo 1993. godine imali dramu i išli na Jahorinu ubeđujući Karadžića da se prihvati Vens-Ovenov plan, mi smo govorili da se vojna premoć Srba se topi jer se naoružavaju druge strane. I da treba daprihvate plan, ali načelno. Znate ona diplomatska forma „Da, ali…“. Nama je potpuno jasno da će se naša podrška istopiti gubitkom resursa, ali braća Srbi s one strane Drine vide da drže 72% u Bosni i oni kažu: “Šta, to je kukavičluk, to je izdaja!” I na kraju odbiju plan na Skupštini, kada je Milošević rekao istorijsku rečenicu: „U ime naroda možete da žrtvujete sve osim samog naroda.“ U to vreme kada mi na Palama insistiramo da se prihvati Vens -Ovenov plan vodi se najžešći rat Muslimana i Hrvata u Bosni. Mi im govorimo da nema povoljnijeg momenta za to da budemo mirotvorci, ali oni gledaju svoju zemlju, svoj interes, svoje selo, slobodu koju su stekli. Tada je tamo bio Dobrica Ćosić, Lilić, ja, Milošević, doveli smo Micotakisa.

Da li je tada na Palama bilo otvorenog sukoba Miloševića I Karadžića?

- Komunikacija između Miloševića i Radovana je bila državnička, nikada nisu bili bliski, ako me to pitate. Odnosi su bili zategnuti jer smo im uveli sankcije na Drini. A mi smo se na to odlučili teška srca, ali morali smo, da bi bar mi ostali u međunarodnoj igri kao neki subjekat, da bi sačuvali neke kontakte koje srpski korpus nije smeo da izgubi, jer bi sve propalo. Te sankcije su trajale, ali naša pomoć RS nikada nije prestala. Onda u decembru 1993.Amerikanci dovode Aliju i Tuđmana i oni potpisuju Vašingtonski sporazum o stvaranju Federacije BiH. Ne samo što su ih izmirili, već ih stavljaju pod jednu komandu, naoružavaju ih. Doveli su štab američkih penzionisanih generala na Brač. Dok se to dešava mi imamo ogroman problem sa braćom preko Drine, nezadovoljna RS pokreće ujedinjenje sa RSK, što je bila nemoguća misija.

A sta je bila vizija srpskog rukovodstva u tom trenutku po pitanju RS I RSK, kako ste ih videli u budućnosti?

-Kao autonomije u sastavu država. Mi nikada nismo povukli ni jedan korak druge vrste. I onda se početkom 1995. pojavljuje nacrt Dejtona. Na jednom papiru, u 4-5 rečenica. Ostaje Republika Srpska, 51:49, zajednička drževa ima veoma male nadležnosti nad RS. Pregovori se intenziviraju.

Holbruk je u Dejtonu pozvao Miloševića nasamo i rekao: Predsedniče, ovo je idealna prilika da rešimo još jedan problem, a to je Kosovo.

Pregovori u kojima ne učestvuje RS?

-Učestvuju i oni u diplomatskim kontaktima. Polako se napreduje čak i do osnovne konture mapa. U tom trenutku status Republike Srpske Krajine je u formi autonomije o kojoj još nije sve ispregovarano. Predviđeno je da se to definiše u Dejtonu, mada se tada nije znalo da će to biti Dejton, da se tamo reši status i Krajine i RS. Onda se u Hrvatskoj intenziviraju vojne pripreme, u leto 1995,ali mi se i dalje bavimo Bosnom. Postoje Mladićeve beležnice iz tog perioda, u kojima sve piše. Na sastanku prisutni: Milošević, Perišić, Mladić, Mrkšić. Vojni vrh iz tri srpske države. Mladić piše: “Milošević: Ovoga momenta ne izvoiditi nikakva vojna dejstva. Ključno pitanje je podrška Miletu.” Sledeća crtica: “Ostavite enklave. Enklave će iscureti u miru.” Mislio je na enklave u Bosni. Posle petnaestak dana isti sastanak, iste direktive. Onda kreće ofanziva na Srebrenicu. Mimo njegovog naređenja.

Šta Milošević u tom trenutku zna što generali ne znaju?

- Ne znaju ono što se upravo odvija. Amerikanci daju saglasnost Tuđmanu i “Oluja” kreće. Usred “Oluje” Holbruk je u Zagrebu. Na pitanje Tuđmana da li mogu da uđu u Banjaluku, kaže: “Nije dobro da uđete pa da posle izlazite”. Holbruk odatle odlazi prvo kod Alije u Sarajevo, pa kod Miloševića. Iz Miloševićeve kancelarije zove Tuđmana i kaže: “Ovog momenta me je zvao predsednik Klinton i rekao mi da vam kažem da odmah prekinete dejstva”. Milošević sluša u neverici, obojica znamo da nije imao kad da se čuje sa Klintonom, da izmišlja. Tuđman obustavlja akciju i u Dejtonu se potpisuje odnos 51:49 iako je u tom trenutku bilo 60:40 u korist Hrvata i muslimana. Milošević sve to vidi i jasno mu je da Holbruk sprovodi plan. Ostaje Dejton.

Šta se tamo dešava?

-Prvo se dešava šok, jer Holbruk pre početka pregovora o Bosni traži odvojeni sasatanak sa Miloševićem, stavlja na sto mapu Kosova i kaže: Ovo je idealna prilika da ovde rešimo još jedan problem. Milošević je u čudu dok Holbruk izlaže ideju o budućem položaju pokrajine, NATO protektoratu, zauzvrat obećava neke periferne stvari. Milošević ne želi da čuje, prekida razgovor i cela naša delegacija se pakuje, napušta Dejton. Pred polazak na aerodrom Holbruk javlja da Kosovo nije više u agendi, pregovara se samo o Bosni, olakšanje.

Kako se Milošević dalje ponašao u Dejtonu, koliko su istinite priče da je ignorisao delegaciju bosanskih Srba?

- To nije istina, ali je u nekim situacijama morao da reaguje jer smo zapali u ćorsokak. Milošević je bio odličan duel igrač, jedan na jedan, u Dejtonu je njegova uloga bila ključna, on je presekao Gordijev čvor. Na poslednjoj koncesiji u Dejtonu svi su odbili da parafiraju, i Alija i Zubak i Krajišnik. Alija je rekao da ne može da se vrati u Sarajevo jer nema čistu teritoriju. Imao je deset opština, posle te koncesije ostalo mu je samo 7, podeljeno Sarajevo i on nije želeo to da prihvati. Onda dolazi Voren Kristofer i kaže ako ne može da se vrati u Sarajevo, onda mu treba dati nešto u Sarajevu. S druge strane, Krajišnik neće da čuje za to, jer mu se rodna kuća nalazi na teritoriji te sarajevske opštine, tu mu je dedovina, ognjište i sve će ostati na muslimanskoj teritoriji. Međutim, Milošević preseca sve i prihvata, Alija potpisuje i završava se agonija sa Dejtonom. Umesto Krajišnika potpisuje Milan Milutinović.

Amerikanci su od Marksističko-lenjinističke partije Envera Hodže, koja je na kosovskim izborima osvojila manje od 5%, preko noći napravili OVK i Holbruk je u čarapama seo pored Tačija

Ono što je Holbruk pokušao da nametne u Dejtonu posle nekoliko godina opet dolazi na dnevni red. Kosovo…

- Nakon što smo potpisali sporazum sa Rugovom o obrazovanju, smenili neke ljude na Kosovu da bi primenili taj sporazum, situacija se primirila. Rugova je te 1998.izabran za predsednika Kosova sa 92% glasova, Amerikanci su u stalnom kontaktu s njim, šatl diplomatija radi, prave se dokumenti Hil 1, 2 i 3...A onda sa Kosova dobijamo obaveštajne podatke da se nešto čudno dešava, a ubrzo zatim, u leto 1998.na naše zaprepaštenje, Holbruk osvane u Juniku, među naoružanim teroristima, to je ona čuvena fotografijama gde u čarapama sedi pored Tačija. Na tom snimku su zapravo pripadnici Marksističko lenjinističke partije, jedne male partije, ispostave stranke Envera Hodže iz Albanije, koja je na izborima te godine osvojila manje od 5%, a na Kosovu ju je formirala albanska služba bezbednosti, o čemu smo imali operativne podatke. Ta Marksističko-lenjinistička partija menja ime u Oslobodilačka vojska Kosova i preko noći postaje najbitniji faktor među Albancima na Kosovu.

Nama je, kad pričamo o tom čuvenom snimku, bilo neverovatno to što onaj bradati u maskirnoj uniformi sa kalašnjikovom ležerno seda pored Holbruka, jer smo znali kako ovaj svugde ide sa tri prstena obezbeđenja, i nije bilo šanse da se u njegovoj blizini pojavi naoružan čovek.

Jeste li kasnije uspeli da uđete u trag toj bliskosti Holbruka i naoružanih Albanaca?

- Iz haške dokumentacije sam posle saznao – sedam dana posle tog snimka u Ženevi se Holbruk ponovo sreće sa predstavnikom OVK, anonimnim likom, postoji video dokument u kome taj Albanac svedoči da im je Holbruk tada rekao da će dobiti državu. „Nateraćemo Miloševića, za tri godine dobijate državu.“ Albanac tada zove ove svoje i kaže: „Skinite sliku (Envera) Hodže sa zida, promenite pozdrav (pesnica na čelu), i kažite da se borimo za demokratiju.“ Tako zapravo nastaje Oslobodilačka vojska Kosova. Te haške arhive otkrivaju puno toga. Da smo znali neke stvari tada, možda bi istorija ovde tekla malo drugačije. Ali nismo.

Po ovome što ste rekli ispada da su Amerikanci napravili OVK ni iz čega...

- Ne baš ni iz čega, ali su od marksista napravili teroriste, od partije koja je imala ispod 5% napravili dominantnu snagu. Amerikanci su, umesto pacifiste Rugove, u prvi plan gurnuli likove sa kalašnjikovima, to je značilo prelazak sa političke na gerilsku borbu za nezavisnost Kosova. Kasnije je bivši načelnik generalštaba OVK, izvesni Dirapi, svedočio u Hagu o tome kako je generalštab OVK formiran prvo u Tirani, uz pomoć albanske tajne službe i pod kontrolom Amerikanaca, a onda je prebačen na Kosovo.

Kakav je vaš odgovor bio na ovaj američki zaokret?

-Shvatili smo da su nam Amerikanci svo vreme radili iza leđa, iako smo zajedno sa njima od 1995 sprovodili Dejton. Praktično za jedan dan menja se kontekst, i jutro nakon sastanka Holbruka sa Tačijem i bradonjama, Milošević od „faktora mira i stabilnosti zapadnog Balkana“ postaje „Balkanski kasapin“, pojavljuje se taj tekst u američkoj štampi. Za jednu noć.

Madlen Olbrajt je bila strašno bahata. Na sastanku u Rambujeu je prekinula Lamberta Dinija u pola rečenice I rekla: “Zašto ovaj govori?!”

Je li Milošević bio iznenađen preokretom u američkoj politici?

-Nije, njemu je ona Holbrukova rečenica iz Dejtona ostala da lebdi sve te godine. Mi smo činili sve da se to ne desi, sklapali sporazume sa Rugovom, organizovali Kritsku konferenciju o miru u Jugoistočnoj Evropi...sve samo da bi Amerikanci malo promenili vizuru. Ali nije vredelo. Velika sila je prešla u novu fazu.

Šta se dešava na terenu?

-OVK zauzima položaje širom Kosova, a mi smo u dilemi. Ako pokrenemo akciju čišćenja, bićemo u problemu, ako ostanemo inertni, takođe nam se ne piše dobro. Mi smo ranije imali drugačiju situaciju na terenu, imali smo intelektualce, studente koji su demonstrirali u Prištini, urbanim centrima, a sad se sve to seli na selo, dešava se ruralna pobuna Albanaca, na potezu od Đakovice do Drenice. OVK se 1998 širi dodirom, kao zaraza, a ne idejom, ulazi u sela da bi ih potom uvojničio. Dok oko Đakovice pršti rat, u Prištini se 1998 u leto ne dešava ništa, sve je mirno.

Kakva se ponaša Rugova u promenjenim okolnostima, kakva je njegova uloga?

-Rugova sedi u svojoj kancelariji u Udruženju književnika Kosova. Prve žrtve OVK na Kosovu nisu bili srbi, već Albanci, plemenska struktura koja je podržavala Rugovu. Oni prihvataju nove lidere i taktiku, ili bivaju ubijeni. U toku 1998 Rugova nije obišao nijednu jedinicu OVK, nije izašao iz Prištine, jer se plašio za svoju bezbednost. Praktično, Rugova je skrajnut. On je bio šef delegacije u Rambujeu punih sedam minuta, posle čega su ga smenili. Na prvom sastanku njihove delegacije Amerikanci su postavili Tačija. Rugova i albanski akademik Ćosja su sklonjeni, a šef im je postao Tači, bila je tu i Edita Tahiri.

Rugova je bio previše mekan za Amerikance?

-Rugova je bio za nezavisno Kosovo, tu nema dileme, ja sam mnogo vremena proveo u razgovorima sa njim, ali je imao drugačije metode. On je želeo da tu nezavisnost ostvari na duži rok, demografski. A ovi su hteli odmah.

Šta se zaista desilo u Račku, koji je poslužio kao izgovor za bombardovanje?

-Sve akcije naše vojske i policije koje su izvedene 1998. godine su bile taktički identične, to je bila tzv. „blokada kružne osnove“ – na terenu uočena jedinica OVK bi se okružila, blokirala i neutralisala. To je plan koji je usvojen i prikazan u Hagu, o tome je general Lazarević svedočio. Tužilaštvo je imalo iste te mape i planove, samo ih je interpretiralo drugačije, i od toga napravilo zločinački poduhvat sa ciljem uništenja albanskog naroda, a ne OVK, što jeste bio stvarni cilj. Mi smo od starta bili svesni da je klopka u civilnom stanovništvu, da će tu tražiti povod. Zato vraćamo izbegle civile posle svake akcije, sukoba. Iz Račka, sela koje je imalo 1500 stanovnika, nakon što ga je ta jedinica OVK pretvorila u bazu, civili su izbegli. Ostali su jedino oni koji su bili u logističkoj vezi sa gerilcima. Policija je tamo izvela klasičnu antiterorističku akciju, osvojila selo i, bez da je utvrdila položaje, jer policija ne razmišlja vojnički, pozvala istražne organe da obave uviđaj. Usledio je kontranapad OVK, posle kog se policija povukla, a pojavio se izvestilac Voker i optuženi smo za zločin sa pečatom UN.

Račak je kasnije ispao iz Haške optužnice jer ništa tamo nije dokazano, nije bilo elemenata progona stanovništva, a stradali su uglavnom uniformisani borci OVK. Tih nekoliko civila koji su su poginuli našli su se u unakrsnoj vatri između dve sile na bojištu, što niko, čak ni u Hagu, nije mogao da protumači kao organizovani zločin. Ali je taj Račak bio neposredni povod za NATO bombardovanje.

„Šta vam je, pa mi nikad nećemo podržati nezavisnost Kosova“, rekao mi je u Beču austrijski šef diplomatije neposredno pred Rambuje, pred Petričem, koji je bio član pregovaračke trojke. Amerikanci su vodili u tome glavnu reč, to je bilo toliko očigledno

Pre toga je bio Rambuje?

- Iako smo pretpostavljali šta nas tamo čeka, spremili smo se za diplomatsku bitku. Naš stav je bio da prvo postavimo pitanje državnog suvereniteta, da se napiše da to ostaje teritorija Srbije, a da nakon toga razgovaramo o autonomiji kakva nigde pre toga nije viđena. A oni su insistirali na autonomiji, bez da se konstatuje u okviru čega. Njihov odgovor je bio: Vi ste nekooperativni!

Čiji odgovor konkretno, pregovaračke Trojke...?

-Trojka je bila tu, Joška Fišer, Kristofer Hil, Volfgang Petrič, ali se sticao utisak od početka da drugi, koji su svo vreme obigravali oko nas, poput Madlen Olbrajt, imaju ključnu ulogu i nameću rešenja. Predstavnik Rusije Majorski se ponašao u skladu sa tadašnjim ruskim položajem, vrlo defanzivno. Njihov doprinos sveo na to što nisu potpisali taj sporazum i što nam je njihov čovek potvrdio da materijal i zaključci koji nam se poturaju ne dolaze iz Kontakt grupe, koja je zvanično sazvala pregovore, i u čijem sastavu je bila i Rusija, nego sa druge strane.

Je li stav zapada bio jedinstven po pitanju nezavisnosti Kosova?

-Ne, naprotiv, mi iz EU konstantno dobijamo signale da oni opodržavaju teritorijalni inergritet Srbije. Nekoliko meseci pre Rambujea, 4.januaru 1999.godine bio sam u Beču, kod njihovog ministra spoljnih poslova i predsednika parlamenta, a sastancima je prisustvovao i Volfgang Petrič, kao ambasador. I tada sam dobio uveravanja da Evropa ne želi nezavisno Kosovo. „Šta vam je, pa mi to nikad nećemo podržati“, govorili su. Petrič, koji je bio član pregovaračke trojke u Rambujeu, o tome je kasnije svedočio u Hagu, rekao da Evropska komisija nikad nije imala uputstva da podrži nezavisnost pokrajine. Ali, u Rambujeu su glavnu reč vodili Amerikanci, to je bilo toliko očigledno.

Kako su tekli pregovori u Rambujeu?

- Deset dana i noći smo bili pod pritiskom, rekli su da će prekinuti pregovore i da ćemo mi biti krivi. A rečeno je da svaki prekid znači bombardovanje. Nama u glavama to da ćemo biti odgovorni za rat, krvoproliće, razmišljamo, tražimo tihi prekid pregovora i ja uz saglasnost Kristofera Hila u potaji letim za Beograd da prenesem da ako se ne pomerimo iz ovog stava, pitanje je sata kada će krenuti avioni. Ovde celo rukovodstvo zaseda, telefoni se usijavaju, do jutra i mog povratka za Rambuje dobijamo stav Kontakt grupe koja ponovo naglašava da podržava suverenitet Srbije i Jugoslavije, pa se ja vraćam sa nadom da ćemo izvući nešto. Da probamo sa pregovaračima da dogovorimo, jer se sa Albancima nikad nismo videli. Najbliži kontakt je bio poslednje noći pregovora, kada smo kreirali predlog po kome bi, praktično, svaki Albanac kad ujutru ustane video albanske, a Srbin srpske institucije. U zoru, u 5 ujutru, taj predlog se vraća s albanske strane, nisu ga odbili, trebalo je da uslede konsultacije. Međutim, stiže direktiva od pregovarača da se otome neće raspravljati. Zvaničan odgovor je glasio: „Ne može, to je aparthejd!“. Albancima to nije bio aparthejd, a njima je bio. Već u 9 istog jutra nama stiže papir u kome se traži vojno prisustvo NATO snaga na celom teritoriju, imamo vremena do 12 da se izjasnimo na 70 strana sitno kucanog teksta. Tražili smo pomeranje ali nam je rečeno da ga neće biti, već da će uslediti bombardovanje. Na kraju, dolazi Olbrajtova, uključuje se iako nije pregovarač, i mi shvatamo zapravo kolika je to velika investicija SAD - kada njihov državni sekretar tri dana provodi sa nama, dan i noć, neprekidno je tu.

Kako se ponašala Madlen Olbrajt?

-Bila je ledena i bahata. Evo jedan detalj koji najbolje govori o njenom ponašanju. Imali smo taj dan sastanak sa predstavnicima Kontakt grupe, ali iz nekih razloga bez Rusa. Na njemu su bili ministri spoljnih poslova, Lamberto Dini, Iber Vedrin i drugi, a sa druge strane Milutinović, Ratko Marković, Minić, ja. Ona se u jednom trenutku obraća Milutinoviću i kaže: „Gospodine predsedniče, ili ćete potpisati ovo ili će vaša zemlja biti manja i vi više nećete biti njen predsednik.“ Na to se javlja Dini, jedan korektan čovek i naš dokazani prijatelj i kaže: „Ljudi, čekajte, mi tražimo od jedne delegacije da uradi ono što nikada nijedna delegacija na svetu, da se odrekne teritorijalnog integriteta svoje zemlje. Čak i da prihvate, o tome treba država da odluči, parlament. Dajte da ih pustimo da odu i kažu svom parlamentu kakva je situacija...“ U pola rečenice ga je prekinula Olbrajtova, rečima: „Zašto ovaj uopšte govori?! Mi smo se samo zgledali. Shvatili smo koliko je sati.

Kako je okončan taj sastanak?

-Od nas se tražilo da damo izjavu i mi smo je otkucali na pola strane, i u njoj se kaže da su Jugoslavija i Srbija spremne da razmotre vrstu i obim međunarodnog prisustva u sprovođenju sporazuma koji se bude doneo u Rambujeu. Njima je bilo najvažnije da NATO uđe na teritoriju. Pregovarači su bili zadovoljni tom izjavom i napravljen je prekid, a kosovska delegacija je prvo odbila jer nije pisalo nezavisnost, u najmanju ruku referendum, ali su na kraju prihvatili. U Hagu je kasnije potvrđeno da su oni nezavisno, mimo pregovaračke trojke, napravili sporazum sa Olbrajtovom da će nakon tri godine biti održana međunarodna konferencija koja će odlučivati o statusu Kosova u skladu sa voljom naroda. Na kraju je u mojoj haškoj presudi pisalo nešto jezivo-poetično: „Mnogi su mislili da mogu na Miloševićeva pleća da svale krah pregovora u Rambujeu, ali nije bilo tako jednostavno. Gospođa Olbrajt je svojim prisustvom dala značaj ali i dezorganizovala pregovaračku Trojku i napravila eksterni dogovor sa albanskom stranom. Što se posle pretvorilo u ultimatum Srbima: potpišite ili bombardujemo!“ U Hagu je pala priča o Rambujeu, ali šta to vredi.

Posle toga sledi Pariz. Jeste li posle svega u Rambujeu gajili neku nadu...?

-Čovek se uvek nada. Ali sve je bilo jasno čim smo posle 15 dana sleteli u Pariz. Odmah nam je rečeno: „Sad govorimo o realizaciji Sporazuma iz Rambujea.“ Čekajte, kakvog Sporazuma, valjda treba da razgovaramo?!“Ne, možete samo da potpišete. Jel imate neke gramatičke primedbe?“ Na papiru je pisalo da su subjekti Sporazuma SRJ i NATO, ni traga od Kontakt grupe. Šta je predmet Sporazuma: Teritorija SRJ. Ne Kosovo već kompletna teritorija, putevi, reke, planine, resursi i frekventni opseg. Tamo se každe: Trupe NATO nose oružje po sopstvenoj komandi i imaju pravo da liše slobode onoga koga oni smatraju da je potrebno i izvedu ga pred odgovarajuće službe, i tako sledeće tri godine. A onda Konferencija o statusu Kosova na kojoj će odlučiti „volja naroda“. Setio sam se tada ultimatuma Austrougarske pred Prvi svetski rat, 85 godina kasnije, a sve isto, pojmovi i zahtevi. Mi kažemo da to tako ne može...Ok, bićete bombardovani. Ostavili su nam papir na stolu i izašli.

Kako je reagovalo rukovodstvo u zemlji, Milošević?

-Naravno, nastao je haos. Niko nije verovao da će oni otići tako daleko. Poslednja alternativa je bila da je Milošević ponudio da Srbija uđe u NATO, a da zauzvrat sačuva teritorijalni integritet. Tačnije, da Kosovo dobije maksimalnu autonomiju. Ponudili smo to preko Kristofera Hila, još u leto 1998. U Haškoj dokumentacfiji postoji snimljen odgovor, u kome Hil govori o razgovoru sa Milutinovićem, koji mu je preneo taj predlog. „Gospodine Milutinoviću, to nije tema. Voz je već pošao sa stanice, i ne možete da uskačete na krivini.“ Posle se pričalo da smo mi nudili baze Amerikancima. Ne , nismo, mi smo nudili celu Srbiju da bi spasili Kosovo, ali nije vredelo. Taj razgovor je ponovljen u Rambujeu, ali dobili smo isti odgovor.

Počinje bombardovanje...

-Počinje rat koji se završava papirom Černomirdin –Ahtisari, odnosno Rezolucijom 1244. Zvuči neverovatno, ali sve ono što smo mi naveli kao crvenu liniju u Rambujeu oni su kasnije potpisali u Rezoluciji 1244, od međunarodnih snaga na terenu do razoružanja OVK. Zašto smo onda ratovali? Mislim zato jer oni jednostavno nisu verovali da ćemo ući u sukob sa NATO paktom, mislili su da ćemo pristati na ultimatum i to je onda otišlo predaleko. Autor Rambujea i Rezolucije 1244 je isti, to je ta kancelarija u Stejt dipartmentu, kancelarija pomoćnika državnog sekretara. Da nam je Rezolucija 1244 data u Rambujeu, mi bi imali 1.000 problema ali ne bi mogli da odbijemo. Zašto nije, to znaju samo Amerikanci...

Zašto je za vreme bombardovanja Srbija pregovaral sa rugovom, kada ste znali da on više nije legitiman predstavnik Albanaca?

- Slažem se, ali šta je bila alternativa: da se povučemo, prestanemo sa diplomatijom? Mi smo morali neke poteze da vučemo. Dolazio je patrijarh ruski, evropske diplomate koje su bile protiv nezavisnosti. Poslednji pokušaj je sporazum koji je potpisao Rugova, a po kome je Izvršno veće Kosova preraslo u prelaznu vladu Kosova. To je bio školski primer rešavanja sporova, tako što sukobljene strane formiraju vladu. Da li sam bio svestan da će oni reći da smo naterali Rugovu da potpiše? Da, ali i mi smo potpisali sporazum po kome praktično dajemo veliki deo izvršne vlasti Albancima. Dan posle iz Tirane je stiglo da je Rugova osuđen na smrt. Mi smo zamolili Italijane da pošalju avion po njega i on je evakuisan u Italiju, sa 20 članova porodice. Kasnije je u Hagu predmet optužnice bio i da smo mi Rugovu držali kao taoca, ucenjivali, i nije prošao.

Kad postajete svesni da ćete i lično snositi posledice zbog toga što ste se u Dejtonu i Rambujeu našli na pogrešnoj strani, da ćete završiti u Hagu?

- Ja sam svo vreme bio svestan da sam na isturenom položaju, aktivno sam bio na Kosovu. U toku rata dobijamo informacije da se spremaju optužnice. Bilo je pitanje hoćeš li se naći na tom spisku. Kada se pojavio širi spisak bio sam tamo, ali nisam se našao na preliminarnom užem spisku. A onda mi se javio Živadin Jovanović iz Ujedinjenih nacija i rekao: Šajo, na žalost, i tvoje ime je tamo. Tri dana kasnije, pred kraj rata, objavljuje se spisak. Bio sam zabrinut, naravno. Ali šta sad, nisam mogao iz svoje kože.

Tužilac u Hagu je kod mene došao sa ponudom: Priznaj, svedoči protiv Miloševića i nestani! Nudili su mi da mi promene identitet i da sklone cela porodicu u zemlju po mom izboru

Da li ste to tada doživeli kao neku vrstu pritiska da prestanete da pružate otpor?

-Ja sam profesionalac i znao sam da kada stvari odu tako daleko, s tim nema igre. A mogao sam da stradam toliko puta na Kosovu tih dana...na putu za Podujevo, par minuta pre mog dolaska bombardovan je most, ubijeni civili goreli su na naše oči u autobusu prepolovljenom raketom. Nisam ja neki heroj, fanatik, ja sam inženjer, koji je samo radio svoj posao. Za to vreme neki momci su stajali na Košarama i čuvali granicu, svako je radio kako je najbolje znao...

Dolazi 5.oktobar, promena vlasti...

-Posle promene režima bilo je pitanje dana kada ću biti izručen. Paralelno se protiv mene vodila i gomila drugih procesa, kamioni, avioni, novac sa Kipra...U haškoj optužnici sam imao i finansijski deo, navodno jer sam sa Miloševićem opljačkao milione. Prvo se pominjala cifra od 12 miliona, onda 6 miliona. Norveški eksperti su radili istragu i taj deo optužnice je povučen. Kasnije je taj predmet ustupljen domaćem pravosuđu, ali je sud dokazao da ne postoje elementi krivičnog dela tako da sam dobio malu satisfakciju - dokaz da se nisam obogatio u ratu, da nisam postao tajkun dok su ljudi ginuli.

Šta se dešava u Hagu?

-Tužioc je kod mene došao sa ponudom: Priznaj, svedoči protiv Miloševića i nestani! Kao zaštićeni svedok, dobio sam ponudu da se cela porodica skloni u zemlju po mom izboru, da mi promene identitet. U protivnom – doživotna robija! A ja sam odbio, jer je ono drugo bila doživotna robija. A i kako, posle svega.

Bili ste tih dana u kontaktu sa Slobodanom Miloševićem, šta je on mislio o onome što vas je snašlo?

- Imao sam prilike da komuniciram sa Slobodanom, mada nisam bio tu kada je umro. U početku su nas razdvojili. Posle me je stavio na spisak svedoka, a pošto je on bio sopstveni branilac imao je pravo da razgovara sa svedocima, pa smo se viđali. Ostao je pri onome što je rekao pred sam početak rata. Nekoliko nas bilo je kod njega i on je konstatovao da nas je zapala sudbina da stradamo u odbrani Kosova i da se on pomirio s tim. Rekao je i da će razumeti ako neko odustaje iz ličnih razloga i ne želi da prolazi kroz to. Neki su izašli. Bilo je ljudi koji su poverovali u tu priču da je problem Milošević, a ne Srbija. Pa su gledali da se dogovore, naprave neki dil. Neki od njih su se kasnije našli sa nama u Hagu, a neki su stradali.

Kako ste se osećali kada ste osuđeni na 22 godine, i kako ste se kasnije izborili sa tim?

- Kad sam osuđen razmišljao sam samo kako da se izborim sa tim brojevima. Poneo sam se suprotno pravilima i savetima. Saveti kažu sport, šetnja, čitaj romane, piši pesme. A ja sam napao vreme kao glavnog protivnika tako što sam ga ignorisao. Sreda ili petak, bilo mi je isto. Nikad nisam pravio planove, kad radim ovo ili ono, jer tako bih priznao vreme. To je moj lični put, koji me je spasao. Naročito u borbi sa depresijom, koji smo zvali Haški grip. Jedan čovek padne u depresiju, prenese se na ostale, kao zaraza. Depresija je živela u svakoj haškoj ćeliji. Tu sam se malo edukovao, a imali smo i dobru psihijatricu odavde iz Bg, koja je dolazila povremeno. Čitao sam i prepoznao neke simptome, kasnije se borio sa njima. Dešavalo se da odjednom zaboravim imena nekih ljudi, ili se triput vratim po istu stvar.

Pet godina sam proveo u ćeliji čekajući drugostepenu presudu, ne znajući da li će biti uvećana ili umanjena, trebalo je tu neizvesnost preživeti. Kad sam saznao da ću izaći za godinu dana zvučalo mi je kao da je to prekosutra. Zove me sin, kaže mi da neće doći 15.aprila, kad je planirao, nego 5.maja. A ja mu kažem: Pa, sine, to je isto. Zatvor je, inače, najbolji deo Haga. Zato što u njemu znate pravila. Sud je puno gori, jer na njemu ne znate ništa. To su ta 3 N:Nemoć, Neizvesnost i Nesigurnost. Pravila se menjaju u hodu, a vi to gledate i razmišljate šta vas sledeće čeka.

U zatvoru je najteža bila borba sa depresijom, koji smo zvali Haški grip. Jedan čovek padne u depresiju, prenese se na ostale, kao zaraza. Depresija je živela u svakoj haškoj ćeliji.

Jeste li osećali neke posledice po povratku, da li postiji „haški sindrom“, poput vijetnamskog, zalivskog?

-Naravno, i on se najviše odnosi na komunikaciju sa ljudima, razmenu mišljenja, ovde se odvija normalan život, a vi imate taj osećaj tereta. Po povratku iz Haga nisam držao vruće govore, pričao kako sam pobedio Tribunal i to. Ne govorim čak ni da sam nevin robijao, jer nije tako. Nije, naravno, bilo onako kako me je osudio Hag, ali nije da nisu mogli da me osude, da je bila „nula“. Ja sam bio u vladi, a vlada je odgovorna za sudbinu svoga naroda. Mene su osudili za zločinački poduhvat, progon dela stanovništva, a svedok UNHCR je izjavio da je preko 100.000 Srba izbeglo sa Kosova, što je procentualno bilo približno broju Albanaca. Dva razloga za bombardovanje, Rambuje i zločinački poduhvat, su u Hagu, na njihovom terenu, presuđeni drugačije. Ali meni je uz ime na optužnici stajalo 968 žrtava civila, sa kvalifikacijom da sam učestvovao u njihovom stradanju. Treba živeti sa tim da će imena tih ljudi ostati uz moje ime, i posle moje smrti.

SRBIJA JE OPRALA OBRAZ U HAGU, A DRUGI NEKA SLAVE ZLOČINCE

Posle svega što ste preživeli i videli u Hagu, da li se slažete sa uvreženim mišljenjem da je to antisrpski sud, da li se to oseća tamo, na licu mesta?

- Dok si tamo i slušaš druge presude, vidiš da to nema smisla. Gotovina je osuđen za zločinački poduhvat pa oslobođen. Naser Orić je optužen kao da neko nas dvojicu optuži da smo u ovom trenutku imali saobraćajku u Pančevu. A mi smo ovde, a ne tamo. Ili dođe Haradinaj, hladan kao led. Tužilac izlaže njegov predmet, on nema odbrane, ne poziva svedoke(?!). Usledila je odmah završna reč. Sve to vidiš i šta sad? Svima koji kukaju kako su osuđeni samo Srbi, a neki drugi nisu, ja koji sam tamo proveo godine poručujem da sam srećan i ponosan što je Srbija iz svega ovoga izašla čista - meni i drugima je presuđeno u Hagu, nekima ovde u Srbiji. A onima koji ne osuđuju ili veličaju zločine svojih ne treba veća kazna od te da njihova deca rastu u atmosferi u kojoj se ubice veličaju i od njih prave heroji.

HOLBRUKOVA PERCEPCIJA 

-Jednom prilikom sam nešto raspravljao sa Holbrukom, tema je bila Kristijan Amanpur i njeno izveštavanje o balkanskim sukobima. Primetio sam kako su na CNN vešti da percepcijom, uglom opažanja, izvrdaju istinu, ono što se stvarno dogodilo. Holbruk se nije složio, rekao mi je:

„Vi grešite, gospodine Šainoviću. Percepcija jeste istina.“ } else {