SRBI U HRVATSKOJ SU NEMOĆNI

SRBI U HRVATSKOJ SU NEMOĆNI


 Iako je svaki treći stanovnik Vukovara srpske nacionalnosti, oni ne samo da nemaju ćirilične table već im svake godine predstavnici državnog vrha zameraju što ne učestvuju u Koloni sećanja na 18. novembar 1991. i odaju počast žrtvama „velikosrpske agresije”

Srđan Milaković je zamenik gradonačelnika Vukovara iz redova srpske zajednice. Upravo taj grad na obalama Dunava i Vuke simbol je „velikosrpske agresije”, gde se svake godine 18. novembra okuplja čitav hrvatski državni vrh u takozvanoj Koloni sjećanja. Podjednako tradicionalno, u toj koloni nema Srba iako ih je u ovom gradu, prema zvaničnom popisu iz 2011. godine, čak 34.87 odsto. Zahvaljujući statistici i propisima koje EU zahteva, Srbi su obezbedili sebi pravo na učestvovanje u organima lokalne samouprave, kao i korišćenje sopstvenog jezika i pisma. Međutim, ta formalnost nikada nije zaživela u praksi. Milaković, recimo, jeste jedan od trojice dogradonačelnika, ali za razliku od kolega Hrvata, on nema resor i konkretne nadležnosti, a po sopstvenom priznanju, ni realne poluge moći da bilo šta sprovede. Ovaj četrdesetogodišnji Vukovarac svoj rodni grad je napuštao samo tokom studija na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i nakratko za vreme rata. Prošle godine napustio je stranku Milorada Pupovca SDSS i samostalno pobedio na direktnim lokalnim izborima.

Kaže, o životu Srba u Hrvatskoj posebno je teško govoriti u vreme obeležavanja takozvanog pada Vukovara.

– Cinično nam prebacuju da smo iza roletni dok ide Kolona sećanja, jer tog dana Srbi ostaju u kućama. A kako drugačije da se postavimo kada smo konstantno stigmatizovani. Ne osećamo da smo tu dobrodošli, niti smatramo da treba polagati vence samo žrtvama „velikosrpske agresije”, a nikada poginulim srpskim civilima. Kažu da žrtve nemaju nacionalnost, a onda govore samo o zločincima iz JNA. Dva puta je u koloni bio Pupovac, ali ni tada nije bio dobrodošao, već su pojedina udruženja dala sebi za pravo da preispituju da li je došao iskreno ili ne. Za Srbe tu jednostavno nema mesta. Nažalost, to se ne dešava samo ovde, čitava Hrvatska je talac takve politike. Na stub srama bude izložen svako ko se usprotivi, čak i naučnici ili istoričari koji samo kritički preispituju Domovinski rat. A Vukovar je posebna priča, na toj crno-beloj slici je napravljen čitav mit koji je danas neupitan. Sliku sadašnjosti kreirati iz perspektive prošlosti nije normalno.

Postoji li danas ćirilica u Vukovaru?

– Uglavnom ne. Velika većina propisa koji su, poput Erdutskog sporazuma, pretočeni u pozitivne akte Hrvatske u međuvremenu, tokom takozvane mirne reintegracije, istopila se. Ono što je i postojalo dok se Hrvatska pripremala za ulazak u EU nestalo je, jer sada nema te vrste nadzora. Danas, krajem 2018, u Vukovaru i dalje ne postoje ćirilične table. Čak se dešava parodoksalna situacija da na mnogim državnim ustanovama nema nikakve table. Niko ne sme da postavi dvojezičnu tablu pa onda nema ni hrvatskog naziva. Na zgradi suda je preko ćiriličnog naziva pre dve godine prelepljena nalepnica s hrvatskim grbom, i sudije svaki dan to gledaju, ali ne reaguju. Kako onda da očekujete neku pravdu na drugim nivoima? Dalje, zbog činjenice da je trećina stanovnika srpskog porekla, imamo prednost u zapošljavanju, ali „pod jednakim uslovima”. To u praksi znači da nas na testovima i rangiranju uvek ocene lošije i tako marginalizuju. Svaki propis se izvrgava u svoju suprotnost.

Kako sarađujete s gradonačelnikom Ivanom Penavom, s kojim ste već pet godina zajedno u gradskoj vlasti?

– Kako sarađujem s njim, najbolje oslikava činjenica da se mesecima dopisujemo i zakazujemo sastanak iako nas dele samo dve kancelarije na spratu. Recimo, želimo da izgradimo nadstrešnicu na pravoslavnom groblju i dobili smo političku podršku, ali mesecima to ne možemo da realizujemo iako je to investicija od 10.000-15.000 evra. Kad su meni tako ruke vezane, možete misliti kako je ostalima. Srbi su sputani i nemoćni na svakom koraku, a sa ogromnim odlivom stanovništva, koji odlazi i zbog egzistencije, ali i zbog političke situacije, bojim se da će biti sve teže. Dajemo sve od sebe da se to promeni, ali sve se svodi na lični entuzijazam.

Razišli ste se s Pupovcem i hrvatski mediji najavljuju da biste mogli biti njegov naslednik.

– Manevarski prostor koji imaju predstavnici Srba u Hrvatskoj jeste skučen, ali nije rešenje praviti previše kompromisa nauštrb interesa čitave zajednice. Ljudi su tako prepušteni sami sebi. Ako se ne povuče jasna linija ispod koje se ne ide, politika koju zastupate gubi kredibilitet. Pupovac jeste dugovečan političar i vrlo je uticajan, ali on nije izgradio infrastrukturu. Sve zavisi od njega personalno, on postavlja ljude i upravlja i strankom i Srpskim narodnim većem. Tako je u više navrata u Saboru mnogo toga zavisilo od njega i on je pravio brojne ustupke hrvatskim strankama, a taj politički kapital nije iskoristio na pravi način, da uradi konkretne stvari za Srbe. Umesto toga, on je 1997. podržao Tuđmanove ustavne promene, a prilikom ulaska Hrvatske u EU dozvolio je da se to desi iako nisu imali zadovoljavajući nivo poštovanja prava nacionalnih manjina. Zato sam napravio stranku DSS i krenuo samostalno da se borim. Vidim da postoji slično raspoloženje među brojnim predstavnicima Srba i predsednicima opština sa srpskom većinom. Nažalost, oni nisu dovoljni jaki da se direktno suprotstave pa bukvalno čekaju Pupovčev prirodni kraj pre nego onaj politički. Nadam se da će se to promeniti.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar