TAJNA DRAŽINOG GROBA

TAJNA DRAŽINOG GROBA


Jedini podatak koji je komisija pronašla u Arhivu Državne bezbednosti, dakle u Arhivu BIA, jeste podatak koji je već bio poznat. U pitanju je lokacija na Adi Ciganliji, nedaleko od tadašnjeg zatvora koji je bio na prevlaci na Adi, tvrdi Bojan Dimitrijević

Tek pošto je u najstrožoj tajnosti obavljeno streljanje osuđenika, u kancelariju Slobodana Penezića Krcuna, u zgradi u kojoj se danas nalazi porodilište “Narodni front”, uneti su džakovi. U svaki od pet džakova spakovan je po jedan deo prethodno iskasapljenog tela. Ne hirurški, više mesarski. Krcun je ustao od svog masivnog drvenog stola i pažljivo pregledao vreće. Utvrdivši da se u svakom od njih nalazi po jedan deo tela, kao što je i naređeno, lično je svaki od njih dobro zategao. Svom snagom, da se nikada ne odvežu. Najviše se zadržao gledajući u džak u kojem se nalazila glava najvećeg državnog neprijatelja. Ljudi od najvišeg poverenja, koji su džakove doneli, tog trenutka završili su svoj zadatak. Sve dalje preuzima Krcun. Penezić iznosi džakove iz kancelarije, a potom ih šalje na različite strane Beograda. I sve to dok još nije ni svanulo tog 18. jula 1946. godine. Jedan džak bačen je u Savu. Dva u Dunav. Jedan je, najverovatnije, završio negde u Vojvodini. Navodno, u blizini Bele Crkve. A poslednji, onaj sa odrubljenom glavom, bačen je u jezero Ada Ciganlija. Ideja je jednostavna i krajnje udbaška – rešiti se tela i tragova tako da više nikada ne isplivaju. A s godinama i nestanu…

Važno je bilo da se zatre svaki trag Dragoljuba – Draže Mihailovića. Kada nema groba, nema ni hodočašća. A tada ni divinizacije.

Ovaj do sada neobjavljeni scenario likvidacije četničkog đenerala svojevremeno nam je ispričao sada već pokojni Boško Radonjić, jedna od najkontroverznijih ličnosti srpske emigracije u Americi sedamdesetih i osamdesetih godina. Budući da je i Radonjićev otac bio član Ravnogorskog pokreta, zbog čega je i streljan 1945. dok mu je sestra umrla 1948. usled torture od strane komunista, dok je i sam bio član SOPO u Americi, ne treba mnogo tragati za uzrokom Radonjićevog ogromnog interesovanja za Mihailovićev slučaj. I to naročito kod svojih američkih prijatelja iz podzemlja, opet tako bliskih raznim obaveštajnim i državnim strukturama i službama…

Postoji i druga, doduše manje verovatna istina kako nam je svojevremeno objasnio Radonjić. I u toj verziji u Krcunovoj kancelariji bilo je pet džakova, ali je u svakom od njih bilo po jedno telo. Samo u jednom je bio pokojni Mihailović. Šibicarskom metodologijom Krcun je zbunio saradnike, tako da na kraju niko nije znao u kom džaku je bilo koje telo i u kojoj vodi je završilo Mihailovićevo.

Ni ova “istina” nije naučno dokazana kao nijedna druga. U moru besmislenih teza i “pouzdanih saznanja” teško je izbistriti onu najverovatniju. A pitanje da li to iko danas i želi. To nije uspela ni Komisija za utvrđivanje činjenica o ubistvu Draže Mihailovića, kao ni mediji, a mnogo puta su se bavili time. Od pouzdanih izvora, mada nikad iz prve ruke, tvrdili su da je ubijen na Adi, Avali, u Marinkovoj bari, ali i u Lisičjem potoku. Bilo je reči o jami na Zaltiboru, pa čak i gotovo neverovatne teze da je kao proruski čovek spasen egzekucije i da je umro tek 1960. godine u Rusiji.
Inače, Tita je Dražino hapšenje koje se dogodilo u martu 1946. zateklo u prijateljskoj poseti Poljskoj, a navodno je posle telefonske dojave Staljinu o hapšenju ovaj bio veoma ljut, zato što je operacija izvedena bez znanja sovjetske obaveštajne službe.

Čak je i Dražin sin Branko Mihailović u medijima 1992. godine izneo nekoliko prilično začuđujućih teza događaja:

“Pričali su mi da je tata živeo u jednoj kući pored Barajeva, da je držan u izolaciji i da je navodno umro 1953. Drugi su ga opet sretali na Terazijama, čudili se s kakvom mirnoćom razgleda izloge i jede trešnje. Čuo sam i priču po kojoj je moj otac svakodnevno igrao karte sa Rankovićem…”

Komisija za utvrđivanje istine o ubistvu Mihailovića 2011. godine zvanično je saopštila svoje viđenje – Dragoljub – Draža Mihailović ubijen je i sahranjen na Adi Ciganliji u Beogradu, pored nekadašnjeg zatvora. Tada je i najavljeno da će biti urađeno skeniranje lokacije na kojoj se sumnja da se nalazi telo, iako nije nađen nijedan dokument koji se odnosi na mesto Mihailovićevog pogubljenja. Postoje indicije da je telo nekoliko meseci posle ubistva premešteno i komisija je tada najavila da će se i time baviti, ali o eventualnoj sekundarnoj grobnici nisu tada zauzeli stav.

Bojan Dimitrijević, istoričar i član ove komisije koja je u međuvremenu rasformirana, za “Ekspres” kaže da tokom rada nisu imali nijednog relevantnog svedoka koji bi im potvrdio lokaciju, kao ni tačan datum pogubljenja, niti ijednu drugu okolnost.

– Jedini podatak koji je komisija pronašla u Arhivu Državne bezbednosti, dakle u Arhivu BIA, jeste podatak koji je već bio poznat. U pitanju je lokacija na Adi Ciganliji, nedaleko od tadašnjeg zatvora koji je bio na prevlaci na Adi. To je jedini podatak koji smo našli u Arhivu, a koja je iz perioda Slobodana Krstića Uče, pošto je on ostavio svoj rukopis o hvatanju i hapšenju Mihailovića, a koji je napravljen 1964. ili 1965. godine. To je jedini podatak koji daje neku lokaciju. Svi ostali očigledno nisu relevantni i plod su mašte i naknadnih tumačenja. Mi smo ustanovili u istraživanju DB da su te materijale početkom šezdesetih godina uzimali razni pripadnici službe za potrebe pisanja feljtona i književnih dela. Postoje i reversi. Deo tog materijala je bio zatečen u tzv. specijalnoj arhivi tadašnjeg zamenika saveznog sekretara unutrašnjih poslova Svetislava – Ćeće Stefanovića i da je on komisijski odnet. Odatle idu dva traga – da je deo te građe uništen posle pada Rankovića 1968. i 1969. godine, odnosno da je opet sve to neko uzimao, jer postoji prepiska koja traje gotovo sve do kraja osamdesetih godina između vojno-sudskih organa i DB o delovima tog materijala koji su uzimali ljudi još ranije, ali nisu vraćali. Postoji mogućnost da je to neko uzeo, da to i dalje negde postoji, a da mi o tome ništa ne znamo – objašnjava Dimitrijević.

Na pitanje zbog čega nikada do sada nije urađena detaljna istraga područja Ade Ciganlije, Dimitrijević kaže da je bio jedan pokušaj 2010. godine, koji je prilično nespretno prošao u javnosti.

– Rađeno je u zoni gde se nekada nalazio sam zid zatvora, gde se sada nalazi krst na Adi. Ono što otežava ceo slučaj je širi deo tog pojasa, od bivšeg zatvora pa sve do vrha Ade prema centru grada, koji je danas pokriven šumom, određenim objektima i bio je u prvih pet ili šest godina posle rata često plavljen. Tako da je danas vrlo teško tačno locirati koje bi to bilo mesto, s obzirom na to da je u pitanju veliki prostor.

Međutim, ni zvaničan stav državne komisije nije prekinuo more različitih verzija događaja, koje se i dan-danas s vremena na vreme, ali kontinuirano pojavljuju u medijima. Tako je, recimo, list “Danas” 2015. godine objavio svedočenje bivšeg podoficira KNOJ-a Ljuba Lazarevskog, koji je jedno vreme bio i čuvar kabineta Aleksandra Rankovića u Ulici kneza Miloša 45, ali i čuvar zatvora u Đušinoj ulici. On je tvrdio da je lično vodio na streljanje Mihailovića, kao i da je likvidacija obavljena u blizini Belog dvora, gde je navodno Draža i sahranjen.

– Mihailović, sa još devet osuđenika, streljan je u 1.30 sati posle ponoći 18. jula 1946. godine, u bagremovoj šumi, na 150 do 200 metara od Belog dvora, u blizini današnje Ortopedske bolnice “Banjica”. Sahranjeni su na istom mestu u tri rake. Pripala mi je čast ili nečast da budem pratilac na suđenju, ali i tokom pogubljenja Mihailovića i jos devet osuđenika. Dražu sam prvi put video 1. juna 1946. kada mu je sa još jedanaestoricom počelo suđenje u sali Gardijskog doma u Topčideru, a koje je trajalo svakodnevno, subotom i nedeljom, pre i posle podne, do 13. jula. Kao pratilac bio sam prisutan suđenju svih 45 dana. U Topčideru je pripremljeno bilo 12 soba. Nas 11 pripadnika KNOJ-a čuvali smo po jednog od osuđenika, smenjujući se u njihovim sobama na dva sata, dok su Dražu čuvali oficiri Ozne. Naš zadatak je bio da ih uvek držimo na oku, da ne bi izvršili samoubistvo. Pratili smo ih do toaleta ne dozvoljavajući im da zatvore vrata. Pored Draže suđeno je Radoslavu Radiću, Milošu Glišiću, Dagomiru Jovanoviću, Tanasiju Diniću, Veliboru Joniću, Đuri Đokiću, Kosti Mušickom, Bošku Pavloviću, koji su zajedno pogubljeni. Sa Dražom su isključivo razgovarali specijalni islednici i advokat. To je strogo bilo zabranjeno oficirima Ozne. Bili smo bez oružja, ali je u hodniku bio naoružan stražar – govori bivši podoficir KNOJ-a i dodaje da je odmah nakon presude Vrhovnog vojnog suda, koja je izrečena 15. jula u 13 sati, naređeno da se Draža i ostali osuđenici provezu u Đušinu ulicu, današnju zgradu Rudarskog fakulteta, gde je trebalo da se obave pripreme za egzekuciju.

– Oko ponoći 17. jula zatvorski berberin na hodniku je brijao vezanog Dražu. Bio je ošišan do glave, a oči su mu bile pune suza. Te noći svi su bili obrijani, ošišani i presvučeni u beli veš. Naređenje za pokret dobili smo oko jedan sat posle ponoći, a ispred zgrade bila su parkirana tri vozila, nalik današnjim “maricama”. Njih desetoro, sa Dražom, bili su u tri grupe, sa lisicama na rukama i dodatno vezani međusobno lancima. U vozilu su bile dve klupe. Sa jedne strane sedeli su osuđenici, a sa druge mi čuvari. Niko nam nije rekao gde idemo, niti smo mi smeli to da pitamo. Sve vreme u vozilu je bila tišina…Vozili smo se dvadeset minuta. Prošli smo Ulicom kneza Miloša, zatim pored Hajd parka, a potom smo prošli kroz kapiju Belog dvora. Vozila su prošla nekih 100-200 metara, stigli smo do prokrčene površine od jednog ara, osvetljene reflektorima. Na sredini su bile tri sveže iskopane rake, veoma duboke, ali uske.

Na tom proširenju zatekli smo 10, 15 oficira Ozne, prepoznao sam javnog tužioca Miloša Minića. Bio je tu lekar i fotograf, ali ne i pukovnik Mihajlo Đordević, predsednik suda. Kasnije su govorili da nije hteo da dođe, a neki su tvrdili da se te večeri razboleo. Dražu i ostale predali smo oficirima, koji su ih postavili iznad raka. Vladala je grobna tišina, a nama su potom naredili da se vratimo, da je naš deo zadatka izvršen. Međutim, vojnici koji su upravljali vozilima pravili su se nevešti prilikom okretanja, pravdajući se malom površinom za manipulisanje. Hteli smo da vidimo šta će se dogoditi. Kroz prozorčić “marice” video sam kako im prilazi lekar i pregleda ih. Čuo sam škljocanje oružja, a potom komandu “puni, nišani, pali!”. Usledila je rafalna paljba iz automatskih pušaka, a potom pojedinačna pištoljska. Nisam video ko je pucao, niti bilo kakvu vojnu jedinicu. Verovatno su je sklonili kada smo mi došli. Draža i ostali streljani sahranjeni su u te tri rake, 200 metara od Belog dvora. Pri povratku svi smo ćutali, a nismo ni smeli da komentarišemo ono što smo videli. Jednostavno doveli smo ih i predali odboru za egzekuciju – izjavio je Lazarevski.
Bojan Dimitrijević, pak, napominje da su priče o drugim lokacijama, poput Belog dvora, Lisičjeg potoka, Marinkove bare… samo spekulacije.

– Nijedan od tih svedoka, koji o tome govore, nikada se nije pojavio. Niti se iko relevantno i dokumentovano obratio na tu temu. Sve su to samo priče. Nijednu od tih priča ja nisam imao prilike da potvrdim ni nekim usmenim svedočenjem, a kamoli na neki drugi način. Prosto nema tragova, osim eto tog koji nas dovodi do Ade Ciganlije.
Međutim, verzija koja se najviše poklapa sa saznanjima “Ekspresa” je ona o kojoj je svojevremeno pisao list “Press”. U tekstu pod nazivom “Dražin grob više ne postoji” objavljeno je svedočenje tada 91-godišnjeg oficira Ozne koji je imao zadatak da ubije jednog od šestorice osuđenika streljanih zajedno sa Dražom, koji tvrdi da je Mihailović streljan i zakopan na Adi Ciganliji, a da su posle nekoliko meseci njegovi posmrtni ostaci prebačeni na plavni deo Velikog ratnog ostrva sa idejom da nikada ne budu pronađeni.

Navodno, službe su tada proverile verodostojnost njegovog iskaza koji je dao pred tužiocem, a poklopio se i sa do tada prikupljenim podacima. Zanimljivo je da je prema njegovoj verziji na mestu gde je Draža sahranjen podignut spomenik palim borcima sa petokrakom. Svedok je pomenuo da je postojalo i naređenje Tita da se Dražino telo baci u fekalije njegovih ljudi, budući da je pre rata tu bio zatvor gde su ležali komunisti. Navodno, telo je bačeno u raku preko koje je sipan živi kreč, da bi posle nekoliko meseci Draža bio iskopan i prebačen na Veliko ratno ostrvo. I ovaj svedok je rekao da je glavnu operativnu ulogu imao Slobodan Penezić Krcun.

Potpuno drugu verziju istoričarima je ispričao jedan od Titovih gardista. Prema njegovom svedočenju, Draža je poslednje sedmice svog života proveo u jednom od skloništa ispod Belog dvora, napravljenih uoči Drugog svetskog rata, u prostoriji koju su zvali “pećina”, i koja je imala olovna vrata. Iz te “pećine” Draža je odvođen na suđenje u Dom garde u Topčideru, koji se nalazi u neposrednoj blizini, a u njoj je verovatno i ubijen. Tu su ostale njegove stvari, koje će decenijama kasnije naslednik Udbe, BIA, preneti u svoj muzej.

Prema njegovim tvrdnjama, Dražu su sahranili u kompleksu Belog dvora, u jednoj uvali ispod crkve Svetog Đorđa (to je ona dvorska crkva u kojoj je negdašnji ustaša, a tadašnji komunista, Marko Mesić, ispalio metak u čelo Hristovoj ikoni). Na tom mestu teren se spušta u Lisičji potok, tj. dvorska ograda, koja se nalazi ispod groba, deli ovu padinu Lisičjeg potoka na dva dela.

U vreme kada se gardista tamo nalazio Dražino grobno mesto bilo je oivičeno kamenjem išaranim mahovinom. Tik iznad groba nalazilo se račvasto listopadno drvo, verovatno platan. Okolo je bio travnjak, a kroz travnjak, pored samog groba, pružala se pešačka staza, kojom su stražari išli do ograde. Ova staza odvaja se od puta koji od Belog vodi ka Starom dvoru. Grob je od tog puta udaljen od 30 do 50 metara.

Svedočenje ovog gardiste se u osnovi poklapa sa verzijom koju je saopštila Zagorka Vasić, obaveštajac generala Miodraga Damjanovića, komandanta svih četnika koji su se u ovo doba nalazili u logorima u Italiji. Damjanović je imao plan da izbavi Mihailovića, međutim, u tome nije uspeo. Videvši da se nešto dešava, komunisti su napravili Dražinog dvojnika, koga je “marica” svakog dana odvozila od zatvora u Đušinoj ulici do Doma garde u Topčideru. U stvari, Dražu su držali u podzemnim skloništima, koja se pružaju od Doma garde do Belog dvora. Kada je Draža ubijen, dvojnika su vodili na različite lokacije, radi zavaravanja tragova.

Dokaz da su četnički ilegalci bili blizu je fotografija mrtvog Draže, do koje su došli neposredno posle likvidacije. Ovu fotografiju komunisti su napravili u svega tri primerka – po jedan za Aleksandra Rankovića, Slobodana Penezića i Svetislava Stefanovića – a negativ su uništili, ali ona je ipak još tog leta objavljena u četničkim novinama u Italiji. Tada su komunisti pokrenuli opsežnu istragu, ali nikada nisu saznali kako se fotografija našla u rukama generala Damjanovića. Kasnije, Damjanović je predao fotografiju Zagorki Vasić, a 1993. kada se prvi put vratila u Srbiju iz Kalifornije, ona je fotografiju dala publicisti Miloslavu Samardžiću, koji ju je onda ustupio državnoj komisiji, radi analize, ali ona nije objavljena.

U pomenutom rukopisu visokog funkcionera Udbe Slobodana Krtića Uče, koji se nalazi u Arhivu BIA i koji istoričar Srđan Cvetković navodi u svojoj knjizi “Između srpa i čekića”, navodi se sledeće: “Postrojeni su u zatvorskom dvorištu na Adi i streljani u prisustvu sudija M. Đorđevića, tužioca M. Minića, saveznog javnog tužioca J. Hrnčevića… Ja sam bio tu kao šef obezbeđenja… Niko nije uzvikivao parole, sem ljotićevca K. Mušickog čije su poslednje reči bile: Živela Srbija! Leševi su privremeno zakopani tu u dvorištu, i nešto docnije, kako sam čuo, nekuda preneti”. Prema Obrenu Đorđeviću, Mihailović je obrijan i sa grupom osuđenika sterljan i pokopan u zajedničkoj raki na Adi Ciganliji da ga ne bi neko u slučaju otkopavanja prepoznao. Po njemu jedan od likvidatora je još uvek bio živ 1997. godine, dok su dvojica preminula. Cvetković navodi i malo verovatno priča da su svi streljani na sirotinjskom groblju u Marinkovoj bari. Istraživanja Državne komisije na Adi Ciganliji pokazala su da postoje indicije da je streljanje zaista izvršeno u blizini bivšeg zatvora na Adi (čaure metaka i drugi nalazi), ali i da su ostaci najverovatnije zatim iz primarne grobnice uništeni i bačeni u vodenu površinu kako to navode neki od svedoka.

Istoričar Srđan Cvetković u razgovoru za “Ekspres” podseća da je izgubljen zapisnik o izvršenju smrtne kazne Draži Mihailović, te da se zasigurno zna samo da je osuđen i streljan u Srbiji.

– Ništa nije naučno potvrđeno, niti može biti dok se ne iskopaju kosti i ne pošalju na analizu. Na osnovu raspoloživih podataka to je gotovo nemoguće. Sve što se proveravalo nije dokazano. U Beogradu postoje tri lokacije za koje se najviše sumnja, to su Lisičji potok, Ratno ostrvo i Ada. Međutim, svaki dan dolaze ljudi sa novim pričama, ima tu mnogo mapa i skica. Baš je pre neki dan čovek pominjao novu lokaciju – Avalski put. To je sve rekla-kazala. Na primer, ta priča da je umro u Rusiji je čista podmetačina. Dosta je propagandnih priča koje su verovatno puštane smišljeno, da bi se zatajilo pravo mesto. Jer otkud baš toliko svedočenja i to baš od bivših pripadnika državne bezbednosti i njima srodnih osoba. Normalno je da se u šumi informacija na kraju ne zna koja je prava. Mogu da budu i Lisičji potok i Ada, ali naučno je moguće dokazati samo kada imate precizne informacije, sondirate teren i potvrdite DNK analize. Na osnovu raspoloživih podataka to je nemoguće – kaže Cvetković u razgovoru za “Ekspres” i dodaje da postoji indicija da država time hoće da se pozabavi, ali da nema jasne političke volje.

Homen: Polovina Vlade bila protiv istrage o Draži

Bivši državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen u izjavi za “Ekspres” potvrđuje da nema naučnog pokrića, niti bilo kakvog papira koji bi potkrepio teze da je grob na nekom konkretnom mestu.

Kako objašnjava, papiri koji govore o mestu sahrane i načinu streljanja, početkom devedesetih godina nestali su iz Službe…

– Da neko hoće ozbiljno time da se pozabavi, mogao bi da tragom reversa traži te zapisnike, razgovara sa ljudima koji su potpisali. Da se utvrdi jesu li uzimali za sebe ili za nekog drugog, da se nađe jesu li oni danas u stanovima i privatnim arhivama ili ih čuva neka služba, ili su možda uništene. Pritom, moglo bi da se ide u inostranstvo, da se ispitaju arhivi britanske, sovjetske i američke obaveštajne službe, koje su se tokom Hladnog rata aktivno bavile i ovim prostorima, možda su njihovi špijuni imali neke konkretne podatke. I te kako ih je zanimalo ko će biti na vlasti u Jugoslaviji. Kad bi postojao nalog s političkog vrha, to bi moglo da se sprovede, ali ne verujem da će se to desiti. Ova tema otvara podele, a nijedna stranka ne želi da deli svoje birače na četnike i partizane – zaključuje Homen i dodaje da političke volje nije bilo ni u vreme rada

Komisije kojom je on neformalno rukovodio.

– Polovina članova tadašnje vlade je bila za to, druga polovina protiv. Socijalisti, Ljajićev SDPS, pa čak i unutar Demokratske stranke je bilo pojedinaca koji su protivili tome, ali se nisu javno izjašnjavali. Nikome od njih nije se dopadalo da se time bavimo. Poučen tim iskustvom, tvrdim da se nikada u našoj zemlji neće postići jedinstvo oko toga. Pa čak i danas da pokrenete tu priču, opet polovina Vlade ili ljudi koji odlučuju bili bi protiv, bez obzira na to da li to javno priznali, u sebi bi tako mislili. Uvek će deca partizana biti protiv. Samo kad osvestite da se time bavimo 2018, 72 godine nakon ubistva Mihailovića, sve vam je jasno – napominje Homen, dodajući da nažalost ni ova generacija, unuka četnika i partizana, još nije spremna da napravi otklon od tih podela, a da će naredne biti sve manje zainteresovane za utvrđivanje činjenica.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar