ŽIVOTNA ISPOVEST BORISLAVA MIKELIĆA (2): „Bljesak” se desio zbog izdaje vojnog vrha

ŽIVOTNA ISPOVEST BORISLAVA MIKELIĆA (2):  „Bljesak” se desio zbog izdaje vojnog vrha


Poslali su Đuru Gavrilovića da odnese i podmiti generala Talića da mu daju kodirani satelitski mobilni telefon koji mnogo košta, a uz to su ga, naravno, i drugačije nagradili da se Krajiški korpus ne bi mešao kada budu krenuli prema zapadnoj Slavoniji. I desilo se da general Talić, koji je u Banjaluci, a zna se da su naši ljudi ginuli oko zapadne Bosne, u 12 sati pusti saopštenje da se Prvi krajiški korpus neće mešati u sukobe u zapadnoj Slavoniji. Posle toga je pala zapadna Slavonija

Početkom 1991. napustio sam Petrinju iz bezbednosnih razloga i došao u Beograd. Bilo je tako velikih udara na „Gavrilović”, koji više nije bilo moguće voditi. Nakon što sam bio nastradao u saobraćajnoj nesreći u Hrvatskoj i bio na lečenju skoro dva meseca na VMA, bio sam se vratio nazad u Petrinju s ciljem da pokušamo spasti proizvodnju. Jer je jedan deo HDZ radnika u fabrici ubacivao trovače u konzerviranu šunku, koja je bila isporučena u SAD, odakle je vraćena. Vraćeno nam je 25 kontejnera šunke. Morali smo da ukinemo izvoz. Bio je to veoma težak udar za „Gavrilović”…

Kako reaguje Tuđman?
– Nakon toga je Tuđman izdao nalog predsedniku HDZ-a: hajde tog Mikelića da isterate iz Petrinja ili ga likvidirajte. To je bio njegov javni stav. Mene su smatrali za čoveka koji je najviše sarađivao sa JNA pošto smo mi bili najveći snabdevači mesom i prerađevinama. Tajna služba odlučila je da me svakodnevno prati, o čemu sam bio obavešten. A onda početkom 1991, to posebno naglašavam, kad je Predsedništvo SFRJ imalo sednice i donelo odluku da se razoružaju paravojne formacije, izdat je nalog da budem uhapšen. Onda je stvar postala veoma ozbiljna. Bio sam obavešten od Vojno-obaveštajne službe da su mi pripremili sutradan hapšenje. Preko noći sam napustio Petrinju i preko BiH stigao u Beograd.
Gde ste se smestili?
– Bio sam smešten u hotelu „Slavija”. Tu me je Državna bezbednost Srbije držala pod kontrolom, dok nisam otišao u jedan stan. Onda sam ovde svaki dan dolazio u predstavništvo „Gavrilovića”. Odatle sam komunicirao i s mojima iz Petrinje. Bio je takav pritisak na „Gavrilović” od HDZ-ove vlasti, nisam imao izbora. Polovinom marta sam podneo ostavku na dužnost generalnog direktora „Gavrilovića”. U dogovoru s Mirkom Marjanovićem, koga sam znao iz Partizana, počeo sam da radim u „Progresu” kao zamenik generalnog direktora.
Već ste tada poznavali Miloševića?
– Miloševića sam upoznao na prekinutom Kongresu SKJ 22. januara 1990, a susreli smo se i 26. maja na završetku tog kongresa. Kada sam nastradao u saobraćajnoj nesreći, Milošević me je posetio u šok-sobi, što je za mene bilo veliko iznenađenje. To su bili moji kontakti s Miloševićem. Početkom 1991. nisam ušao ni u SPS. Polovinom juna došlo je do izbijanja građanskog rata, počeo sam da se bavim humanitarnim radom za Srbe iz Kninske Krajine. Smatram da JNA nije odigrala pravu ulogu koju je trebalo da odigra, pogotovo kada su bile u pitanju granice te buduće države Srpske Krajine. Donesena je odluka da na teritoriji Krajine ide Vensov mirovni plan, koji je Republiku Srpsku Krajinu podelio na četiri dela: Severna Dalmacija i Lika Banija i Kordun, dve krnje opštine na području Slavonije i istočna Slavonija, Baranja, istočni Srem. To je bila odluka Ujedinjenih nacija, Saveta bezbednosti, i došao je Umprofor. U tom vremenu, pošto su se borbe odvijale 1991. godine, dešava se i da je Bosna i Hercegovina 1992. godine međunarodno priznata, a Srbija je došla u veoma tešku situaciju. Krajina i Republika Srpska su povlačile sredstva i Srbija ih je davala iz privatnih izvora, iz primarne misije, što je proizvelo inflaciju. Procvetao je šverc i desila se ovde velika hiperinflacija. Bilo je dosta kritičara koji su ispustili glavnu stvar, da Srbija prati dva rata.

Ocenio sam da Martić nije dorastao da vodi Republiku Srpsku Krajinu, da neko s njim mlatara, da je populista i da hoće da glumi Miloševića u Krajini

I plus da Kosovo drži pod kontrolom?
– Tako je. I zbog toga su 1993. godine raspisani prvi višestranački izbori u Republici Srpskoj Krajini. Krajina nije imala do toga trenutka doraslo rukovodstvo da su mogli sagledati ekonomsku situaciju i istovremeno voditi razgovore, pregovore, dogovore da bi se situacija na vreme završila. Što je vreme više odmicalo, Hrvatska se sve više naoružavala i postajala jača, a vojska Republike Srpske Krajine se povukla iz BiH, ona je slabila. S druge strane, Srbija je nezasluženo dobila sankcije posle Merkala u maju 1992, i bila je sa svih strana udarena. Ako je nekome bilo u interesu da se što pre završi rat u BiH, Hrvatskoj, Krajini, taj je bio sasvim sigurno u Srbiji. U procesu višestranačkih izbora, mene je Martić pozvao: da li ja kao iskusan privrednik, dokazan u bivšoj Jugoslaviji, da budem u izbornom štabu i da pokrivam ekonomski deo. Presudna stvar da se vratim u Krajinu bila je kad smo došli u Petrinju na skup. Dom kulture je bio premali da primi sve one koji su došli: bivši radnici iz „Gavrilovića” i građani. U dva navrata su bili ti skupovi, i oni su vikali: „Boro, vrati se.”
I Vi ste se vratili?
– Ja sam, nakon što je Martić pobedio u proleće 1994, pošto me je postavio za mandatara, smatrao da možemo mnogo toga da napravimo da bi se situacija u Krajini promenila. Rekao sam: ako sam mogao „Gavrilović” da vadim iz teških situacija, sad moram da oživim i Krajinu, „Borovo” je bio veliki kombinat, tu je bio „Vupik” iz Vukovara, Nacionalni park „Plitvice”… Prva stvar koju smo Martić i ja saopštili Miloševiću bila je da Arkan ne može opstati u Istočnoj Slavoniji i Sremu zbog toga što se usredsredio na Erdut, nećemo dve policije: jedna ovde, druga tamo.
Znači Vi ste tražili da se Arkan vrati u Srbiju?
– Tako je, Arkan je vraćen. Nakon našeg razgovora, Milošević je izdao nalog i Arkan se povukao iz Erduta. Hteo sam da imamo kontrolu na graničnim prelazima. Oni su tamo formirali velika preduzeća koja su švercovala sa Srbijom i Vojvodinom. U Zapadnoj Krajini bio je šverc sa zapadnom Bosnom jer se tamo vodio rat s petim korpusom. Krajina se našla u ratnom okruženju. Neki naši ljudi su išli da štampaju krajiški dinar, plate su davali ljudima u naturi: ulje, šećer, brašno, penzioneri nisu primali penzije, zdravstvo nije primalo plate, pripadnici policije i vojske takođe. Tako da, kada sam pristao da budem premijer, temeljito sam snimio čitavu Krajinu. Zato smo i tražili da se povuče Arkan da bismo mogli da imamo daleko veći priliv sredstava u budžet. U rekordnom roku smo formirali vladu. Babić je ušao i imao je najviše ministara kod mene, sedam.
Šta su bili glavni zadaci?
– Glavni zadatak je bio da se 29. marta potpiše Zagrebački mirovni sporazum u ruskoj ambasadi, čiji su kreatori bili Ćurkin i Van Oven. Oni su osmislili da taj Zagrebački mirovni sporazum bude bezbednosna linija koja će sačuvati Srbe iz Krajine. On je imao tri tačke: 1) prekid vatre i uspostavu mira, 2) ekonomske odnose s Hrvatskom, 3) političko rešenje odnosa s Hrvatskom. Mi smo u rekordnom roku ispunili zahtev o prekidu vatre i uspostavi mira na svim linijama i završili bez ijedne žrtve. Povukli smo 15.000 ljudi s graničnih linija, vraćali se ka svojim sredinama i odmah se upuštali da idu proizvodnju, u rad. Druga velika stvar koja se desila bili su ekonomski odnosi s Hrvatskom. Prva tačka je bila puštanje auto-puta kroz zapadnu Slavoniju, stavljanje u funkciju naftovoda, dalekovoda, vodovodnih sistema, novi putni i železnički pravci, infrastruktura do socijalnih pitanja. Temeljno smo obuhvatali sve i znao sam da za Krajinu to znači preokret. Dvadeset prvog decembra smo pustili novi auto-put kroz Krajinu. Da bi se taj put pustio, posebne razgovore su sa mnom vodili lord Oven i Stotenberg, koji su mi rekli: „Mikeliću, morate taj auto-put da pustite pre Nove godine zato što je Bobetko s Tuđmanom dogovorio plan – ako Srbi ne puste auto-put do Nove godine, mi ćemo ga osvojiti. Vodite računa da ne bude krvoprolića.” Mi smo pustili auto-put 21. decembra i on je počeo da funkcioniše, 10. januara smo stavili naftovod u funkciju, a onda su na redu bili vodni sistemi. Od momenta kada sam postao premijer pa do Nove godine, mi smo postigli impresivne rezultate. Naši ljudi su vredni i shvatili su da moraju tako jer u suprotnom neće opstati.
Kakvu je to nadu dalo?
– Veliku, ljudi su počeli da se bave stočarstvom, vratili smo proizvodnju, došli su ljudi s linija razdvajanja i videli perspektivu. Počela je Krajina da diše svojim plućima i zbog toga je meni bilo posebno drago što smo taj ekonomski deo digli. Kad je profunkcionisao auto-put, za tri meseca smo imali prihod preko carine od 15 miliona maraka. Društveni proizvod je proradio, Ravni Kotari, koji imaju najviše plodne zemlje, pokrenuli smo 15 pilana koje su već radile s drvno-prerađivačkom industrijom. Sve se podiglo na viši nivo i Krajina je uvećala broj zaposlenih za 23.000. Društveni proizvod je krajem 1994. godine bio veći od crnogorskog. To je bilo iznenađenje. Dolazi 15. januar 1995. godine i Tuđman vidi da se situacija u Krajini pokreće u pravom smeru i da se to ne može zaustaviti. Iz budžeta su prosvetni, zdravstveni radnici, pripadnici policije i vojske počeli da primaju platu, penzioneri penzije.
Tuđman se uplašio?
– Tuđman otkazuje postojeći mandat Umprofora, traži novi mandat u kojem će hrvatska vlast imati veći uticaj na krajiške Srbe i vladu. Mi idemo sada na vodene sisteme i druge segmente ekonomskog sporazuma. Kada su Martić i Babić to čuli, imali smo još vremena da delamo u smislu kakav će biti novi mandat, kako će se zvati, nema razloga da povlačimo drastične poteze. Međutim, Martić daje izjavu da treba zamrznuti ekonomski sporazum s Hrvatskom, nema razgovora dok se ne donese novi mandat Umprofora. Siguran sam da je imao veze s Gilbrajtom jer je on stalno koketirao s hrvatskim ministarstvom unutrašnjih poslova, dogovarao se s Martićem da u Kninu preda plan Z4. Ja sam svedok tih događaja. Martić se sa mnom nije konsultovao. Pre nego što će doći do tog sastanka, mene je Martićeva sekretarica obavestila da budem kod njega u kabinetu radi konsultacija. Nisam znao kako će to sve ići, a pozvani su bili i Babić i Ležajić. Martić nam je rekao da kod sebe ima plan Z4, koji je čista reintegracija s Hrvatskom, ali on nema mandat za to. Prvi sam se javio i pitao kako to da ja kao predsednik vlade i šef pregovaračkog tima o ekonomskom sporazumu ne znam za plan, kako se taj plan Z4 nije našao na vladi, kako je moguće da ja sada diskutujem o planu Z4 ako ga nemam, zašto nije prolongirano da oni sada ne dolaze u ovoj fazi kada je otkazan postojeći mandat Umprofora… Babić i Ležajić su se složili sa mnom da ne smemo da napravimo diplomatski skandal. Ovde se radi o tome da Martić kaže da ga neće uzeti uopšte.

Društveni proizvod krajem 1994. godine u Republici Srpskoj Krajini bio je veći od crnogorskog

Da ga neće razmatrati?
– Mi smo otišli s nedefinisanim stavom gde meni Martić kaže: „Kad ti budeš predsednik Republike Srpske, onda ti napravi po svome. Ovde se radi o sudbonosnom pitanju jer smo mi pritisnuti drugačije nego Republika Srpska, koja je odbila Vens Ovenov plan, nisu usledile nikakve mere. Ako sad zbog odbijanja imamo diplomatski skandal, mi smo u veoma teškoj situaciji.” Digli smo se na Kninsku tvrđavu, Babić, Ležajić, Martić i nekoliko njegovih saradnika. Galbrajt nas obaveštava: bili smo u 11 sati kod Tuđmana i on je primio taj plan Z4 i Tuđman je rekao: „Primam k znanju.” A sada će vam Seđejanc objasniti plan Z4, a Martić kaže, ne treba da se trudite. Pravim dopunu za sastanak kod Martića u kabinetu, koji je tada i rekao: „Ja sam se jutros čuo s Miloševićem, koji mi je rekao da to ne prihvatam.” Ja sam rekao: „Malo je čudno da je tebi rekao kada sam ja šef pregovaračkog tima za ekonomske odnose, imali smo saglasnost, kako je moguće da meni to nije rekao, valjda bi ja to trebalo da znam?” I Babić mi kaže: „Iziđi, pokušaj da dođeš do Miloševića”, ali nisam uspeo jer je već prošlo 4 sata. Kada je Martić rekao da neće prihvatiti, digao se Galbrajt i rekao: „Tražim odmah tajm-out i prekid.” Povlače se oni u posebnu prostoriju, a ja još jednom priđem Martiću i kažem: „Ovo će izazvati diplomatski skandal. Ti si dogovorio s Galbrajtom i četvoricom ambasadora da ga primiš, a sada ga odbijaš. Ja ti kažem da uzmemo plan, da ga stavimo u kasu, da im to saopštimo. Takođe da sačekamo mandat Umprofora pa da nastavimo pregovore o političkim odnosima Krajine i Hrvatske pošto smo sada u fazi ekonomskih odnosa.” A on kaže ponovo: „Kad ti budeš predsednik Republike Srpske, onda ti napravi po svome.”
Ko je Martića savetovao?
– To ni danas ne znam. On je povukao taj potez i ovi se vraćaju nakon 15 minuta konsultacija. Prvi za reč se javio Galbrajt: „Ovo je nedopustivo što ste vi napravili, sada je sve nas kritikovao, mi smo sada svi odgovorni što nije prihvaćeno. Imaćete posledice, Krajina će ih imati, ako budete imali mrtve, vi ćete biti odgovorni za to.” Nakon što je Martić odbio plan Z4, a mi smo imali otvoreni auto-put, povećao se broj incidenata na auto-putu da je to neverovatno. Ja sam kao predsednik vlade dobijao od Umprofora, generala Pitersona informaciju da su na našem delu za tri meseca bila 362 incidenta. Bili su različite vrste, da su iznad nadvožnjaka bacali na automobile, presretali u noći, da su uzimali robe, novac… A onda je Babić tražio da se sazove skupština. Za 8. februar je zakazana skupština na kojoj je bilo pod tačkom 1) odbijanje da se primi plan Z4, u kojem Martić izlazi na govornicu, nakon njega izlazi i Babić i podržava ga. Donosi se odluka o zamrzavanju ekonomskog sporazuma i prekida se aktivnost u ekonomskim odnosima. Martić odlučuje da po nagovoru paljanskog rukovodstva zaustavi auto-put kroz Baranjsku Slavoniju i da se vrati prevoz robe na Raču i prelaz robe ovde jer su oni imali ljude koji su izgradili benzinske stanice, markete od Bijeljine pa sve do Banjaluke. Ovo su koristili da se unovče, njima je pao promet po otvaranju auto-puta, preko 50 odsto.
Da li je to moguće?
– Martić odlučuje da 23. aprila na jedan dan zatvori auto-put bez odluke vlade. Pošto je Savet bezbednosti doneo plan, zajedno sa Umproforom, a mi ga zajedno s Hrvatima potpisali, nijedan problem na auto-putu se ne može pojedinačno rešavati. Zatvaranje auto-puta na jedan dan je imalo sledeću posledicu: da je on zajedno sa Čelehetićem, koji je bio komandant srpske vojske Krajine, obilazio zapadnu Slavoniju i govorio: „Ako krenu Hrvati, mi ćemo onda nazad sve što smo izgubili 1991. godine.” Hrvati su to iskoristili jednodušno, sami su proizveli problem. Onda je došlo do drugog teškog čina: desilo se da 28. jedan od naših ljudi, Tihomir Blagojević, dođe svojim motorom da uzme na benzinskoj stanici naftu, prepozna ga neki komšija i tu su se njih dvojica zakače. Komšija ga izbode nožem i on premine na stanici benzinskoj. To je brzo došlo do Okučana i naši su se digli na odmazdu. Ja sam tražio da se zatvori do osam sati auto-put da ne bi došlo do većih lomova. Oni ga nisu zatvorili, nije ni Umprofor. Naši su u 11 sati napravili odmazdu prema jednom broju Hrvata, pa su i neke uzeli za taoce. Uspeli smo u subotu to nekako da saniramo, a u nedelju se pušta auto-put. Ja sam pregovarao sa Umproforom, ali Martić i Čelehetić su tražili da se zatvore prilazi oko auto-puta. Tu nisam ništa mogao.

Tražio sam od Miloševića da Arkana povuče iz Erduta, i on je to učinio

Bliži se „Bljesak”?
– I Hrvati su, pošto nije bio otvoren auto-put, a Umprofor je s njima komunicirao, krenuo je na Zapadnu Slavoniju „Bljesak”. Počeo je 1. maja 1995. u 5 sati ujutro. To je bio jedan težak događaj koji je svakog od Krajišnika pogodio, a pogotovo mene, što sam smatrao da Srbi iz zapadne Slavonije mogu biti najveće žrtve jer nemaju jaku snagu iza sebe. S tri strane su Hrvati, sa ove je reka Sava i samo jedan most prema Republici Srbiji. Oni su se potrudili, Šarteniš i društvo, da to odrade s generalom Talićem, komandantom Prvog krajiškog korpusa. To je bio najveći korpus vojske Republike Srpske, imao je preko 70.000 boraca. Carenić i društvo su preko Đure Gavrilovića poništili jednu vezu koja je išla preko Beča, preko Graca, preko ljudi koje je povezivao Milorad Mihajlović, poslali su Đuru Gavrilovića da odnese i podmiti generala Talića da mu daju kodirani satelitski mobilni telefon koji mnogo košta, a uz to su ga, naravno, i drugačije nagradili da se Krajiški korpus ne meša kad budu krenuli prema zapadnoj Slavoniji. I desilo se da general Talić, koji je u Banjaluci, a zna se da su naši ljudi ginuli oko zapadne Bosne, u 12 sati pusti saopštenje da se Prvi krajiški korpus neće mešati u sukobe u zapadnoj Slavoniji.
Kako se reagovalo u tim dramatičnim trenucima?
– Akaši traži hitno da se dođe u štab Umprofora u Zagreb i šalje po mene avion. Tako sam stigao u Zagreb, iako su me Hrvati 1993. u odsustvu osudili na 20 godina. Ali da bismo došli do ekonomskog sporazuma, dolazio sam 13 puta u štab Umprofora pošto sam predvodio našu delegaciju i nisam se uopšte plašio. Nijednom na te sastanke nisu došli ni Matić ni Babić, ni u Zagreb ni u Split. Babić je samo dolazio u štab Umprofora u Kninu, on je jednostavno bio kukavica, a Martić pogotovo nije hteo da dođe. Kad sam došao u Zagreb, iz Knina su došli Martićev savetnik za unutrašnje poslove i general Lončar, koji je bio u štabu. Dok smo mi razgovarali sa Šarenićem, došao je njihov kurir i doneo vesti, a Šarenić kaže: „Vaši gađaju Sisak, Karlovac, Utinu”, i ja sam onda preko štaba Umprofora tražio kontakt i pitao ih da li su normalni. Hrvatske snage, njih oko 30.000, krenule su iz nekoliko pravaca, a mi smo u zapadnoj Slavoniji imali oko tri hiljade naoružanih koji nisu bili za ofanzivne operacije. Desilo se da u Pakracu ostane 6.000 Srba i cela brigada od 1.250 ljudi koje su Hrvati s presecanjem linija stavili u okruženje. S tim saznanjem sam došao u štab Umprofora da vidim kakvi će biti predlozi. Mi tražimo prekid vatre i želimo da vidimo možemo li išta spasti. Pošto su naši počeli gađati granatama, Hrvati kažu kako prekidaju razgovore i idu kod Tuđmana da se s njim konsultuju. Ovi kažu neka Mikelić ide u Knin, a neka Martić stavi potpis i Čeleketić, pa ćemo onda prekinuti vatru, a tako u stvari kupuju vreme ne bi li dokrajčili stvari u zapadnoj Slavoniji. Kad sam to stavio pred Martića i Babića na sto, Martić kaže: „Nema od toga ništa, mi smo gađali po Zagrebu.” Pitao sam ga ko je doneo tu odluku, on kaže: „Čele i ja.” Pitao sam da li on zna da Vrhovni savet ima pet članova, a da su trojica iz vlade sa mnom na čelu, i kako su mogli sami da to rade. Martić mi kaže da to nije ništa i da će se pucati iz raketnog centra na Petrovoj gori. Rekao sam im da se ne šale s tim i pitao da li su svesni da će biti krvi do kolena, da li misle da će Hrvati to gledati, da li su zaboravili na 6.000 Srba u okruženju. Čereketiću sam rekao da hitno obustavi dalje granatiranje Zagreba, inače će nam Hrvati ići na sve linije i tek ćemo onda videti šta može da se desi. Zahvaljujući mojoj intervenciji, Čeleketić je obustavio granatiranje, u međuvremenu je zvao i Milošević i pitao me šta se to dešava. Kažem mu – samovolja.

Martić odlučuje da po nagovoru paljanskog rukovodstva zaustavi auto-put kroz Baranjsku Slavoniju i da se vrati prevoz robe na Raču i prelaz robe ovde jer su oni imali ljude koji su izgradili benzinske stanice, markete, od Bijeljine pa sve do Banjaluke. Ovo su koristili da se unovče, njima je pao promet po otvaranju auto-puta preko 50 odsto

ČITAJTE JOŠ:

ŽIVOTNA ISPOVEST BORISLAVA MIKELIĆA: „Bljesak” i „Oluja” počeli su smenom Rankovića

Ko nije dao?
– Pa Talić u dogovoru s paljaskim rukovodstvom. To je za mene bila izdaja. Ako znaš da su tvoji sunarodnici preko Save napadnuti od Hrvatske, bilo je jasno, iako se tada nije znalo kako je došlo do toga, da Talić komunicira s paljaskim rukovodstvom. Njima je očito bio cilj da padne zapadna Slavonija, da nema više auto-puta i da se može vratiti promet robe na Raču. To je bio jedan težak trenutak jer je u kolonama izbeglica izginulo 283 ljudi, utvrđena su njihova imena, ali je brigada ostala u okruženju, tražili su da preda naoružanje, pa su onda pohapsili vojnike i sudili im, a ovih 6.000 Srba smo uspeli da iščupamo nakon što sam ja sutradan, kad sam video da više nema šanse da se vratim u Zagreb sa sporazumom koji su potpisali Martić i Čeleketić, jer je već bio napad na Zagreb u kojem su pogođeni civilni objekti, pa su Hrvati oko toga podigli veliku galamu u međunarodnoj javnosti. Ispalo je da Srbi iz Krajine nose veću odgovornost zbog granatiranja Zagreba nego što su Hrvati sa 30.000 napali Srbe u zapadnoj Slavoniji ni krive ni dužne.
Koliko je trajao „Bljesak”?
– Ja sam 3. maja potpisao sporazum o prekidu vatre sa Akašijem i tako je 6.000 Srba iz okuženja spaseno, jedan deo je izbegao u Srbiju, drugi u Republiku Srpsku, a treći je otišao u sremsko-baranjsku oblast. Tu je apsolutno bio faktor izdaje Prvog krajiškog korpusa. Saopštavaš preko radija da se nećeš mešati u sukobe, šta to znači, ohrabruješ Hrvate, a naše potpuno demotivišeš, zato je tako brzo i pala zapadna Slavonija. Onda sledi nešto što je van svake pameti, duboko nemoralno. Nakon što je pala zapadna Slavonija i Srbi izbegli u Republiku Srpsku i Srbiju, bila je prava drama, bilo je teško da se to podnese bez obzira na to što se radilo o dve opštine, u pitanju je bio naš narod koji je tamo hrabro ostao. Nije bila odbrana ni našeg korpusa, nisu Martić i Čeleketić slali pomoć iz Knina i drugih korpusa da ne stradaju izbeglice u kolonama jer su Hrvati nadletali avionima. Niko im nije pritekao u pomoć, a onda se proziva Srbija što nije poslala diviziju ili dve brigade, a dok dođu do zapadne Slavonije, stvar je gotova, a imaš korpus od 70.000 ljudi. To je nemoral. Posle granatiranja Zagreba, pred međunarodnom zajednicom se više krivila Republika Srpska Krajina, dok Hrvati nisu optuženi za način na koji su izveli „Bljesak”.
Šta se desilo posle ove akcije?
– Onda Martić zakazuje na moj zahtev da se održi vanredna skupština 18. maja 1995. u Borovom Selu, da sagledamo uzroke sramnog vojnog pada zapadne Slavonije i kakve su to veze Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Prvog dana kada smo krenuli s raspravom, ja sam u izlaganju rekao šta su bili uzročnici, a onda sledi nešto što je van svake pameti. Martić i Babić u dogovoru s rukovodstvom s Pala predlažu hitno ujedinjenje Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Ja izlazim na govornicu i kažem: „Vi sada dajete zeleno svetlo Hrvatskoj da isto uradi sa zapadnim delovima Krajine, jeste li svesni šta radite? Ja za tako nešto ne mogu da glasam iako sam iz Krajine. To je apsolutna izdaja. Kako je moguće da dva entiteta iz dve međunarodno priznate države stavite u treći entitet. Ko će taj entitet da prihvati, je l’ vi mislite da ćete odlukom o hitnom ujedinjenju izmeniti situaciju, pogoršaćete položaj Srba u zapadnim delovima Krajine.” A ti delovi su prava Srpska Krajina i zato kažem da je ona oteta jer ništa nije napravila i ništa nije skrivila, a posle toga je usledila „Oluja”. Tada sam razumeo i ocenio mnogo toga. Ali dešava se nešto što je razdvojilo Martića i mene.
Šta to?
– Ocenio sam da Martić nije dorastao da vodi Republiku Srpsku Krajinu, da neko njime mlatara, da je populista i da hoće da glumi Miloševića u Krajini. Skupština je odbila taj mirovni plan i tu su nastali prvi duboki nesporazumi s Miloševićem, koji se morao uvažavati kao predsednik Srbije. Nekoliko puta sam isticao da, kada bi Tuđman rekao Hrvatima u Hercegovini, u Mostaru, na primer, da formiraju Komunističku partiju, oni bi to uradili. A Miloševića su uvažavali kad treba vojska da da municiju i naoružanje i kad treba dati hranu, onda je bio dobar, a kad kaže da nešto ne treba da se uradi, onda je izdajnik. Kad uzmete da je u popisu izbeglica 1996. registrovano 617.000, što nijedna zemlja u regionu nije imala, sve je to legalo na društveni proizvod Srbije, koja je na svu sreću to preživela.

FIKRET I 60.000 MUSLIMANA NA KORDUNU
Polovinom 1994. godine, kada je zbog sukoba muslimanskih Abdićevih snaga i Dudakovićevog 25. korpusa došlo do toga da je 60.000 Abdićevih pristalica stiglo na Kordun, mi smo o njima vodili brigu, niko od njih nije stradao, mi smo im davali brašno, ulje, pekli hleb, smeštali ih u hale, i Abdića smo čuvali u jednoj kući. U tom vremenskom periodu, kada se 60.000 muslimana nalazi na području Korduna, a Hrvatska ne dozvoljava da preko njene teritorije odu u treće zemlje jer podržava Dudakovića i Izetbegovića, tada je Milošević pokazao da je visoko human čovek i rekao mi je: „Boro, dajte im sve što im treba, mi ćemo sve to nadoknaditi, ništa nemojte da im naplaćujete.” Formirao sam krizni štab, moji ministri iz vlade su dežurali s njima, a ja sam održavao kontakte s Beogradom.

O POBUNI JSO
Budući da ste u prošlom broju konstatovali da ste sa mnom prvi put razgovarali pre šest godina povodom moje navodne umešanosti u pobunu JSO 2001. godine i da niste dobili odgovor na to pitanje, kao ni na pitanje da li sam ja vojni obaveštajac, nadam se da ćete sad otkloniti te sumnje. Vladimir – Beba Popović i Čedomir Jovanović, udarne pesnice bivšeg DOS-a, lopovske vlasti, za vreme policijske akcije „Sablja” 2003. godine jurili su političku pozadinu ubistva premijera Zorana Đinđića, a upravo su njih dvojica pozadina ubistva Đinđića jer su ga oni uvukli u spregu s vođama surčinskog i zemunskog klana da bi ga onda pustili niz vodu, iako su znali za prethodna dva pokušaja ubistva Đinđića. Drugo, njih dvojica su smislila i podmetnula lažnu informaciju VBA od 8. aprila 2003. godine da smo general Aco Tomić i ja preko Legije bili umešani u pobunu JSO ili „crvenih beretki” novembra 2001. godine, što je notorna neistina.
Ja u to vreme nisam poznavao ni Legiju, ni generala Tomića, ni bilo koga iz komandnog sastava JSO, niti sam nogom kročio u njihov centar u Kuli. To je dokazano i nakon 17 godina vremenske distance, kako na sudu, tako i u javnosti, jer se imena Bore Mikelića i Ace Tomića ni u jednon trenutku u suđenjima nisu povezala sa pobunom “crvenih beretki”. Treće, ja sam preko 40 godina javna ličnost i meni, ustvari, trebaju obaveštajni podaci, a ne da ih ja dajem nekom organu.

IVICA TODORIĆ – NE PADA IVER DALEKO OD KLADE
Kao dobar poznavalac političko bezbednosnih prilika u Hrvatskoj, a pogotovo njihovog ekstremnog nacionalizma koji je do vrhunca došao poznate 1971. godine hrvatskim masovnim pokretom u čijem sam raščišćavanju aktivno učestvovao nakon 21. sednice CK SKJ. Kao kooptirani član CK Hrvatske bio sam dobro upoznat s delovanjem Ante Todorića, generalnog direktora “Agrokombinata Zagreb” i istaknutog člana Matice Hrvatske, inače oca Ivice Todorića vlasnika “Agrokora”. Ante je neposredno posle te sednice u decembru 1971. godine bio lišen slobode, jer je Matici Hrvatskoj, kao nosiocu hrvatskog maspokreta šest miliona maraka za kupovinu naoružanja za borbu sa Srbima i JNA. Nakon lišavanja slobode i utvrđene pljačke “Agrokombinata” za šest miliona maraka, Ante je osuđen na šest godina robije, a odležao je 4,5 godine u zatvoru Stara Gradiška. Po izlasku na slobodu Antona, njegov sin Ivica je pokrenuo cvećarsku proizvodnju i dobli su značajna kreditna sredstva od Privredne banke u Zagrebu. U proizvodnju se uključio i Ante i postali su značajni u proizvodnji cveća, a uz to su se bavili i trgovinom voćem i povrćem. Otac Ante i sin Ivica članovi su HDZ-a od osnivanja juna 1989. Nakon pompeznog osnivanja stranke, čiji je program počivao na postulatima NDH, Todorići su formirali deoničarsko društvo “Agrokor” Zagreb da bi im dolaskom HDZ na vlast sredinom 1990. godine upala sekira u med. Tad sledi velika finansijska pomoć HDZ “Agrokoru” koji ubrzano raste, a Ivica Todorić postaje jedan od najbitnijih karika njihove vlasti. Posebno nakon što je vlast HDZ 1991. godine iscenirala građanski rat s krajiškim Srbima. Te godine je zagrebačka banka je “Agrokoru” isplatili šest miliona maraka kako bi od poljoprivrednog kombinata u Osijeka kupio kukuruz i pšenicu za potrebe robnih rezervi, ali se to nije u praksi desilo. Nije teško izvući zakljuak u šta su uložena ta sredstva. Potrošena su za oružje za zbor narodne garde, isto kao što je dvadeset godina ranije uradio njegov otac. Todorićev “Agrokor” posle toga je s lakoćom kupio “Jamnicu” i “Agropreradu” i druga preduzeća u Hrvatskoj.
Besplatne deonice Todorića dao braniteljima i zengama
Todorić, HDZ-ov jastreb šepuri po Srbiji i ostvaruje nemali profit od “Frikoma” i trgovine “Idea”, čiji je stopostotni vlasnik. Da tragedija za klaničku indistriju Srbije bude još veća, u asortimanima trgovinskih lanaca “Idea” u Srbiji i “Konzuma” u BiH nalazi se oko 80 odsto proizvoda iz Hrvatske, a najkonkretniji primeri su proizvodi PIK-a Vrbovec, preduzeća koje je krajem osamdesetih godina u bivšoj SFRJ bio pred gašenjem i čiji je proizvodni asortiman u kvalitetu bio daleko iza priznatih “Karneksa”, “Mitrosa”, “Neoplante”, “Juhora”, a da ne govorim o “Gavriloviću iz Petrinje”. Stoga se postavlja pitanje Ministarstvu poljoprivrede i Ministarstvu trgovine Srbije kako će povećati stočarsku proizvodnju, ako će domaće klanice raditi sa 30 odsto kapaciteta, a neke već godinama stoje? Kako izvoziti mesto u EU ili u Rusiju, ako se to nastavi? Zato se širenje lanca “Idea” mora pod hitno zaustaviti u Srbiji. Isti taj todorić dao je besplatne deonice hrvatskim braniteljima i zengama.

DOBRICA ME MOLIO DA MILOŠEVIĆ PRIMI RAŠKOVIĆA
Krajem avgusta 1990. godine bio sam izabran za predsednika Socijalističke partije Hravatske. Nisam se slagao ni sa velikim skupom koga su napravili u Srbu u Lici, gde je bilo preko 150.000 Srba, kada su izabrali Nacionalno veće, na kome su govorili i Rašković i Babić… Babić je tad napravio zajednicu opština Lika i Severna Dalmacija, što je izazvalo velike probleme. To je bilo praćno medijski i oni su tada počeli s održavanjem mitinga, nakon Račanove izdaje. Od Like, Korduna, Banije pa do Zapadne Slavonije i Pakraca. Jula 1990. zakazali su takav miting u centru Petrinje, video sam najavu u novinama, i mene je u jutarnjim časovima u subotu nazvao Jovo Rašković, a pre toga se nikad nismo ni čuli ni videli, ni posle toga i pozvao me da dođem na taj miting na Trgu Maršala Tita i ja pitam: “Jovane, otkuda vama to da tražite veća prava Srba u Petrinji kad su ovde uglavnom Srbi na vlasti, promenili su strukturu u korist Srba, niti su nam ugrožena prava, zašto hoćete miting da sutra dođe do toga da mi od radnika koji rade u “Gavriloviću”, gde ima i Hrvata i Srba, dođe do međusobnih lomova. Budite uvereni, da će ako održite sad tad miting, sledeće nedelje isto napraviti HDZ i imaćemo podeljenu Petrinju. Je l’ vam to cilj? Ako uvažavate to što sam generalni direktor “Gavrilovića” koji zapošljava toliko i da sam, ipak, valjda Srbin, nije trebalo da radite to, a da se ne konsultujete sa mnom treba li vam takav miting ovde. Ja vam na taj vaš miting neću doći, jer ako dođem na vaš miting, kako ću onda u ponedeljak da se pojavim u “Gavriloviću” i da gledam smene radnika, a da ne znam koga ja to sad vodim i koga podržavam. Ne podržavam ni HDZ-ovu politiku, niti vašu…
Za osam dana sazvan je ogroman skup HDZ-ovaca, okupirali su ceo park, to je bilo vraćanje onoga što se desilo na trgu…
Kada je formirana Socijalistička partija, jedan dan zvali su me iz “Geneksa” preko kog smo izvozili šunku na strano tržište i sarađivali lepo, da dođem u Beograd. Oni su mi rekli da je Dobrica Ćosić tražio da se sastane sa mnom, jer ima nešto važno da razgovara sa mnom o Krajini. oni su obezbedili da se sastanemo u hitelu “Interkontinetal”.
Šta vam je tad rekao Ćosić?
Razgovor smo započeli u prisustvu jednog iz “Geneksa” u apartmanu, a nastavili smo ga nasamo. Rekao je: “Mikeliću, došao sam da apelujem i ja vas molim nešto, vidim da vas uvažavaju ovde i prate u medijima, tretiraju vas kao vodećeg u privredi i politici. Znate da za susret Raškovića i Zvonimira Čička, sa Tuđmanovim šefom kabineta, odvukli su ga u bećaru, gde je on dosta bio popio i posle su objavili taj snimak, gde on kaže da ne zna da li su njegovi unuci Hrvati ili Srbi. To je bilo bombastično u medijima,i srspkim i hrvatskim medijima… Želim da mu omogućite da ga primi Slobodan Milošević”. Odgovorio sam Ćosiću da ne znam zašto mene pita to, kad je on u Beogradu: “Valjda poznajete Miloševića, ja sam dosad se samo tri puta sreo s njim. Dva puta na kongresu i treći put nakon događaja na Kozari, kada je Ante Marković promovisao svoju stranku, pa sam mu ja zamerio zašto je došao na Kozaru, a nije otišao u rodni Konjic ili Split, Imotsko ili Zagreb, “što koristiš moje Kozarčane koji su za Jugoslaviju, bio si sa mnom u štabu Ivice Račana na proleće, otkud sad ovde formiraš Reformsku stranku ili je cilj da razbiješ srpsko biračko telo, a nisi učestvovao u Sloveniji i Hrvatskoj. Napao sam ga, iako sam s njim imao vrlo korektne odnose. Onda Ćosić kaže “on je tu kod mene spreman je na svašta i ako možete da se angažujete. Ja sam učestvovao sam u formiranju SDS i mi smo isforsirali Raškovića da bude na čelu”. Ja mu odgovorim da nisam imao ništa protiv toga da se formira još neka srpska stranka i da se bori za vlast u Hrvatskoj i brani položaj Srba, ali pitao sam šta će Rašković Srbiji i šta će on mitinzima uSarajevu, Banjaluci, tamo se ne bori za prava Srba u Hrvatskoj. Mislim da ne treba to da radite kao akademik, kad Vas inače vezuju za Memorandum SANU.
“Zameram Vam što to radite, znate da sam na sednici CK povodom intervjua koji ste dali u “Korijere dela sera”, da valjda svi mi koliko nas ima intelektualaca u Hrvatskoj vidimo postoji li problem, a ne da se tu meša Dobrica Ćosić…
Rekao sam da ću zamoliti Miloševića da ga primi, iz uvažavanja prema vama. Milošević je tražio da mu pošalje pismo, pročitao je medijima šta je bilo u kafani s Ratkovićem, pa će naknadno odlučiti hoće li ga primiti. Inače, Ćosić mi je rekao da je Rašković kod njega u stanu. Po mom povratku u Petrinju video sam da je Rašković otišao u dijasporu, ocenio je da ga je sve to veoma potreslo, da se preko noći razboleo. Otišap e kod naših ljudi u Kanadu da traži pomoć za televiziju Krajine. Kad se vratio nazad ljudi u Kninu ga više nisu prihvatili, Babić je već preuzeo SDS. Tako se završila Raškovićeva misija.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar