NEBOJŠA JEVRIĆ: Sedam noći bez fajronta

Došao je maj osamdesete. Rasprsnuo se akvarijum. Najlepše devojčice Beograda su se rasule Knezom. A onda je stigla vest. Preminuo!

Predsjednika mjesne zajednice na Polici u Vasojevićima pitali su kako da rasporede tri slike koje su upravo dobili - Tita, Mošu i Blaža. Sve tri su bile iste veličine u jednačitijem okvirima. Našavši se namuku kako da Velikog Vođu po rangu odvoji od ostalijeh, seoski odbornik ogrnutog kaputa, iz čijeg je džepa samo virio poklopac od nalivpera, presudi:
„Tita objesite, a ovu dvojicu uza zid!"
Otad su Tita zvali Obješeni. Ono Šaban, Čeda ili Steva, dodavalo mu se iz milošte.
Pokojniku su svi tepali: POGOTOVO PESNICI.
Ali nije bilo špic nameta koji mu je bolje pristajao. U čitavom vilajetu od Alpa do Prokletija ne bijaše nijednog eksera na koji ne bijaše okačena njegova slika.
Prije nego što smo naučili slova, naučili bismo kako izgleda Predsjednik. Svaki bukvar je počinjao njegovom slikom.
„Djeco, za domaći imate da napišete pjesmu o Titu"?, rekla je učiteljica. Ja sam voleo junake.
Mislio sam da je pokojnik najveći od svih junaka. I pošto me je u to vreme slikarstvo više interesovalo od literature, a nisam bog - volja ni znao da pišem, nacrtao sam mu ogromne brkove.
I postradao pored toga.
Od tada sam Obješenog namrzao.
Obješeni je umirao dugo.
Skoro čitavo proleće. Na komade. Prvo su mu odsekli nogu. Voljeli smo ga i bez noge.
Svakoga dana smo čitali izveštaje konzilijuma. Ispred Radio Beograda pojavili su se milicioneri sa automatima. Došao je maj osamdesete. Rasprsnuo se akvarijum. Najlepše devojčice Beograda su se rasule Knezom. A onda je stigla vest. Preminuo!
Dženaza je krenula plavim vozom iz Ljubljane. Tijelo pokojnika izloženo je u holu Savezne skupštine.
Krenule su beskrajne kolone poput ogromnih ljudskih gmazova. Džinovska gusenica s hiljadama noga-nožica protezala se od Brankovog mosta Brankovom ulicom, pela se Prizrenskom i kroz prolaz ispod Terazija izbijala pred Skupštinu. Druga je počinjala od Vidin-kapije, treća od Bulevara, četvrta sa Slavije, peta Balkanskom. Sve su se sastajale pred Skupštinom. Odozgo se videla hobotnica kako je pritisla grad, s pipcima od ljudskih tela koja su šmrcala, tresla se u strahu, u nadi, užasnuti siročići Josipa Broza, hobotnica čija je nepopravljivo mrtva glava bila u limenom sanduku. Prvi put su sve kafane u krugu dvojke radile čitavu noć.
2.
Ko zna kad i kako se u srpski jezik uvukla pogana reč - fajront.
Vele, komunisti su je u Beogradu zapatili.
Nema pilca u kojem reč fajront užas ne priziva. Taman da se uradiš, ono fajront. Koliko puta smo drhtali i smrzavali se čekajući da se, posle zatvaranja „Belog grada", otvore kafane na Štajgi. Bio je to ne običan, već crveni fajront, institucija reda, pokazatelj moći. Taman si uradio kelnericu za još jedno piće, uđe organ reda i - fajront.
„Fajront , drugovi, fajront", bili su neumoljivi. Počeo je mimohod pored odra najvećeg sina naših naroda i narodnosti, koji je ponavljao prvi razred, a četvrti nikada nije završio.
(„Da mi je znati šta se desilo s njegovom učiteljicom koja ga je u prvom oborila. Da l' je ikada uhvaćena? Kažu, morao je da čuva kravu. Kao da je ta krava bila mustang", mudrovao je moj kum Kiro Radović.)
Bilo je to vreme kojeg se kelneri sa setom sećaju. Grad pun stranih novinara, murija dobila naređenje da ne hapsi bez belaja, graknula je kafanska boranija.
Počelo je sedam dana bez fajronta.
3.
Kelner Mikan iz „Drvara" nam je jedini davao u krugu dvojke piće na crtu.
Ali pošto smo mi bili gosti velikog stepena rizika, lele ga tebi kad počne crtu da sabira. Na ćelavoj glavi Mikan je imao nekoličke dlake. Kupanje je štetilo njegovoj frizuri. Po zamašćenoj ćeli bilo je lakše rasporediti ono dlaka što mu je preostalo. Mikan je bio ratno siroče i nikoga osim pokojnog Predsjednika nije imao.
„Odmah, gospodine... sa' ću, gospodine", ponavljao je dok su mu se suze kotrljale niz obraze.
Satrven tugom, zbrekao se, zapetljao u računu.
Na kraju je prestao da računa - naplaćivao je odoka. Sprema nesreće. Niko mu nije zamerao. Đe na današnji dan...
A i kako ne bi. Toliko je bio potresen, toliko je suzio da dvije cifre nije mogao da napiše.
„Kako da vam naplaćivam danas kad je on umro!", šmrcao je. I iz pruženog novčanika uzimao ne brojeći.
Kad mu je istekla smena, Mikan je s prezirom odbio da preda poslužaonik i skine bluzu. Ljubav njegova prema Predsedniku bila je tolika da je odlučio da svih sedam dana služi žalbenike. Ako planinari mogu pješke da dođu od Đevđelije, ako je stigla i majka američkog predsednika, može i Mikan.
„Kakav račun", ridao je, „daj koliko imaš: ko će o parama na današnji dan!"
Svi su ga čašćavali pićem, a Mikan je plakao i naručivao viski jer je pokojnik samo to pio. Do kraja duge smene, popio je deset litara čaja. Čaj mu je sipala šankerica s kojom je bio u talu - umesto viskija...
I isplatio auto. Ali kome je toga dana bilo do para. Toliko se pilo za dušu pokojniku da je njegova duša morala stići gore u delirijum tremensu.
Iako je stalno gunđao zbog crte, Mikanu nije bilo ni na kraj pameti da je pominje.
Piće nam je platila i Ljilja, stara štajgerica iz Parkića. „Toliko je ovih ožalošćenih koje sam morala da tešim... ne da sam radila, nego gaće oblačila nisam!"

Svi su ga čašćavali pićem, a konobar Mikan je plakao i naručivao viski jer je pokojnik samo to pio

Piće nam je poslao i pukovnik bez noge, koji je na štakama stajao sam za šankom. Pukovnik je imao sva odlikovanja ratna okačena na kožnom mantilu. Pukovnik je imao ožiljak na licu. I gvozdene zube. Od Brionskog plenuma nije izlazio iz kuće.
„Sve sam mu oprostio", pijano je zaplitao pukovnik.
„Brate, da m' daš jedno medaljče pa da se pobratimimo. I ja sam zaslužio. Ali oblagaše Tita", tešio ga je Adam Ciganin.
U kafanu je uteturao Bora Krt s putničkim torbama.
Bora iz Bora, Bora Krt, bio je podstanar u Miloša Pocerca, a tu su u blizini Amerikanci imali ambasadu. Zbog dolaska mame američkog predsednika, blokirali su prolaz i Bora je s punim torbama humanitarne pomoći koje su mu spremili od kuće lutao od kafane do kafane. Zamrznuto meso se otopilo pa je iza Borinih torbi ostajao trag krvi pomiješane sa surutkom.
Zbog smrti Predsjednika, imao sam jak osećaj krivnje. Svi prosipaju suze, guše se, pište, revu, sline, krikću paunovi...
A u meni se suze skamenile.
4.
U kafanu je stigao kum Šćepan plačevna pogleda i golemih brkova. Šćepan je bio jedvaček Vukašina Mitrova iz sela Mala Moskva.
Kad se Vukašinu posle devet kćeri rodio sin, drug Tito je lično preko izaslanika kumovao.
Kad su srušili kapelu na Lovćenu i napravili ljepšu i stariju, drug Tito je lično preko izaslanika dozvolio da bude otvorena.
Ako je Tito lično preko izaslanika dozvolio da se Njegoševa kapela otvori, što ne bi mogao kumovati u Posran Potoku, kako su Vasojevići zvali Malu Moskvu.
Šćepana, Titovog kuma, svi su pazili. Čitavo selo. - Niko pored njega ne bi prošao da ga nije nečim darivao, makar i orahom - no zaludu - bio je mekodušan, sve bi mu izmamila đeca.
„Zlatio se kako je boleć", pričale su žene po selu.
Osećajući se krštenjem odvojen od ostale đece, rano je počeo da se miješa s ljudima. Sve ga je selo osobilo. Od šesnaeste - nije bilo nijedne sahrane koju je propuštao. I rano je počeo da leleče po sahranama. Nije u Vasojevićima bilo boljeg lelekača od Šćepana, Titovoga kuma.
Još zimus, kad mu je kum zanemogo, Šćepan je naručio crnogorski džemadan, ispod kojeg je imao crnu korotnu košulju, a preko neobukivan sako. Na obrijanoj glavi crnogorska kapa sa: J. B. T.
Neki su na kapama imali ocila, a Šćepan inicijale. Kuma, koga je odlučio da oleleče. Ko će ako neće kum?! Gledao je vezu da uhvati. Zaludu potvrda o kumstvu, ništa pomoglo nije. Razočaran u bratstvenike i prijatelje, građančad i metičizme crnogorske, Šćepan je kuma žalio po krčmama oko Štajge.
„Prni, tugo, poseri nevoljo,
Oj, guzice, crna kukavice,
Mili bože, lažavoga sveta!", ponavljao je Šćepan naručujući novu turu za društvo za šankom. Teško da bi se đe Šćepanu bolje obradovali. Da bi ga đe bolje dočekali. Nema te kuće u Beograd. „Šta m' da radiš, kume", tešio ga je Adam Ciganin. „Budi muško, kume, nemoj plačunjat", kroz suze mu je govorio Sava Jokić i tapšao ga po ramenu. Ovde, na Štajgi, svi su mislili da Šćepan kao kum ima pravo da najviše žali pokojnika.
„Za dušu da mu odaspemo", kroza suze mu je nazdravljao Mikan sa čašom od viskija punom čaja.
„Ne piži ko ženetina, kume. Ubriši se. Pokojnik to nije voleo."
„Kume", rekao sam mu, „da kreneš ti za mnom da nađemo 'Kov Dragoga, Crvenoga Kmera'. On ima sve veze. Ako ti on ne pomogne da olelečeš pokojnika, neće niko. On je Pola Pota primio na radnoj akciji u Partiju. On mu je dodijelio udarničku značku i statut."
„E, bogomi ste ljudi", zasuzio je Šćepan i naručio još jednu turu.
Kum je dao novčanik Mikanu da vadi pare i donosi prema potrebama.
Krenuli smo prema brodu „Split", gde su se skupljali Tamilski tigrovi i gde je bila omiljena kafana „Kov Dragoga Crvenoga Kmera".