ĐETIĆI OD ŠAVNIKA DO DEDINJA: Koja crnogorska plemena upravljaju Srbijom?

ĐETIĆI OD ŠAVNIKA DO DEDINJA: Koja crnogorska plemena upravljaju Srbijom?


Šta je nezavisna Crna Gora danas? Šta je ona Crnogorcima koji se u Crnoj Gori izjašnjavaju kao Crnogorci ili Srbi, a šta Crnogorcima u Srbiji koji se izjašnjavaju uglavnom kao pravoverni Srbi? Šta je ona Srbima u Srbiji ili Srpskoj, koji na nezavisnu Crnu Goru gledaju s prezirom ili podsmehom? Nezavisnost bivše srpske Sparte je sve pomenute ujedinila. Oni su, svako svoju Crnu Goru kao važnu relikviju, sklonili na sigurno mesto dok ne prođe oluja!
Da se razumemo, ovo nije tekst o Crnogorcima za koje Matija Bećković kaže da bi ih trebalo voditi na poligraf ako se izjašnjavaju kao Crnogorci. Nije reč o politici Mila Đukanovića, koji je u srpsko-crnogorsku istoriju provalio iz dvorišta kroz obijen prozor, sve verujući da je učinio nešto važno, a zaboravljajući da nije dobri Bog dao svakome moć da pomera međaše istorije kako mu padne na zlu pamet. Ne govorimo o toj politici koja je priznala Kosovo, glasala da to državno nedonošče uđe u Unesko, ne govorimo o politici koja je ukinula srpski jezik, ćirilicu, ponizila SPC, a patvorila svoje falsifikate. Nije reč o politici zbog koje sam svog prijatelja Slobodana Milića, diplomatu u penziji, postavio na funkciju legitimnog predstavnika crnogorske nacionalne manjine u Crnoj Gori…

Đukanović i Zaev
Nije ovo priča ni o prebrojavanju ko su milogorci, a ko Srbi u novoskovanoj Crnoj Gori, niti želimo postavljati pitanje u čemu je razlika između Mila Đukanovića i Zorana Zaeva. I jedan i drugi javno su ošamarili Srbiju priznajući Kosovo i gurajući ga u Unesko, a za našu vladajuću elitu Zaev je neprijatelj, a Milo savršen.
Ovo je zapravo jedan mundijalistički tekst koji pokušava da objasni koje to crnogorsko pleme ima najviše uticaja na politička, kulturna, sportska i sva druga događanja u Beogradu?
Pitanje je delikatno iz više razloga, upozorava nas ugledni srpski istoričar Predrag J. Marković. „Jer su Crnogorci i Hercegovci davno, uglavnom iz egzistencijalnih razloga, počeli da se doseljavaju u Srbiju, tako da su u Beogradskoj nahiji uoči Prvog srpskog ustanka bili dominantni.” Te seobe su nastavljene u minula dva veka, o čemu svedoči stara pevalica Hercegovaca o Hercegovini: „Lijepa rodna grudo naša, svijet naseli, sebe ne raseli”. Istoričar Predrag J. Marković za „Ekspres” još dodaje da su te migracije toliko snažne i redovite da je ceo prostor Srbije zapadno od Kolubare naseljen Dinarcima iz crnogorskih i hercegovačkih krševa, pa je shodno tome i njihov uticaj na onovremenska, ali i današnja događanja u Srbiji – logičan.
„Broj Srba i prisustvo srpskog identiteta u crnogorskom nacionalnom biću istorijski se menjao od skoro 95 odsto 1909. godine, preko 1,78 odsto 1948, pa sve do 32 odsto 2003. godine. Od kraja devedesetih, kada otklon od srpskog identiteta postaje strategija vladajućih elita, pitanje identiteta postaje glavno političko pitanje u Crnoj Gori, a time i popisi postaju političko pitanje prvog reda”, piše Zoran Lutovac, upravnik Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka u Beogradu, inače doskorašnji ambasador Srbije u Podgorici. U Crnoj Gori se odavno i skoro tajno vodila politika u kojoj su Crnogorcima Srbija, a posebno Beograd bili želja i ideal, a da se srpstvo perfidno sklanjalo i omalovažavalo. Tako istoričar Aleksandar Raković iz Instituta za savremenu istoriju Srbije piše da „prvu pojavu nacionalnog opredeljenja Crnogoraca u Jugoslaviji beležimo 1948, na prvom popisu posle Drugog svetskog rata, jer je Komunistička partija iz ideoloških razloga usitnjavala srpski narod na nekoliko nacija, od kojih su jedne bili Crnogorci”.
Predrag J. Marković napominje da Crnogorci nisu naselili samo Šumadiju i Beograd. Naselili su i Sandžak, gde je većina primila islam. Uz njih, doselili su se i Albanci iz Crne Gore. Recimo, Sulejman Ugljanin je najverovatnije poreklom Albanac.
Publicista Danko Rakočević o društvenoj i opštoj moći Crnogoraca u Beogradu piše: „Hotel ‘Moskva’ je omiljeno sastajalište Crnogoraca u Beogradu (a ovim ekskluzivnim hotelom uglavnom su direktorovali Crnogorci, op. Đ. K.), ali samo de se poznati okupe, bio bi im potreban mnogo veći prostor od Sava centra.” Inače, prava invazija Đetića na Beograd počela je šezdesetih godina prošlog veka. Seobe su dobile takve razmere da su tih godina ambasadori zapadnih zemalja zvanično obaveštavali vlade svojih zemalja o najezdi Crnogoraca.

Svoja četiri zida
Međutim, temelje istinskog uticaja Crnogoraca na politička, društvena i druga događanja u Srbiji udarili su partizani u vunenim čarapama, sa sumnjivim kulturnim i obrazovnim pedigreom, koji su učinili najodlučniji i najhrabriji juriš na Dedinje. Istoričar Živko Andrijašević piše „da je tako i tada veliki broj Crnogoraca u Beogradu stekao svoja četiri zida prostom i beskrupuloznom otimačinom kuća i stanova od ljudi koji su nasumice označavani kao ‘reakcionarni elementi’, saradnici sa okupatorom. Borci za čojstvo i junaštvo tako su počeli da žive svoje beogradske dane u elitnim i otmenim kućama i kvartovima.”
Nebojša Jevrić, pisac i kolumnista „Ekspresa”, cinično primećuje da svakom Crnogorcu i priliči da živi na Dedinju, dok dr Predraga Markovića istorijske činjenice teraju na pitanje koje je postavio potpisniku ovog teksta u razgovoru na temu koje crnogorsko pleme ili bratstvo vlada Beogradom. Pitao me je šta mislim gde je bilo više partizana ili antifašističkih boraca pod oružjem, na Baniji i Kordunu ili u Crnoj Gori. Odgovorio sam: „U Crnoj Gori.”
„Ne poznaješ, Kesiću, karakter Crnogoraca. Nije im to jača strana, oni su u suštini prevrtljivci, većina je otišla u partizane kad se već naziralo ko će pobediti. A znaš li koliko je 1945. bilo generala Crnogoraca, a koliko s Banije i Korduna kod Broza? Crnogorci su bili najbrojniji generali, a ovi ostali su pažljivije birani”, kaže Predrag J. Marković, koga inače Crnogorci obeležavaju kao svoga na listi Crnogoraca uspešnih naučnika. Marković u sličnom kontekstu tumači da je upravo zbog „labilnog karaktera” crnogorska intelektualna elita uz novo rađanje crnogorske nacije lako zaboravila tako čestu poštapalicu kneza Danila: „U ime Crnogoraca i ostalih Srba”, da su Njegoš, Stjepan Mitrov Ljubiša, Marko Miljanov i kralj Nikola bili Srbi, i da su to naglašavali. Iz nekih razloga nije komentarisao da Crnogorci nerado pominju da je kraljevska loza Petrovića poreklom iz Bosne, što nisu ni krili, a da je lažni car Šćepan Mali bio Likota?
Zoran Živković, Crnogorac poreklom, izjašnjava se kao Srbin, vispren je i izuzetno obrazovan čovek, doktorirao na temu „Mediteranski svet u srpskoj književnosti”. On podseća na opasku pesnika Matije Bećkovića, koji na učestalo i politizovano pitanje kakav je položaj Crnogoraca u Srbiji lakonski odgovara: „Pitajte njih!” Živković veruje da on i dalje živi u Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, ali da su mnoge političke odluke poslednju deceniju bile iznuđene činjenicom da je Zapad bacio Srbiju na kolena, pa su, moguće, Crnogorci imali jedini izlaz u putu kojem su krenuli. Podseća da mediji, svesno ili nesvesno, pomažu te „razlike” Srba i Crnogoraca jer su nedavni incident na plaži u Baru, gde su se potukli jedan turista i lokalac, u novinskim stupcima opisali rečima: „Potukli se Srbin iz Beograda i crnogorski funkcioner?!” Funkcioner je, navodno, službenik u mesnoj pošti.
Zloupotrebljavam neformalni deo razgovora sa Zoranom Živkovićem i Banjišom Špadijerom, uglednim privrednikom u penziji. Oni na temu plemenskog crnogorskog uticaja na Beograd kažu da su, bez sumnje, Vasojevići najveće crnogorsko pleme, koje katastarski zaposeda sever Crne Gore. Vasojevići za sebe kažu da su najveće srpsko pleme. Oni su stekli ozbiljan društveni ugled pre jednog veka jer su iz njihovih redova birani najbolji oficiri u Vojsci Kraljevine Srbije, a potom i Kraljevine SHS. Oni su mišljenja da je sam plemenski uticaj bitno manji, ali kad su u pitanju bratstva, onda je to mnogo ozbiljnije.
U suštini, Vasojević će zaposliti Vasojevića pre nego nekog drugog, samo iz razloga što je taj čovek njegov, iz sela, rođak, a ne isključivo zato što je Vasojević.
Sredinom šezdesetih u Beogradu bio je prisutan i veoma raširen otklon prema Crnogorcima. Tada je važila krilatica: „Zagreb su osvojili Hercegovci, a Beograd Crnogorci”. Ta pizma, u modifikovanom obliku, ostala je do danas. Jer mnogi s razlogom veruju da neka crnogorska plemena i danas imaju snažan uticaj na politička, kulturna, sportska i druga događanja u Srbiji.

Markesov Makondo
Dr Zoran Živković ovaj problem vidi bitno složenije nego što se inače apostrofira u Beogradu. Kaže da se u Beogradu stvara klima u kojoj neki ljudi vide šansu, poput Roma kao nacionalne manjine, da uđu na sporedna vrata kao mali, obični ljudi, a izađu na velika vrata kao poslanici ili ministri u ime nacionalne manjine. Da li neki Crnogorci u Srbiji, kroz razna udruženja ili slične asocijacije, žele sebe da predstave kao nacionalnu manjinu sve zarad ličnih interesa? Ako se to dogodi, onda bi to bio kompletan poraz. Zbog toga gospodin Živković poručuje da za njega Crna Gora živi kao Markesov Makondo, kao takav je veći ne samo od Crne Gore nego i od mnogih drugih država poput SAD, što je mnogo za jednog Novosađanina kao što je on.
Gospodin Živković nas podseća da bi možda trebalo da se vratimo onom saznanju koje je zapisao Milan Kašanin, da je Beogradski univerzitet osnova svih demokratija u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, da se na početku XX veka dogodilo ono što je beležila antička istorija, to se dogodilo Srbima, da mali narod postane veliki narod. Sve što nas okružuje, od demokratije, obrazovanja i snova o napretku, sve je rođeno u Beogradu, poručuje Živković.
Dok dr Živković upozorava da je sve u životu rodno, Zoran Lutovac u svojoj knjizi „Srpski identitet u Crnoj Gori” vraća nas u surovu stvarnost, gde kaže da „kao posledica političkog zaokreta vladajuće političke elite krajem devedesetih godina XX veka novi crnogorski identitet počinje sve agresivnije da se gradi na račun srpskog identiteta u Crnoj Gori, što i danas traje… Stvara se nacionalna država, u kojoj prevlast ima jedna nacionalna grupa. Srpski identitet je bio integralni deo crnogorskog identiteta, srpski – jedini zvanični jezik, kolektivno sećanje, istorija i kultura jednoobrazno su tumačeni i kroz obrazovani sistem i medije zvanično podržavani, da bi se posle sukoba političkih elita postepeno dolazilo do preispitivanja i redefinisanja osnovnih elemenata tog identiteta”, piše Lutovac. Lutovac zaključuje: „Umesto demokratije, zasnovane na traženju integrativne političke zajednice, Crna Gora se suočila, na jednoj strani, sa osporavanjem rezultata referenduma (o nezavisnosti op. Đ. K.), a na drugoj sa problemom tumačenja da je demokratija igra u kojoj pobednik uzima sve.”
U Podgorici neko ne vidi da će ovakva nezavisna, ali ne i suverena Crna Gora trajati dok NATO vežba mišiće s Rusijom, a kad ta supremacija prestane, onda će se opet okrenuti Beogradu. Danas Crnogorci izigravaju lagodnu superiornost zbog NATO kišobrana, „pobedili smo Rusiju, priznali smo Kosovo – šta nam može Srbija”… S tim u vezi, zanimljivo je razmišljanje običnog čoveka na tu temu, a vezano s uticajem i moći crnogorskih plemena i bratstava na sva događanja u Beogradu. Uticaj Crnogoraca na Beograd šezdesetih godina XX veka bio je veći, odnosno otvoreniji nego danas. Tu se događaju određenije, teže vidljive promene. Po zvaničnom popisu u Srbiji je 1981. bilo 147.466 Crnogoraca, 1991. – 118.000, 2001. – 81.147, a 2011. godine je 38.527 Crnogoraca.
U pripremi ovog teksta razgovarali smo sa Borom Mrvaljevićem, predsednikom Udruženja Crnogoraca u Beogradu. On je naknadno tražio da razgovor s njim ne objavljujemo. Uz izvinjenje gospodinu Mrvaljeviću, objavljujem njegovu ocenu da je sve manje Crnogoraca u Srbiji koji pokazuju interes za aktivnosti u ovim i sličnim udruženjima. Neki naši sagovornici upozoravaju da Crnogorci i dalje stižu u Beograd, dolaze na školovanje, na studije, tu ostaju i pomoću plemenskih veza traže zaposlenje. Beograđani bi rekli – “da budu direktori”. Nema sumnje da su oni prihvatili zakone mimikrije, ne izjašnjavaju se kao Crnogorci nego kao Srbi, pa sve po starom.

Mafija se pita
“Razumljivo je da su se ovi moji brđani, Vasojevići i Rovčani, pritajili, ali to uopšte ne dokazuje da je njihov uticaj na politička i druga zbivanja u Beogradu nestao”, priča beogradski advokat Marko Nicović, rođeni Kolašinac, koji od 1994. živi u Beogradu. “Kao bivši policajac i sada advokat po prirodi stvari izučavam fenomen crnogorske mafije u Beogradu. Uostalom, o tome svakodnevno piše beogradska dnevna štampa. Upućeni ljudi znaju da je uticaj mafije, bilo gde i u bilo kojem društvenom sistemu, od diktatorskih do demokratskih, ozbiljan i nije samo pucnjava po ulicama. Ako kod ubijenog vojnika mafije iz Crne Gore nađu legitimaciju BIA, to je ozbiljan dokaz za javnost o uticaju mafije na društvena zbivanja u Srbiji. Jer, budite sigurni da crnogorski mafijaški klanovi koji deluju u Beogradu imaju snažne konekcije s moćnim ljudima u Crnoj Gori i regionu, što opet upućuje na plemenske uticaje i uticaje bratstava iz Crne Gore”, objašnjava Marko Nicović. Istina, dodaje Nicović da su Crnogorci kao žestoki momci obeležili šezdesete godine 20. veka u Beogradu. On pominje Stevicu Markovića i Miška Martinovića. Njima dodaje Raju Cemovića, Gidru Stojanovića, Đorđa Božovića Gišku, Darka Ašanina, Željka Ražnatovića Arkana, Ranka Rubežića…
U principu naši čitaoci mogu da provere validnost tvrdnji “Ekspresa” o snažnom uplivu plemena Vasojevića na javni i politički život u Beogradu. Dovoljno je da pogledaju koje pozicije zauzimaju ljudi s prezimenima iz bratstava Božovića, Zečevića, Vukčevića, Bulatovića, koji su moćno bratstvo iz komšiluka, iz Rovčana. U Podgorici najuticajniji su iz Katunske nahije, brđani iz Nikšića i okoline, mada ni Cikotići iz Podgorice nisu mačji kašalj. “Istina, kako reče Zoran Lutovac, u Crnoj Gori i nisu toliko bitne plemenske veze, nego poslušnici. Jer brat od strica Mila Đukanovića u Nikšiću vodi jednu opozicionu partiju.”
U delu unutrašnjih antagonizama i netrpeljivosti između pojedinih plemena i bratstava zanimljivo je reći da pleme Cikotića, stacioniranih na području stare Podgorice, izaziva najviše kontroverzi. Ta netrpeljivost davno je zaboravljena. Cikotići kao gradska raja gledali su s visine sve ostale, jer su sebe smatrali da su iznad ostalih. Druga bratstva i plemena su ih prezirala, naročito brđani iz Nikšića i okoline, o severu i Vasojevićima da ne govorimo. Danas kulturni radnici pripisuju Cikotićima zasluge za očuvanje izvorne crnogorske pesme, kao što je “Oj vesela veselice”, “Sejdefu majka buđaše” i druge, kaže Banjiša Špadijer.
Šta bi na sve pomenuto rekao najugledniji srpski pisac Dragoslav Mihailović, autor romana “Kad su cvetale tikve”, “Čizmaša” i drugih ozbiljnih literarnih dela?

ZNAČAJNA IMENA

Crnogorski portali često potenciraju značajna imena svojih zemljaka u javnom životu Beograda. Istina, zaigraju se, pa se stiče utisak da sve što valja u Srbiji pripada crnogorskom nacionalnom korpusu. Prisvajaju i one koji su se ne jednom javno odrekli tih veza i pripadnosti. Tačno je da Vučića i Dačića ne prisvajaju. Zbog megalomanskih aspiracija Crnogoraca, objavljujemo drastično skraćen spisak svih značajnih Crnogoraca u Srbiji.
Svojataju Stefana Nemanju i njegove sinove na čelu sa Svetim Savom, Karađorđa Petrovića, Miloša Obrenovića, Hadži Ruvima, Hajduk Veljka Petrovića, Stojana Čupića, Vojvodu Molera, Petra Prvog Karađorđevića, Vuka Stefanovića Karadžića, Radovana Karadžića… “Njihovi su” veliki slikar Petar Lubarda, Borislav Pekić, Milovan Đilas, Peko Dapčević, Koča Popović, Miodrag Bulatović, Mihailo Lalić. U svet savremene politike mnogim zemljacima u Srbiji otvorili su vrata politički lideri Srbije Slobodan Milošević i Boris Tadić. Tu su Slavica Đukić Dejanović, Slobodan Aligrudić, Beba Popović, Vladimir Božović, Danica Drašković, Zoran Lutovac, Žarko Obradović, Marija Bogdanović, Miša Đurković, Vladimir Vukčević… Zanimljivo da ne prisvajaju aktuelne političke poslenike poput naprednjaka Igora Bečića, Aleksandra Martinovića ili radikala Dragana Todorovića, bivšeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića…

Kultura
Miro Vuksanović, Dragan Lakićević, Ljiljana Habjanović Đurović, Alek Vukadinović, Matija Bećković, Danilo Bećković, Želidrag Nikčević, Jagoš Đuretić, Vojin Ćetković, Miša Janketić, Vida Ognjenović, Petar Božović, Rajko Petrov Nogo, Nebojša Jevrić, Brana Crnčević, Pavle Vujisić, Žarko Laušević, Živojin Pavlović, Danilo Lazović, Dragan Nikolić, Mladomir Puriša Đorđević, Branko Baletić…

Mediji
Dragoljub Žarković, Manojlo Vukotić, Veselin Simonović, Danko Vasović, Slaviša Lekić, Vesna Dedić, Olja Bećković, Jugoslav Vlahović, Milorad Vučelić, Vesna Mališić, Radmila Stanković, Dragoljub Petrović, Obrad Despotović, Ljiljana Knežević…

Estrada
Sergej Ćetković, Željko Joksimović, Vlado Georgiev, Šeki Turković, Goga Sekulić, Željko Samardžić, Momčilo Bajagić, Rambo Amadeus, Braća Jelić – YU grupa…

Biznis
Miroslav Mišković, Miodrag Kostić, Radoman Božović, Milan Beko, Vojin Lazarević, Danko Đunić, Milija Zečević, Žarko Zečević, Milija Babović, Dragoljub Lekić, Ljuba Mihajlović Šiptar, Milan Grbović, braća Nicović, braća Rutović, Zoran Zečević, Nebojša Šaranović… i još pedeset uglednih imena iz sveta biznisa iz Srbije.

Sport
Novak Đoković, Jelena Janković, Ana Ivanović, Nikola Peković, Igor Rakočević, Dragan Kapičić, Dušan Vujošević, Dule Savić, Ljubiša Tumbaković, Tomislav Karadžić, Zvezdan Terzić, Nebojša Čović, Dejan Radonjić, Duci Simonović, Dejan Savićević, Predrag Mijatović, Zoran Filipović…

Nauka
Milo Lompar, Branko Popović, Justin Popović, vladika Nikolaj Velimirović, Šćepan Ušćumlić, Slavenko Terzić, Veselin Đuretić, Radmilo Marojević, Ratko Božović, Branko Vujović, Radojko Vučević…
Posebno se izvinjavamo što nemamo prostora da objavimo spisak svih uglednika i veoma poznatih lekara koje Crnogorci prisvajaju kao svoje perjanike, od Boška Đukanovića, preko Vasilija Jeremića, do Vasilija Kalezića… Kao i brojne pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije kojih je na hiljade, kao i nebrojene advokate, sudije i tužioce.

CRNOGORCI U VICU

Đe izlazi Crnogorac kad dođe u Beograd?
– Kako đe, pa u “Šćepan Braun”.

Budi se ujutro Crnogorac, gleda se u ogledalu i priča:
– Da sam malo višlji, bija bi’ ki Njegoš,
da su mi ramena malo šira, bija bi’ ki Obilić.
Supruga ga gleda iz kreveta i dodaje:
– Da ti je ona stvar kraća dva centimetra,
bija bi ki carica Milica.

5 komentara

Dodajte komentar
  1. 1
    Tomasevac Prestonica Militara

    U Vojvodini smo jako dobro upoznali ovaj mentalitet. naši dedovi su generacijama stvarali da bi neko došao i proglasio nas kulacima, 40 godina se busajući u partizanske grudi da bi posle 1990 počeo nama, potomcima Militara iz Bačke i Banata da “objašnjava šta je to Srpstvo” busajući se. Mi ne moramo da se busamo, mi znamo šta smo. Rukovodeći kadrovi iz hercegovine i crne gore useljeni u opljačkane kuće Nemaca su bili spremni na sve da bi došli do vlasti ili nezaradjenog imetka. Položaja, lagodnog života za sebe i familiju koju su stalno dovlačili iz rodnog kraja. Za takav mentalitet je zaslužna vekovna borba protiv Turaka kao i medjusobno, oko plena, jer kako mi komšija poreklom iz tih krajeva reće “Što raste na Durmitor” Dok smo mi bili uljuljkani evropskim vrednostima i pravnom državom na koju su nas Austrougarska i Kraljevina SHS navikle, ovi uporni i večito gladni gorštaci su nas tiho okupirali, ne oružjem, nego politokom navodne “ugroženosti države” od kulaka, narodnih neprijatelja, a kasnije neprijatelja Srpstva i pravoslavlja. Nikad se ne oznojivši dpdjoše do velikih stanova, kuća, preduzeća…učinivši čak da moramo učiti njihovu istoriju, njihove prvake proglašavati velikanima, dok se za naše, iz našeg sokaka nije znalo ni u jednom udžbeniku. Pa samo bitka kod Petrovaradina 1716 je imala aktera koliko cela Crna Gora stanovnika! Najvećeg Srbina Dimitrija Dositeja Obradovića nazivaju skitnicom i propalicom, namećući nam Petra Petrovića Njegoša i njegove ideje kao nešto Bogom dano i najbolje..a o čojstvu i junaštvu…ko o čemu..

  2. 4
    Neko od nas

    +,mika vecu glupost nisam video u zivotu.Znaci,po tvom misljenju,svi Srbi su neki vlasi i gurbeti(opet neka ciganska”zgadiJa”.Svasta bih ti sada napisao,ali se bijom da mi komentar nebi bio pusten..I Lana ozbiljno gresi.Nisu svi Srbi iz Crne Gore,nego su staro juznoslovensko pleme-Srbi,poreklom iz krajeva koji obuhvataju danasnju Hercegovinu(skoro celu),hrvatsko i crnogorsko primorje u od usca reke Cetine u Jadransko more,pa sve do Draca u Albaniji,skoro celu Bosnu,osim,mozda(?),nekih severo-zapadnih krajeva,celu Rasku(ono sto muslimanski zivalj naizva’sandzak”),Kosovo i Metohiju i centralnu i zapadnu Srbiju.Na tom prostoru,nastaje sprva srpska srednjovekovna drzava u 7.stolecu,pa nakratko nestaje,da bi ponovo ojacala i trajala skoro neprekidno narednih 8vekova,do pada pod osmanlije,koje je trajalo mnogo,daleko manje od 5vekova!.Ne racuna se ropstvo pod nekim od 1.izgubljene bitke(1371),do poslednje dobijene(1912.),nego od pada poslednje neosvojene teritorije(a to su teritorije Srba u Zeti,Hercegovini oko 1490-1500te,i Srba u Vojvodini,oko1520tih),do prvih oslobodjenih srpskih teritorija u Crnoj Gori,odn.osamostelljenja Mitropolije Cetinjske od osmanlijske vlasti jos 1697.godine..To je samo 150ak godina.I dosta vise podela nas Srba na:Srbe”precane(vojvodjane,a tu bi mogli da se delimo na:Sremce,Bacvanei Banacene)na Srbe Licane,Kordunase,Banijce,na Hercegovce i Crnogorce,na Sumadince,na Ere(uzicki kraj)..itd..itd..ni manjeg naroda,ni vise podela.Delimo se na kraj odakle smo,delimo se na to jesmo li naprednjaci ili demokrate(naravno,spomenuh,meni licno, obe odvratne partije,posto su najmnogoljudnije),da li smo grobari ili delije.Dosta vise sa podelama!Mi smo Srbi.

+ Ostavite komentar