REPORTAŽA, MEDENICA: "Kalenić" za poslednje kafanske Mohikance

Sećam se subotnjih jutara u za mene još stranom gradu, kada bi Momčilo komandovao pokret, a burazer i ja za njim - ko na jutrenje u "bogomolju" gde se krstilo i okađivalo lozom, "trinaestojulkom" ili kakvom domaćom, koja bi se krišom pronela stolovima.

Valjda je Crnogorcima, iliti u našem slučaju Srbima iz Crne Gore, "Moskva" nekako prirodno na srcu, dok je "Kalenić" bio daleko, tamo negde na senovitom brežuljku prozaičnog imena - Vračar! Malo šta se u "Kaleniću" promenilo od 1938. godine, kada su preko praga prešli prvi gosti. Isti soj onih koji i danas sede na drvenim stolicama i čekaju konobara, ne da bi poručili, već da bi saslušali šta će taj jedini i neporecivi autoritet u kafani preporučiti.

Kafana srpska institucija

Zato što se držimo tradicije, a tradicija podrazumeva negovanje onog što su ljudi utemeljili kao nešto što im prija, što vole i što ih svraća ovde već decenijama... razgovaramo sa mlađanim upravnikom (a ne menadžerom, bogu hvala) Nedeljkom Cvijetićem, izdankom poslednje generacije koja je zapamtila škripu drvenih vrata i čaše "đurovače" kad zazveče ko petoparac kad tresnu o pod i prsnu u stotine parčića.

Voli kafanu, zapravo poštuje je kao jedinu instituciju koja je neporecivo to i ostala, mada smo dobrano satrli kafane, pa sad jadikujemo za dušom koje više nema, stojeći na vetrometini bez valjanog šanka da se iza njega sakrijemo dok bura ne prođe.

Ruku na srce, odolela je još poneka. Ne daju ih oni retki posvećenici koji shvataju da mesto vrednim pomena ne čini kitnjasti ambijent, već ljudi.

Oni narodni tribuni koji su posle čašice više znali da ustanu, održe pripite govore, izrecituju nabacane stihove i zaključe onim: "Šta pije kafana?" "Kalenić" je jedno od tih mesta. Ako ne poslednje, onda je sasvim sigurno među poslednjim zbegovima onog što se namernicima danas prodaje kao autentičan prestonički brend, duh Beograda!

- Upravo tako, jer ovde ne uslužujemo goste već prijateljujemo s njima, poštujemo svakog kao da je najvažnija osoba na svetu, što za nas i jeste, jer kafana je sastajalište ljudi pre svega, činili oni elitu ili strčali do nas s obližnje pijace... da, to jeste suština kafane, "Kalenića" ponajviše, možda i poslednjeg autentičnog hroničara Beograda kakvog ga pamtimo i mi dođoši i oni koji su došli koju stotinu godina pre nas, potencirajući one oble i tanke što imaju prestoničko poreklo, mada je u kafani poreklo svima isto gost!

Rekoh, u kafani su jedini neprikosnoveni autoriteti konobar i fajront - "Očenaš" ovog divnog mesta u kojem nema televizora niti muzike, osim kad gosti zapevaju, a za ono prvo mogu u kafiće i kladionice, ako im se već ne sedi kod kuće i druguje s daljinskim...

Od pikula do šlajpciga

Setih se, sedeći s Jovanom Maljokovićem, legendarnim džezerom koji ni ovog zubatog jutra nije propustio kafu u "Kaleniću", reči starijeg Nedeljka, čuvenog Neđe, starog konobara gospodskog držanja, na čemu se inače insistira u "Kaleniću", kako se nekad postajalo konobar i koja su to znana imena proslavila ovu kafanu, ili je, pak, jednako ona njih..?

"E, kako je to nekada bilo?! Mnogo je vremena trebalo da prođe pre nego što zaslužiš i zadužiš "šlajpcig" (čuveni konobarski novčanik, ko harmonika) i belu bluzu s ruskom kragnom. Da bi stavio hanglu preko ruke (ono što u neznanju nazivamo krpom) morao si da prođeš put od pikula, momka koji samo prazni pepeljare; jelonoše; vinonoše; šefa rejona, pa tek do ober konobara posle ihaj godina!

Baš zbog takvog drila konobari i jesu bili poštovani, njima su se gosti poveravali znajući da su njihove tajne i teskobe "bačene u bunar" kad se kažu konobaru. Njemu su verovali na preporuku i nije se dozivao vikom preko pola sale, ali su konobari i ginuli za svoje goste. Takođe, bili su alibi za mala bračna neverstva, sapatnici u tugi, sabraća u veselju, prijatelji u nevolji... Svi mi zajedno, gosti i osoblje, kafanu smo činili onim što jeste..."

Tako je govorio stari čuvar šlajpciga onih godina kada smo meračili gutljaje najbolje domaće kafe i slovo o "Kaleniću" u kojem se na sreću ništa nije promenilo od tad: konobari su i dalje isključivo školovani ugostitelji, uštirkana bela košulja s leptir mašnom, gospodsko držanje i lak korak.

Predali smo ih bez borbe, naivno verujući da "građanima sveta" ne priliče plehane pepeljare, karirani stolnjaci...

 

Za ovim stolovima su "predsedavali" državom, ma šta državom - vaseljenom: Pera Kralj, Đuza Stojiljković, Petar Božović, Gaga Nikolić, Bata Živojinović, Ruža Sokić, Tanja Bošković, Jaša Grobarov, Žarko Paspalj, čuveni doktor Vlada Radoman, Zoran Hristić, Momo Kapor, Bogdan Tirnanić, Pavle Vujisić, Gidra Bojanić, pa za njima čitava plejada političara iz onih samoupravnih vremena, kao i potonjih, koji su baš u kafanama osnivali stranke i nazdravljali boljim vremenima, verujući da će im baš oni kumovati.

Zajedno smo ovde, gosti i mi, nazdravili za duše svih koji su nas pozdravili pre "fajronta", zaključno sa Gagom Nikolićem, gospodinom koji je kafanu činio gospodstvenom, jer baš kao što ste rekli, kafanu čine ljudi! Bogatstvo ove kafane jeste upravo činjenica da su današnji gosti sinovi, kćeri i unuci naših starih gostiju. Oni koji su se kao deca igrali oko ovih stolova.

Za upravnikom Nedeljkom je dovoljno godina konobarskog staža, pre svega iz dana kada je znanim gostima još s vrata prinosio piće, ne čekajući da naruče, jer u svojoj kući nisu imali potrebu za tim.

Pa opet, i pored svih pomenutih znanih imena, u kafani nikada nije bilo, niti će biti, takozvanih VIP gostiju! Kod pravog konobara, baš kao i kod pravog upravnika i časnog gazde, prioritet ima samo onaj gost koji je prvi seo, makar se njegova porudžbina svela na jedno piće, a njegovo ime ne značilo ništa nikome osim njemu. Tako je kod nas bilo, tako će i biti.

Njemu su verovali na preporuku i nije se dozivao vikom preko pola sale, ali su konobari i ginuli za svoje goste. Takođe, bili su alibi za mala bračna neverstva, sapatnici u tugi, sabraća u veselju, prijatelji u nevolji... Svi mi zajedno, gosti i osoblje, kafanu smo činili onim što jeste...

Tako je bilo u svim kafanama u kojima sam radio, a sve do jedne su bile svetinje nekadašnjeg Beograda... pobrajamo ih, recitujući "Plavu grobnicu" palih svetinja boemskog duha grada koji je živeo i umirao u svojim kafanama! Nažalost, pale su kao prva žrtva "nasušne" potrebe da se menjamo, odnosno nečije nakaradne potrebe da nas promeni i raskoreni.

Predali smo ih bez borbe, naivno verujući da "građanima sveta" ne priliče plehane pepeljare, karirani stolnjaci, čaše od 0,5 i prozaične karte jela u kojima tranzicionog čoveka vrebaju gastronomske ale i bauci...

Onoga čime se pametniji od nas ponose, mi smo odlučili da se preventivno postidimo ne bismo li se na sebi svojstven način učinili pametnijim.

Zato i ne volim priče o kafanama jer vremenom postaju epitafi i nekrolozi, mrtvo slovo na papiru o "bogomoljama" zgaslih "kandila" i palih "oltara" na kojima je Beograd nalakćen sitnio svoje vekove.

"Kalenić" je jedno od mesta gde su narodni tribuni posle čašice više znali da ustanu, održe pripite govore, izrecituju nabacane stihove i zaključe onim: "Šta pije kafana?"

Na sreću, ima još ljudi nalik Dragoslavu Okilju, posvećeniku, zakupcu, koji se nekoliko minulih godina bori da stihija ne odnese "Kalenić" znajući kao stari ugostitelj koliko znači Beograđanima, koliko i namernicima koji u "Kalenić" dolaze kao poklonici, čuvši za to divno mesto na bregu prozaičnog imena, baš kao i ja onih godina kada je ćale subotnjim jutrom putovao u "Moskvu"... Pesma nas možda jeste održala, ali kafani hvala jer i pesmi je ona bila zbeg, baš kao i znanim i neznanim tribunima koji su u njoj imali svojih pet minuta da uz zdravicu predsedavaju vasionom...

Kalenić drugi dom

Ono što "Kalenić" osim atmosfere i više od sedam decenija postojanja, slavnih gostiju i čuvenih konobara čini jedinstvenim jeste i meni sa više od 20 kuvanih jela svakog dana, onaj kafanski u najslavnijem značenju te reči.

Ovde se još mogu pojesti vrhunska kavurma, škembići, pihtije, nadaleko, čuveni ćevapčići, gospodski pasulj, sarmice, podvarak, kolenice, ribić, teleća glava u sosu, ajvar, kajmak, turšija, kuvana jaja, popiti podgrejana rakija i vino (nikako kuvani, pravi konobari kažu da je neoprostiva greška pustiti rakiju i vino da prokuvaju), raso... i još toliko toga što zapravo čini kućnu trpezu, čemu kafana od postanka i teži - da svojim gostima bude drugi dom, svidelo se to nekome ili ne.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);