REPORTAŽA, MEDENICA: Koliko Krajine može stati u 6 ari kraj autoputa za Zagreb?

"Iz Srba, jes, eto ga opet bio udarna vijest minulih dana zbog one pomahnitale novoustašije što ne da da se priđe spomeniku ustanicima i poklanim Srbima, a ti ustanici su i domove njihovih očeva i dedova branili, ali nema ko tome da ih nauči kad poteraše i proteraše sve srpsko iz Like"

Koliko Krajine može stati u šest ari vetrometine kraj autoputa baš ka Zagrebu?!

Čitava, bogme! Vascela, a ne treba joj zapravo ni šaka zemlje, evo je belasa u oku Marka Đilasa, svila se pod kapke, noći i jutri Dinara pod trepavicama gromkog Krajišnika, sve mu rodnog Srba kud god pogleda...

- Ponajviše kad sklopim oči i usnim. Dođe mi u san, vratim mu se, vrate se one godine, one što su... - stade. Nesta glaščine iz ljudine britke i brze reči, samo se preko naočara zagleda u daleke ledine i zaćuti govoreći tišinom najgromkije!

- Iz Srba, jes! Čukunđedovina, pa i dalje! Dok bi mogao kopat u zemlju i kamen tu su nam koreni, pa i još lakat dublje... Iz Srba, eto ga opet bio udarna vijest minulih dana zbog one pomahnitale novoustašije što ne da da se priđe spomeniku ustanicima i poklanim Srbima, a ti ustanici su i domove njihovih očeva i dedova branili, ali nema ko tome da ih nauči kad poteraše i proteraše sve srpsko iz Like...

Iz Srba, jes, ko što odreže u reči, ustaničkog kraja u kojem je vazda bilo nedovoljno srpskih vratova za ustaške kame...

- Pa, i uz svu nenamirenu krv iz Drugog svetskog rata živelo se normalno! Mi smo se trudili da živimo normalno, da ne mrzimo, da ne kunemo, da ne upiremo prstom, pa opet im ni to nije valjalo, opet nas je previše ostalo za njihov ukus i opet se Srb digao na oružje kad su potomci krvoždernih predaka navalili ko stihija te proklete '91. - kućevna i gostoprimna familija Đilas bila je, kažu, nadaleko na dobrome glasu.

Marko autoprevoznik, Nevenka mu tek izrodila sina i kćer, dokućivali ono što je od praotaca ostalo, kad...

- Ode sve u vražju mater! Dignemo se na oružje kad su naoštrili kame, nismo hteli rat, ali nismo hteli ni da budemo ovce za klanje i da ćutke, pognutih glava predamo zavetne pragove i ognjišta! Prvih dana sam se već javio u stroj čuvene Prve motorizovane brigade Krajine, jedinice koja je priskakala tamo gde je bilo najteže!

O mojoj Neni da pišete, deco! Ta je veći junak od mene, pustite vi Marka, ona se uz naše Ličanke prihvatila najtežeg rata: da očuva decu i kuću

Tamo gde probiju liniju mi smo uletali ko čep i tukli dušmana, al onako kako priliči srpskom vojniku - nikad mučki, nikad zverski, nikad neljudski kao oni, već kako doliči potomku slavnih predaka - junački i čojstveno... - borbe su legendarnog potporučnika Marka vodile uzduž i popreko Krajinom, vojska ga je volela, cenila, bespogovorno verovala idući korak za njim jer nikad nije komandovao: "Juriš", već isključivo "Za mnom", ne znajući često nedeljama šta je sa Nevenkom, šta je s decom, jer daleko su bili od sigurnog, nije ih poslao preko Save, već su ostali kamenu Đilasa da čuvaju temelj i čekaju svog junaka, il vest o njemu, najcrnju...

- O mojoj Neni da pišete, deco! Ta je veći junak od mene, pustite vi Marka, ona se uz naše Ličanke prihvatila najtežeg rata: da očuva decu i kuću, a uz to da pomogne borbu za opstanak Srba u Hrvatskoj, ko lavica lička... - na oko krut, al tek na oko, smekša i glas i pogled sedog gorostasa kad pomenu svoju Nevenku i pozva je uza se, na klupu do zida kuće, uz trobojni barjak za koji su oboje jednako postradali.
- Ispričaj im, Neno, reci za svoje rane... - zagledasmo se u tihu i nenametljivu ženu, vazda nasmejanu! Ne seda, prinosi na sto čega god ima u kući! I ako zafali za njih, za goste neće...

- A šta ja da pričam, Marko, bi šta bi, isekoše me rafalom i bogu hvala pretekoh... - jednako kao da govori o čijoj tuđoj muci, predalekoj i neznanoj, al to je Lika tesala da trpi, bori se i postrada za dom i porodicu.

- Bila sam s Kolom srpskih sestara kod Skočaja, tu je bila prva linija fronta, došle smo da donesemo hrane, medicinsku pomoć, da se razgovorimo s borcima, znali su i ovi s druge strane da smo tu u humanitarnoj misiji, da nijedna od nas ni štap nije imala, al opet, eto, sasuše nas rafalima i jedan od njih mene preseče preko desne ruke pa čitavom širinom trbuha... - opet s osmehom, bez jeda i srdžbe govori, sećajući se kako je najpre ništa nije zabolelo, samo je utrnula, pa sekundu kasnije osetila kao da joj je nešto čitav trbuh izvukao napolje, a onda se zateturala, pala i...

- Tu je blizu bio položaj i mog Marka! Čuvši pucnje stigao je, kažu, ko vetar! Na njegovom sam krilu ležala, on me je previo, on nije dao da umrem ne mareći hoće li neki rafal saseći i njega... - namršti se Marko kad Nevenka prepričava svoje rane junačke! Bole ga, čini se, više nego njegove, a u njega rana...

- Nevenku su mi sasekli 16. avgusta '94. ja na položaju dok se ona oporavljala u bolnici, a deca, tek prohodala maltene, bez oca i matere kod babe i dede! Taman se ona sirota oporavila malo, kad njoj stiže vest koju je svaka od žena očekivala ne nadajući joj se... - naime, nepuna tri meseca kasnije, u novembru, transporter kojim je Marko Đilas upravljao čisteći put svojim vojnicima naišao je na minu i...

- Prasak. Zaglušujući. Tišina, pa jauci... - za tim praskom i tišinom ostale su Marku noga i dva prsta desne šake.

- Prebace me u Knin, iz Knina u Beograd na VMA, odatle se posle nekog vremena s probnom protezom vratim mojoj Krajini i jedinici na položaju, pa me pozvaše opet u Beograd, u "Rudo" na rehabilitaciju.

Mir Beograda i savlađivanje prepreka novog života, invalidskog, ispostavili su se gori od godina ratovanja, ranjavanja, pogibija saboraca, leleka majki na svakom koraku...

- Tu u "Rudom" me je zatekla vest o padu Krajine! Gledam vesti, suze liju, ne verujem, mislim sanjam opet, al zbilja vraća u slepi kolosek! Gledam kolone, ne znam šta je s mojima, nema ni reči, ni glasa o njima, pa presečem da pođem u susret, kako god, puzeći ako treba, al mi ne dadoše... - čitavih osam dana Marko nije čuo ni reči o svojima! Ni glasa o Nevenki, deci, roditeljima, ognjištu... Ništa osim slika spaljenih srpskih sela i leševa razasutih po ulicama, okućnicama, njivama, baštama, voćnjacima... Gde su koga zatekli tu su "vajni" bojovnici i presudili na najmonstruoznije načine!

- Tek osmog dana kad smo stigli do pred Požarevac, do motela "Jerina", uspem da dođem do telefona i javim se Marku! Samo je reč bila dovoljna da oboje odahnemo i da oboje vrisnemo u plač... - opet se tiho, ne želeći da remeti šta, javi heroina koja je, videvši prve zbegove noći 3. avgusta i komšije kako pakuju naramke, probdela do jutra razmišljajući šta da čini, pa presekla...

- Izjutra sam namirila stoku, odvezala je i pustila! U traktorsku prikolicu spakovala sam šta je moglo stati od najosnovnijih stvari, pokupila starce i decu, pa za zbegom, kako nam bog da... - Bog bi i dao, al Hrvati nisu davali mira ni koloni izbeglica!

Nevenku su sasekli 16. avgusta '94, a deca, tek prohodala maltene, bez oca i matere, kod babe i dede! Taman se ona sirota oporavila, kad stiže vest - transporter kojim je Marko upravljao čisteći put svojim vojnicima naišao je na minu

Nevenka Đilas, dvoje dece jedva stasale da išta zapamte i starci našli su se baš u onoj koloni koju su zverski tukli iz vazduha, minobacačima, tenkovima, haubicama, čime god su stigli samo da im što brže zatru trag pre nego se dokopaju Republike Srpske il Srbije!

- Izginulo je ljudi u tim napadima, Gospod da ih pomiluje, al smo terali napred, znajući da su nam za petama i da će nas pobiti sve do jednog bez reči i milosti! Udarali su i noću, kad bi zbeg zastao na počinak, pa je metak iz avionskog mitraljeza prostrelio i prikolicu našeg traktora ne okrznuvši nikoga u njoj, samo nas je bog sačuvao... do lani su čuvali i oni tu prikolicu kao spomen, sad je još samo ostao traktor u dvorištu, nemi saputnik i sapatnik golgote jednog naroda, zoreći se s trobojkom na sebi i tablicom zavičaja - Gračac!

- Čim smo se čuli i kad sam saznao gde su, odmah sam s rođakom taksistom pošao po njih! Dve smo godine bili po familiji, pa od '97. do 2010. u jednoj oronuloj i skoro paloj baraci u Zemunu iz koje su nas naposletku isterali, a onda dobismo od radikala ovde u Grmovcu plac, pa polako, ciglu po ciglu, blok po blok...

Danas je, na sreću, ako je to istinska sreća, ova priča daleko iza njih i tek sećanje koje će vremenom izbledeti ko...

Zapravo, neće, previše je Krajine u tim očima, ako je uopšte može biti previše?!
Marko od onog dana kada je doveden u "Rudo" više nije kročio u svoj Srb, a voleo bi, ali...

- Sve je spaljeno i zatravljeno, popljačkano! Otišao bih, al bojim se da im otćutao ne bih jer nikom se neću izvinjavati što sam Srbin, naprotiv, ponosim se time, pa bi slutim bilo belaja! Otići ću još jedanput samo, nekad, samo da se uslikam u mom Srbu, pa nek ide...

- Sreća je ovo, sine, da ne hulimo na boga! Sve smo izgubili, ali smo sačuvali glave, a evo su nas i deca blagoslovila unukom Markom, dedinim imenjakom, i unukom Stašom! Šta više da tražimo?! Potrkovismo kuću, Marko i ovako s protezom vozi i radi kao autoprevoznik da preživimo, deca su zdravo i dobro, glave na ramenima, a Krajina u oku, srcu i duši doveka... - jeste ovo što govori Nevenka zapravo istinska sreća, al s mukom i nesrećom izrođena!

Nikad ova vetrometina uz autoput neće biti koren, odnosno korjen, niti će Marko Đilas, koliko god daleko gledao, ugledati Srb!

Pa opet, čovek da se posrami gledajući ih kako se iskreno, dobrodušno osmehuju i iznose na astal sve do duše!

Sve su izgubili, al imaju čemu da se raduju!

Život zaista jeste ko voda - uvek nađe put i nastavi svoj tok, što smo mi, uljuljkani u imanje i bezbrigu, odnosno daleko manju brigu - zaboravili!

Treba li Marko bez noge da nas podseti na to?!

Treba li Nevenka, sasečena kuršumima koji nisu ni okrznuli osmeh da nas podsete na to..?

Doveka će, verovatno, lutati za svojim mirom, ali su barem smiraj našli!
Mi ni to, pa mu ova priča više dođe kao slovo opomene nama koji vazda ištemo više negoli o njima koji ništa više želeli nisu od onog što su imali, pa je i ti bilo "previše"...

Pa eto odgovora na ono pitanje s početka: koliko Krajine može stati u šest ari vetrometine kraj autoputa baš ka Zagrebu?!

Čitava, bogme! Vascela, a ne treba joj zapravo ni šaka zemlje, evo je belasa u oku Marka Đilasa, svila se pod kapke, noći i jutri Dinara pod trepavicama gromkog Krajinšnika, svo mu rodnog Srba kud god pogleda...

ROĐENI POBEDNIK

O kakvom čoveku zapravo govorimo možda najrečitije ilustruje činjenica da Marko, zvanično invalid, čovek bez noge, jeste samo to - invalid, nikako i hendikepiran jer živi život kao da su štake tuđe, kao da ih je uzeo tek nekom da ih pričuva.

- Aj da malo budem neskroman pa da kažem da se bavim reli vožnjom i to više nego uspešno, bogami... - zvuči neverovatno zar ne, a puka istina.

- Dve godine zaredom sam vicešampion Srbije u reli trkama vojnih i mirnodopskih invalida, a 2014. sam, da napomenem i to, bio i šampion... - sjaje na stolu medalje trkačkog asa, koji, rekosmo, jeste invalid, ali nije bogalj kako to samo mi posprdno umemo da krstimo, već su bogalji u glavama oni koji na ovakve ljude gledaju ispod oka, s lažnim sažaljenjem i iskrenim čuđenjem kako uopšte mogu živeti, zaboravljajući one dve Kusturičine: "Smrt je neproverena glasina" i "Život je čudo", baš kao i Marko i Nevenka Đilas, jedni od mnogih, jednih od toliko sličnih priča koje su nadživele muku i pakao!