Reportaže
15.06.2016. 09:36
ekspres
REPORTAŽA, MEDENICA: Novo groblje u Beogradu, živa istorija Srbije u humkama
Rečitije je ćutke šetati grobljem nego govoriti o njemu, jer ovom muzeju na otvorenom ne treba kustos, ne ište vodiča, ne traži ništa osim vremena da samo ispriča svoju priču od groba do groba
Bio sam klinac te '83. godine, avgust je kusurao poslednje dane, prodavao sam stripove s ortakom na pločniku kraj spomenika Vuku Karadžiću, predaleko od kuće...
Neka starija ekipa nas je oterala iz Knez Mihailove ulice, tamo je bila lova u stripovima, ali ovde je bila istorija koje tog jarog dana nisam bio ni svestan...
Jasno se sećam mase, nepregledne mase koja se odjedared spustila niz Ruzveltovu ulicu i straha od ljudi koji niti su me primećivali, niti želeli da naude, ali ih je jednostavno bilo previše, u talasu u kojem je nestalo i pločnika i stripova i neke platnene torbe u kojoj smo ih dovukli... i da, sećam se žamora, dalekog i nerazgovetnog, ali čujnog, eho pomenute istorije u koju sam silom prilika bio uvučen - sahrane Aleksandra Leke Rankovića!
No, ovo nije priča o njemu niti o tom danu, ali jeste o mestu s kojeg je dopirao žamor, značajnijem od oklevetanog narodnog heroja, većem od hiljada sličnih istorijskih dana na njemu jer i samo je zbornik dva veka istorije mada "tek" groblje, ali je ponajmanje samo to - Novo groblje u Beogradu, senoviti grad neumrlih...
- I više od toga, možda, s obzirom na to da je te 1983. proglašeno za kulturno-istorijsko dobro od velikog značaja za Srbiju, a od 2004. nalazi se na listi Asocijacije kulturno značajnih groblja Evrope... - možda bi reči Dragana Baltovskog, direktora JKP "Pogrebne usluge" zvučale pretenciozno, pomalo i neprimereno mestu kojim tabanamo kroz drvorede i posvećenu tišinu da nije zaista tako kako veli, jer slovo o Novom groblju jeste priča o živoj istoriji Srbije u humkama!
Rečitije je ćutke šetati grobljem nego govoriti o njemu jer ovom muzeju na otvorenom ne treba kustos, ne ište vodiča, ne traži ništa osim vremena da samo ispriča svoju priču od groba do groba.
Vojvoda Živojin Mišić grabi Cerom dok vojvoda Putnik sokoli seljaka ratnika junaka da opankom učini još samo taj jedan korak i...
- Nekada je bilo daleka periferija Beograda zbog čega je narod i negodovao kada je na ovih 30 hektara premešteno tadašnje groblje s Tašmajdana, ali se vremenom grad svio oko njega, prišao mu na korak, kao da čuva na mrtvoj straži mir velikana kojim ovde jeste poslednja kuća, ali žive u nama i kroz nas svojim neumirućim delima... - istina, posvećeniče i čuvaru Zejtinlika usred prestonog grada.
PROČITAJTE JOŠ:
REPORTAŽA, MEDENICA: Stazama malog Jože u Kumrovcu, u potrazi za novim Titom
POSLEDNJI ČISTAČ CIPELA: Kako je izumrla beogradska gospoda
Pretenciozno, ne! Zejtinlik, zaista! I "Plava grobnica" i Solunski front, književne večeri bez i jedne reči, bijenala, kafanske tribine, okamenjeni tribuni u nekazanim mudrostima, budućnost isklesana u prošlosti...
- Tačno, sve je to Novo groblje! Šetajte, pozdravite istoriju, velikane, ono što volimo u sebi zbog ljudi koji su nam ostavili u nasleđe sve najbolje u nama... - nema ovde mesta velikim rečima i jalovim tumačenjima, zaista, jer kako biti rečitiji od Branislava Nušića kad stanete pred njegov dom, baš kako i slovi na kamenoj piramidi, šta reći Miljkoviću i s kojim pravom zapitati išta veličinu koja u mramoru recituje tišinu, o čemu polemisati s Dobricom Ćosićem, šta dodati na Kišove reči dok dobuju krošnjama, kojim stihom odgovoriti Nadeždi Petrović, reći Radoju Domanoviću da danas njegova dela živimo životnije nego kada ih je zapisivao rugajući se dubinama ljudske gluposti i visini pada?!
Da, svi su tu, čekaju da Skender Kulenović i Petar Kočić kažu koju na otvaranju izložbe Paje Jovanovića, da Andrić zamišljeno, blago pognute glave i odmerenog koraka prošeta svojom ćuprijom pozdravljajući tiho Stevana Sremca, Simu Matavulja, Duška Radovića, Milana Rakića, Đuru Jakšića, Jovana Cvijića, Hristića, Garašanina, Kolarca, Cvijića, jednako zamišljenog Nikolu Pašića dok gladi bradu pred Đeneralom Pavlom Jurišićem Šturmom.
Da, svi su tu, ljubazno zastanu kad im se obratite moleći za sekund blagovesne i sveznajuće tišine.
Serdar Janko Vukotić prima raport prostreljenih brigadira komandujući da se po cenu svake crnogorske glave mora držati odstupnica srpskoj vojsci!
Vojvoda Živojin Mišić grabi Cerom dok vojvoda Putnik sokoli seljaka ratnika junaka da opankom učini još samo taj jedan korak i...
- Pogledaj, junače, pogledaj i stidi se svojeg junaštva naspram njenog! Pogledaj i jurišaj za slavu Srbije... - kao da grmi pokazujući na Milunku Savić, svu krvavu od rana dok je kuršumi vraćaju dva koraka unazad pre nego zagrabi tri napred, u trku, ne čekajući nikoga do Boga, a Bog u onom čuvenom šancu na obali Dunava pred kojim major Dragutin Gavrilović i kuraži i drži opelo braniocima Beograda.
Više od 1.500 vajarskih remek-dela Meštrovića, Samojlova, Deroka, Androsova... Ovde grobovi čine najveću umetničku zbirku pod svodom
Ko će da ućutka grohot smeha Pavla Vujisića dok nešto prepričava Zoranu Radmiloviću, a ovaj kradom Čkalji da ne čuje Ljuba Tadić dok zamišljeno sluša Žanku Stokić, valjda polemišu šta o delu Petra Lubarde, ko će ga znati?
Čkalja zna ali taji ili nema vremena za razgovor dok se razgovara s Valterom, Gagom, Batom Stojkovićem, Stevom Žigonom, Stupicom?
Pevaju ruski heroji iz Nekropolja, čujem "Rjabinu", kunem se, dok kosturnicom srpske sabraće i sapatnika odzvanja "Tamo daleko" ne natpevavajući se već nazdravljajući svakom strofom braći po stradanju, veri, ideji da se za Srbiju ima rašta i roditi i mreti!
Više od 1.500 vajarskih remek-dela Meštrovića, Samojlova, Deroka, Androsova... Ovde grobovi čine najveću umetničku zbirku pod svodom koji je, kao malo gde, baš na ovom mestu najbliži zemlji.
Da čovek ispruži ruku i uspe se na prste dodirnuo bi ga, rukovao se s vekovima...
Da, evo groba čoveka koji mi tog avgusta '83. nije značio ništa, komanduje Alejom narodnih heroja - Aleksandar Ranković!
Šta i da mu spočitam, a i kako bih dok Koča Popović postrojava Prvu proletersku dok Krcun nepoverljivo gleda u namernika što tišinom remeti tišinu jer moja je puna nemira, dok njihova...
Ko će da ućutka grohot Pavla Vujisića dok nešto prepričava Zoranu Radmiloviću, a ovaj kradom Čkalji da ne čuje Ljuba Tadić dok zamišljeno sluša Žanku Stokić, valjda polemišu šta o delu Petra Lubarde, ko će ga znati?
Imena iz udžbenika istorije, ofanzive i juriši u mermeru: Drapšin, Goša, Cana Babović, Ljubičić, Velebit, Raštegorac, Ljubičić...
Odavno su pali ideali za koje su ginuli ali su ih nadživeli pomireni samo na ovom mestu sa vojvodama, serdarima, Đeneralima, dvorskim namesnicima i nama koji poklonički hodimo stazama koje tek na oko vode do kraja, a na kraju - beskraj Novog groblja, mesta žive istorije doveka "porobljene" u kamenu, mermeru i istini da groblje umešnije zbori ono što danas ne umemo ni da sročimo!
Neprijatni prijatan mir, apsolutna tišina mimo leleka i plača, stradalnište živih ukoliko ne shvataju kojim mestom gaze i ako ne znaju kakvim se korakom ovde gazi - plitkim, jedva čujnim, paperjastim, da bat ne remeti najrečitiju tišinu Srbije uz poneki akord i prkosni stih Milana Mladenovića koji je tada znao što mi danas ne znamo - "ima još par godina za nas", ali i čitavi vekovi nas na mestu koje bi neki nazvali tek grobljem...
PROČITAJTE JOŠ:
SRBIJA DO BUVLJAKA: Sve što ste uvek hteli da kupite, a niste znali gde da tražite
REPORTAŽA, MEDENICA: “Kalenić” za poslednje kafanske Mohikance}
Komentari
