DUŠAN MAKAVEJEV I PURIŠA ĐORĐEVIĆ NE MOGU DA SNIME FILM U SRBIJI

DUŠAN MAKAVEJEV I PURIŠA ĐORĐEVIĆ NE MOGU DA SNIME FILM U SRBIJI


Moje viđenje problema u finansiranju naše kinematografije počiva na tome što se to već godinama odlučuje jednim, uslovno rečeno, pogrešnim putem, i mislim da sadašnji direktor Filmskog centra Srbije, Boban Jevtić, radi na tome da se to ispravi, a to je da se svi filmski stvaraoci ili autori ne stavljaju u jedan koš. Sramota je to da se Goran Marković i Miša Radivojević prijavljuju na isti konkurs na koji se prijavljuju debitanti

Njegova karijera je impozantna, ali nije poneo titulu slavnog glumca zato što je nenametljiv, tih i skroman. On je glumac, a ne zvezda. Svetozar Cvetković (60) je dobar i prijatan čovek, markantan, gospodskog držanja, koji olako osvaja simpatije publike, kako na pozorišnoj sceni, tako i na filmskom platnu. Nikada nije privlačio pažnju skandalima. Bio je producent u četiri filma: „Kako su me ukrali Nemci“, „Buđenje iz mrtvih“, „Odba­čen“ i „Turneja“, a u tri mandata je bio i upravnik Ateljea 212.

Prošle godine ostvario je najveću pobedu, izborio se s najtežom bolešću. O tome ne želi da priča: „Neke stvari za svakog čoveka su jako intimne, i to bi trebalo da ostane intimno, pa čak i ako je vezano za zdravlje. Dobro se osećam, radim, uživam na poslu i srećan sam s porodicom.“ Vratio se premijerom u JDP-u i trenutno snima dokumentarac o Dušanu Makavejevu. U intervjuu za „Ekspres“ govori o karakteru pozorišta danas, empatiji, konkursima za filmske projekte, o boemiji i Zoranu Radmiloviću, o razlozima zašto smo ostali bez bioskopske publike…

Igrali ste u više od 60 filmova i još toliko, ako ne i više, predstava. Koja uloga je bila najbliža Vašem karakteru i razmišljanju?

– To je zanimljivo pitanje zbog toga što obično kad ljudi pitaju takvo pitanje, oni pitaju koja vam je uloga najdra­ ža ili šta smatrate za svoju najbolju ulogu. Ja obično ne znam da odgovorim na to pitanje, ali nešto što bi moglo da bude najbliže nečemu što je moje razmišljanje jeste ono što sam u poslednjih petnaest i više godina radio s Mišom Radivojevićem, jer su to neki filmovi i neki projekti koji su na neki način izražavali i njegove stavove o društvu u kojem živimo, a u dobroj meri i moje.

Prvi film je bio „Ni na nebu ni na zemlji“ iz 1993. godine.

– Tako je. To je bila, uslovno rečeno, zanimljiva godina, u smislu da nije imalo od čega da se živi, ali je taj film ostavio velikog traga. U tom filmu ima čuvena rečenica koju izgovara Zoran Cvijanović da je ovo jedina zemlja iz koje se u Australiju putuje autobusom – i to je tako jedna refleksija na to vreme i na jednu realnu situaciju u kojoj smo živeli. Prošlo je deset godina otkad smo radili naredni film „Buđenje iz mrtvih“, potom „Žigosan“, odnosno „Odbačen“, i na kraju „Kako su me ukrali Nemci“. Ovi svi filmovi koje sam radio i kao producent u dobroj meri, pogotovo „Buđenje iz mrtvih“, jesu na neki način mučni filmovi jer održavaju jednu muku koja postoji u društvu i u nama i reflektuje se na jedan umetnički način. To su neke stvari koje su me u poslednje vreme najviše zaokupljivale.

Svetozar Cvele Cvetkovic, Nemanja Jovanovic (14)Film o stradanju Srba u ustaškim logorima je od nacionalnog značaja za hrvatsku državu, ali bi najbolje bilo da se uradi u koprodukciji Srbije i Hrvatske

Trenutno snimate dokumentarac posvećen kultnom filmu Dušana Makavejeva „Misterija organizma“ iz 1971. godine. Taj dokumentarac se zove „Misterija teskobe ili proces u bioskopskoj sali“. Režiser je Goran Radovanović. O čemu se radi?

– Goran je mene pozvao da se pojavim u tom filmu zbog jedne vrlo zanimljive činjenice. Dakle, on je pokušao da rekonstruiše šta je sve bilo vezano za pojavu i reakcije na film „Misterije organizma“. To je jedan od tih čuvenih filmova i jedan od filmova koji je postojao u neko vreme kada su se zabranjivali filmovi i jedan od filmova koji je velikog autora kao što je Dušan Makavejev u tom trenutku oterao iz ove zemlje. On je pokušao da rekonstruiše celo događanje koje je bilo vezano za jednu veliku političku i društvenu raspravu i napad na taj film, i to je ono o čemu se u tom dokumentarcu radi. Pozvao me je zbog toga što sam ja igrao sredinom prošlog veka u tri filma Makavejeva. On je u to vreme svoje filmove radio vrlo angažovano i vrlo začudno i u odnosu na vreme današnje zapravo progresivno i daleko ispred vremena u kojem smo živeli.

Posle duže pauze vratili ste se i na pozorišnu scenu premijerom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu s predstavom „Mesec dana na selu“. To je priča o emocijama i strasti između ljudi. Da li su ljudi danas postali bezosećajni? Da li smo izgubili sposobnost da razumemo šta nam osobe iz najbli­žeg okruženja doživljavaju?

– Teško možemo da generalizujemo stvari da li su ljudi postali ovakvi ili onakvi. Možda je društvo takvo postalo, ali ljudi nisu. Ljudi su sasvim sigurno individue za sebe, ali društvo je prestalo da obraća pažnju na to da li negde postoje emocije ili ne, a emocije postoje, osećanja postoje i to je pitanje lično, pitanje individue, nekoga i nečijih osećanja. To je pitanje potpuno individualno i u to je teško ući kod svakog čoveka i ispitati koliko svaki čovek još uvek u sebi čuva emocije onako iskreno i onako nepatvoreno, kako ih je doneo sa sobom rođenjem i kako ih je oformila porodica u kojoj je živeo ili u kojoj živi, rađa, provocira ili emituje, tako da mislim da smo kao društvo zaboravili na ose- ćanja, na emocije, i to ne samo mi. Generalno, i u Evropi, u svetu, malo se poklanja pažnja nečemu što je personalno osećanje. Mislim na globalnu sliku koja se guši u toj borbi, s jedne strane ekonomskoj, s druge političkoj i društvenoj, zapostavljajući čoveka kao ličnost.

Da li može pozorište i u kojoj meri da utiče na svest ljudi? Da bude malo više empatije, poštovanja…

– Ja sam davno odustao od toga da mislim da pozorište može nešto da promeni, da utiče bitno. U vremenu kad sam za jednog glumca, onda treba da postoji pozorište za jednog čoveka u publici“. I ako ste jednom čoveku u publici, u dvorani, promenili malo sliku sveta koji doživljava zahvaljujući va- šoj pojavi, zahvaljujući vašoj ulozi i predstavi, onda mislim da ste nešto uradili i onda mislim da nešto postoji što može da promeni neku sliku i da ima smisla. Inače, mislim da je pozorište, generalno, kao i ostale vrste scenskih umetnosti, postalo prilično zabavnog karaktera i da zapravo ljudi idu u pozorište prevashodno da bi skinuli neku brigu sa svog dana koji ostavljaju za sobom i da bi uve- če doživeli neku zanimaciju vi- še nego što je neki dodir umetnosti, nažalost.

Fakat je da je sve manje i umetnički vrednih pozorišnih predstava, da je sve manje predstava koje šalju poruku javnosti.

– Živimo u takvom vremenu da se poruka javnosti isključivo plasira preko televizije, odnosno preko onih koji su na mestima koja su odgovorna mesta u državi. To su poruke koje utiču na svest javnosti. Društveno aktivno, da ne kažem političko pozorište, koje je postojalo za vreme Ljubiše Ristića, kada se on bavio političkim teatrom, danas postoji samo u nekim tragovima. Ajde da nazovemo ne- što što bi bio ekstremni primer toga i čoveka koji insistira na tome da pozorište mora i ima smisla jedino ako je društveno ili politički aktivno to je Oliver Frljić. Dakle, gde god se taj čovek pojavio, bilo da je u pitanju Hrvatska, Srbija, Češka ili Poljska, on svojim predstavama uzburka javnost s jedne strane i s druge strane uzburka one koji su na odgovornim mestima u tim državama. Tako da vlast uvek oštro reaguje na to što on radi, a on svoja sredstva bira tako što ih ne bira, nego što gađa prstom u oko. To što on danas radi u dobroj meri ima veze s tim kakav je efekat proizvodilo pozorište Ljubiše Ristića ili Duška Jovanovića u trenutku kad je postojalo kao političko pozorište osamdesetih godina.

Kakav je Vaš stav o projektu „Deca Kozare“ Lordana Zafranovića, koji je konkurisao pred komisijom Filmskog centra Srbije? Predsednik te komisije je pre nekoliko dana podneo ostavku i izjavio da taj film neće dobiti novac, da ne­ će biti realizovan

– On je izjavio da taj projekat, bez obzira na kvalitet, kako se kreće situacija u tom žiriju, neće dobiti sredstva. Taj tekst nisam čitao, ali poznajući Lordana Zafranovića, to je sigurno nešto što je vrlo zahtevno i nešto što ima jak i politički i društveni stav. Mislim da nije problem u tome što je predsednik jedne komisije koja je napravljena pri Filmskom centru Srbije u trenutku kada je shvatio da taj tekst neće dobiti sredstva dao otkaz na tu poziciju. Moje osećanje i viđenje problema u finansiranju naše kinematografije počiva na tome što se to već godinama odlučuje jednim uslovno rečeno pogrešnim putem i mislim da sadašnji direktor Filmskog centra Srbije, Boban Jevtić, radi na tome da se to ispravi, a to je da se svi filmski stvaraoci ili autori ne stavljaju u jedan koš. Dakle, raspiše se konkurs i na taj konkurs se jave debitanti, jave se oni koji su napravili jedan film, jave se srednjaci koji su napravili nekoliko filmova i koji su dobili nagrade u zemlji i svetu i na taj konkurs se jave oni koji imaju više od sedam decenija života i više od dvadesetak filmova i sve reference kao što je slučaj sa Zafranovićem. Pričali smo o Makavejevu. Sramota je da on poslednjih dvadeset godina nije snimio film.

Nije Makavejev jedini koji ne može da snimi film.

– Sramota je i da se Goran Marković i Miša Radivojević prijavljuju na isti konkurs na koji se prijavljuju debitanti. Ne zbog toga što debitanti ne vrede, nego zbog toga što to nije jednostavno u redu, zbog toga što oni imaju neke reference koje ne treba proveravati na konkursu. Puriša Đorđević se redovno prijavljuje na te konkurse, ali ne prolazi.

Da li smatrate da bi bilo od nacionalnog značaja da se najzad snimi film o stradanju srpske dece u ustaškim logorima?

– To bi bilo od nacionalnog značaja za hrvatsku državu, a ne za nas. Mislim da je to njihov posao, a ne naš.

Oni to nikada ne bi uradili.

– To je pitanje. Postoje ljudi koji bi to uradili. Recimo, Lordan Zafranović. On bi to uradio. Ali to je pitanje hrvatske države i odgovornosti hrvatske države prema nečemu o čemu se raspreda i priča više od pola veka, je l’? Oni su ti koji bi to trebalo da urade, a ne mi. Znate, mi bismo time što bismo takvu stvar snimili opet kopali po nekoj rani jedni drugima i opet se posvađali jedni s drugima. Moj kolega Tihomir Stanić je napisao sam scenario o gospođi Dijani Budisavljević, koja je spasla mnogo dece u Jasenovcu, i želeo je da snimi taj film. Još uvek ima tu želju, ali mislim da mu je to neko sada preoteo, koliko sam shvatio, u smislu same priče.

Pre par dana u medijima se pojavila informacija da je Vlada Srbije spremna da sa 20 miliona evra finansira film o Jasenovcu i da se navodno traže glumci i režiseri iz Holivuda.

– Pa, to ne znam. Sa 20 miliona evra može da se napravi šta god volite. Ja samo mislim da, ako sam rekao ono što sam izrekao i ako je to zvučalo kao neka jeres, da hrvatska država treba da stane iza takvog filma, tu ima stepenica više, a to je da bi i srpska i hrvatska država trebalo da stanu iza takvog filma. Da bi to trebalo da bude koprodukcija, da je to neki korak ka nečemu što uslovno može da se nazove pomirenje, mada se mi nikada nećemo pomiriti, jer stalno postoji neko ko će podgrevati i svađati i čačkati meč- ku, što se kaže, ali mislim da je to neki recept i da bi to bio neki pravi dogovor. Da bi trebalo da sednu vlade i Srbije i Hrvatske i da se dogovore oko toga da se finansira jedan film takve prirode 50:50 ili koliko god, i da postoje dovoljno dobri i veliki autori kod nas ovde i u Hrvatskoj, i mlađi i stariji, koji bi mogli da stanu iza takvog projekta. Sad, da li će holivudski glumci igrati u tome ili ne, pa to se obično završava kao fijasko. Ne zbog toga što su ti glumci loši, nego zbog toga što su oni tu dovedeni da bi se film kao gledao. Znate, računati na to da film o Jasenovcu može u svetu da probudi neko veliko interesovanje zarad glumaca koji se tu pojavljuju, a koji su prepoznatljiva holivudska imena – ja u to ne verujem.

Kako ocenjujete situaciju u srpskoj kinematografiji danas?

– Kao slučajnu.

Šta to znači?

– Svaki uspeh koji se dešava, dešava se na slučajnom i individualnom planu. Ono što je mnogo bolje nego što je bilo jeste to što je novo rukovodstvo sa Bobanom Jevtićem, uz podršku i upravnog odbora i pojedinih ljudi koji su vezani za kinematografiju, uspelo da podigne nivo sredstava koja se dobijaju na konkursu. Mi danas više nemamo bioskopske publike, izuzev za nešto što verovatno podseća na rijaliti ili na nešto što je podilaženje niskim strastima. Poslednji film koji je kod nas imao milion gledalaca bila je „Zona Zamfirova“. Danas filmovi kod nas nemaju gledalaca i danas bi kod nas i Holivud propao. Filmovi koji pobeđuju u Kanu, koji dobijaju Oskare, kod nas imaju par hiljada gledalaca. Dok se film ne prikaže na televiziji, nema gledaoce. Kad se prikaže na televiziji, ako je iole provokativan, on izazove jednu skandaloznu reakciju publike, u smislu da publika piše pisma kako ste mogli ovo da emitujete… Televizija je zapravo jedini medij koji danas masovno može da utiče, čak i u tom pogledu kinematografije, na javnost, na gledalište i koji može nešto da izazove u tom gledalištu

Pokojne kolege pamtim kao da su živi

U poslednjih par godina ostali smo bez nekoliko izuzetnih glumaca – Glogovac, Manda, Gaga Nikolić, Madžgalj… Vi ste sa svima njima radili, snimali. Kako ih pamtite?

– Trudim se da ih pamtim kao da su tu. Eto to. Sve ostalo što bi bilo kao da dovedem sebe u realno stanje stvari, da nisu tu, jeste rupa u duši. Trudim se da nekako verujem da sve to što su imali i što su ostavili za sobom, da sve to traje. Najbolnija stvar, najteža stvar za vreme mog mandata u Ateljeu 212 bili su odlasci ljudi i kad smo jedanput posle bombardovanja imali neki skup u Pozorištu Duško Radović i razgovor o tome po čemu pamtimo bombardovanje. Ja sam rekao da bombardovanje pamtim po tome što je prvog dana bombardovanja otišao Baja Bačić, jedan sjajan čovek i dugogodišnji glumac Ateljea 212, koga danas verovatno većina nepravedno ne zna da je postojao i što je otišao jedan neverovatan majstor tona u Ateljeu, Đuro Sanader, poslednjeg dana bombardovanja i da je to zapravo obeležilo ceo taj period rata nad našim nebom i nad našim glavama i da su to najte- že stvari u ovome poslu, kad prosto izgubite ljude iz vidokruga svog života.

Žao mi je što nisam postao lekar

Ko je Svetozar Cvetković kad nije na sceni i ispred kamere? Da li žalite za nečim što niste ostvarili?

– Pa to je verovatno najkompleksnije pitanje od svega ovog što ste me pitali. Ja se trudim da, zajedno sa suprugom i koleginicom Jelenom Đokić, naša deca ovo sve što mi radimo doživljavaju na neki lep način, a ne na neki mučan i težak način, kakav često može da bude ovaj posao, bez obzira na to što mislim da je taj posao jedan od najlepših poslova na svetu, ne zbog toga što proizvodite nešto lepo, nego zbog toga što ima jednu veliku slobodu… Žalim što nisam doktor, što nisam bio u poziciji u kojoj je moj otac celog života bio, a to je da pomaže ljudima na jedan delotvorniji način od onoga što je moj način. Ja sam zbilja mislio da ću biti lekar, ali onda se desilo u jednom trenutku da se stvar okrenula i otac me je podržao u tome da budem to što sam danas.

Pio sam sa Zoranom Radmilovićem, ali koka-kolu

Iz pozorišta je nestala i boemija. Nekada su najveći glumci imali običaj da posle svake predstave pođu u kafanu zajedno, ili u pozorišni bife, da se druže sa običnim ljudima… Danas toga nema.

– Mene su za mog mandata u Ateljeu optuživali za to da sam ja ukinuo na neki način lepotu tog bifea Ateljea 212. Mislim da ga je vreme ukinulo, a ne ja. Vreme je drugačije i ljudi trče za svojim poslom na drugi način u odnosu na to šta je bilo ranije i u odnosu na te generacije koje su mene dočekale kad sam došao u Atelje 212. Ima neka moja priča sa Zoranom Radmilovićem. Kad sam došao u pozorište, Zoran Radmilović je bio neko od koga su se ljudi generalno plašili, nisu s njim voleli da uđu u dijalog jer su znali da će ih on negde preskočiti. Zoran je bio boem, sećam se, naslonjen na šank i imao je ispred sebe onu malu čašicu vinjaka. Kako sam ušao u bife, on je naredbodavno rekao: „Stani, aj popij nešto“. Kažem ja, koka-kolu. „Ma kakvu koka-kolu, daj popij nešto.“ Ne znam, ne pijem. „Kako ne piješ?“ Pa tako, ne pijem. „A što ne piješ?“ Kažem – ne znam, nije mi ukusno. A on će: „Misliš da je meni ukusno?“ Tako da nema, naravno, te vrste boemije, ali nema boemije generalno kod nas. Već kod moje generacije nije bilo te boemije o kojoj se pričalo i koja je egzistirala kad smo mi došli u Atelje, s početka osamdesetih godina.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar