FBI DOSIJE “TESLA”: A sad nešto sasvim drugačije…od Dr.Karajlića

FBI DOSIJE “TESLA”: A sad nešto sasvim drugačije…od Dr.Karajlića

Foto: Darko Dozet


Ako su neki raniji projekti, poput TV serijala “Nadrealna televizija” i “Složna braća”, bili nagoveštaj širine i potencijala, onda je predstava “FBI – Dosije Tesla”, gde je Karajlić kompletan autor, ali i glavni glumac, teško oboriv dokaz za visoke umetničke domete nekoga koga smo veći deo života znali kao “smešnu pojavu”

Upitan da li je njegov angažman na predstavi “FBI – Dosije Tesla” zapravo pokušaj da pobegne od pomalo arlekinskog imidža koji je godinama gradio kao frontmen jugoapokaliptičnog sastava “Zabranjeno pušenje” i umetničke skupine znane pod imenom “Novi primitivizam”, čiji je najpopularniji projekat bila serija “Top-lista nadrealista”, Nenad Janković, alijas dr Nele Karajlić, onomad u razgovoru za Ekspres reče: “Sve u svoje vreme. Zrelost sa sobom donosi i nova interesovanja, potrebu da se čovek bavi nečim drugačijim, bar u mom slučaju.”

Ako je suditi po prošlogodišnjem literarnom uratku “Fajront u Sarajevu”, a naročito ceneći najfriškiji povod – premijeru gorepomenutog omaža najvećem srpskom naučniku u Srpskom narodnom pozorištu, Karajlić, pardon Janković, uspeo je u nameri. Ne samo da “pod stare dane” (Neletu su već/tek 54!) promeni preokupaciju i zanat, već da se i u tim novim rolama, iako laik, nametne kao neko ko privlači i zaslužuje pažnju, već i neko ko menja stare i postavlja nove standarde, neopterećen ustaljenim školskim pravilima. Sa lakoćom nekoga ko te škole nije ni učio, ali ne i lišen savesti i poštovanja prema onima koji su mu utrli staze.

Ako su neki raniji projekti, poput TV serijala “Nadrealna televizija” i prethodnog “Složna braća”, bili dobar nagoveštaj širine i potencijala, onda je predstava, bolje reći spektakl “FBI – Dosije Tesla”, gde je Karajlić kompletan autor, ali i glavni glumac, prilično teško oboriv dokaz za visoke umetničke domete nekoga koga smo veći deo života prepoznavali uglavnom kao “smešnu pojavu”.

Tesla na svom terenu

Za novosadsku premijeru tražila se karta više, što je možda bilo očekivano s obzirom na Karajlićevu javnu auru, ali su “standing ovation” na kraju pokazale kako je publika dobila i više nego što je očekivala. Mnogo više, čini se.

Foto: Darko Dozet

Foto: Darko Dozet

Neko će reći: previše inovativnosti u sat i 40 minuta. Ali kad stavite prst na čelo… Nije li predstava o Tesli upravo idealna prilika da se na našu pomalo učmalu i starovremensku scenu uvedu najnovije audio i vizuelne tehnologije? Kome bi, ako ne jednom od najvećih inovatora čovečanstva, više pristajalo da mu u posveti, što ovo delo i jeste, priuštite najmodernija pomagala kojima čovek može da prezentuje svoje ideje

Prvi utisak posle odgledanog komada, čiji je povod 160 godina od rođenja izumitelja naizmenične struje i inih ingenioznih dostignuća, jeste jedno sasvim novo viđenje teatarske umetnosti. Reč je o delu toliko inovativnom da se postavlja pitanje da li je ono zapravo više film ili pozorišni komad. Složena literarna struktura, dodatno unapređena kompleksnom tehnologijom, ostavlja utisak “dosad neviđenog”, bar na domaćim “daskama”, pa se definicija “multimedijalni pozorišni spektakl”, sa kojom je producent najavio projekat, čini odveć manjkavom i prostom.

A čega sve ima u “Dosijeu”? Karapandžinim jezikom rečeno, to izgleda otprilike ovako… Uzmete pola kila klasičnog teatra, uvaljate u sos sastavljen od vrhunske 3D animacije, svetlosnih, vizuelnih i tonskih efekata poslednje generacije, dodate prstohvat igranog i dokumentarnog filma, začinite sa tri žlice mjuzikla, zabiberite prepozatljivim nadrealnim humorom, sve to ostavite da se krčka i pred kraj dodate tajni sastojak čiji sadržaj zna jedino kuvar, tj. autor.

Umesto dosadašnjeg pozorišnog iskustva, po kome se scenografija (Sanja Janković) menja dva ili tri puta u toku predstave, ovde jednim klikom kompjuterskog miša prelazite iz jednog prostora u drugi, iz sadašnjosti u prošlost, iz realnosti u san, iz jedne epohe u drugu, po potrebi se sa planete Zemlje selite u kosmos. Scenografija se menja filmskom brzinom, bez onog uobičajenog jurcanja pomoćnog osoblja u zamračenoj pozadini.

Neuobičajen način korišćenja svetla u predstavi (za koji je zaslužan Dragan Vildović), kao u pozorištu senki, doprinosi mističnoj atmosferi, koju dodatno pojačavaju pomenute animacije (Mladen Nikolić i Nikola Stepković).

Neko će reći: previše inovativnosti u ciglo sat i 40 minuta. Ali kad malo stavite prst na čelo… Nije li predstava o Tesli upravo idealna prilika da se na našu pomalo učmalu i starovremensku scenu uvedu najnovije audio i vizuelne tehnologije? Kome bi, ako ne jednom od najvećih inovatora čovečanstva, više pristajalo da mu u posveti, što ovo delo i jeste, priuštite najmodernija pomagala koja čoveku omogućavaju da svoje ideje, u ovom slučaju umetničke, prikaže na najdoslovniji mogući način.

Glogovac kao FBI legenda

Da ne bude kako su na sceni te večeri bile samo “mrtve” tehnologije, ajmo koju reč i o živima, tj. glumcima. Za početak, valja istaći da je kasting odrađen vrhunski, da su uloge podeljene znalački. Počev od najboljeg živog srpskog glumca Nebojše Glogovca, koji se u filmskom formatu pojavljuje u ulozi čuvenog direktora FBI Edgara Dž. Huvera, pa do najtalentovanijeg mu kolege novije generacije Nikole Rakočevića, koji se akrobatskom ulogom Tesle (igra na štulama visokim tri metra) svrstao u red glumačkih veličina poput Pere Božovića, Radeta Šerbedžije ili Dejvida Bouvija, koji su ranije tumačili genijalnog naučnika. Tu je i harizmatični Marko Gvero u roli šefa njujorške mafije Artura Satija, te odlični Aleksandar Gajin kao Mark Tven, Teslin “onostrani” partner za kartaškim stolom.

Glavnu ulogu, njujorškog inspektora Nika Nelsona, igra Nele Karajlić, a njegovu kćerku, mladu džez pevačicu, mlada glumica Vaja Dujović. Kao prvi saradnik Edgara Huvera pojavljuje se Milorad Kapor, koji se proslavio u ulozi negativca u poslednjem filmu o Džejmsu Bondu.

Foto: Darko Dozet

Foto: Darko Dozet

I dok se vizuelna estetika Neleta Karajlića u prethodnim projektima uglavnom oslanjala na montipajtonovski cirkus, ovde je to mnogo bliže Tarantinovim saborcima, Frenku Mileru i Robertu Rodrigezu, autorima stripofilmske epopeje “Grad greha”

Radnja se dešava na ulicama, u klubovima i tajnim štekovima grada Njujorka. Zaplet počinje januara 1943. godine, odlaskom sa ovoga sveta velikog, ali starog i zaboravljenog naučnika Nikole Tesle. Policijski inspektor Nik Nelson (Nele Karajlić) dobija zadatak od šefa FBI-ja Huvera da prikupi svu zaostavštinu preminulog, koju nalazi u sobi na trideset trećem spratu hotela “Njujorker”. Naglasak je na Teslinom pronalasku – tajnom oružju čije bi posedovanje moglo doneti prevagu u Drugom svetskom ratu, koji je u toku. U potragu se uključuju i engleska i sovjetska obaveštajna služba. Pod velikim pritiskom na javi, inspektor Nik u snovima prizove Nikolu Teslu, tražeći od njega da mu pomogne tako što će mu poveriti tajnu koju će ovaj unovčiti i tim novcem izvući kćerku iz kandži mafijaškog bosa. Tesla se sažali na očajnog policajca, otkriva mu tajnu i na njega prebacuje teško breme odgovornosti za opstanak civilizacije…

Monti Pajton ili Grad greha?

I dok se vizuelna estetika Neleta Karajlića u prethodnim projektima uglavnom oslanjala na montipajtonovski cirkus, ovde je to mnogo bliže Tarantinovim saborcima, Frenku Mileru i Robertu Rodrigezu, autorima stripofilmske epopeje “Grad greha”. Gomila slika koje se filmskom brzinom smenjuju pred očima gledaocu daju osećaj da se nalazi u bioskopu, a ne pozorištu. Tačnije, da gleda film uživo. Dinamiku predstavi daje i često “prešaltavanje” radnje sa scene na filmsko platno i obrnuto. Korišćenjem velikih projekcionih platna Karajlić uspeva da komadu obezbedi dubinu i perspektivu i kod posmatrača stvori osećaj senzacije.
Ono u šta smo najmanje sumnjali kada je reč o ovom delu svakako je muzika, čiji je kompletan autor takođe dr Karajlić (a ko bi drugi?). Ona, međutim, ovaj put izlazi iz njegovog rokenrol faha. Dominiraju džez i regtajm ritmovi (dobar deo radnje dešava se i u džez klubu) znalački ukomponovani sa krajiškim etno motivima i melodijom najdraže Tesline pesme “Tamo daleko”, uz čije zvuke je po sopstvenoj želji i sahranjen.

Kada se svemu ovome doda da je ceo komad napisan u stihu, u šekspirovsko-molijerovskom stilu, onda je jasno da je Karajlić sa “FBI – Dosije Tesla” napravio jedno nadasve autentično umetničko delo, koje će, kada se kroz izvođačku praksu još dodatno naštimaju svi bezbrojni tehnički elementi, tek zablistati u punom sjaju i verujem doživeti duboku, tinejdžersku starost na pozorišnoj sceni.

Uostalom, uskoro će i beogradska premijera (Centar “Sava”, 18. decembra), pa će oni koji su propustili novosadsku priliku moći i sami da se (raz)uvere u utiske koje je poneo autor ovoga teksta.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);