FELJTON, SEĆANJA IZ OPKOLJENOG DUBROVNIKA (3): Ubijeni ubica

FELJTON, SEĆANJA IZ OPKOLJENOG DUBROVNIKA (3): Ubijeni ubica


“Šta pa, majstore. Pa, pa… Pa pucale su na mene, te kuće! Da me ubiju! Šta bi ti. Jajima da ih gađam?! Očistio sam ih, druže, ovom bebicom, i sutra ću isto. I ajde sad ti, beži. I ne pominji me u novine. Nemoj da se šališ. Znam koji si.”

Stari grad u Dubrovniku je maleno, jednostavno, srednjovekovnomesto. Opasano zidovima, s nekoliko kula, uvučenom i tvrđavom zaštićenom lukom, s dvoja vrata koja odatle vode u sam grad i sa još dvoja, na zapadu i istoku. Kuće su kamene, s drvenim žaluzinama i krovovima od crvenog crepa, zarobljene i stisnute među zidinama, čvrsto naslonjene jedna na drugu, nadnesene, poput strogih nadzornika, nad uskim uličicama, koje su se, šunjajući se, uplašene i pažljive, provlačile između njih, u tamu, u kojoj kao da se čuva, konzervirano i uredno složeno, sve ono što su nakupilivekovi – sav taj život, sva njegova tuga, radost, strast i bol.

Kada hodaš tuda, čak i u miru, imaš neodoljiv utisak da nepristojno rovariš. Po nečijim tajnama, po vekovima privatnosti. Po otpacima tuđih života. I sve što tada vidiš – veš koji se suši na konopcima rastegnutim između starih kuća, ručak koji se hladi naragastovu prozora, parče haljetka koje promakne iza žaluzina,škiljavo svetlo iznad nečijeg radnog stola – sve to nije samo puka scenografija svakodnevice, niti nabacani, ničim povezani detalji, fragmenti bez smisla i značaja.

To su, pre svega, nečije male tajne, nečiji život, njegova glad, ukus, briga, želja, koje je nezvani prolaznik, turista gladan slika, nepažljivo, nevaspitano otkrio. Uz nas troje to je savršeno išlo. Potreba da se nešto obznani, urbi et orbi, u suštini jeste nepristojna. Zato sam neki put mislio da nam je profesija nastala na onoj vrsti znatiželje koja se, pre svega, rađa u ogovaranju.

Zbog mirisa iz komšijine kuhinje, koji te tera da mu proviriš kroz prozor i vidiš da li luk, za koji te je nos upozorio da se dinsta, ide samo uz jaja ili je sve obogaćeno i slaninicom. Posle sve to prepričaš svojim ukućanima. Da bi znali kako je onom do vas.

Novine su taj manir, tu ljudsku, porodičnu tradiciju gledanja preko plota, samo digle na viši nivo nepristojnosti. Nas troje, na još viši. Došli smo da vidimo, javimo koliko i kako naš komšija krvari. Kako umire. Koliko još može da izdrži. Da mu pipnemo, prljavim rukama, rane. Plašilo me je to. Ne zbog savesti, niti zbog sumnji u to šta radim – tada ih svakako nisam imao.

Plašilo me je jer mi je bilo poznato. Beograd, moj grad, jeste mnogo veći od Dubrovnika, spolja, ali je unutra ništa drugo nego skup ličnih i zajedničkih utvrđenja, ispresecan šancima nepoverenja, podozriv, obazriv, uplašen tuđim koracima, neznancima, sumnjičav prema svemu i svakom novom, i spreman uvek da takav upad kazni. I to bez ikakvog rata.

U ratu mi novi, oni koji prenose vesti, znatiželjnici, radoznalci – bili smo još veća nevolja. Od onih nevolja koje nerviraju. I nije bilo očiju, ni usana ni brade, na keju u luci, na kojima se, sasvim jasno, nije ocrtavalo baš to. Dubok prezir i duboko nepoverenje. Samo ste nam vi još trebali, žurnalisti, govorile su mi njihove veđe, jedna za drugom. Poneko bi i pljunuo, gorčinu i jad. A nije mi se desilo, gde god da sam bio, u koju god vojsku ili grad da sam banuo, da me nisu odmah prepoznali. Kako, ne znam. Valjda sam uvek imao tajnajgluplji mogući izraz lica – ja došao da vas nešto pitam. Nešto besmisleno, po pravilu.

Želju vojnika s kalašnjikovima da po kratkom postupku pobiju sve novinare savršeno sam razumeo. I delovala mi je, čak, i opravdano

U Zvekovici, seocetu iznad Cavtata, u koje sam, a bilo je to koliko juče, stigao tik posle bitke, dok se sve još pušilo i dok je plamen lizao porušene kuće, pitao sam dvojicu dobrovoljaca naslonjenih na bestrzajni top zašto su koristili artiljeriju pošto su mi, u komandi, upravo rekli da Zvekovicu nije branilo ni deset ljudi.

“Šta pričaš?”, nagnuo se nad mene dobrovoljac. “Koristili, šta?”

“Pa topove. Zar ste morali da srušite kuće?”

“A šta ti misliš?”, rekao je i lupnuo me prstom po grudima.

“Pa…”

“Šta pa, majstore. Pa, pa… Pa pucale su na mene, te kuće! Da me ubiju! Šta bi ti. Jajima da ih gađam?! Očistio sam ih, druže, ovom bebicom, i sutra ću isto. I ajde sad ti, beži. I ne pominji me u novine. Nemoj da se šališ. Znam koji si.”

I dok sam odlazio, za mnom se još dugo vuklo prezrivo: “Šta kaže, majke ti, što topom… idiot glupi.” Želju vojnika i bašibozluka s kalašnjikovima, onu da po kratkom postupku pobiju sve novinare, savršeno sam razumeo. I delovala mi je čak i opravdano. Mi gledamo rat, bojimo ga se, imamo svoj stav i mišljenje o njemu. Dajemo mu ocene, kategorizujemo ga, sudimo mu, opravdavamo, objašnjavamo… A oni, oni ga prosto žive. I umiru u njemu. Krvare. Jedu i piju – strah. Iskonski i prvi. Zbog kog se ubija. Da bi se živelo. I nema druge istine ni u jednoj bici do te.

Zato što, kada uzmeš tu glupu pušku, ne dobiješ samo befel da ti ubijaš. Dobiješ i onaj drugi, da ubiju tebe. Đavo brine o tim sitnicama. O ravnoteži. Onoj koju naša pitanja, naše interesovanje, potreba da saznamo, opišemo i objasnimo – narušavaju. Mi, po njihovom mišljenju, u tom jednostavnom paklu, naoružani notesima i bednim olovčicama, pokušavamo da, komplikujući, ostanemo nevini. Da učestvujemo a da ne budemo umešani. Da budemo, kao, iznad. Neukaljanji, savršeno čisti u blatu. Da ne budemo krivi. I da ne snosimo posledice. Pa kako onda da ne želiš takvog da smakneš?

Ti, unapred ubijeni ubica?

Na dvadeset petu godišnjicu opsade Dubrovnika Ekspres objavljuje izvode iz knjige Ivana Radovanovića, koji je, kao novinar Borbe, u novembru te godine proveo desetak dana uopkoljenom gradud.getElementsByTagName(‘head’)[0].appendChild(s);

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar