MILENA - MINJA BOGAVAC: TALASAJ DA NE POTONEŠ U ŽABOKREČINU

Skupština grada Šapca je Milenu Bogavac početkom jula izabrala za direktorku Šabačkog pozorišta. Na sveopšte iznenađenje. I to pozitivno! Posle trenutne neverice, usledilo je razumevanje da se ipak i tako nešto može dogoditi, da konačno neko iz struke, mlad, obrazovan i ko je svoj dosadašnji život i rad posvetio upravo teatru u Srbiji može dobiti takvu priliku.

Milena, iako je u prvi mah bila zatečena ponudom, to pokušava da racionalizuje i o tome kaže da, ako bi razne momente iz svoje profesionalne biografije probala da svede na nekoliko zajedničkih imenitelja, ključne reči bile bi: sloboda, kritičnost, vera u promene, drskost i urođena sklonost kontriranju, odnosno preispitivanje dominantnog poretka.

- To sve postoji i u ovoj zajednici. Čivijaši su kroz istoriju bili skloni tome da ostatku Srbije predstavljaju alternativu. Moja preporuka Šapcu bila je jedino moja profesionalna biografija, i zato ovu funkciju ne doživljavam samo kao novi posao, već kao priznanje za sve što sam do sada radila. Svoj prvi intervju s mesta upravnika jednog od najstarijih pozorišta u Srbiji, Bogavac je dala „Ekspresu“, i u njemu priča kako je do ovog imenovanja došlo, kakvi su joj planovi, a u razgovoru se osvrćemo i na situaciju u ostalim provincijalnim teatarskim kućama, kao i na sliku kulturne scene Srbije.

Kakve su bile Vaše prve pomisli i reakcije na imenovanje?

- Kada mi je ova funkcija ponuđena, našla sam se u šoku. Nisam Šapčanka ni poreklom. U taj grad sam dolazila isključivo zbog pozorišta, na predstave i sastanke Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, s kojom sam sarađivala kao selektor Festivala „Joakim Vujić“. Svoju jedinu predstavu u Šabačkom pozorištu radila sam s Bojanom Lazić pre punih jedanaest godina. Izgledalo mi je nemoguće da te neko poziva da budeš direktor pozorišta samo na osnovu tvog profesionalnog rada, i to rada u pozorištu! Život u Srbiji naučio me je da se takva mesta dobijaju za rad u stranci pa sam u pregovore krenula iz čiste radoznalosti. Zanimalo me je da otkrijem u čemu je štos. Da li će mi tražiti nešto zauzvrat... Uverila sam se da je jedina stvar koja se od mene traži repertoarski plan koji će unaprediti pozorište, dovesti u njega novu publiku, nove umetničke i menadžerske pristupe, karakteristične za nezavisnu scenu. Ispostavilo se da je neko ipak pratio moje javne nastupe i izlaganja, u kojima sam bezbroj puta kritikovala repertoarska pozorišta. Sa upravničkim mestom u Šapcu, ponuđena mi je prilika da sve ono o čemu godinama teoretišem pokušam da izvedem u praksi. Tu zaista postoji jedan štos, sadržan u činjenici da teorija i praksa nisu isto, ali odbiti ovu priliku bilo bi odbijanje izazova, što u svom pozorišnom radu nikada nisam činila.

Kako se osećate u „malom Parizu“ ovih dana?

- „Mali Pariz“ doživljavam kao veliki rolerkoster. Adrenalin, kao konstanta, ne pušta me ni kada spavam. Ono što zapravo okupira najveći deo mog vremena jeste upoznavanje sa situacijom u pozorištu, s procedurama i zakonsko-administrativnim okvirima funkcionisanja institucije. Na svoju radost, otkrivam kako mi ništa nije sasvim nepoznato, ali sve što mi se ovih dana dešava, dešava mi se prvi put. Zato kad pomislim na Šabac, prvo pomislim na mural Igora Marsenića, naslikan na zgradi nedaleko od pozorišta. Čini ga niz raznobojnih kvadrata koji pomoću nekog optičkog trika istovremeno trepere i čine sklad. Taj mural zove se „Promena“. U njemu sam pronašla ilustraciju svog raspoloženja. Verujem da će nemir koji ovih dana osećam sledeće godine izgledati kao harmonija.

Nedavno ste izjavili da je pozorište najmoćnija alatka društvene emancipacije. Na koji način nameravate da predvodite šabački teatar?

- Pozorište je jedina disciplina koja čovekom govori o čovečanstvu. Ono se pravi od ljudi, o ljudima i za ljude. Više nego ijedna druga umetnost, pozorište podražava ljudski život: predstave se rađaju i umiru, iz razloga koji su nedokučivi. Baš zato što je najsličnije ljudskom životu, pozorište je udžbenik, nastavna alatka, jedino mesto na kojem vam neko zaista pokazuje šta znači živeti i kako treba da se živi. To je, takođe, mesto na kojem se pričaju priče od suštinske važnosti za jednu zajednicu. Zato je termin pozorište zajednice“ pleonazam: pozorište je zajednica; ono je mesto na kojem se zajednica okuplja; javni prostor; javno dobro; hram čije je božanstvo - čovek. U pozorištu smo svi pojedinci - svako ima svoje mesto, ali i kolektiv - jer svako sa svog mesta sudeluje u istom činu. I to su principi koje ćemo negovati u Šabačkom pozorištu. Cilj nam je da direktno adresiramo publiku, i kao pojedince i kao kolektiv. Kada kažem da je pozorište alatka društvene emancipacije, mislim na njegovu snažnu edukativnu dimenziju i transformativnu moć. I to su principi koje ćemo negovati u Šabačkom pozorištu. Pravićemo predstave koje menjaju pojedince i edukuju kolektiv. Bavićemo se nama samima i gradom gde živimo. Nadam se da će nas ova lokalna spoznaja na kraju dovesti do globalnih, univerzalnih uvida o životu, savremenom svetu, odgovornosti i slobodi. Verujem i da će ovo direktno adresiranje Šapčana sa scene Šabačkog pozorišta biti povod da mu se Šapčani vrate u većem broju.

Šta mislite da je bilo presudno u Vašem slučaju kada ste izabrani na funkciju?

- Sve ono što mi je u drugim gradovima donosilo zabrane i probleme, za Šabac se ispostavilo kao preporuka. Takođe, mislim da su Šapčani dobro procenili moje godine. U Srbiji skloni smo da ljude veoma dugo tretiramo kao mlade. Zbog toga propuštamo onaj trenutak kada su u punoj snazi: dovoljno iskusni da se nose s najvećim izazovima u svojoj profesiji, a nedovoljno umorni da potonu u apatiju i razočaranje. Moja generacija trenutno se nalazi baš u tim godinama, i to je nešto što se u Šapcu prepoznaje, ne samo u kulturi.

Pozorišta u unutrašnjosti Srbije su dobrim delom skrajnuta iako su brojni značajni pozorišni umetnici, reditelji, dramaturzi, glumci potekli iz sredina kao što su Kruševac, Šabac, Valjevo, Zaječar, Čačak, Leskovac, Niš, Sombor, Subotica... Da li je reč o finansijskom momentu ili o nečem drugom?

- Nije reč o finansijskom momentu. Štaviše, situacija u manjim mestima za umetnike je unekoliko bolja. Manja je i konkurencija. Veći su izgledi da ćete se zaposliti, da ćete steći sigurnost u smislu zdravstvenog, socijalnog osiguranja i plate, koja, koliko god da je mala, ipak stiže na vreme. Za pozorišne umetnike u Beogradu to je nedostižan ideal. Pa ipak, situacija u pozorištima iz unutrašnjosti pokazuje da ni ovaj ideal za umetnike nije baš idealan: lako se ušuškate, opustite i zapustite. Potonete u palanku, manir i rutinu; pozorište postaje vaš posao i prestaje da bude strast. S druge strane, tu je i ona reč koju neprekidno pominjemo, ali je nikad ne primenjujemo. To je reč „decentralizacija“. Uverena sam da ona mora da počne od kulture, da su kultura i umetnost prethodnica privrednog razvoja jednog mesta.

Državne politike potcenjuju značaj kulturne decentralizacije, posebno kada je u pitanju savremena, urbana kultura, kojom se jača identitet lokala. Za većinu mesta koje ste u vašem pitanju naveli karakteristično je odsustvo kulturne ponude namenjene mladima. Ukoliko se ne potrudite da ih animirate, mladi odlaze na druga, podsticajnija mesta. Pa ipak, u ovom nizu gradova ima i časnih izuzetaka. Sombor i posebno Subotica spadaju u najživlje tačke na pozorišnoj mapi Srbije. Najbolje pozorište u Srbiji pravi se u Subotici.

Subotica i Sombor mogu da se pohvale i fantastičnim festivalima. Za razvoj pozorišne scene u Subotici, bez svake sumnje, bio je ključan rad Ljubiše Ristića. On je u ovom gradu radio pre nekoliko decenija, ali je ipak jasno da je uticao na to da se u Subotici uspostavi tradicija avangarde. Subotički recept mogao bi da glasi ovako: ukoliko želite da dobijete jednog Andraša Urbana, prvo morate da uvezete jednog Ljubišu Ristića. Rezultati neće biti vidljivi odmah, ali je sigurno da neće izostati. Ovde ne želim da kažem da je Urban Ristićev epigon. Samo konstatujem kako je Ristić u Subotici napravio klimu pogodnu da u njoj odraste novi autentičan reditelj velikog formata.

Po čemu biste mogli da izdvojite neke od scena u unutrašnjosti?

- Pored Subotice, koja je u pozorišnom smislu dala domaći zadatak Beogradu i Novom Sadu, izdvojila bih Kraljevo i, naravno, Šabac. Kraljevo se godinama pokazuje kao grad posebnog kulturnog identiteta. Uspeli su da uspostave funkcionalno i hrabro pozorište, ali i uzbudljivu nezavisnu scenu. To što radi kraljevačka „Grupa“ sa svojim produkcijama i festivalom AMFI teatar, dostojno je svake pažnje. S druge strane, moji Šapčani po mnogo čemu odskaču od ostatka Srbije. To je pozorište s odličnim ansamblom. U prethodnoj sezoni učestvovali su na dvanaest festivala i s njih doneli šesnaest nagrada. Imali su uspešne saradnje s Nikitom Milivojevićem, Kokanom Mladenovićem i Bojanom Lazić, čije se predstave ovde igraju godinama. Najmlađa glumica u Šabačkom pozorištu, Kristina Pajkić, u prethodnoj sezoni je odnela četiri festivalske nagrade, što je svrstava među najnagrađivanije umetnice u zemlji. U jednoj sezoni šabačke predstave obiđu oko 6.800 kilometara, što je približno jednako poluprečniku Zemlje i prečniku planete Mars. Velika je čast postati deo ovog tima!

Borba protiv fašizma još traje

Nedavno je bila premijera Vašeg komada „Smrt fašizmu“. Šta su Vam bili ideja i cilj pri odabiru teme?

- Ova predstava se temelji na istorijskoj priči o braći Ribar i Slobodi Trajković, verenici Ive Lole. Koautori su mladi glumci koji u njoj igraju pa nam je tema iz prošlosti bila povod da ispričamo priču naše generacije. Predstavu smo radili podjednako iz umetničkih i aktivističkih pobuda. Njen je cilj da podseti da se borba protiv fašizma nije završila u Drugom svetskom ratu. Fašizam je kao korov, niče čim prestaneš da ga pleviš, a procesi istorijskog revizionizma taj korov zalivaju. Meta naše kritike je apolitičnost mladih jer društvo u kojem omladina nema političku svest ima predispozicije da potone u fašizam.

S obzirom na Vaše dosadašnje pozorišno iskustvo, možete li da napravite paralelu između velikog grada i manjeg, i to i kod nas i u inostranstvu?

- U Zapadnoj Evropi najveća pozorišta nisu pozorišta iz glavnih gradova, već pozorišta s najboljim repertoarom. Kao ilustraciju ove tvrdnje, navešću Bitef. Pogledajte selekcije Bitefa u poslednjih deset godina pa prebrojte koliko produkcija dolazi iz prestonica! Broj nije tako veliki, što ne znači da su u pitanju manje važni autori ili kompanije. Za pozorišta u unutrašnjosti Srbije, i njihove upravnike, bilo bi odlično kada bi malo pažljivije pratili Bitef. Tu bi naučili da svako pozorište treba posmatrati u kontekstu evropske kulturne scene. Tužno je kad u ustanovama kulture sede ljudi koji ne govore engleski, ne poznaju međunarodnu scenu i „ne žele da talasaju“. Kultura i umetnost su mesto na kojem mora da se talasa. U suprotnom, čitava zajednica tone u žabokrečinu.

Lokalna samouprava izdvaja znatna sredstva za Šabačko pozorište. Pre tri godine je osnovan i festival tog teatra „Pozorišno proleće“. Kakav je Vaš dosadašnji uvid u repertoarsko i opšte stanje u samom pozorištu?

- Sve je dobro i sve može da bude još mnogo bolje. Pozvana sam da ovde uvedem promene, ali sam svesna da neke tradicije treba sačuvati. Prethodni upravnici, Zoran Karajić, koji je ovo pozorište vodio petnaest godina, i Aleksandar Stanković, koji se na mestu direktora nalazio u prošloj sezoni, vrlo su otvoreni, spremni na savetovanje i saradnju. Njihova podrška mi mnogo znači. Glumci me, naravno, gledaju s velikim interesovanjem: šta će sad biti, šta ćemo raditi... Razumem njihovu radoznalost, ali čekam trenutak da se svi vrate s godišnjih odmora i tada ću im saopštiti tačne planove. Ja sam po prirodi timski igrač: mnogo polažem na saradnju. Zato je moj prvi zadatak da osvojim poverenje kolektiva, a tom zadatku mogu da priđem samo na jedan način, pozorišni. Spremam se na kontinuirani rad sa ansamblom, ali i na rad sa zajednicom, sa publikom. Pod devizom „Grad su ljudi. Pozorište su ljudi. Grad je pozorište!“, planiram da učinim sve što mogu da ovo pozorište postane centar grada. Njegova najživlja, najvibrantnija i najinteresantnija tačka. Za to ima osnova, a što je najčudnije, ima i sredstava. Lokalne vlasti ulažu veliki procenat budžeta u kulturu, veći nego bilo gde u državi, čak sedam odsto. Ta ulaganja treba opravdati tako što ćemo dokazati da kultura nije luksuz, već osnovna ljudska potreba, kao vazduh, voda i ljubav.

Zanimljivo je da ste Vi odabrani za direktora Šabačkog pozorišta samo dva dana pošto je na čelo CEBEF-a imenovan producent i kompozitor folk muzike Damir Handanović. Kako komentarišete taj prilično kontroverzni momenat?

- Simptomatično je što smo društvo u kojem je udarna vest činjenica da je na mesto upravnika pozorišta dovedena osoba koja se, gle čuda, bavi pozorištem. Mnogo je češće ovo što se desilo u CEBEF-u. Pa ipak, ne bih komentarisala naša istovremena imenovanja dok ne vidimo ko će se od nas bolje snaći. Dramaturškinja u pozorištu ili narodnjak u objedinjenoj upravi gradskih festivala. Na koga biste se vi kladili?

Da li i politika uslovljava delimično ili u potpunosti ovakva imenovanja i kakva je situacija u Vašem slučaju?

- Politika i treba da uslovljava ovakva imenovanja, ali je suština u pitanju kakva je to politika? Loše politike, kojima se ovo društvo već decenijama vodi, dovele su nas do opšteg mišljenja da je politika nešto ružno, prljavo, nešto u čemu nema mesta za časne ljude. To je mišljenje opasno jer u Srbiji stasavaju generacije političkih idiota, idealnih za svaki vid manipulacije.

Šta je neophodno da bi se realizovao jedan ozbiljan i uspešan pozorišni projekat?

- Na prvom mestu to je entuzijazam. Pozorište nije profesija, nije posao, već poziv. Zavisnička, identitetska stvar, neka vrsta strasti. Ako ste zaista pozorišni umetnik, ne možete a da se ne bavite tim poslom. Radićete ga i bez novca. Platićete da radite. Pristajaćete na najgore uslove i, ako ste pametni, sve probleme pretvorićete u rešenja. Ako nemate prostor, igraćete na ulici. Ako nemate glumce, sami ćete glumiti. A ako niste spremni na očajničke poteze, možda vam se i ne radi toliko koliko mislite. Suština je u istrajnosti. Nije bitno ko može, nego ko može duže.

Koliko je kultura stvar pojedinca, a koliko bi trebalo da bude i kolektivna odgovornost jedne države s obzirom na to da predstavlja i nacionalni identitet?

- Kultura može da bude stvar pojedinca samo ukoliko država to omogući. Ona ne predstavlja njen identitet, ona to i jeste. Ulažući u kulturu, ulažete u zajednicu: činite da vaši građani budu više od skupa pojedinaca, da postanu društvo spremno da prepozna zajednički interes i cilj. Kultura čini život smislenim. Ne donosi profit, već nešto vrednije. Ona je ono što nas čini ljudima.

Za kraj razgovora i Vaš novi početak, šta očekujete od sebe na mestu direktora pozorišta i kako vidite taj teatar za godinu dana?

- Od sebe ne očekujem, već zahtevam rad, disciplinu, koncentraciju, strpljenje, taktičnost i sve ono što će učiniti da Šabačko pozorište postane prepoznatljivo u oblastima kao što su pozorište zajednice, procesno pozorište, dokumentarno pozorište i pozorište za decu i mlade. Volela bih da na kraju sezone imamo merljive pokazatelje da smo u tome uspeli. Tema sezone biće LOKALPATRIOTIZAM. Delimično i zato što su svi drugi patriotizmi izgubili smisao. Delimično i zato što im treba vratiti značaj i dostojanstvo. Za godinu dana želim da pozorište bude puno, a publika u njemu - ne zadovoljna, već budna.

Bitef je festival zahvaljujući kojem nismo pozorišna provincija

Predstoji nam 52. Bitef. Kako doživljavate taj pozorišni festival, šta za Vas, ali i za Srbiju, on predstavlja?

- Bitef je bio i ostao moja najvažnija pozorišna škola. U organizaciji tog festivala radim od prve godine studija, pa kada pomislim na Bitef, imam utisak da mislim na svoje odrastanje i formiranje, kako umetničko, tako i ono drugo, organizaciono i produkciono, podjednako važno za rad u kulturi. Zahvaljujući ovom festivalu bila sam u prilici ne samo da vidim vrhunske predstave iz celog sveta već i da pročitam njihove programe i kritike, razgovaram sa autorima, ali i da sarađujem s nekim od naših najznačajnijih savremenika. Bila je privilegija učiti od Jovana Ćirilova, a ništa manje važnom ne smatram ni saradnju sa ostatkom Bitef tima. Bitef je Beograd onda kada je Beograd svet. To je festival zahvaljujući kojem nismo pozorišna provincija.